Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o naknadi

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava. Sudovi su pogrešno primenili rok zastarelosti za naknadu štete umesto opšteg roka zastarelosti, te je drugostepena presuda poništena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. H. iz sela K. kod Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. H. i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Nišu P. 150/10 od 17. novembra 2011. godine i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 270/12 od 3. aprila 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 270/12 od 3. aprila 2012. godine, u delu u kome je odlučeno o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv st. 3, 4. i 5. izreke presude Višeg suda u Nišu P. 150/10 od 17. novembra 20 11. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv označene prvostepene presude.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. H. iz sela K. kod Prištine je, 18. maja 2012. godine, preko punomoćnika Ž. V, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Višeg suda u Nišu P. 150/10 od 17. novembra 2011. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 270/12 od 3. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 2. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je parnični sud, prilikom odlučivanja o osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena, pogrešno primenio odredbu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, te da je, u konkretnom slučaju, trebalo primeniti odredbu člana 371. istog zakona, jer se ne radi o zahtevu za naknadu štete, već o potraživanju po osnovu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze. Iz navoda ustavne žalbe, a imajući u vidu i sadržinu zahteva o kome je odlučeno stavom 6. izreke osporene prvostepene presude (zahtev za naknadu štete), Ustavni sud je zaključio da podnosilac osporava označene presude u delu u kome je odlučeno o njegovom zahtevu za naknadu troškova za korišćenje oduzetog motornog vozila

Ustavnom žalbom je od Ustavnog suda traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete u visini iznosa koje je potraživao u postupku u kome su donete osporene presude, kao pravično zadovoljenje zbog povrede prava na imovinu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Višeg suda u Nišu P. 150/10 od 17. novembra 2011. godine, u stavu 2. izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je obavezana tužena Republika Srbija da tužiocu vrati u državinu određeno motorno vozilo u roku od 15 dana, s tim što se može osloboditi ove obaveze isplatom opredeljenog novčanog iznosa. Istom presudom, u st. 3, 4. i 5. izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu, na ime naknade za korišćenje predmetnog vozila za određene vremenske periode, isplati opredeljene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom 6. izreke navedene presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu, na ime umanjenja vrednosti predmetnog vozila, isplati opredeljeni novčani iznos, dok je stavom 7. izreke tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

U obrazloženju osporene prvostepene presude navedeno je, između ostalog, da je u toku postupka utvrđeno da je 24. marta 1999. godine tužena, za potrebe odbrane zemlje, oduzela predmetno vozilo čiji je vlasnik tužilac, kao i da je, dopisom od 18. aprila 2004. godine obavestila tužioca, povodom njegovog zahteva za vraćanje motornog vozila, da „predmetno vozilo može da preuzme u periodu od 5. do 23. maja 2008. godine“. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocu, kao vlasniku predmetnog vozila, vrati oduzetu stvar, saglasno odredbi člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, dok je zahtev tužioca za isplatu naknade za korišćenje predmetnog vozila odbio kao neosnovan, našavši da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je tužena istakla. Odluku o osnovanosti prigovora zastarelosti prvostepeni sud je doneo, kako proizlazi iz obrazloženja osporene presude, našavši da je od oduzimanja motornog vozila 1999. godine, pa do podnošenja tužbe 2010. godine, protekao objektivni rok zastarelosti od pet godina, utvrđen odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da se u konkretnom slučaju radi o zahtevu za naknadu štete nastale korišćenjem motornog vozila tužioca.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 270/12 od 3. aprila 2012. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka, te je potvrđena presuda Višeg suda u Nišu P. 150/10 od 17. novembra 2011. godine, dok je prvostepeno rešenje o troškovima postupka preinačeno u pogledu kamate na dosuđeni iznos troškova.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je da se dospelost obaveze plaćanja naknade za korišćenje motornog vozila, od trenutka oduzimanja stvari do 25. aprila 1999. godine, ceni prema odredbi člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, broj 36/98), prema kojoj obaveza plaćanja naknade dospeva nakon 15 dana od dana vraćanja vozila vlasniku, dok se dospelost obaveze plaćanja naknade od 26. aprila 1999. godine, pa nadalje, po Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, broj 32/99), ceni prema odredbi člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj dužnik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Dalje je navedeno da je, u konkretnom slučaju, tužilac od tužene zahtevao vraćanje motornog vozila, u vezi sa čim ga je tužena, dopisom 18. aprila 2004. godine, obavestila da može da preuzme predmetno vozilo, te se može uzeti da je tužilac najkasnije tog dana pao u docnju, a kako je pravna priroda ove naknade – naknada štete, te kako je tužilac tužbu podneo 4. novembra 2010. godine, to je, prema oceni drugostepenog suda, nastupila zastarelost jer je protekao objektivni rok od pet godina iz člana 376. stav 2. Zakona o obigacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može da bude oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje , bitne su sledeće odredbe zakona i podzakonskih akata :

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe (član 219.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, kao i da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

Zakonom o odbrani („Službeni glasnik SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) bilo je propisano: da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik SRJ“, broj 36/98) , koja je bila na snazi u vreme oduzimanja predmetnog vozila, bilo je propisano: da su za potrebe odbrane zemlje vlasnici stvari dužni da predaju, pored ostalog, motorna, prevozna i specijalna vozila (član 4. tačka 1)); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je data u prilogu ove uredbe i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.); da naknada za korišćenje stvari pripada vlasniku od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari, a da se naknada za korišćenje stvari isplaćuje u roku od 15 dana od dana vraćanja, a po zahtevu vlasnika stvari, ako se stvari koriste duže od 30 dana - mesečno unazad (član 20. st. 1. i 4.).

Članom 4. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik SRJ“, broj 32/99), koja je stupila na snagu 26. aprila 1999. godine, brisana je odredba člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne oba veze („Službeni glasnik RS“, broj 36/98) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog, odnosno procesnog prava bila očigledna proizvoljna ili arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud, najpre, konstatuje da se, prema stanovištu izraženom u osporenoj presudi Apelacionog suda u Nišu, na utvrđivanje momenta dospelosti obaveze tužene u odnosu na potraživanje ovde podnosioca ustavne žalbe do 26. aprila 1999. godine primenjuju odredbe Uredbe iz 1998. godine, dok se za dospelost obaveze plaćanja naknade za period nakon 26. aprila 1999. godine primenjuje odredba člana 324. Zakona o obligacionim odnosima.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u vreme kada je nastao sporni pravni odnos između podnosioca ustavne žalbe i tužene na snazi bila Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze iz 1998. godine. Odredbom člana 20. stav 4. navedene uredbe bio je određen rok za ispunjenje obaveze tužene, koji je iznosio 15 dana od dana vraćanja vozila i ova odredba je bila na snazi do 26. aprila 1999. godine, tj. do stupanja na snagu Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze iz 1999. godine, kojom je stavljena van snage odredba o roku za plaćanje naknade za oduzetu stvar. Dalje, Ustavni sud ukazuje da se trenutak dolaska dužnika u docnju utvrđuje u skladu da odredbom člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, samo ako rok za ispunjenje obaveze nije određen . Međutim, ako je vreme u kome obavezu treba da izvrši određeno, dužnik do lazi u docnju čim to vreme protekne.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da je ustavnopravno prihvatljiv zaključak Apelacionog suda u Nišu da se dospelost obaveze plaćanja naknade za korišćenje oduzetog vozila, od trenutka oduzimanja te stvari, pa do 26. aprila 1999. godine, ceni u skladu sa odredbom člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze iz 1998. godine. Međutim, Ustavni sud je ocenio da nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište redovnog suda prema kome se na potraživanje podnosioca za period posle 26. aprila 1999. godine primenjuje Uredba iz 1999. godine i, posledično, odredba člana 324. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga što bi primena Uredbe iz 1999. godine na materijalnopravni odnos nastao pre njenog stupanja na snagu, predstavljala retroaktivnu primenu propisa.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav već ranije izrazio (videti Odluku Už-406/2009 od 24. novembra 2011. godine).

Takođe, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe tužbenim zahtevom o kome je odlučeno st. 3, 4. i 5. izreke prvostepene presude, tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade za korišćenje motornog vozila isplati određene novčan e iznos e, u smislu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, kao i da je parnični sud, o ovom zahtevu rešavao po pravilima o naknadi štete. Međutim, da bi sporni pravni odnos, prema oceni Ustavnog suda, mogao da se rešava po pravilima o naknadi štete, pre svega, mora da postoji šteta za podnosioca, a koja, po svom nastanku, može da bude po osnovu ugovora ili da je nastala štetnom radnjom ili da je prouzrokovana opasnom stvari ili opasnom delatnošću. U konkretnom slučaju, međutim, ne postoji ni jedan od navedenih osnova, jer između strana u sporu niti postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je podnosiocu ustavne žalbe predmetno vozilo oduzeto za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, Ustavni sud smatra da nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište parničnog suda da pitanje naknade podnosiocu ustavne žalbe za korišćenje oduzetog motornog vozila, treba da se rešava po pravilima o naknadi štete, već da ovo pitanje mora da bude re šavano primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, uz poštovanje ustavnog načela da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzeta vozila. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se, po mišljenju Ustavnog suda, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Viši sud u Nišu i Apelacioni sud Nišu u osporenim presudama nisu cenili mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu ustavne žalbe u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja. Stoga je Ustavni sud stanovišta da dati razlozi u osporenim presudama za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava u pogledu dužine roka zastarelosti.

Ustavni sud ukazuje da je navedeni pravni stav zauzeo i u više svojih odluka ( videti, pored drugih, Odluku Už-608/08 od 21. januara 2010. godine ).

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 270/12 od 3. aprila 2012. godine, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke poništio presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 270/12 od 3. aprila 2012. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv st. 3, 4. i 5. izreke presude Višeg suda u Nišu P. 150/10 od 17. novembra 20 11. godine.

7. S obzirom na to da će presuda Višeg suda u Nišu P. 150/10 od 17. novembra 2011. godine biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po pravnom leku, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, za sada preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o naknadi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti