Povreda prava na pravično suđenje primenom neustavne odredbe Zakona o privatizaciji

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Redovni sud je odbacio predlog za izvršenje protiv dužnika u restrukturiranju, primenjujući odredbu Zakona o privatizaciji koju je Ustavni sud ranije proglasio neustavnom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. K. iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. K. i utvrđuje da je rešenjima Osnovnog suda u Kragujevcu I. 5439/12 od 26. decembra 2012. godine i IPV (I). 400/13 od 29. aprila 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. K. iz Kragujevca je 23. maja 2013. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu I. 5439/12 od 26. decembra 2012. godine i IPV (I). 400/13 od 29. aprila 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je A.A. ustupio potraživanje naknade troškova parničnog postupka, koje je utvrđeno pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu P. 9584/10 od 16. decembra 2011. godine, pa da je nakon toga podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika “E.“ d.o.o. u restrukturiranju iz Kragujevca i da je osporenim rešenjima odbačen navedeni predlog kao nedozvoljen, zbog toga što se ne može sprovoditi izvršenje protiv dužnika koji se nalazi u postupku restrukturiranja. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih načela i prava zajemčenih Ustavom i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda

. 3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari :

Tužilac “E.“ d.o.o. u restrukturiranju Kragujevac je podneo prvostepenom sudu tužbu protiv A.A, radi isplate duga.

Osnovni sud u Kragujevcu je 18. avgusta 2011. godine doneo rešenje P. 9584/10, kojim je utvrdio da je tužba tužioca povučena, imajući u vidu da na ročište za glavnu raspravu koje je zakazano za taj dan nisu pristupili tužilac i punomoćnik tuženog, advokat S. K, ovde podnosilac ustavne žalbe.

Pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu P. 9584/10 od 16. novembra 2011. godine je obavezan tužilac da naknadi tuženom troškove parničnog postupka.

A.A. je, na osnovu izjave overene 12. marta 2012. godine pred Osnovnim sudom u Kragujevcu Ov. 4297/2012, ustupio podnosiocu ustavne žalbe potraživanje troškova navedenog parničnog postupka.

Izvršni poverilac S. K, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 5. aprila 2012. godine Osnovnom sudu u Kragujevcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika “E.“ d.o.o. u restrukturiranju Kragujevac, na osnovu navedene izvršne isprave i overene izjave kao dokaza da je potraživanje naknade troškova parničnog postupka prešlo na njega kao poverioca.

Osnovni sud u Kragujevcu je 20. aprila 2012. godine doneo rešenje I. 2678/12, kojim je delimično usvojio predlog za izvršenje izvršnog poverioca.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, veće Osnovnog suda u Kragujevcu je rešenjem IPV (I). 319/12 od 28. juna 2012. godine ukinulo prvostepeno rešenje i vratilo predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Kragujevcu je 26. decembra 2012. godine doneo osporeno rešenje I. 5439/12, kojim je odbacio predlog izvršnog poverioca kao nedozvoljen, ističući da je izvršni dužnik preduzeće u restrukturiranju, pa se prema istom ne može sprovesti postupak izvršenja.

Veće Osnovnog suda u Kragujevcu je osporenim rešenjem IPV (I). 400/13 od 29. aprila 2013. godine odbilo kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdilo prvostepeno rešenje, nalazeći da se prema odredbi člana 20ž Zakona o privatizaciji od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja .

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, te da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Ostalim odredbama Ustava, koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima i da se v ladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, te da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati i da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20.); da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole (član 145. stav 3.).

Narodna skupština je 29. juna 2001. godine donela Zakon o privatizaciji. Zakon je objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 38/01, a stupio je na snagu 7. jula 2001. godine. Zakon je više puta menjan i dopunjavan, pa i 2012. godine, kada je donet Zakon o izmeni i dopuni Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 119/12) kojim je dopunjen član 20ž stav 1. Zakona.

Odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07-dr. zakon i 30/10-dr. zakon) je bilo propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja.

Odredbom člana 1. stav 1. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 119/12), koji je stupio na snagu 25. decembra 2012. godine i koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, dopunjen je citirani član 20ž stav 1. Zakona, tako da glasi: „Od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može se protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja.“ Preostalim odredbama člana 20ž integralnog teksta Zakona, propisano je: da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave (stav 2.); da odluku o restrukturiranju Agencija, u roku od pet dana od dana njenog donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da za subjekte koji se privatizuju metodom javnog tendera, odnosno javne aukcije, državni poverioci ne mogu tražiti prinudnu naplatu niti bilo koju meru postupka izvršenja radi namirenja potraživanja nastalih do 31. decembra 2007. godine (stav 5.); da se zabrana iz stava 5. ovog člana primenjuje najkasnije do 30. juna 2014. godine (stav 6.); da se prekida postupak prinudnog izvršenja koji je u toku (stav 7.) i da po okončanju restrukturiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. ovog člana o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene (stav 8.). Zakonom je takođe propisano: da za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, mora da se objavi najkasnije do 31. decembra 2008. godine i da ako se javni poziv ne objavi u navedenom roku, Agencija donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije (u daljem tekstu: likvidacija) (član 14. st. 1. i 2.); da ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, Agencija donosi odluku o restrukturiranju u postupku privatizacije, u skladu sa ovim zakonom, da restrukturiranje u postupku privatizacije (u daljem tekstu: restrukturiranje), u smislu ovog zakona, jesu promene koje se odnose na subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća, koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine, a naročito – 1) statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i druge organizacione promene, 2) otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično, 3) otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala subjekta privatizacije, te da u subjektima privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje, Agencija prodaje kapital, odnosno imovinu, metodom javnog tendera ili javne aukcije (član 19.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, a polazeći od utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja stvari vezanog za osporeni izvršni postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe prema izvršnom dužniku imao nesporno potraživanje, koje je utvrđeno pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu P. 9584/10 od 16. novembra 2011. godine i preneto na podnosioca na osnovu overene izjave A.A, u smislu odredbe člana 23. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Osnovni sud u Kragujevcu je u konkretnom slučaju odbacio kao nedozvoljen predlog za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, pozivajući se na odredbu člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji, kojom je bilo propisano da se protiv izvršnog dužnika koji je u postupku restrukturiranja ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje sve do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja. U tom smislu, Ustavni sud je najpre primetio da je odredbom člana 1. stav 1. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 119/12), koji je stupio na snagu 25. decembra 2012. godine, dopunjena odredba navedenog zakona na koje se pozvao izvršni sud u obrazloženjima osporenih rešenja, tako što je produžen rok u kome su subjekti privatizacije mogli biti u postupku restrukturiranja najkasnije do 30. juna 2014. godine.

S tim u vezi, Ustavni sud smatra da su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari i pravni stavovi koje je ovaj sud zauzeo u predmetu IUz-98/2009, u kome je razmatrao ustavnost odredaba člana 20ž Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07-dr. zakon), koja je važila pre stupanja na snagu novelirane zakonske odredbe iz 2012. godine. Ustavni sud je na sednici održanoj 23. juna 2011. godine doneo Rešenje IUz-98/2009, kojim nije prihvatio inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 20ž navedenog Zakona. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da Ustavni sud, ceneći navode iz inicijative kojima se poziva na nesaglasnost osporenih odredaba Zakona sa članom 32. stav 1. Ustava, ukazuje da se odredba člana 20ž Zakona nužno mora tumačiti u vezi sa odredbom člana 14. Zakona, koja izričito određuje krajnji rok (31. decembar 2008. godine) u kome je, u postupku privatizacije neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji morao biti objavljen, a u suprotnom Agencija je bila dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije; da, kako je cilj restrukturiranja subjekta privatizacije, saglasno članu 19. Zakona o privatizaciji, da nakon sprovedenog restrukturiranja Agencija proda kapital, odnosno imovinu metodom javnog tendera ili javne aukcije, a prema članu 14. Zakona, javni tender ili javna aukcija su morali da se objave najkasnije do 31. decembra 2008. godine to, po stanovištu Ustavnog suda, nakon navedenog datuma više nije moguće sprovoditi restrukturiranje, već je Agencija za privatizaciju morala pokrenuti postupak prinudne likvidacije za sve neprivatizovane privredne subjekte. Iz izloženog sledi da se subjekti privatizacije nakon 31. decembra 2008. godine više ne mogu nalaziti u postupku restrukturiranja i da stoga prestaju da postoje i razlozi za neodređivanje, odnosno nesprovođenje prinudnog izvršenja protiv izvršnih dužnika koji se nalaze u takvoj pravnoj situaciji, a Ustavni sud je takvo pravno stanovište zauzeo u predmetima po većem broju ustavnih žalbi u kojima je poništavao rešenja kojima su odbačeni kao nedozvoljeni predlozi za izvršenje izvršnih poverilaca koji su podneti nakon navedenog datuma protiv subjekata koji su se i dalje nalazili u postupku restrukturiranja (videti, pored ostalog, Odluku Už-952/2009 od 27. oktobra 2011. godine).

Uzimajući u obzir da se u vreme donošenja osporenih rešenja primenjivala odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07-dr.zakon, 30/10-dr. zakon, 93/12 i 119/12), kojom je praktično produžen zakonom prvobitno određen rok u kome je postupak restrukturiranja najkasnije morao da bude okončan, Ustavni sud napominje da je na sednici održanoj 14. novembra 2013. godine doneo Odluku IUz-95/2013, koja je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 52/14, kojom je utvrdio da ova novelirana odredba Zakona nije u saglasnosti sa Ustavom. U obrazloženju pomenute Odluke je, pored ostalog, istaknuto: da je neophodnost produženja navedenog roka zakonodavac zasnovao na tome da postupci restrukturiranja i privatizacije traju znatno duže nego što se moglo očekivati u vreme donošenja Zakona, usled čega poverioci subjekata u restrukturiranju ne mogu, u dužem roku nego što je Zakonom prvobitno bilo nameravano, da naplate dospela i pravnosnažno dosuđena novčana potraživanja; da je broj društava u postupku restrukturiranja u međuvremenu povećan i da je veliki broj ugovora o prodaji kapitala ili imovine ovih subjekata raskinut , čime je povećan i broj poverilaca koji nisu u mogućnosti da namire svoja potraživanja prema subjektima privatizacije, što ugrožava njihovu likvidnost i ima negati vne efekte po privredu u celini; da Ustavni sud smatra da za ocenu da bi produženje roka u kome su subjekti privatizacije u restrukturiranju zaštićeni od prinudnog izvršenja nad njihovom imovinom predstavljalo ustavnopravno dopuštenu meru daljeg ograničavanja prava na imovinu poverilaca ovih subjekata, u smislu odredaba člana 20. Ustava, nije dovoljno da ovo produženje služi ostvarivanju citiranih ciljeva nego je, prema shvatanju Suda, potrebno i da ti ciljevi budu opravdani, odnosno legitimni; da je navedenim produženjem roka postupak restrukturiranja od „mere ograničenog trajanja“ sa Zakonom jasno određenim ciljem, pretvoren u kontinuiranu, dugotrajnu meru koja niti je dovodila do privatizacije preduzeća, niti je omogućavala njihovu likvidaciju, pa je time, po mišljenju Suda, promenjen smisao i suština instituta restrukturiranja i dovedena u pitanje i legitimnost ciljeva koje je zakonodavac želeo da ostvari njegovom primenom; da je u uslovima kada 12 godina nakon stupanja na snagu Zakona o privatizaciji mnogobrojni postupci restrukturiranja, koji su trebalo da budu okončani do 31. decembra 2008. godine, i dalje traju, kada država spornim zakonskim rešenjem dalje prolongira trajanje ovih postupaka do 30. juna 2014. godine, Ustavni sud smatra da restrukturiranje više ne može da predstavlja legitimno sredstvo za ostvarivanje Zakonom utvrđenog javnog interesa pretvaranja društvene svojine u privatnu, pa se samim tim ni ciljevi radi čijeg ostvarenja je zakonodavac produžio rok u kome su subjekti privatizacije u restrukturiranju zaštićeni od prinudnog izvršenja nad njihovom imovinom, ne mogu smatrati legitimnim ciljevima u javnom interesu koji bi dalje ograničenje prava na imovinu poverilaca ovih subjekata privatizacije činili ustanopravno dopuštenim; da je imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenio da su osporenom odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji prekršena osnovna načela iz člana 20. Ustava, jer se ovom zakonskom odredbom, na Ustavom nedopušten način, ograničava Ustavom garantovano pravo na imovinu imalaca pravnosnažno dosuđenih novčanih potraživanja prema subjektima privatizacije u restrukturiranju; da odredba člana 20ž stav 1. Zakona suspenduje mogućnost prinudnog izvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, čime su povređena imovinska prava pojedinaca utvrđena ovim odlukama, pa Ustavni sud smatra da je osporenim rešenjem zakonodavac povredio načelo obaveznosti sudskih odluka iz člana 145. stav 3. Ustava; da je polazeći od iznetog, Ustavni sud takođe zaključio da je osporenom zakonskom odredbom narušeno i ostvarivanje ustavnog načela vladavine prava koje se, prema odredbama člana 3. Ustava, temelji na neotuđivim ljudskim pravima, a ostvaruje, pored ostalog, i ustavnim jemstvom ljudskih i manjinskih prava, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.

Polazeći od svojih pravnih stavova zauzetih u predmetima normativne kontrole, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Kragujevcu I. 5439/12 od 26. decembra 2012. godine i IPV (I). 400/13 od 29. aprila 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka Ustavnog suda) , i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud nalazi da se, u konkretnom slučaju, štetne posledice utvrđene povrede prava ne mogu otkloniti poništajem osporenih akata jer su u međuvremenu, 14. maja 2014. godine, stupile na snagu odredbe Zakona o izmeni Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 51/14). Odredbama člana 2. navedenog Zakona propisano je: da su u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona poverioci subjekta privatizacije u restrukturiranju dužni da Agenciji dostave zahtev za isplatu potraživanja sa rešenjem o izvršenju, izvršnom ispravom i drugim dokumentima kojima dokazuju svoje potraživanje prema subjektu privatizacije u restrukturiranju, radi evidentiranja potraživanja (stav 1.); da će u roku od 90 dana od dana isteka roka iz stava 1. ovog člana Agencija evidentirati podnete zahteve za isplatu, utvrditi visinu potraživanja za svakog poverioca i subjekta privatizacije u restrukturiranju i sačiniti predlog za namirenje potraživanja koje će dostaviti poveriocima (stav 2.); da se u roku od 30 dana od isteka roka iz stava 2. ovog člana poverioci mogu izjasniti da li su saglasni sa predlogom Agencije (stav 3.); da se postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate protiv subjekta privatizacije u restrukturiranju, koji su prekinuti do dana stupanja na snagu ovog zakona na osnovu člana 20ž Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS”, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 – dr. zakon, 30/10 – dr. zakon, 93/12 i 119/12), mogu nastaviti na osnovu zahteva poverioca, po isteku roka iz stava 3. ovog člana (stav 4.); da se postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate protiv subjekta privatizacije u restrukturiranju, koji nisu pokrenuti do dana stupanja na snagu ovog zakona, mogu pokrenuti na osnovu zahteva poverioca po isteku roka iz stava 3. ovog člana (član 5.); da su poverioci dužni da uz zahtev iz st. 4. i 5. ovog člana, koji podnose sudu, obavezno prilože predlog Agencije za namirenje potraživanja iz stava 2. ovog člana (član 6.). Takođe i odredbama člana 94. novog Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 83/14) propisano je: da će zahteve za isplatu potraživanja poverilaca, koji su podneti u skladu sa Zakonom o izmenama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 51/14), Agencija u roku od 60 dana od dana donošenja odluke o modelu privatizacije u smislu ovog zakona, evidentirati i utvrditi visinu potraživanja za svakog poverioca i sačiniti predlog za namirenje potraživanja koje će dostaviti poveriocima (stav 1.); da se postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate protiv subjekta privatizacije koji su bili u restrukturiranju na dan stupanja na snagu ovog zakona, koji su prekinuti na osnovu člana 20ž Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 - dr. zakon, 30/10 - dr. zakon, 93/12 i 119/12), mogu nastaviti po isteku roka od 180 dana od dana isteka roka za donošenje odluke o modelu privatizacije subjekta privatizacije (stav 2.); da se postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate protiv subjekata privatizacije koji su bili u restrukturiranju na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koji nisu pokrenuti do dana stupanja na snagu ovog zakona, mogu pokrenuti po isteku roka iz stava 2. ovog člana (stav 3.); da se odredbe ovog člana neće primenjivati na subjekte privatizacije za koje Agencija, na osnovu akta Vlade, donese odluku o pokretanju stečaja, kao i na subjekte privatizacije za koje je Agencija dala saglasnost na UPPR (stav 6.).

Dakle, podnosilac ustavne žalbe će moći da ostvari naplatu svog potraživanja na način predviđen citiranim odredbama člana 2. Zakona o izmeni Zakona o privatizaciji (videti odluke Ustavnog suda Už-5078/2011 od 12. juna 2014. godine i Už-5399/2011 od 26. juna 2014. godine), kao i odredbama člana 94. novog Zakona o privatizaciji, te je stoga Sud odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u tački 2. izreke.

7. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se podnosilac poziva na povred u prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo u predmetnom parničnom postupku , Ustavni sud podseća da je, prema odredbi člana 170. Ustava, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenih odredbama člana 36. Ustava .

Takođe, Ustavni sud je našao da se navodi ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije u ovom prinudnom izvršenju, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredaba člana 21. Ustava, kojima se jemči to načelo.

Stoga je Ustavni sud odbacio kao nedozvoljenu ustavnu žalbu u ovom delu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje primenom neustavne odredbe Zakona o privatizaciji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti