Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao deset i po godina. Sud je dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadića, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. S. i Preljine , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 326/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čačku P1. 1321/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. S . iz Preljine je, 23. maja 2013. godine, preko punomoćnika S . K, advokata iz Čačka, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 326/12.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 10. juna 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženog A.D. „D.“ iz Čačka, svog poslodavca, radi isplate razlike garantovane zarade, naknade na ime toplog obroka, putnih troškova, regresa i jubilarne nagrade za 20 godina radnog staža; da do podnošenja ustavne žalbe, dakle preko deset godina u postupku čiji je predmet radni spor nije doneta ni prvostepena presuda; da mu je zbog nedelotvornog postupanja suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo i sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 326/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. juna 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženog, svog poslodavca, A.D. „D.“ iz Čačka, radi isplate razlike garantovane zarade, naknade na ime regresa, toplog obroka, putnih troškova i jubilarne nagrade za 20 godina radnog staža. Predmet je dobio broj P1. 1321/03.

Tužbeni zahtev je preciziran 4. avgusta 2006. i 23. marta 2010. godine.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano ukupno 13 ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju i normativne akte tuženog, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomske struke, saslušan je sudski veštak, saslušani su svedoci, dok 14 ročišta nije bilo održano, i to: tri na zahtev punomoćnika tuženog, dva zbog nedostavljanja nalaza veštaka, šest bez navođenja razloga, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog neprisustvovanja podnosioca.

Od 2010. godine predmet je bio u nadležnosti Osnovnog suda u Čačku, gde se najpre vodio pod brojem P1. 42/10, a zatim pod brojem P1. 326/12.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 42/10 od 14. septembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike zarade sa toplim obrokom za period od 10. juna 2000. do 31. decembra 2001. godine isplati iznos od 39.996,32 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćene zarade za period od 1. januara do 10. oktobra 2002. godine isplati iznos od 15.843,08 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime manje isplaćene zarade za period od 10. oktobra 2002. do 12. oktobra 2004. godine isplati iznos od 14.775,26 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2000. i 2001. godinu isplati iznos od 1.540.00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu petom izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime naknade za troškove prevoza iznos od 26.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, u stavu šestom izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime jubilarne nagrade za neprekidan rad u trajanju od 20 godina iznos od 3.739,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu sedmom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade za troškove prevoza preko iznosa dosuđenog u stavu petom izreke isplati iznos od još 8.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu osmom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 178.913,50 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 872/12 od 21. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je ožalbena prvostepena presuda Osnovnog suda u Čačku P1. 42/10 od 14. septembra 2011. godine u stavu prvom njene izreke kojim je tuženi obavezan da tužiocu na ime razlike zarade sa toplim obrokom za period od 10. juna 2000. do 31. decembra 2001. godine isplati iznos od 39.996,32 dinara, u stavu trećem izreke, kojim je tuženi obavezan da tužiocu na ime manje isplaćene zarade za period od 10. oktobra 2002. do 12. oktobra 2004. godine isplati iznos od 14.775,26 dinara i u stavu petom njene izreke; u stavu drugom izreke prvostepena presuda je ukinuta u stavu prvom njene izreke, kojim je tuženi obavezan da tužiocu na ime razlike zarade sa toplim obrokom, za period od 10. juna 2000. do 31. decembra 2001. godine, plati zakonsku zateznu kamatu, u stavovima drugom i trećem njene izreke, kojima je tuženi obavezan da tužiocu na ime manje isplaćene zarade za period od 10. oktobra 2002. do 12. oktobra 2004. godine plati zakonsku zateznu kamatu, u stavovima četvrtom i šestom njene izreke, kao i u odnosu na rešenje o troškovima postupka i predmet je u ukinutim delovima vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 326/12 i pred tim sudom održano je tri ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i saslušane su parnične stranke, dok dva ročišta nisu bila održana bez navođenja razloga. Tužbeni zahtev je preciziran 8. aprila 2013. godine.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 326/12 od 24. aprila 2013. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na iznos razlike zarade sa toplim obrokom za period od 10. juna 2000. do 31. decembra 2001. godine od 39.996,32 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 1. januara 2002. godine, pa do isplate; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćene zarade za period od 1. januara do 10. oktobra 2002. godine isplati iznos od 15.843,08 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. oktobra 2002. godine, pa do isplate; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu na iznos manje isplaćene zarade za period od 10. oktobra 2002. do 12. oktobra 2004. godine od 14.779,26 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 13. oktobra 2004. godine, pa do isplate; u stavu četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2000. i 2001. godinu isplati iznos od 1.540,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, i to na iznos od 1.260,00 dinara počev od 3. avgusta 2000. godine, pa do isplate, a na iznos od 280,00 dinara počev od 31. maja 2001. godine, pa do isplate; u stavu petom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da sud obaveže tuženog da mu isplati na ime naknade jubilarne nagrade za neprekidan rad u trajanju od 20 godina iznos od 3.739,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. februara 2001. godine, pa do isplate; u stavu šestom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 252.159,20 dinara.

Protiv odluke o troškovima postupka iz stava šestog izreke prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu i rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 976/13 od 30. decembra 2013. godine preinačena je odluka o troškovima postupka iz stava šestog izreke presude Osnovnog suda u Čačku P1. 326/12 od 24. aprila 2013. godine, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade parničnih troškova isplati iznos od 239.774,00 dinara.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 43/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i pet meseci, tako je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 10. juna 2003. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja. Dakle, predmetni postupak koji za predmet ima radni spor je ukupno trajao deset godina i šest meseci, što po oceni Ustavnog suda, u znatnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je meritorno odlučio tek nakon osam godina i tri meseca od podnošenja tužbe. Dalje, tokom postupka, drugostepeni sud je odlučio o žalbi protiv prvostepene presude za devet meseci, dok je u ponovnom postupku, nakon ukidanja prvostepene odluke, prvostepeni sud odlučio za deset meseci, a zatim drugostepeni za osam meseci.

Po oceni Suda, ukupno trajanje predmetnog postupka od deset i po godina u postupku koji za predmet ima radni spor i koji nije bio posebno činjenično ni pravno složen, se ne može opravdati, te navedena dužina postupka, koja po oceni Suda prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku, predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po stavovima ovoga suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Dakle, po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka leži na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. Ustavni sud konstatuje da neprisustvovanje jednom ročištu podnosioca ustavne žalbe nije od uticaja na drugačije odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi.

Ustavni sud ukazuje da je procesni zakon koji se primenjivao u predmetnom parničnom postupku propisivao da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročito pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisivanjem ovih procesnih normi, zakonodavac je normativno iskazao šta je bitna odlika ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju i odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u konkretnom slučaju. Dakle, zakon koji uređuje parnični postupak naročito precizira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencionalne materijalnopravne posledice za tužioca, kao bivšeg zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem roku.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora za podnosioca bio od egzistencijalnog i većeg materijalnog značaja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 326/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čačku P1. 1321/03), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti