Odbijena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku. Utvrđeno je da je dugom trajanju postupka značajno doprinela sama podnositeljka žalbe svojim propustima u postupanju i podnošenjem neosnovanih predloga.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-408/2009
17.03.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dobrile Bogićević Ristić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dobrile Bogićević Ristić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji se vodio u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 372/96.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dobrila Bogićević Ristić iz Beograda je 18. marta 2009. godine, preko punomoćnika Zorana Lazarevića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji se vodio u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 372/96.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zbog nesprovođenja rešenja Okružnog suda u Beogradu U. 491/93 od 15. septembra 1993. godine od strane Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, duže od šesnaest godina.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 372/96, odgovor Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Odeljenja za urbanizam, komunalno – građevinske i stambene poslove opštinske uprave opštine Voždovac broj 354-37/92 od 5. marta 1993. godine naloženo je Slavici Simić iz Beograda da, u roku od sedam dana od dana prijema rešenja, poruši stambenu zgradu u izgradnji, bliže opisanu u ovom rešenju, jer će u protivnom nalog izvršiti to odeljenje prinudnim putem o njenom trošku.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu U. 491/93 od 15. septembra 1993. godine uvažen je predlog podnositeljke ustavne žalbe, kao sukorisnika katastarske parcele broj 2421 KO Beograd 3 na kojoj je započela izgradnja spornog objekta, za zaštitu zbog nezakonite radnje i naloženo Odeljenju za urbanizam, komunalno – građevinske i stambene poslove opštinske uprave opštine Voždovac da, u roku od 30 dana od dana prijema rešenja sprovede izvršenje rešenja broj 354-37/92 od 5. marta 1993. godine, te konstatovano da će ukoliko rešenje ne bude izvršeno u ostavljenom roku, izvršenje sprovesti Četvrti opštinski sud u Beogradu.

Podnositeljka ustavne žalbe je 15. aprila 1994. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje pravnosnažnog rešenja Okružnog suda u Beogradu U. 491/93 od 15. septembra 1993. godine. Nakon uređenja predloga 25. jula 1994. godine, dostave dokaza o plaćenoj taksi za podneti predlog i dostave predloga podnositeljke ustavne žalbe od 12. oktobra 1994. godine da dužnik predujmi troškove rušenja objekta preko drugog lica u iznosu od 23.600,00 dinara, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje o izvršenju 2. novembra 1994. godine.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenjem I. 223/94 od 25. novembra 1994. godine naložio dužniku da u roku od osam dana od dana prijema ovog rešenja uplati u sudski depozit iznos od 23.600,00 dinara koji je potreban za izvođenje radova navedenih u izreci ovog rešenja od strane drugog lica, a poveriocu, ovde podnositeljki ustavne žalbe, je naloženo da u roku od 30 dana od dana uplate, preko drugog lica izvrši navedene radove.

Rešavajući o žalbi dužnika izjavljenoj protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 223/94 od 25. novembra 1994. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 521/96 od 19. januara 1996. godine uvažio žalbu i ukinuo navedeno rešenje.

U ponovnom postupku, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje I. 372/96 od 12. jula 1996. godine sa istom sadržinom kao prethodno prvostepeno rešenje. Protiv ovog rešenja stranke nisu izjavile žalbu, te je rešenje postalo pravnosnažno 18. decembra 1996. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je po prijemu potvrde da je dužnik postupio po naloženom i uplatio navedeni iznos u depozit suda, podnela 2. jula 1997. godine predlog Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu za donošenje rešenja o dodatnim troškovima sprovođenja izvršenja. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 372/96 od 10. novembra 1997. godine, predlog je odbijen kao neosnovan, jer je uvidom u ponudu utvrđeno da cena rušenja spornog objekta iznosi 23.638,49 dinara, te da je poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, tražila iznos od 104.500,00 dinara koji joj ne pripada. Ovo rešenje je postalo pravnosnažno 28. decembra 1997. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe se 25. juna 2003. godine obratila Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu sa predlogom za nastavak izvršenja, tražeći od suda da je obavesti da li je predujam od 23.600,00 dinara, potreban za izvršenje činidbe, uplaćen u depozit suda od strane dužnika.

Podnositeljka ustavne žalbe je 14. juna 2006. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za promenu sredstva izvršenja, na taj način što bi rušenje sporne nepokretnosti izvršio i sproveo dužnik lično, uz pretnju novčanom kaznom. Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenjem I. 372/96 od 6. februara 2008. godine odbio predlog poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kao neosnovan. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno: da je rešenjem o izvršenju tog suda I. 372/96 od 12. jula 1996. godine, na predlog poverioca, naloženo dužniku da u roku od osam dana od dana prijema tog rešenja uplati u sudski depozit iznos od 23.600,00 dinara koji je potreban za izvođenje predmetnih radova od strane drugog lica, a poveriocu je naloženo da u roku od 30 dana od dana uplate, preko drugog lica izvrši navedene radove; da je dužnik postupio po navedenom rešenju i uplatio u sudski depozit navedeni iznos; da je poverilac 14. juna 2006. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za promenu sredstva izvršenja, na taj način što će izvršenje – rušenje sporne nepokretnosti izvršiti i sprovesti dužnik lično, uz pretnju novčanom kaznom; da je sud ocenio da, imajući u vidu da je pravnosnažnim rešenjem tog suda izvršenje započeto predujmljivanjem iznosa potrebnog za pokrivanje troškova izvršenja koje će poverilac sprovesti sam, nisu ispunjeni zakonski uslovi za promenu sredstva izvršenja.

Podnositeljka ustavne žalbe je 27. marta 2008. godine podnela prigovor protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 372/96 od 6. februara 2008. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93 i 24/94), u vreme čijeg važenja je pokrenut izvršni postupak, bilo je propisano: da se po izvršnoj ispravi po kojoj je dužnik dužan da učini određenu radnju koju može da učini drugo lice, izvršenje sprovodi tako što sud ovlašćuje poverioca da na trošak dužnika poveri drugom licu da učini tu radnju ili da je on učini sam, da u predlogu za izvršenje poverilac može predložiti da sud rešenjem dužniku naloži da unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati izvršenjem radnje od strane drugog lica ili poverioca (član 224. st. 1. i 2.); da se potraživanje prema pravnom licu namiruje prvenstveno iz sredstava na njenom žiro – računu (član 204. stav 1.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/00, 73/00 i 71/01), koji se primenjivao saglasno odredbi člana 304. Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), bilo je propisano: da će se postupak izvršenja i obezbeđenja započet do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona (član 262.); da po izvršnoj ispravi po kojoj je dužnik dužan da učini određenu radnju koju može da učini drugo lice, izvršenje se sprovodi tako što sud ovlašćuje poverioca da na trošak dužnika poveri drugom licu da učini tu radnju ili da je on učini sam, da u predlogu za izvršenje poverilac može predložiti da sud rešenjem dužniku naloži da unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati izvršenjem radnje od strane drugog lica ili poverioca (član 203. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da je za ocenu postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja postupka. Stoga se pri ispitivanju opravdanosti trajanja postupka koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu I. 372/96 mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Imajući u vidu da ocena o razumnom trajanju sudskog postupka, u konkretnom slučaju, prevashodno zavisi od ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku i ponašanja suda koji vodi postupak, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je izvršni sud postupao uglavnom efikasno i u razumnom roku. Naime, iako je rešenje o izvršenju doneto tek nakon šest meseci od dana podnošenja predloga, razlozi za navedeno su bili to što je više puta traženo od poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe, uređenje navedenog predloga. Kada je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 223/94 od 25. novembra 1994. godine ukinuto od strane Okružnog suda u Beogradu rešenjem Gž. 521/96 od 19. januara 1996. godine i predmet vraćen 2. aprila 1996. godine prvostepenom sudu na ponovni postupak, Četvrti opštinski sud je doneo rešenje o izvršenju I. 372/96 od 12. jula 1996. godine, odnosno u roku od 3 meseca od dana vraćanja spisa. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 18. decembra 1996. godine i isto je 8. februara 1997. godine dostavljeno Narodnoj banci Srbije na sprovođenje. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 23. aprila 1997. godine izdao potvrdu da je na ime predujma troškova sprovođenja izvršenja od strane dužnika uplaćen iznos koji je poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, tražila. Međutim, nakon više od dva meseca od kada je podnositeljki ustavne žalbe uručena navedena potvrda, a od kog datuma je počeo da teče rok od 30 dana utvrđen za postupanje poverioca po rešenju o izvršenju, podnositeljka ustavne žalbe je 2. jula 1997. godine podnela predlog tom sudu za donošenje rešenja o dodatnim troškovima za sprovođenje izvršenja, o kome je sud odlučio rešenjem I. 372/96 od 10. novembra 1997. godine, odnosno u roku od četiri meseca od dana podnošenja ovog predloga. Nakon toga se podnositeljka ustavne žalbe, 25. juna 2003. godine, obratila Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu sa predlogom za nastavak izvršenja, tražeći od suda da je obavesti da li je predujam od 23.600,00 dinara, potreban za izvršenje činidbe, uplaćen u depozit suda od strane dužnika, iako je o tome dobila potvrdu suda šest godina pre toga, da bi potom, umesto da svoje aktivnosti usmeri na sprovođenje izvršenja preduzimanjem izvršne radnje rušenja predmetnog objekta preko drugog lica na koje je rešenjem ovlašćena, podnela Četvrtom opštinskom sudu 14. juna 2006. godine predlog za promenu sredstva izvršenja. Četvrti opštinski sud je o predlogu odlučio rešenjem I. 372/96 od 6. februara 2008. godine, kojim je predlog odbijen kao neosnovan.

Imajući u vidu navedeno, odnosno da je dužnik postupio po rešenju o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 372/96 od 12. jula 1996. godine, protiv koga poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, nije izjavila žalbu, te je isto postalo pravnosnažno 18. decembra 1996. godine, odnosno da je dužnik 23. jula 1997. godine u potpunosti uplatio iznos koji je podnositeljka ustavne žalbe tražila na ime predujma za troškove sprovođenja izvršenja, te da je podnositeljka, u skladu sa navedenim rešenjem, bila ovlašćena da u roku od 30 dana od dana uplate novčanog iznosa sprovede radove preko drugog lica, a da to nije učinila, proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe svojim radnjama prolongirala trajanje predmetnog izvršnog postupka. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe je nakon šest godina od dobijanja potvrde da je dužnik ispunio obavezu utvrđenu pravnosnažnim rešenjem o izvršenju, tražila da je sud obavesti o tome da li je dužnik ispunio svoju obavezu, iako je i sama u podnesku od 2. jula 1997. godine navela da je obaveštena da je navedeni iznos uplaćen, ali je neosnovano tražila dodatne troškove za sprovođenje izvršenja. Pored toga, podnositeljka ustavne žalbe je nakon skoro deset godina od dana pravnosnažnosti rešenja o izvršenju, protiv koga je imala pravo žalbe, ali koje pravo nije koristila, podnela sudu predlog za promenu sredstva izvršenja, iako je izvršenje započeto predujmljivanjem iznosa koji je sama tražila za pokrivanje troškova izvršenja koje će poverilac sprovesti sam, odnosno preko drugog lica.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07).

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti