Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao skoro šest godina. Sud je ocenio da podnosilac nije blagovremeno koristio pravna sredstva za ubrzanje postupka, čime je doprineo dužini trajanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . P . iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 2023 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice u predmetu broj 181.6.2-32/17 , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. P . iz Užica podneo je Ustavnom sudu, 31 . marta 2020. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Užica, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice u predmetu broj 181.6.2-32/17, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 9907/18 od 7. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku i postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Podnosilac je, takođe, istakao da osporena presuda nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice broj 181.6.2-32/17 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 20. marta 2014. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice (u daljem tekstu: prvostepeni organ) zahtev za usklađivanje penzije za 11,06% od 1. januara 2008. godine, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem tog organa broj 181.1.5-27/2014 od 19. maja 2014. godine.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja podnosilac je 20. maja 2014. godine izjavio žalbu, koja je uvažena rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 01-02/181.6.3 8669/14 od 22. februara 2016. godine.

Podnosilac je 1. februara 2017. godine podneo žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u zakonom propisanom roku.

Prvostepeni organ je doneo rešenje broj 181.6.2-32/17 od 24 . avgusta 2017. godine kojim je podnosiocu usklađena penzija počev od 1. januara 2008. godine, na način i u iznosu bliže navedenim u dispozitivu tog rešenja.

Rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/181.6.3 13247/17 od 26. aprila 2018. godine, u tački 1. dispozitiva, odbijena je žalba podnosioca izjavljena 1. septembra 2017. godine protiv navedenog prvostepenog rešenja, a u tački 2. dispozitiva odbijen je zahtev podnosioca za naknadu troškova upravnog postupka.

Tužba podnosioca od 7. juna 2018. godine podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja odbijena je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 9907/18 od 7. februara 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijem a predmeta, donese novo rešenje (član 232. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice u pr edmetu broj 181.6.2-32/17 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je upravni postupak pokrenut 20. marta 2014. godine povodom zahteva podnosioca i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 9907/18 od 7. februara 2020. godine. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak trajao pet godina i nepunih 11 meseci.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave i suda u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja. Podnosilac ustavne žalbe je imao legitiman interes da se o njegovom pravu odluči u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje upravnih organa i ponašanje podnosioca ustavne žalbe , Ustavni sud je konstatovao da su u osporenom postupku doneta dva prvostepena i dva drugostepena rešenja kojima je odlučeno o zakonitosti prvostepenih rešenja. Navedena rešenja, izuzev prvostepenog rešenja od 19. maja 2014. godine, nisu doneta u zakonom propisanim rokovima. Međutim, Ustavni sud ukazuje na to da stranka ima pravo da zbog svakog prekoračenja navedenih rokova podnese pravna sredstva za ubrzanje postupka – žalbu drugostepenom organu, odnosno tužbu Upravnom sudu. Podnosilac ustavne žalbe je jedino zbog kašnjenja prvostepenog organa sa donošenjem rešenja od 24. avgusta 2017. godine izjavio žalbu zbog „ćutanja uprave“ od 1. februara 2017. godine, s tim što je i nju mogao da podnese devet meseci ranije. U ostalim slučajevima značajnijeg prekoračenja propisanih rokova, koje je iznosilo jednu godinu i sedam meseci pre donošenja drugostepenog rešenja od 22. februara 2016. godine i pet meseci pre donošenja drugostepenog rešenja od 26. aprila 2018. godine, podnosilac nije podneo naknadni zahtev drugostepenom organu i eventualno tužbu zbog „ćutanja uprave“ nadležnom sudu . Stoga je Sud ocenio da je neosnovan navod ustavne žalbe da je podnosilac blagovremeno preduzimao sve procesne radnje radi ubrzanja postupka. Ustavni sud podseća i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj, podnosilac treba da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (videti presudu Union Alimentaria Sanders Sa protiv Španije, broj predstavke 11681/85, stav 35, od 7. jula 1989. godine), kao i da ukoliko podnosilac ne koristi pravna sredstva koja mu omogućavaju da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom ( videti odluku Štajcar protiv Hrvatske, broj predstavke 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

Kada je reč o postupanju nadležnog suda, Ustavni sud je konstatovao da je upravni spor trajao jednu godinu i osam meseci, što u konkretnom slučaju nije nerazumno dugo, budući da je to bio jedini upravni spor u celom postupku , da predmet nijednom nije bio vraćen upravnim organima na ponovno rešavanje i da je donošenjem osporene presude pravnosnažno okončan postupak po zahtevu podnosioca.

Polazeći od navedenog ukupnog trajanja osporenog postupka, a imajući u vidu da podnosilac u periodu od dve godine i devet meseci nije koristio ili nije pravovremeno koristio pravna sredstva u cilju njegovog bržeg okončanja, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 89. s tav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 9907/18 od 7. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, u kojoj podnosilac uglavnom ponavlja razloge već iznete u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Suda, u suštini, traži da kao instancioni sud ispita zakonitost odluka donetih u postupku vođenom pre podnošenja ustavne žalbe .

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.