Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, nalazeći da su podnosioci značajno doprineli dužini postupka. Takođe, odbija navode o povredi prava na pravično suđenje jer podnosioci nisu iscrpeli propisani upravni postupak.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4077/2010
14.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mihajla Mučibabića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Mihajla Mučibabića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 93/10 (ranije Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 404/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se krivični postupak po optužnici podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Mihajlo Mučibabić iz Novog Sada izjavio je 10. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Dejana Ukropine, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 93/10 (ranije Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 404/03).

Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, 23. juna 1995. godine dogodila se eksplozija u fabrici „Grmeč“ u Beogradu u kojoj je poginulo 11 radnika, a 10 je lakše i teže povređeno. Jedan od poginulih je V.M, sin podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac ustavne žalbe ističe da od prvog momenta postupak koji vode pravosudni organi nailazi na „poteškoće i probleme“, navodeći:

- da je predmet do sredine marta 1996. godine više puta prelazio iz Okružnog u Opštinsko javno tužilaštvo, jer su se ova tužilaštva sporila oko nadležnosti za vođenje postupka i da za to vreme nisu sprovedene bilo kakve istražne radnje;

- da se u aprilu 1996. godine podnosiocu ustavne žalbe i drugim oštećenima prvi put dostavlja izveštaj Instituta za bezbednost sa nizom propusta na koje su oštećeni odmah ukazali, ali da su odgovor na primedbe dobili tek nakon godinu dana;

- da je nadležno tužilaštvo tek u junu 1998. godine naložilo i predložilo saslušanje svedoka;

- da su se iskazi ukupno 17 svedoka, od kojih 16 živi u Beogradu, prikupljali od oktobra 1998. godine do februara 2000. godine;

- da na saslušanja svedoka oštećeni i njihovi punomoćnici nisu pozivani, da im nisu dostavljeni pismeni iskazi svedoka, niti im je bio dozvoljen uvid u spise predmeta;

- da je 12. juna 2000. godine doneto rešenje kojim je odbačena krivična prijava, jer se za učinjena dela ne sprovodi postupak po službenoj dužnosti;

- da je Vrhovni sud Srbije 28. decembra 2000. godine ukinuo rešenje Okružnog suda u Beogradu kojim je odlučeno da nema mesta sprovođenju istrage protiv osumnjičenih i predmet vratio na ponovni postupak;

- da su nakon toga određena nova veštačenja i da je saslušanje okrivljenih počelo tek u oktobru 2002. godine, a završilo se u decembru 2002. godine;

- da su nakon sprovedene istrage oštećeni kao tužioci 22. aprila 2003. godine podigli optužnicu Okružnom sudu u Beogradu, a da je glavni pretres zakazan tek za 12. decembar 2003. godine;

- da je glavni pretres više puta odlagan ili zbog nedolaska okrivljenih, (pri čemu sud nije preduzeo nikakve mere za obezbeđenje njihovog prisustva), ili zbog nepotpunog sastava veća, što je po mišljenju podnosioca krajnje neprimereno, imajući u vidu prirodu i predmet postupka;

- da je nekoliko puta menjan sastav postupajućeg sudećeg veća, zbog čega je postupak morao svaki put da počne iznova;

- da još uvek nije doneta prvostepena presuda.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo nematerijalnu štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i da naloži Višem sudu da preduzme sve mere kako bi se krivični postupak okončao u najkraćem mogućem roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

U fabrici „Grmeč“ u Beogradu je 23. juna 1995. godine došlo do eksplozije u kojoj je poginuo sin podnosioca ustavne žalbe i još deset drugih lica.

Iz spisa predmeta Višeg suda u Beogradu proizlazi da je preduzeće „JPL sistem“ koristilo pogon fabrike „Grmeč“ za proizvodnju raketnog goriva, a na zahtev Službe državne bezbednosti.

Podnosilac ustavne žalbe je 28. aprila 1996. godine podneo krivičnu prijavu protiv više lica koja su bila na visokim rukovodećim položajima u preduzećima „Grmeč“ i „JPL sistem“.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 5. juna 1996. godine podnelo Okružnom sudu u Beogradu zahtev za preduzimanje pojedinih istražnih radnji povodom eksplozije koja se dogodila u fabrici „Grmeč“.

Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu je, postupajući po predlogu Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu, sproveo više istražnih radnji, među kojima su i saslušanje R.L. od 27. jula 1999. godine i saslušanje J.S. od 18. februara 2000. godine. R.L. i J.S. su bili najviši funkcioneri Službe državne bezbednosti. Nakon sprovedenih istražnih radnji, istražni sudija Okružnog suda u Beogradu je 1. marta 2000. godine dostavio spise predmeta Okružnom javnom tužilaštvu na dalju nadležnost.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 12. juna 2000. godine, donelo rešenje Ktr. 1243/95 kojim je odbacilo krivičnu prijavu podnosioca ustavne žalbe i drugih lica protiv R.U, D.M, S.K, D.Z, Lj.R, Z.O, B.M. i V.B. zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz „čl. 184.-187.“ Krivičnog zakona Republike Srbije, jer „prijavljeno delo nije krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti“, uz napomenu da se detaljna analiza utvrđenog činjeničnog stanja nalazi u službenoj belešci od 15. marta 2000. godine i informaciji tog tužilaštva koja nose oznaku „poverljivo i nalaze se u spisu“. Dopisom Ktr. 1243/95 od 12. juna 2000. godine Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je obavestilo podnosioca ustavne žalbe da može da preduzme krivično gonjenje protiv okrivljenih za krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 2. u vezi sa članom 187. st. 3. i 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage Okružnom sudu u Beogradu.

Podnosilac ustavne žalbe je 21. juna 2000. godine preduzeo krivično gonjenje okrivljenih u svojstvu oštećenog kao tužioca, podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage protiv osumnjičenih za navedeno krivično delo.

Odlučujući o neslaganju istražnog sudije sa zahtevom za sprovođenje istrage punomoćnika oštećenih kao tužilaca, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Kv. 1040/2000 od 3. oktobra 2000. godine kojim je zaključio da nema mesta sprovođenju istrage protiv prijavljenih R.U, S.K, R.Č, V.B. i J.T, zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 2. u vezi sa članom 187. st. 3. i 1. Krivičnog zakona Republike Srbije. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da „iz svega navedenog proizlazi da u radnjama koje su preuzeli prijavljeni u pripremi, organizovanju i proizvodnji predmetne eksplozivne smese nema protivpravnosti, jer je njihovim radnjama prethodilo donošenje odluke na nivou Predsednika Republike i načelnika Službe državne bezbednosti i da je navedena odluka predstavljala pravni osnov za postupanje prijavljenih i sadržala je elemente tehnološkog procesa proizvodnje koji je određen vrstom i tipom naoružanja sa odgovarajućom procedurom poduhvata, a sve u skladu sa potrebama zaštite državne bezbednosti“.

Vrhovni sud Srbije je svojim rešenjem Kž. II 597/00 od 28. decembra 2000. godine ukinuo prvostepeno rešenje Okružnog suda u Begradu i predmet vratio na ponovno odlučivanje.

Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu je potom sproveo istragu i dopisom Ki. 368/02 od 8. aprila 2003. godine obavestio podnosioca ustavne žalbe da je istraga okončana i da može da podigne optužnicu.

Podnosilac ustavne žalbe je 22. aprila 2003. godine podigao optužnicu protiv četiri bivša rukovodioca preduzeća „Grmeč“ i „JPL sistem“ i protiv R.L, bivšeg pomoćnika načelnika Resora državne bezbednosti Republike Srbije. Predmet je pred Okružnim sudom u Beogradu zaveden pod brojem K. 404/03.

Glavni pretres je pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 404/03 prvi put održan 14. maja 2004. godine, da bi potom zbog izmene u sastavu veća i proteka vremena počeo iznova 12. februara 2007. godine,11. februara 2008. godine i 24. juna 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmet je preuzeo Viši sud u Beogradu i zaveden je pod brojem K. 93/10. Glavni pretres je prvi put bio zakazan za 21. maj 2010. godine i nije održan.

Optuženi R.L. je 19. februara 2010. godine pronađen mrtav u Beogradu.

Krivični postupak još uvek traje pred Višim sudom u Beogradu i glavni pretres je bio zakazan za 24. mart 2011. godine

Podnosilac ustavne žalbe je pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu u predmetu Kri. 809/96, na zapisniku od 9. septembra 1999. godine izjavio da je imovinskopravni zahtev postavio u parnici koju je pokrenuo pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09), koji je važio u vreme podnošenja ustavne žalbe, bilo je propisano: da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku (član 16. stav 1.); da su sud i državni organi koji učestvuju u krivičnom postupku dužni da istinito i potpuno utvrde činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke (član 17. stav 1); da ako javni tužilac nađe da nema osnova za pokretanje ili produženje krivičnog postupka, na njegovo mesto može stupiti oštećeni kao tužilac, pod uslovima određenim ovim zakonikom (član 19. stav 3.); da oštećeni kao tužilac ima ista prava koja ima javni tužilac, osim onih koja pripadaju javnom tužiocu kao državnom organu (član 64. stav 1.); da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo, a da svojstvo tužioca u krivičnom postupku ima javni tužilac, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac (član 221. tač. 6) i 7)).

5. Prilikom ispitivanja dopuštenosti ustavne žalbe ratione personae, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu oštećenog kao tužioca, osporava dužinu trajanja krivičnog postupka, a da je imovinskopravni zahtev postavio u parnici koju je pokrenuo pred nadležnim sudom. Iako Ustav ne garantuje pravo da će se krivični postupak protiv trećih lica voditi, a da se, prema ustaljenoj praksi Suda, garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava mogu priznati oštećenom samo ako je u krivičnom postupku postavio imovinskopravni zahtev, za ocenu dopuštenosti ustavne žalbe u konkretnom slučaju je od odlučujućeg značaja činjenica da je reč o postupku koji se vodi u vezi sa povredom prava na život koje je zajemčeno članom 24. stav 1. Ustava.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, pravo na život spada u „tvrdo jezgro“ ljudskih prava koja se jemče svakom licu, u svim okolnostima i na svim mestima i ne može da bude predmet bilo kakvog ograničenja ili derogiranja. Reč je o jednom od prava koje utemeljuje slobodu i čije postojanje podrazumeva pozitivnu obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitio život lica koje je pod njenom nadležnošću (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 9. juna 1998. godine, izveštaj 1998-III, stav 36.). Ova pozitivna obaveza države obuhvata materijalnopravni i procesnopravni aspekt.

Sa materijalnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države podrazumeva preduzimanje svih neophodnih mera kako do nasilne smrti ne bi došlo, a to pretpostavlja uspostavljanje pravnog okvira koji treba da pruži efikasnu zaštitu od pretnji usmerenih na pravo na život (videti, mutatis mutandis, presudu Evropskog suda za ljudska prava Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 28. oktobra 1998. godine, Izveštaj 1998-VIII, st. 115. i 116.). Zbog toga je neophodno postojanje delotvornih krivičnopravnih i drugih normi koje bi odvraćale od vršenja krivičnih dela protiv lica, kao i procesnih mehanizama za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje povreda tih normi (videti: Evropski sud za ljudska prava, Streletz, Kessler i Krenz protiv Nemačke, 22. mart 2001. godine, stav 86.). Ova obaveza se proširuje i na preduzimanje preventivnih mera radi zaštite života, posebno u odnosu na opasne delatnosti koje potencijalno predstavljaju rizik za život (u tom smislu videti i predmet Evropskog suda za ljudska prava Oneryildiz protiv Turske, od 30. novembra 2004. godine, stav 107).

Posmatrana sa procesnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države se, u slučaju kada je neko lice lišeno života, sastoji u sprovođenju nezavisne i delotvorne istrage (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 4. maja 2001. godine, stav 111.), što podrazumeva postojanje efikasnog sudskog sistema u okviru kojeg će biti sprovoden postupak koji ne mora nužno po svom karakteru da bude krivični.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju reč o nasilnoj smrti 11 lica, među kojima je bio i sin podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je obaveza državnih organa bila da u okviru krivičnog postupka delotvorno istraže okolnosti pod kojima se događaj odigrao i da utvrde odgovornost određenih lica za to. S obzirom na to da pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava izvorno spada u kategoriju zaštitnih prava čiji ratio se nalazi u potrebi obezbeđenja delotvorne zaštite osnovih ljudskih prava, ono je, prema shvatanju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju predstavljalo dovoljan osnov za istraživanje okolnosti pod kojima je došlo do povrede prava na život (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava, Šilih protiv Slovenije, od 9. aprila 2009. godine, stav 202.). Na osnovu toga, Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe, samom činjenicom da dužina trajanja krivičnog postupka nije ispunila zahtev za brzim i efikasnim postupanjem u vezi sa rasvetljavanjem nasilne smrti njegovog sina, aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu u razumnom roku. Ustavni sud podseća da je u svojim dosadašnjim odlukama izneo stanovište da, imajući u vidu da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, prilikom ocene razumnog roka suđenja treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od dana kada je doneto rešenje o sprovođenju istrage. Međutim, Ustavni sud, u konkretnom slučaju, ističe da iz činjeničnog stanja utvrđenog u tački 3. ove odluke nesumnjivo proizlazi i sledeće: prvo, da je Okružno javno tužilaštvo tek nakon skoro godinu dana od spornog događaja (23. jun 1995. godine), odnosno devet meseci od dana podnošenja krivične prijave (13. septembra 1995. godine), podnelo predlog Okružnom sudu u Beogradu za preduzimanje pojedinih istražnih radnji (5. juna 1996. godine); drugo, da je pretkrivični postupak trajao od 5. juna 1996. godine kada je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu podnelo Okružnom sudu u Beogradu predlog za preduzimanje pojedinih istražnih radnji, do 12. juna 2000. godine kada je nadležno tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu i obavestilo podnosioca ustavne žalbe da može da preduzme krivično gonjenje; treće, da je podnosilac ustavne žalbe 21. juna 2000. godine preduzeo krivično gonjenje okrivljenih stavljanjem zahteva za sprovođenje istrage Okružnom sudu u Beogradu, koji je istražni postupak okončao 8. aprila 2003. godine.

Polazeći od procesnopravnog aspekta pozitivne obaveze države u zaštiti prava na život, Ustavni sud je u ovom slučaju našao da se razumnost dužine trajanja postupka mora ceniti i u odnosu na pretkrivični postupak.

Razumnost dužine trajanja postupka mora se utvrđivati u svakom konkretnom slučaju, prvenstveno imajući u vidu sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca predstavke i postupanje nadležnih organa vlasti, kao i koja je važnost predmeta raspravljanja za podnosioca predstavke.

Ceneći navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da se krivični postupak do podnošenja ustavne žalbe, 10. septembra 2010. godine, neprekidno vodio pred prvostepenim sudom, ranije Okružnim sudom u Beogradu, a sada Višim sudom u Beogradu, zbog događaja koji se odigrao 23. juna 1995. godine i da još uvek nije pravnosnažno okončan. Postupak je nakon odbačaja krivične prijave od strane nadležnog javnog tužioca vođen po zahtevu za sprovođenje istrage, a potom po optužnici oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Za sve vreme trajanja postupka nije doneta čak ni prvostepena presuda. Podnosilac ustavne žalbe je imao nesporni interes da se u postupku utvrdi da li je smrt njegovog sina 23. juna 1995. godine nastupila usled propusta i krivice okrivljenih ili nije, što za njega bez sumnje ima posebnu važnost. Podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama nije doprineo dužem trajanju sudskog postupka, a nije imao na raspolaganju delotvorna pravna sredstva protiv neopravdano dugog trajanja krivičnog postupka. Iako u ovom krivičnom predmetu ima složenih pravnih i faktičkih pitanja o kojima sud treba da se izjasni, a činjenično stanje je kompleksno, jer treba da se utvrdi da li postoji uzročno-posledična veza između radnji okrivljenih i posledice koja je nastupila - smrti sina podnosioca ustavne žalbe i drugih lica, Ustavni sud nalazi da se postupanje nadležnog prvostepenog suda ne može smatrati efikasnim i delotvornim. Dužnost suda je da postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Po oceni Ustavnog suda, odugovlačenje postupka u ovom slučaju isključivo je prouzrokovano propuštanjem prvostepenog suda da pravovremeno i efikasno postupa, a kompleksno činjenično stanje ne može se smatrati valjanim razlogom koji bi mogao da opravda prekoračenje razumnog roka za donošenje sudske odluke.

Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog, a posebno činjenice da je krivični postupak pokrenut povodom smrti sina podnosioca ustavne žalbe nastale pre 16 godina prilikom eksplozije na njegovom radnom mestu, utvrdio da je u predmetnom krivičnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Prilikom odlučivanja je konstatovano i to da je podnosilac ustavne žalbe stariji čovek, a da ni posle sedam godina od podizanja optužnice, 11 godina od stavljanja zahteva za sprovođenje istrage i 16 godina od događaja u kome je njegov sin izgubio život, nije izvesno kada će biti doneta prvostepena presuda, niti kada će krivični postupak biti pravnosnažno okončan i kakav će biti njegov ishod, čije je vođenje preduzeo kao supsidijarni tužilac.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, a u tački 3. izreke je naloženo Višem sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se krivični postupak po optužnici podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.

8. U skladu sa iznetim, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

9. Na osnovu odredbe člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, zbog šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti ljudskih prava.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

• Už 3387/2018: Nepostojanje povrede prava na život usled delotvorne istrage nakon saobraćajne nezgode
• Už 1191/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava u krivičnom postupku
• Už 523/2017: Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 4982/2010: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 4678/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 4527/2011: Povreda prava na život zbog neefikasne istrage smrti vojnika na Topčideru
• Už 1783/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku