Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 12 godina. Zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, zbog nemogućnosti naplate dosuđenog iznosa, odbijen je kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. V. iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. V. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1821/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. V . iz Kruševca je , 6. maja 2014. godine, preko punomoćnika J . J .-S, advokata iz Kruševca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1821/12.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi detaljno opisao tok osporenog parničnog postupka, posebno ukazujući na propuste, pre svega, prvostepenog suda zbog kojih postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Smatra da je zbog dugog trajanja postupka, kao i zbog nedonošenja odluke o predloženoj privremenoj meri, kojom bi se tuženom zabranilo raspolaganje imovinom, njemu pričinjena materijalna šteta u visini od preko 3.000.000 dinara, imajući u vidu da je tuženi, u međuvremenu, otuđio svu svoju imovinu i time osujetio naplatu dosuđenih potraživanja. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da mu prizna pravo na naknadu materijalne štete u visini tih potraživanja.

Podneskom od 26. oktobra 2016. godine podnosilac je, postupajući po nalogu Ustavnog suda, dostavio podatak da je pred Osnovnim sudom u Kruševcu pokrenuo izvršni postupak protiv tuženog, u kome još uvek nije naplatio svoja potraživanja, posebno zbog činjenice da je poslovni račun tuženog od 2013. godine u stalnoj blokadi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog sud a u Kruševcu P. 1821/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

I. V, ovde podnosilac ustavne žalbe, V. V. i maloletna K. V. su 29. aprila 2002. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Opštinskom sudu u Kruševcu tužbu protiv tuženog privrednog društva „D.“ d.o.o. Kruševac, radi naknade štete . Tužbom je tražena naknada nematerijalne štete zbog povrede na radu tužioca I. V, i to za pretrpljene fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i estetske naruženosti, zatim naknada buduće nematerijalne štete, kao i naknada materijalne štete zbog potpune nesposobnosti za rad tužioca I. V. (izgubljena zarada i renta). Tužilje V. V. i maloletna K. V. su tužbom tražile naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog teškog invaliditeta člana uže porodice (supruga i oca). Ukazujući da se podnosi na osnovu Zakona o izvršnom postupku, bez navođenja ijednog konkretnog razloga, tužioci su tužbom predložili privremenu meru u vidu popisa osnovnih sredstava tuženog (vozila i građevinskih mašina) i zabrane tuženom da njima raspolaže. Predmet je zaveden pod brojem P. 1246/02.

U periodu do prvog presuđenja je zakazano ukupno 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano. Izveden je dokaz saslušanjem tužilaca I. i V. V. i direktora tuženog Ž.C, u svojstvu parničnih stranaka, kao i svedoka D.R, B.S, Z.S. i D.S. Obavljeno je i medicinsko veštačenje, koje je povereno specijalisti iz oblasti patologije. Rešenjem P. 1246/02 od 21. jula 2002. godine je odbijen kao neosnovan predlog za određivanje privremene mere, sa obrazloženjem da tužioci nisu pružili dokaze da postoji opasnost da će se naplata predmetnih potraživanja osujetiti ili znatno otežati. Tužioci su 14. oktobra 2002. godine izjavili žalbu protiv navedenog rešenja. Postupajući sudija je 24. januara 2003. godine izdao naredbu da se spisi dostave (tročlanom) veću istog suda radi odlučivanja o žalbi, što nije učinjeno do kraja predmetnog parničnog postupka. Glavna rasprava je u odnosu na tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zaključena na ročištu održanom 22. jula 2004. godine.

Opštinski sud u Kruševcu je delimičnom presudom P. 1246/02 od 22. jula 2004. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca I. V. za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, straha i duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i estetske naruženosti, a odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja V. V. i maloletne K. V. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 29. oktobra 2004. godine.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Kruševcu je u tri navrata vraćao spise parničnog predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka (dostavljanje žalbe suprotnoj strani i ostavljanje roka za davanje odgovora). Presudom Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1770/05 od 30. septembra 2005. godine je ožalbena presuda potvrđena u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilja V. V . i maloletne K . V , a preinačena u odnosu na tužioca I. V, utoliko što su dosuđeni iznosi naknade nematerijalne štete, po svim vidovima, drastično povećani. Revizija tužilja V. V . i maloletne K . V , kao i revizija tuženog, izjavljene protiv navedene drugostepene presude, odbijene su kao neosnovane presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 924/06 od 22. avgusta 2006. godine.

U nastavku postupka za preostale tužbene zahteve tužioca I. V. je obavljeno medicinsko i ekonomsko-finansijsko veštačenje. Veštak medicinske struke je u nekoliko navrata dopunjavao svoje mišljenje, uglavnom zbog primedbi koje je imao tužilac. U spisima predmeta ne postoji posebno rešenje kojim je formulisan zadatak veštačenja, već je postupajući sudija veštaku naložio da isto obavi da na osnovu stanja u spisima predmeta, što je za posledicu imalo veći broj dopuna, kao i usmenih izjašnjenja veštaka na ročištu. Nakon što je veštak finansijske struke dopunu veštačenja (obračun kapitalizirane rente) uslovio uplatom predujma kao da je reč o novom veštačenju (dopis od 3. oktobra 2008. godine), sa kojim zahtevom se tužilac nije složio, sud je novog veštaka (aktuara) odredio tek 11. januara 2011. godine, i to van ročišta. Novi veštak je nalaz i mišljenje dostavio 31. januara 2011. godine. Budući da je tužilac i dalje insistirao na usvajanju predložene privremene mere, sud je u ovom periodu tražio od SKN Kruševac i PU u Kruševcu podatke o nepokretnostima, odnosno o vozilima koja su u vlasništvu tuženog. SKN Kruševac je dopisom od 20. novembra 2008. godine obavestila sud da tuženi nije upisan kao vlasnik nepokretne imovine, dok je PU u Kruševcu dva puta vraćala nepotpune zahteve suda (zbog nenavođenja matičnog broja tuženog). Do presuđenja je zakazano još 22 ročišta za glavnu raspravu. Sedam ročišta nije održano zbog neurednog pozivanja punomoćnika tuženog. U spisima predmeta se ne nalazi dostavnica ni za jedno od pomenutih ročišta, kako bi se mogao utvrditi razlog nemogućnosti ur učenja poziva za glavnu raspravu punomoćniku tuženog . Nakon što iz pomenutog razloga ročište zakazano za 3. novembar 2009. godine nije održano, Opštinski sud u Kruševcu nije više preduzimao bilo kakve radnje u postupku. Predmet je nakon 1. januara 2010. godine prešao u nadležnost Osnovnog suda u Kruševcu i zaveden je pod brojem P. 183/10. Neaktivnost prvostepenog suda je trajala do januara 2011. godine. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 27. maja 2011. godine.

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 183/10 od 27. maja 2011. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca za buduću nematerijalnu štetu, dok je tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u visini izgubljene zarade za period od 28. oktobra 2004. do dana veštačenja (31. decembra 2010. godine), kao i za isplatu rente za period nakon toga, sve dok postoje zakonski uslovi, usvojen u celini. Ova presuda je punomoćniku tužioca uručena 12. avgusta 2011. godine, a punomoćniku tuženog tek 20. decembra 2011. godine, pošto je punomoćnik tužioca tražio od suda da to učini (presuda je prvobitno bila dostavljena tuženom lično). Po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo rešenje Gž. 2329/12 od 10. avgusta 2012. godine, kojim je ožalbenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P. 1821/12. Održano je pet ročišta za glavnu raspravu. Od PU u Kruševcu je dva puta tražen podatak o vozilima u vlasništvu tuženog. Prvi zahtev je, kao i prethodna dva, vraćen jer nije bio naveden matični broj tuženog. U odgovoru od 25. marta 2013. godine je navedeno da ne postoje vozila registrovana na ime tuženog. Zbog naloga drugostepenog suda iz ukidajućeg rešenja, sudski veštak aktuarske struke je izvršio dopunu veštačenja, a po primedbama tužioca je to učinio još dva puta. Punomoćnik tužioca je podneskom od 25. jula 2013. godine precizirao tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete, izostavljajući tužbeni zahtev za naknadu buduće nematerijalne štete, što je prvostepeni sud protumačio kao povlačenje tog dela tužbe. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 21. avgusta 2013. godine.

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 1821/12 od 21. avgusta 201 2. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete u visini izgubljene zarade za period od 28. oktobra 2004. do dana veštačenja (30. aprila 201 3. godine), kao i za isplatu kapitalizirane rente u iznosu od 1.096.030 dinara. Ova presuda je punomoćniku tuženog uručena 26. septembra, a punomoćniku tužioca 1. oktobra 2013. godine. Apelacioni sud u Kragujevcu je 14. marta 2014. godine doneo presudu Gž. 3407/13, kojom je žalbu tuženog odbio i ožalbenu presudu Osnovnog suda u Kruševcu u celini potvrdio. Navedena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 8. aprila 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.). Gotovo identične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 183/10 od 27. maja 2011. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 29. aprila 2002. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kruševcu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3407/13 od 14. marta 2014. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 8. aprila 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak, po svojoj prirodi , predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parni čni postupak traja o skoro 12 godina . Navedeno trajanje, samo po sebi , ukazuje na činjenicu da osporeni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih pitanja, posebno zbog većeg broja tužbenih zahteva. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, sporna pitanja nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice, uzimajući naročito u obzir da je već na samom početku, tačnije donošenjem delimične presude, koja je preispitana i u žalbenom i u revizijskom postupku, nesumnjivo utvrđeno da je tuženi odgovoran za štetu koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled povrede na radu, a koji događaj je predstavljao činjenični osnov za sve zahteve o kojima je, u konkretnom slučaju, raspravljano i odlučivano. Prema tome, s ama suština i priroda spora, stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka , pokazuje da relativna složenost predmeta spora nije mog la da predstavlja opravdanje za dvaanaestogodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe ima o izuzetan interes da sud o njegovim zahtev ima odluči u okviru standarda razumnog roka , imajući u vidu da je reč o licu koje je zbog povrede na radu potpuno izgubilo radnu sposobnost.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da on jeste u određenoj meri doprineo produžavanju trajanja predmetnog postupka , ukoliko se uzme u obzir da je dokazni postupak dobrim delom bio usmeren na utvrđivanje činjenica vezanih za buduću nematerijalnu štetu, od kog zahteva je podnosilac na kraju odustao.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka je isključivo doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog suda , i to u periodu nakon donošenja presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 924/06 od 22. avgusta 2006. godine, kada je trebalo odlučiti o preostalim tužbenim zahtevima podnosioca (naknada buduće nematerijalne štete i naknada materijalne štete). Ovde se naročito ima u vidu: da sedam ročišta za glavnu raspravu nije održano zbog neurednog pozivanja punomoćnika tuženog, a da sud nijednom nije konstatovao u čemu se ogleda problem oko uručenja poziva; da zadatak medicinskog veštačenja nikada nije jasno formulisan, zbog čega je veštak u više navrata vršio dopunu nalaza i mišljenja, uz veći broj usmenih izjašnjenja na ročištu; da nakon što je prvobitno imenovani veštak finansijske struke odbio da dopuni nalaz i mišljenje, novi veštak je određen tri godine kasnije; da je u periodu od 3. novembra 2009. do 11. januara 2011. godine prvostepeni sud bio potpuno neaktivan; da je uprkos već donetom rešenju o odbijanju predložene privremene mere (koje nikada nije prosleđeno nadležnoj drugostepenoj instanci kako bi se donela odluka o žalbi podnosioca), prvostepeni sud nastavio sa utvrđivanjem činjenica i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje o tom predlogu (jedan zahtev upućen SKN Kruševac i čak četiri zahteva, od toga tri nepotpuna, PU u Kruševcu); da su evidentno prekoračeni rokovi u pismenoj izradi i presude P. 183/10 od 27. maja 2011. godine i presude P. 1821/12 od 21. avgusta 2012. godine; da je prva od navedenih presuda, na intervenciju punomoćnika podnosioca, dostavljena punomoćniku tuženog četiri meseca nakon što je otpravljena iz suda.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tačk i 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, budući da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini potraživanja dosuđenih pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 1821/12 od 21. avgusta 2012. godine , Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava, po pravilu, utvr đuje pravo na naknadu nematerijalne štete , koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu , a u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. O pravu na naknadu materijalne štete, po mišljenju Ustavnog suda, moglo bi se govoriti u onoj situaciji u kojoj je zbog očiglednog propusta ili greške suda onemogućena sigurna naplata potraživanja . Takav propust podnosilac, pored nerazumno dugog trajanja parničnog postupka, vidi i u tome što nadležan sud nikada nije odlučio o privremenoj meri koju je on predložio u tužbi, a kojom je tražen popis osnovnih sredstava tuženog (vozila i građevinskih mašina) i određivanje zabrane tuženom da njima raspolaže do pravnosnažnog okončanja predmetnog spora.

Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Kruševcu o predloženoj privremenoj meri odlučio ubrzo nakon prijema tužbe, tačnije rešenjem P. 1246/02 od 21. jula 2002. godine, kojim je predlog odbijen kao neosnovan, sa obrazloženjem da tužioci nisu pružili dokaze da postoji opasnost da će se naplata predmetnih potraživanja osujetiti ili znatno otežati. O žalbi koju je protiv ovog rešenja izjavio podnosilac nikada nije odlučeno. Prema tome, propust suda, koji podnosilac pominje, nesumnjivo postoji. Međutim, Ustavni sud smatra da se kod odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete ne smeju izgubiti iz vida sledeće činjenice: da podnosilac u tužbi, tačnije u predlogu za određivanje privremene mere, evidentno nije naveo nijedan razlog kojim bi ukazao na to da postoji opasnost da će bez usvajanja privremene mere tuženi osujetiti ili otežati naplatu njegovih potraživanja; da od izjavljivanja žalbe protiv rešenja o odbijanju predloga za privremenu meru podnosilac nijednom nije zatražio da se spisi dostave nadležnoj drugostepenoj sudskoj instanci (veću istog suda ili neposredno višem sudu); da u toku postupka nijednim svojim navodom nije ukazao da tuženi otuđuje svoju imovinu ili da svojim ponašanjem, na neki drugi način, dovodi u pitanje mogućnost naplate predmetnih potraživanja; da je iz izveštaja SKN Kruševac, odnosno PU u Kruševcu, utvrđeno da tuženi nije bio vlasnik nepokretne imovine, odnosno vozila čiji je popis tražen privremenom merom; da podnosilac nije osporio tačnost pomenutih izveštaja.

Polazeći od napred iznetih činjenica, a uzimajući u obzir da se pred Osnovnim sudom u Kruševcu i dalje vodi izvršni postupak I. 1402/14, koji za predmet ima prinudnu naplatu potraživanja dosuđenih pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 1821/12 od 21. avgusta 2012. godine, iz čega proizlazi da na strani podnosioca još uvek postoji legitimno očekivanje da će svoja potraživanja moći da ostvari sudskim putem, Ustavni sud je ocenio da je zahtev za naknadu materijalne štete neosnovan, zbog čega je, na osnovu odredaba člana 89. st . 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odluč eno kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti