Poništaj presude zbog proizvoljne primene propisa o zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i poništio presudu Apelacionog suda. Utvrđeno je da su sudovi proizvoljno primenili pravila o zastarelosti na potraživanje naknade štete u vidu izgubljene zarade, koja nastaje sukcesivno, što predstavlja povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J . A . iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. A . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 133/14 od 12. marta 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu P. 133/14 od 12. marta 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 322/12 od 27. septembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. A . iz Valjeva je , 5. maja 2014. godine , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 133/14 od 12. marta 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je drugostepeni sud pogrešno zaključio da su protekli rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, te da njegovo utuženo potraživanje nije zastarelo.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava , uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 322/12, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 322/12 od 27. septembra 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obavežu tuženi, Republika Srbija – Ministarstvo odbrane i HK „K.“ a.d. V, da mu, na ime naknade štete u visini razlike između isplaćenih iznosa invalidske penzije i zarade koju bi ostvario za period od 30. januara 2009. do 30. januara 2012. godine, isplate opredeljene novčane iznose, za svaki pojedinačni mesec, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju presude navedeno je da je tužilac tužbu i tužbeni zahtev zasnovao na činjenici da je zbog povrede na radu za vreme dežurstva u toku bombardovanja 1999. godine proglašen invalidom I kategorije, rešenjem nadležne organizacije od 10. avgusta 2007. godine, nakon čega su njegova primanja znatno manja od onih koja bi ostvario da do povređivanja nije došlo. Takođe, u obrazloženju je navedeno da je prvostepeni sud, ceneći prigovor zastarelosti potraživanja koji su tuž eni istakli, pošao od činjenice da je tužiocu pravo na invalidsku penziju priznato rešenjem od 10. avgusta 2007. godine, kada je on i saznao za štetu čiju naknadu potražuje, pa pošto je tužbu podneo 30. januara 2012. godine, to su protekli i subjektivni i objektivni rokovi zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Dalje je navedeno da je bez uticaja na drugačiju odluku suda činjenica da tužilac tužbom potražuje naknadu štete u vidu izgubljene zarade samo za period od 30. januara 2009. godine do 30. januara 2012. godine, s obzirom na to da je izgubljena zarada za utuženi vremenski period prema redovnom toku stvari bila izvesna i da je za nju tužilac saznao donošenjem navedenog rešenja kada je i počeo da teče rok za zastarelost, a ne tek kasnijim nastupanjem gubitka u zaradi. Prema stanovištu prvostepenog suda iznetom u osporenoj presudi, iako je šteta u konkretnom slučaju nastajala sukcesivno i traje sve dok traju njene posledice, ona potiče od svršene radnje, te zastarevanje počinje da teče istog dana kada bi počelo da teče za potraživanje po osnovu štete čija je ukupnost nastala odjednom.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 133/14 od 12. marta 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 322/12 od 27. septembra 2013. godine, uz obrazloženje da je pravilna odluka prvostepenog suda o osnovanosti prigovora zastarelosti. Ovo stoga, kako je navedeno u obrazloženju, jer je tužilac za štetu saznao donošenjem rešenja od 10. avgusta 2007. godine, a tužbu je podneo 30. januara 2012. godine, usled čega su protekli rokovi iz člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, pa je zastarelošću prestalo njegovo pravo da zahteva naknadu štete.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85 i 57/89 i „Službeni list SRJ“ broj 31/93) je propisano: da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete (član 186.); da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, kao i da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (član 195.); da sud može na zahtev oštećenika za ubuduće povećati rentu, a može je na zahtev štetnika smanjiti ili ukinuti, ako se znatnije promene okolnosti koje je sud imao u vidu prilikom donošenja ranije odluke (član 196.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, kao i da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja, kao i da kad zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti (član 373. st. 1. i 2.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Razmatrajući da li je parnični sud arbitrerno primenio materijalno pravo, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporenom presudom potvrđena presuda prvostepenog suda kojom je odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete nastale telesnom povredom, odnosno narušavanjem zdravlja, u visini razlike između isplaćene invalidske penzije i zarade koju bi podnosilac ostvario na poslu da do povređivanja nije došlo. Ovakva odluka zasnovana je na prethodnoj oceni toga suda da je nastupila zastarelost potraživanja, budući da su protekli rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu je kao momenat početka računanja toka zastarelosti uzet momenat donošenja rešenja o određivanju invalidske penzije , kao momenat saznanja za štetu.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je materijalna šteta, saglasno odredbi člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Odgovorno lice (bez obzira na to da li je ono i pričinilo štetu ili nije) ima zakonsku obavezu da nastalu štetu naknadi. Njegova obaveza se smatra dospelom od trenutka nastanka štete. Momenat dospelosti obaveze odgovornog lica je i momenat od kada oštećeni stiče pravo na naknadu štete. Od tog momenta počinje da teče objektivni rok zastarelosti, a istekom pet godina prestaje mogućnost oštećenog da svoje potraživanje ostvari sudskim putem. U okviru objektivnog roka teče i subjektivni rok zastarelosti, čijim protekom nastupa ista posledica kao i protekom objektivnog roka. Početak toka subjektivnog roka vezuje se za momenat saznanja oštećenog za štetu (a time i njenu visinu) i za lice koje je štetu učinilo. Taj početak može da se podudari sa početkom objektivnog roka, ali on može da počne da teče i kasnije. Oštećenom može biti istovremeno prouzrokovana šteta učinjenom štetnom radnjom ili propuštanjem, međutim, ona može i kasnije da nastane. U tim slučajevima potraživanje oštećenog, odnosno obaveza odgovornog lica dospeva kada je šteta nastala, nezavisno od momenta preduzimanja štetne radnje. Isto će biti i kada se šteta za oštećenog javlja sukcesivno. Tako kod sukcesivnog nastajanja štete, rok zastarelosti potraživanja njene naknade počinje da teče nastankom svak og pojedinog iznosa štete posebno. Međutim, za razliku od štete (stvarne štete ili izgubljene dobiti) koja je već nastala, kod buduće štete, a kada se ona može sagledati zajedno sa već ispoljenom štetom, rok zastarelosti teče od ispoljavanja prvih štetnih posledica, odnosno u isto vreme kao kod zahteva za naknadu štete koja se već ispoljila, bez obzira na to što ona još nije nastupila za oštećenog. Ovo stoga jer kada je buduća šteta izvesna po redovnom toku stvari, onda je očigledno reč o šteti za koju je oštećeni već saznao (u vezi sa navedenim videti i načelni stav Zajedničke sednice Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i Vrhovnog vojnog suda, br. 3/81).

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je parnični sud početak subjektivnog roka zastarelosti potraživanja , koji se vezuje za momenat saznanja oštećenog za štetu i štetnika, računao od momenta donošenja rešenja o utvrđivanju prava na invalidsku penziju , ne utvrđujući, pri tome, da li je tada podnosilac kao oštećeni i saznao za štetu, kao i da je utvrdio da je od momenta donošenja tog rešenja (10. avgusta 2007. godine) do podnošenja tužbe (30. januara 2012. godine) protekao objektivni rok zastarelosti od pet godina. Međutim, nezavisno od navedenog pogrešnog računanja rokova odnosno njihovog isteka , Ustavni sud ukazuje da je tužbenim zahtevom ovde podnosioca ustavne žalbe tražena naknada tzv. rentne štete iz člana 195. ZOO - u visini razlike između isplaćenih iznosa invalidske penzije i iznosa zarada koje bi oštećeni primao da do povređivanja nije došlo, odnosno isplat a naknade štete koja je sukcesivno nastajala u prošlosti ( i to za period od tačno tri godine pre podnošenja tužbe). Kako u takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, za razliku od potraživanja buduće štete, zastarelost počinje da teče od dana dospelosti svakog od potraživanih mesečnih iznosa, Ustavni sud je ocenio da nije pravno utemeljeno, a time ni ustavnopravno prihvatljivo stanovište parničnog suda o nastupanju zastarelosti potraživanja izraženo u osporenoj presudi. Takođe je očigledno proizvoljno i stanovište drugostepenog suda da je „zastarelošću prestalo njegovo pravo da zahteva naknadu štete“, jer niti je pravilno cenjen prigovor zastarelosti tuženih istaknut u odnosu na konkretno potraživanje naknade štete iz predmetnog tužbenog zahteva, niti bi se iz utvrđenih činjenica mogao izvesti ustavnopravno zasnovan zaključak da je i samo pravo podnosioca na naknadu rentne štete zastarelo, s obzirom na to da do dana podnošenja tužbe očigledno nije protekao rok zastarelosti takvog prava od pet godina, propisan u odredbama člana 373. st. 1. i 2. ZOO .

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 133/14 od 12. marta 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede ustavnog prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude, i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu u ponovnom postupku done se novu odluku o žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 322/12 od 27. septembra 2013. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o izjavljenoj žalbi podnosioca , Ustavni sud nije posebno cenio njegove navode o povredi načela i prava iz čl. 21. i 36. Ustava.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Poništaj presude zbog proizvoljne primene propisa o zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti