Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe banke protiv presuda

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu banke, smatrajući da osporenim presudama kojima je utvrđena delimična ništavost sporazuma o hipoteci nije povređeno pravo na pravično suđenje. Navodi žalbe odnose se na zakonitost, a ne na ustavnost odluka, koje nisu bile proizvoljne.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4074/2010
16.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi “MARFIN BANK“ iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba “MARFIN BANK“ izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Vrbasu P. 55/08 od 29. maja 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5320/08 od 13. novembra 2008. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vrbasu P. 55/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. “MARFIN BANK“ iz Beograda, preko advokatske kancelarije Lazarević i Pršić iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 11. septembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv navedenih presuda, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Vrbasu utvrđeno da je ništav deo sporazuma koji se odnosi na dozvolu upisa hipoteke na stambenom objektu, jer je predmet dogovora između podnosioca ustavne žalbe i tužioca bio da se dozvoli samo upis hipoteke na poslovnom objektu. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da stambeni i poslovni objekat predstavljaju jedno zemljišno-knjižno telo koje kao takvo može biti predmet hipoteke. U vezi stanovišta drugostepenog suda da je podnosilac ustavne žalbe trebalo da predoči drugoj ugovornoj strani – tužiocu da stambeni i poslovni objekat predstavljaju jedno zemljišno-knjižno telo i da na osnovu toga tužilac oceni da li da prethodno traži izdvajanje poslovnog objekta u zasebno zemljišno-knjižno telo, podnosilac ističe da nije bio dužan da pruži takvu pravnu pouku tužiocu, niti da tužilac dozvoli uknjižbu hipoteke na navedeni način. Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da je tužilac tužbenim zahtevom morao da traži poništaj celog sporazuma o dozvoli upisa hipoteke, a ne jednog njegovog dela, jer se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti pravila o delimičnoj ništavosti ugovora. Usvajanje takvog tužbenog zahteva ima za posledicu nemogućnost zemljišno-knjižnog suda da izvrši prvostepenu presudu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Vrbasu osporenom presudom P. 55/08 od 29. maja 2008. godine, u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca Aleksandra Pešalja i utvrdio ništavost sporazuma u tački dva, zaključenog pred Opštinskim sudom u Vrbasu 28. februara 2005. godine, koji se odnosi na saglasnost tužioca za upis založnog prava na nepokretnostima u vlasništvu tužioca upisanih u zemljišne knjige broj 5513 KO Vrbas pod parcelom 7706/01 što u suštini predstavlja zgradu bez zemljišta, dok je u stavu drugom izreke obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove. U obrazloženju navedene presude je utvrđeno da među parničnim strankama nema saglasnosti o bitnom elementu ugovora – predmetu ugovora, te da se radi o nepostojećem ugovoru iz tačke 2. sporazuma, iz odredbe člana 63. Zakona o obligacionim odnosima.

Okružni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 5320/08 od 13. novembra 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Gzz1. 16/10 od 8. juna 2010. godine odbio kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljen protiv osporene drugostepene presude.

4. Odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega, kao i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Imajući u vidu sadržinu navedenih prava i razloge iz ustavne žalbe na kojima se zasnivaju tvrdnje o povredi ovih prava, Ustavni sud najpre ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i to da li je podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporene presude Opštinskog suda u Vrbasu P. 55/08 od 29. maja 2008. godine i osporene presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5320/08 od 13. novembra 2008. godine, niti je ukazano na arbitrernost i proizvoljnost u njihovom donošenju.

Ustavni sud najpre konstatuje da podnosilac navodima ustavne žalbe nije osporio da se u konkretnom slučaju radi o nepostojećem ugovoru iz tačke 2. predmetnog sporazuma, iz člana 63. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud zatim ukazuje da su tačni navodi podnosioca ustavne žalbe da nije imao zakonsku obavezu da pravno pouči tužioca da stambeni i poslovni objekat predstavljaju jedno zemljišno-knjižno telo koje kao takvo može biti predmet hipoteke. Međutim, podnosilac ustavne žalbe je imao obavezu da nastoji da se zaključi sporazum koji odgovora dogovoru ugovornih stranaka u pogledu predmeta obaveze tužioca, a to je da se sporazumom dozvoljava upis hipoteke nad poslovnim objektom tužioca, a ne i nad njegovim stambenim objektom, radi čega su preduzete i konkretne radnje – veštačenje vrednosti poslovnog objekta. Shodno navedenom, podnosilac ustavne žalbe je imao mogućnost da traži od tužioca da iz postojećeg zemljišno-knjižnog tela izdvoji poslovni objekat u zasebno zemljišno-knjižno telo koje bi bilo opterećeno hipotekom bez opterećenja stambenog objekta. Ovakavo postupanje podnosioca ustavne žalbe je bilo nužno za zaključivanje punovažnog ugovora-sporazuma. Navedeno stanovište predstavlja okolnost koja predhodi navodu podnosioca da nije imao zakonsku obavezu da pravno pouči tužioca.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da je tužilac tužbenim zahtevom morao da traži poništaj celog sporazuma o dozvoli upisa hipoteke, a ne jednog njegovog dela, jer se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti pravila o delimičnoj ništavosti ugovora i da usvajanje takvog tužbenog zahteva ima za posledicu nemogućnost zemljišno-knjižnog suda da izvrši prvostepenu presudu, Ustavni sud ukazuje da se iz priložene dokumentacije ne može utvrditi da je ove razloge podnosilac isticao u žalbi protiv osporene prvostepene presude, a uz ustavnu žalbu nije priložena žalba protiv osporene prvostepene presude na osnovu koje bi se moglo utvrditi iz kojih razloga je podneta. Razlozi na kojima se zasniva tvrdnja o povredi Ustavom zajemčenih prava, a koji nisu istaknuti u žalbenom postupku pred parničnim sudom propustom podnosioca, predstavlja smetnju da ih Ustavni sud razmatra u postupku po ustavnoj žalbi. U suprotnom, Ustavni sud bi postupao kao instancioni sud, čime bi prekoračio Ustavom i Zakonom utvrđene nadležnosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi iz kojih bi proizlazila očigledna povreda procesnih garancija utvrđenih u pravu na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe nije naveo u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložio odgovarajuće dokaze, a što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac izjavio žalbu protiv osporene prvostepene presude, saglasno odredbi člana 355. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 124/05), na šta je poučenom poukom o pravnom leku koju sadrži osporena prvostepena presuda. Znači da je podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Ustavni sud ocenjuje da se razlozi navedeni u prilog tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, u konkretnom parničnom postupku ne mogu prihvati kao razlozi koji imaju ustavnopravni karakter. Ovakav stav Ustavni sud zasniva na činjenici da je parnični postupak pokrenut tužbom od 1. februara 2008. godine, a da je poslednja odluka u tom predmetu - presuda Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 16/10 doneta 8. juna 2010. godine, dakle nakon dve godine. Imajući u vidu navedeno, trajanje parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, očigledno nije dovelo do povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe banke protiv presuda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti