Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu zbog trajanja postupka od preko sedam godina za naknadu za eksproprisano zemljište. Sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku usled nedelotvornog postupanja sudova i dosudio naknadu nematerijalne štete, dok je ostale navode odbacio.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4080/2023
16.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. J. i Lj. J, obojice iz sela Jelašnica kod Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. J. i Lj. J. i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu R1. 62/20 (ranije u predmetu R1. 239/15) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo J. J. i Lj. J. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. J. i Lj. J, obojica iz sela Jelašnica kod Niša, podneli su, 7. aprila 2023. godine, preko punomoćnika F. V. D, advokata iz Niša, Ustavnom sudu, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu R1. 62/20 od 30. juna 2020. godine i Višeg suda u Nišu Gž. 621/21 od 21. februara 2023. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu R1. 62/20 (ranije u predmetu R1. 239/15).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, interpretirano činjenično stanje u predmetnom postupku, istaknuto da je pogrešno primenjeno materijalno pravo i ukazano na ukupnu dužinu trajanja vanparničnog postupka.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene akte. Tražili su naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu R1. 62/20 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Grad Niš – Uprava za imovinu i inspekcijske poslove – Odsek za imovinsko pravne poslove, eksproprijaciju, konverziju prava korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu je dopisom od 29. jula 2015. godine prosledio spise predmeta Osnovnom sudu u Nišu na dalji postupak i nadležnost, s obzirom na to da pred ovim organom nije postignut sporazum o naknadi za zemljište koje je izuzeto rešenjem Uprave za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša od 15. marta 2010. godine, između J. J. i Lj. J, kao ranijih korisnika, i JP „P.“, kao novog korisnika. Predmet je ustupljen 31. jula 2015. godine. Navedeni predmet je formiran pod brojem R1. 239/15.

Osnovni sud u Nišu je rešenjem R1. 239/15 od 12. septembra 2017. godine odredio naknadu za eksproprisanu nepokretnost.

Viši sud u Nišu je rešenjem Gž. 6113/17 od 6. novembra 2019. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda u Nišu i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak. Predmet je dobio novi broj R1. 62/20.

Osnovni sud u Nišu je osporenim rešenjem R1. 62/20 od 30. juna 2020. godine odredio naknadu za eksproprisanu nepokretnost.

Podnosioci su 19. avgusta 2020. godine podneli žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu.

Viši sud u Nišu je osporenim rešenjem Gž. 621/21 od 21. februara 2023. godine potvrdio prvostepeno rešenje.

Vrhovni kasacioni sud rešenjem 14284/23 od 14. febrauara 2024. godine nije dozvolio rešavanje o reviziji podnosilaca, kao izuzetno dozvoljenoj, i odbacio je njihovu „običnu“ reviziju.

U predmetnom vanparničnom postupku zakazano je 22 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu 12 ročišta nisu održana (ročišta zakazana za 22. oktobar i 3. decembar 2014. godine i 14. januar 2015. godine nisu održana zbog štrajka advokata, ročišta zakazana za 14. oktobar i 26. novembar 2025. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročišta zakazana za 11. januar, 16. mart i 22. april 2016. godine nisu održana zbog veštaka, ročišta zakazana za 25. novembar 2016. godine, 23. januar i 6. marta 2017. godine nisu održana zbog postupajućeg sudije i ročište zakazano za 5. februar 2020. godine nije održano zbog neuredne dostave). U postupku je izveden dokaz veštačenjem preko sudskog veštaka građevinske struke i uvid u dostavljenu dokumentaciju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 134. Zakona o vanaprničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95-dr. zakon, 18/05-dr. zakon, 85/12, 45/13-dr. zakon, 55/14, 6/15 i 106/15 - dr. zakon) je propisano da se postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost pokreće i vodi po službenoj dužnosti (stav 1.) i da je ovaj postupak hitan (stav 2.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da vanparnični postupak radi naknade za eksproprisanu nepokretnost po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je Grad Niš – Uprava za imovinu i inspekcijske poslove prosledio spise predmeta Osnovnom sudu u Nišu na dalji postupak radi određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost, 31. jula 2015. godine, do donošenja osporenog rešenja Višeg suda u Nišu Gž. 621/21 od 21. februara 2023. godine, kojom je pravnosnažno okončan vanparnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao sedam godina i šest meseci.

Navedeno trajanje konkretnog postupka za određivanje naknade za eksproprisano zemljište može da ukaže na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično i pravno složen. U konkretnom slučaju, bilo je potrebno da se odredi samo visina naknade za eksproprisano zemljište.

U pogledu značaja prava za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su podnosioci kao predlagači u postupku imali interes da sud okonča postupak u razumnom roku. Ustavni sud je pri tome imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome preterano kašnjenje u isplati naknade za eksproprijaciju vodi povećanju gubitka za osobu kojoj je imovina eksproprisana, stavljajući je u poziciju nesigurnosti (videti presudu u predmetu Akkus protiv Turske, predstavka broj 19263/92, od 9. jula 1997. godine, stav 29.), kao i da se isto može primeniti za preterano kašnjenje u administrativnim ili sudskim postupcima u kojima se takva naknada određuje, posebno kada je lice kome je imovina eksproprisana obavezano da vodi takav postupak da bi ostvario naknadu na koju ima pravo (videti presudu u predmetu Aka protiv Turske, predstavka broj 19639/92, od 23. septembra 1998. godine, stav 49.).

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, kao predlagača u postupku, Ustavni sud ocenjuje da su oni, po pravilu, uredno postupali po nalozima suda.

Osnovni razlog vremenskom trajanju vanparničnog postupka je nedelotvorno i nedovoljno efikasno postupanje Osnovnog suda u Nišu i Višeg sud u Nišu. Ustavni sud ukazuje da je po zakonu postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost hitan, a koja zakonska obaveza u konkretnom slučaju nije poštovana. Ročišta zakazana za 14. oktobar i 26. novembar 2015. godine, 25. novembar 2016. godine, 23. januar i 6. marta 2017. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok ročište zakazano za 5. februar 2020. godine nije održano zbog neuredne dostave. Ustavni sud konstatuje da na sudu leži odgovornost da osigura da svi oni koji imaju neku procesnu ulogu u parnici postupaju savesno i blagovremeno, kako bi se izbeglo bilo kakvo nepotrebno odugovlačenje postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda, koji prihvata i Ustavni sud, prema kojem je sud dužan da obezbedi da veštaci u razumnom roku dostave svoj nalaz sa mišljenjem (videti presudu u predmetu Nankov protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj 26541/02, od 29. novembra 2007. godine, stav 46). U konkretnom slučaju, ročišta zakazana za 11. januar, 16. mart i 22. april 2016. godine nisu održana, jer su se spisi predmeta nalazili kod sudskog veštaka, koji nije blagovremeno dostavio nalaz sa mišljenjem strankama u postupku. Dalje, o žalbi podnosilaca ustavne žalbe od 19. avgusta 2020. godine protiv osporenog rešenja Osnovnog suda u Nišu je odlučeno nakon dve godine i šest meseci i to osporeni rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 621/21 od 21. februara 2023. godine. Ustavni sud je ocenio da je navedeno trajanje žalbenog postupka dovoljno za utvrđenje povreda prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju. Praksa Evropskog suda je sličnog stanovišta povodom trajanja žalbenog postupka, kao i drugih dužih perioda neaktivnosti suda u postupku (videti presudu Markoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj predstavke 22928/03, od 2. novembra 2006. godine, stav 38 i presudu Plazonić protiv Hrvatske, broj predstavke 26455/04, od 6. marta 2008. godine, st. 60-63).

Ustavni sud nalazi da se ne može staviti na teret sudu neodržavanje ročišta zakazanih za 22. oktobar i 3. decembar 2014. godine i 14. januar 2015. godine, zbog štrajka advokata (stim u vezi videti presudu Evropskog suda u predmetu Papageorgiou protiv Grčke, broj predstavke 97/1996/716/913, od 22. oktobra 1997. godine, stav 46).

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu R1. 62/20 (ranije u predmetu R1. 239/15) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, značaj konkretnog prava za podnosioce ustavne žalbe, objektivne okolnosti koji su doprineli dužini trajanja postupka, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosilac ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Podnosioci ustavne žalbe su osporili rešenja Osnovnog suda u Nišu R1. 62/20 od 30. juna 2020. godine i Višeg suda u Nišu Gž. 621/21 od 21. februara 2023. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Takođe, ustavna žalba se može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe u delu u kojem su osporena rešenja Osnovnog suda u Nišu i Višeg suda u Nišu, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Kako podnosioci navode o povredi prava na jednaku zaštitiu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasnivaju na identičnim razlozima koje su isticali u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava iz člana 36 i člana 58. stav 1. Ustava.

9. Ustavni sud ukazuje da podnosioci ustavne žalbe smatraju da je njima prouzrokovana materijalna šteta, jer su oštećeni za kamatu od dana izuzimanja nepokretnosti iz poseda do donošenja pravnosnažne odluke o naknadi za eksproprisano zemljište. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da u ovom delu nisu ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, zahtev za naknadu ove štete odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti