Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, koji je trajao preko 13 godina. Podnositeljkama je dosuđena naknada nematerijalne štete.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-408/2012
04.12.2014.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. O . i M . M, obe iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2014. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba M. O . i M . M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 372/04, povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, i to - podnositeljki M. O . u iznosu od 600 evra, a podnositeljk i M . M . u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .
O b r a z l o ž e nj e
1. M. O. i M. M, obe iz B, podnele su 18. januara 2012. godine, preko punomoćnika S. S. J, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 372/04.
Podnositeljke smatraju da im je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što je, kako navode, zbog nestručnog rada i sporog postupanja suda predmetni parnični postupak trajao preko 11 godina. Pored ukazivanja na okolnosti koje su, po njihovom mišljenju , doprinele dužini pomenutog postupka, osporavaju ocenu dokaza i pravilnost primene materijalnog prava. Predlažu da im Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i ističu zahtev za naknadu nematerijalne štete. Pored toga, od Ustavnog suda traže da odloži izvršenje prvostepene presude do donošenja odluke Republičkog javnog tužioca o njihovom zahtevu za zaštitu zakonitosti.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49088/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 372/04), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Tužilje S. D. i E. H. podnele su 5. juna 1998. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene R. R, radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između D.Č. kao primaoca izdržavanja i tužene kao davaoca izdržavanja. Eventualnim tužbenim zahtevom tražen je raskid pomenutog ugovora.
Do donošenja prve prvostepene presude P. 1727/98 od 17. septembra 2001. godine, koja je iz suda otpravljena 25. aprila 2002. godine, od ukupno 13 zakazanih ročišta, tri nisu održana. Jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije, a druga dva zbog nedolaska svedoka, odnosno nedolaska tužene. Zbog smrti tužilje E. H. u martu 1999. godine, te smrti tužilje S. D. u februaru 2000. godine, postupak nije prekidan jer su njihovi pravni sledbenici M. O. i M. M, ovde podnositeljke ustavne žalbe, odmah stupile u parnicu. U ovom delu postupka saslušane su parnične stranke i 13 svedoka.
Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 6155/02 od 24. septembra 2002. godine potvrđena je pomenuta prvostepena presuda u delu kojim je odbijen glavni tužbeni zahtev, a preinačena u pogledu odluke o eventualnom tužbenom zahtevu, tako što je ovaj zahtev usvojen.
Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2406/03 Gzz. 294/03 od 1. oktobra 2003. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužene, a usvojen je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, pa je drugostepena presuda ukinuta u preinačujućem delu.
Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 13392/03 od 24. decembra 2003. godine ukinuta je prvostepena presuda od 17. septembra 2001. godine u delu kojim je odbijen eventualni tužbeni zahtev.
U ponovnom postupku, od ukupno 22 zakazana ročišta, 12 nije održano. U periodu od 16. februara 2005. do 9. februara 2006. godine nijedno od četiri zakazana ročišta nije održano, od čega dva ročišta nisu održana na predlog punomoćnika stranaka radi pokušaja mirnog rešenja spora, jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika tužilja, a jedno zbog nedolaska tužene. Dalje, u periodu od 31. marta 2008. godine do 9. jula 2009. godine, od ukupno sedam zakazanih ročišta šest nije održano, od čega tri zbog sprečenosti sudije, dva su rešenjem otkazana, a zajedno nisu navedeni razlozi neodržavanja. Takođe, još jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog nedolaska tužene. U ovom delu postupka, ponovo je izveden dokaz saslušanjem stranaka i dva svedoka i pribavlj eni su određeni pismeni dokazi.
Prvostepena presuda P. 372/04 je doneta 4. septembra 2009. godine, a postupak je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10901/10 od 16. novembra 2011. godine.
4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuju podnositeljke u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao preko 13 godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.
Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti zahteva za utvrđenje ništavosti i raskid ugovora o doživotnom izdržavanju se može okarakterisati kao relativno složen, imajući u vidu da je radi utvrđenja činjenica bitnih za presuđenje izveden dokaz saslušanjem većeg broja svedoka.
Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se, i pored legitimnog interesa na strani podnositeljki za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu njihovih eventualnih prava na imovini koja je predmet spornog ugovora, ne može smatrati da je reč o postupku koji je za njih bio od izuzetne važnosti, odnosno o postupku zbog čijeg bi dužeg trajanja za njih nastupila nenadoknadiva šteta.
Prema nalaženju Ustavnog suda, podnositeljke su u manjoj meri doprinele dužini postupka, jer dva ročišta nisu održana radi pokušaja mirnog rešenja spora, a jedno na molbu njihovog punomoćnika.
Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je prva prvostepena presuda otpravljena iz suda posle sedam meseci, postupanje sudova može oceniti efikasnim do decembra 2003. godine, budući da je u ovom periodu, dakle za nešto više od pet godina, predmet razmatran pred tri sudske instance i okončan u pogledu zahteva za utvrđenje ništavosti spornog ugovora. Međutim, po oceni Ustavnog suda, prvostepeni sud je nakon toga ispoljio nedelotvornost u postupanju. Naime, prvostepenom sudu je, ne računajući period od nepunih devet meseci u kom tri ročišta nisu održana iz razloga koji se nalaze na strani podnositeljki, trebalo preko četiri i po godine da odluči o zahtevu za raskid predmetnog ugovora, iako su na okolnost ispunjenja ugovornih obaveza prethodno izvođeni dokazi saslušanjem velikog broja svedoka, a u ponovnom postupku na pomenutu okolnost nije sprovođen obiman dokazni postupak. Po nalaženju Ustavnog suda, osnovni razlog tome ogleda se u činjenici da u ovom delu postupka četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti predsednika veća, dva su otkazana, a za jedno nisu navedeni razlozi neodržavanja, što je za posledicu imalo da u periodu od skoro godinu i po dana bude održano samo jedno ročište.
S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je postupanje prvostepenog suda prevashodno dovelo do toga da je predmetni parnični postupak trajao preko 13 godina.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 I 18/13 Odluka - US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete i to podnositeljki M. Or. u iznosu od 600 evra, a podnositeljki M. M. u iznosu od 700 evra , sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrp ele podnosi teljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje , posebno dužinu trajanja postupka, značaj predmeta spora i manji doprinos na strani podnositeljki ukupnoj dužini trajanja postupka, ali i činjenicu da je podnositeljka Mina Milošević svojstvo stranke u predmetnom postupku stekla u aprilu 1999. godine, a druga podnositeljka u martu naredne godine. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu , praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnos iteljke ustavne žalbe pretrpe le zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.
Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i postavljenog zahteva kojim je isključivo traženo utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni se nije upuštao u ocenu ostalih navoda koji se ne odnose na okolnosti vezane za dužinu trajanja predmetnog postupka.
Kako ustavnom žalbom nisu osporeni akti u odnosu na koje se traži odlaganje izvršenja do donošenja odluke Republičkog javnog tužioca o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud je predlog za odlaganje izvršenja ocenio bespredmetnim.
7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.