Povreda prava na pravično suđenje zbog neosnovanog pritvora nakon zastarelosti krivičnog gonjenja

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Parnični sudovi su odbili zahtev za naknadu štete zbog neosnovanog pritvora, propuštajući da ocene pravnu relevantnost činjenice da je podnosilac bio u pritvoru nakon nastupanja apsolutne zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4082/2014
08.12.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milivoja Šundića iz sela Stojnik, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milivoja Šundića i utvrđuje da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78141/10 od 1. avgusta 2012. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7574/12 od 29. januara 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7574/12 od 29. januara 2014. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78141/10 od 1. avgusta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milivoje Šundić iz sela Stojnik podneo je, 5. maja 2014. godine, preko punomoćnika Tijane Kostić, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78141/10 od 1. avgusta 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7574/12 od 29. januara 2014. godine, zbog povrede prava na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenim parničnim presudama odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog boravka u pritvoru; da je podnosilac u toku parničnog postupka isticao da je pritvor u krivičnom postupku određen pošto je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja; da je neosnovan pravni stav drugostepenog suda da parnični sud ne može da ispita zakonitost odluka suda donetih u krivičnom postupku, s obzirom na to da je podnosilac tužbenim zahtevom tražio naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog boravka u pritvoru za krivično delo za čije gonjenje je nastupila apsolutna zastarelost, a ne ispitivanje zakonitosti odluke krivičnog suda.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporene parnične presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78141/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Milivoje Šundić, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 13. jula 2010. godine tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, radi naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode (neosnovanog boravka u pritvoru). Uz tužbu je priloženo i rešenje Opštinskog suda u Aranđelovcu K. 229/09 od 12. oktobra 2009. godine, kojim je obustavljen krivični postupak protiv tužioca kao okrivljenog za krivično delo prevara, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. U obrazloženju navedenog rešenja je konstatovano: da je krivično delo prevare izvršeno 27. maja 1998. godine; da je dana 1. januara 2006. godine stupio na snagu Krivični zakonik, koji se kao blaži primenjuje na okrivljenog, i koji je za krivično delo prevare propisao novčanu kaznu ili zatvor do tri godine; da je odredbom člana 104. stav 6. Krivičnog zakonika propisano da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja, što znači da za ovo krivično delo apsolutna zastarelost nastupa nakon šest godina od momenta izvršenja.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 78141/10 od 1. avgusta 2010. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 7574/12 od 29. januara 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je protiv tužioca kao okrivljenog vođen krivični postupak, zbog krivičnog dela prevara iz člana 171. stav 1. Krvičnog zakona Srbije; da je naredbom Opštinskog suda u Aranđelovcu Kv.138/01 od 19. novembra 2001. godine raspisana poternica za tužiocem jer nije bio dostupan organima gonjenja; da je Opštinski sud u Aranđelovcu rešenjem Kv. 13 8/01 od 19. novembra 2001. godine odredio pritvor tužiocu, da je tužilac lišen slobode 12. marta 2003. godine i da je rešenjem Opštinskog suda u Aranđelovcu K.46/03 od 12. maja 2003. godine ukinut pritvor; da je naredbom Opštinskog suda u Aranđelovcu K .227/04 od 14. januara 2005. godine ponovo naređeno prinudno dovođenje tužioca, jer se tužilac nije mogao pronaći na poznatoj adresi; da se poziv za glavni pretres nije mogao uručiti jer je tužilac napustio mesto prebivališta a sudu nije dostavio novu adresu; da je rešenjem Opštinskog suda u Aranđelovcu K.227/04 od 9. maja 2005. godine ponovo određen pritvor tužiocu, da je tužilac lišen slobode 2. oktobra 2009. godine i da je 12. oktobra 2009. godine ukinut pritvor; da je rešenjem Opštinskog suda u Aranđelovcu K. 229/09 od 12. oktobra 2009. godine obustavljen krivični postupak protiv tužioca zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja; da kako je tužilac svojim ponašanjem prouzrokovao određenje pritvora, odnosno lišenje slobode i da nije dokazao da je šteta nastala nezakonitim i nepravilnim radom organa, to nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa tužena nije dužna da tužiocu naknadi štetu; da je bez uticaja na zakonitost pobijane odluke navod žalbe tužioca da je rešenjem Opštinskog suda u Aranđelovcu krivični postupak obustavljen zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja koja je prema članu 104. stav 6. tada važećeg Krvičnog zakonika nastupila 27. maja 2004. godine, odnosno pre donošenja rešenja o pritvoru čime je boravak tužioca u pritvoru bio nezakonit; da prema članu 145. stav 4. Ustava Republike Srbije, sudsku odluku može preispitati samo nadležan sud u zakonom propisanom postupku i da stoga sud u parničnom postupku ne može preispitivati odluke suda donete u krivičnom postupku; da je tužilac u bio u pritvoru u periodu od 12. marta do 12. maja 2003. godine, na osnovu rešenja o određivanju pritvora od 19. novembra 2001. godine i u periodu od 2. oktobra do 12. oktobra 2009. godine, na osnovu rešenja o određivanju pritvora od 9. maja 2005. godine, dakle na osnovu rešenja donetih pre stupanja na snagu Krivičnog zakonika na koji se poziva tužilac u žalbi; da ne stoji tvrdnja žalbe tužioca da nije prouzrokovao svoje lišenje slobode nedozvoljenim postupcima i da se nije skrivao od organa gonjenja; da je izvedenim dokazima utvrđeno da se tužilac nije odazivao pozivima suda upućenim na adresu na kojoj ima prijavljeno prebivalište u Stojniku, da se skrivao i da nije bio dostupan sudu, da je zbog toga izdata naredba za njegovo prinudno dovođenje i za njim raspisana poternica; da je rešenjem od 19. novembra 2001. godine prema tužiocu određen pritvor i u pritvoru je bio od 12 marta do 12. maja 2003. godine; da nakon što je presuda kojom je tužilac osuđen ukinuta i zakazan glavni pretres, tužilac nije pronađen na poznatoj adresi, a sudu nije dostavio novu adresu, te je zbog toga izdata naredba za njegovo prinudno dovođenje i za njim raspisana poternica; da je rešenjem od 9. maja 2005. godine određen pritvor, i u pritvoru je tužilac bio od 2. oktobra do 12. oktobra 2009. godine; da je tužilac zbog svog ponašanja bio u pritvoru, pa nema pravo na naknadu štete prema članu 560. stav 3 Zakonika o krivičnom postupku.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 30. stav 2. Ustava utvrđeno je da ako pritvoreno lice nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 1. Ustava utvrđeno je da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom.

Odredbom člana 171. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije ("Službeni glasnik SRS", br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 i "Službeni glasnik RS", br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/2002, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03), koji je važio u vreme pokretanja krivičnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina.

Odredbama Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05), koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine i koji se kao blaži od navedenog trenutka primenjivao na podnosioca, bilo je propisano: da ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca (član 5. stav 2.); da ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne tri godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko jedne godine (član 103. stav 1. tačka 6)); da zastarelost krivičnog gonjenja počinje od dana kad je krivično delo izvršeno i da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja (član 104. st. 1. i 6.); da ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine (član 208. stav 1.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), koji je bio merodavan u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da lice koje je bez osnova osuđeno za krivično delo ili je bez osnova lišeno slobode ima pravo na rehabilitaciju, pravo na naknadu štete od države, kao i druga prava utvrđena zakonom (član 14.); da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je bilo u pritvoru a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena (član 560. stav 1. tačka 1)) ; da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode i u slučajevima iz tačke 1. stava 1. ovog člana, isključeno je pravo na naknadu štete i ako su postojale okolnosti iz člana 556. stava 1. tač. 1. i 2, ili ako je postupak obustavljen na osnovu člana 217. ovog zakonika (član 560. stav 3.); da u postupku za naknadu štete u slučajevima iz st. 1. i 2. ovog člana shodno će se primenjivati odredbe ove glave (član 560. stav 4.).

Odredbama člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je da pravno lice odgovora za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

5. Ustavni najpre ukazuje da se podnosilac ustavne žalbe pozvao na povredu člana 35. Ustava. Međutim, imajući u vidu navode i sadržinu ustavne žalbe, kao i to da podnosilac ukazuje na proizvoljnu primenu merodavnog prava, to je Ustavni sud ustavnu žalbu podnosioca razmatrao sa aspekta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrarna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, zadatak toga Suda nije da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane (vidi presudu Khamidov protiv Rusije, broj aplikacije 72118/01, od 15. novembra 2007. godine, stav 170 .).

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, radi naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode (neosnovanog boravka u pritvoru). Predmetnom parničnom postupku prethodio je krivični postupak koji se vodio protiv podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo prevara, a koji postupak je obustavljen rešenjem od 12. oktobra 2009. godine, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. U obrazloženju navedenog rešenja je konstatovano: da je krivično delo prevara izvršeno 27. maja 1998. godine; da je 1. januara 2006. godine stupio na snagu Krivični zakonik, koji se kao blaži primenjuje na okrivljenog, i koji je za krivično delo prevare propisao novčanu kaznu ili zatvor do tri godine; da je odredbom člana 104. stav 6. Krivičnog zakonika propisano da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja, što znači da za ovo krivično delo apsolutna zastarelost nastupa nakon šest godina od momenta izvršenja.

Tokom trajanja krivičnog postupka podnosilac ustavne žalbe je bio u pritvoru u dva navrata: u periodu od 12. marta do 12. maja 2003. godine, na osnovu rešenja o određenju pritvora od 19. novembra 2001. godine, i u periodu od 2. oktobra do 12. oktobra 2009. godine, na osnovu rešenja o određenju pritvora od 9. maja 2005. godine.

Osporenim parničnim presudama je odbijen podnosiočev tužbeni zahtev iz dva razloga: 1) što podnosilac nije dokazao da je šteta nastala nezakonitim i nepravilnim radom organa, te da nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima da tužena podnosiocu ustavne žalbe naknadi nematerijalnu štetu; 2) što je tužilac zbog svog ponašanja bio u pritvoru, pa nema pravo na naknadu štete, u smislu članu 560. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku.

U vezi prvog razloga za odbijanje tužbenog zahteva koji se zasniva na odredbi Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud ukazuje da lice koje je bez osnova lišeno slobode ima pravo na naknadu štete od države, u smislu člana 14. Zakonika o krivičnom postupku, a licem neosnovano lišenim slobode smatra se lice koje je bilo u pritvoru a krivični postupak je obustavljen pravnosnažnim rešenjem i takvom licu pripada pravo na naknadu štete, u smislu člana 560. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku. Ustavni sud ocenjuje da su navedene odredbe Zakonika o krivičnom postupku lex specialis koje derogiraju primenu opšte odredbe iz člana 172. stav 1. ZOO. Kao što je ranije navedeno, tokom trajanja krivičnog postupka podnosilac je u dva navrata bio u pritvoru i predmetni krivični postupak je obustavljen pravnosnažnim rešenjem, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Prema tome, podnosilac ustavne žalbe spada u zakonsku kategoriju lica neosnovano lišenih slobode i njemu kao takvom licu pripada pravo na naknadu štete, u smislu odredaba člana 14. i člana 560. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku.

Međutim, od navedenog (osnovnog) zakonskog pravila da licu koje je neosnovano lišeno slobode pripada pravo na naknadu štete, postoji izuzetak koji je sadržan u odredbi člana 560. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, kojom je propisano da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode. Pozivanje na navedenu zakonsku odredbu i njena primena u konkretnom slučaju predstavljalo je drugi razlog parničnog suda za odbijanje tužbenog zahteva. U vezi izloženog, Ustavni sud najpre ocenjuje da su parnični sudovi dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za odbijanje tužbenog zahteva za naknadu štete za vreme provedeno u pritvoru od 12. marta do 12. maja 2003. godine, jer je podnosilac svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode time što se nije odazivao pozivima suda upućenim na adresu na kojoj ima prijavljeno prebivalište i da nije bio dostupan sudu, zbog čega je izdata naredba za njegovo prinudno dovođenje i za njim raspisana poternica.

Kada je reč o naknadi štete za vreme provedeno u pritvoru od 2. oktobra do 12. oktobra 2009. godine, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac bio u pritvoru u tom vremenskom periodu na osnovu rešenja o pritvoru od 9. maja 2005. godine, koje je zasnovano na suštinskim istim razlozima kao i prvo rešenje određenju pritvora, i da je navedeno rešenje doneto kada još nije nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo koje stavljeno na teret podnosiocu ustavne žalbe. Međutim, podnosilac ustavne žalbe je po osnovu rešenja o određenju pritvora od 9. maja 2005. godine bio u pritvoru u vremenskom periodu od 2. oktobra do 12. oktobra 2009. godine kada je već nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Ustavni sud ocenjuje da navedeno predstavlja pravnu relevantnu činjenicu, koja vreme provedeno u pritvoru od 2. oktobra do 12. oktobra 2009. godine čini u pravnom smislu različitim u odnosu na vreme provedeno u pritvoru u periodu od 12. marta do 12. maja 2003. godine. Ustavni sud stoga ocenjuje da parnični sudovi nisu mogli na isti način da tretiraju vreme provredeno u pritvoru od 12. marta do 12. maja 2003. godine i vreme provedeno u pritvoru od 2. oktobra do 12. oktobra 2009. godine (kada je već bila nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja), i da je parnični sudovi trebal o da daju posebno obrazloženje od kakvog je pravnog značaja boravak u pritvoru podnosioca u trajanju od deset dana, kada je već nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Ustavni sud ocenjuje da je, od trenutka nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, krivični sud imao zakonsku obavezu da obustavi krivični postupak, a pravne posledice obustave jesu ukidanje svih sprovedenih radnji i rešenja donetih u postupku, između ostalog i rešenja o određenju pritvoru kao osnova za lišenje slobode podnosioca. Ustavni sud dodaje i to da je 1. januara 2006. godine na snagu stupio Krivični zakonik, koji se kao blaži zakon primenjivao na podnosioca, i da je u skladu sa tim zakonikom apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo prevara nastupila još 2004. godine, ali je krivični sud doneo rešenje o obustavi krivičnog postupka tek 12. oktobra 2009. godine, kog datuma je ukinut i pritvor podnosiocu, dakle nakon više od tri godine od kada je nastao zakonski osnov za donošenje rešenja o obustavi postupka zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj parničnoj presudi konstatovao da ne može da ceni zakonitost rešenja o određenju pritvora, što je tačno, ali se u konkretnom slučaju nije postavilo pravno pitanje zakonitosti rešenja krivičnog suda, već naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Takođe, drugostepeni sud je konstatovao da je rešenje o određenju pritvora doneto pre stupanja na snagu Krivičnog zakonika (kada još nije bila nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja). Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nije od pravnog značaja kada je doneto rešenje o određenju pritvora, već kada je podnosilac ustavne žalbe lišen slobode, odnosno vreme provedeno u pritvoru. Naime, od trenutka nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja postojala je zakonska obaveza suda da obustavi krivični postupak, što je sa sobom povlačilo i ukidanje rešenja o pritvoru, kao osnova za lišenje slobode podnosioca.

Ustavni sud zatim ocenjuje da u konkretnom slučaju nije poštovana ni ustavna obaveza iz odredbe člana 30. stav 2. Ustava, kojom je utvrđeno da ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru. Kako predmetno rešenje o određenju pritvora od 9. maja 2005. godine očigledno nije izvršeno neposredno po donošenju, to je postojala obaveza da podnosilac, kao pritvoreno lice, u roku od 48 časova od lišenja slobode bude izveden pred nadležni sud, radi ponovnog odlučivanja o pritvoru, a što u konkretnoj situaciji nije urađeno.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78141/10 od 1. avgusta 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7574/12 od 29. januara 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7574/12 od 29. januara 2014. godine i određivanjem da taj sud done se novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv prvostepene presude . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog neosnovanog pritvora nakon zastarelosti krivičnog gonjenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti