Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina i dodelio naknadu nematerijalne štete. Žalba u delu koji se odnosi na pravično suđenje i pravo na imovinu je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bos a Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S . i D . Ž , oboje iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . S . i D . Ž . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 1068/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 210/08), povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D . S . i D . Ž , oboje iz Zaječara, podneli su Ustavnom sudu, 6. maja 20 14. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Zaječara, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 107/13 od 26. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 1068/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 210/08) .

Podnosioci, kao tužioci u sporu radi poništaja ugovora o kupoprodaji stana, koji je pravnosnažno okončan odbacivanjem tužbe podnositeljke, odnosno odbijanjem tužbenog zahteva podnosioca, smatraju da im je povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu, jer su sudovi sporni ugovor zaključen između tuženih održali na snazi, zanemarujući činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe isplatio otkupnu cenu stana kad je tuženi - njegov otac zaključivao ugovor o otkupu spornog stana, da je tuženom prestalo stanarsko pravo napuštanjem stana 1986. godine i da je tužilac stan sve vreme nesmetano koristio u uverenju da je stan njegov. Smatraju da je Apelacioni sud u osporenoj odluci, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bez pravilne ocene priznanice o isplati otkupne cene stana, a suprotno pravilima o održaju iz Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i odredbama Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 9/85), odnosno Zakona o stanovanju, doneo pravni zaključak da podnosilac ima jedino pravo stanovanja u spornom stanu. Po mišljenju podnosilaca, propust suda u drugoj parnici, koju su vodili radi utvrđivanja prava svojine po osnovu sticanja u zajednici (sporni stan i druge nepokretnosti), da odluči o privremenoj meri kojom će se tuženom zabraniti otuđenje stana pre njegove prodaje, a ne posle, uslovio je ovu spornu pravnu situaciju i lišio podnosioca njegovog prava na imovinu. Pritom, podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku time što je parnični postupak, iako pokrenut tužbom još 21. februara 2008. godine, a privremena mera tražena 8. februara 2007. godine, okončan tek donošenjem osporene odluke. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, poništi presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 107/13 od 26. marta 2014. godine i odluči ponovo o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P . 1068/12 od 1. novembra 2012. godine, kao i da utvrdi njihovo pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti. Urgencijom od 24. avgusta 2016. godine podnosioci su tražili hitno rešavanje o ustavnoj žalbi, jer je nastavljen postupak u predmetu Osnovnog suda u Zaječaru P. 1761/2015 koji se vodi za iseljenje podnosioca ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P. 1068/12 Osnovnog suda u Zaječaru, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe, majka i sin, kao tužioci su podneli 21. februara 2008. godine Opštinskom sudu u Zaječaru (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv Ž.S, bivšeg supruga tužilje i oca tužioca, i S.Lj, oboje iz Zaječara, radi poništaja ugovora o kupoprodaji stana, sa predlogom za određivanje privremene mere da se tuženoj S.Lj. zabrani otuđenje spornog stana. U tužbi je navedeno da je tuženi za vreme trajanja parnice P. 166/07, koju su tužioci pokrenuli 8. februara 2007. godine pred istim sudom protiv tuženog, a radi utvrđivanja prava svojine po osnovu zajedničkog sticanja na stanu broj 5. u ul. Đ . 19b u Zaječaru i tri sagrađena objekta u selu Brusnik u toku trajanja zajednice života stranaka, otuđio navedeni stan ugovorom o kupoprodaji Ov. I 277/2008 , overenim 22. januara 2008. godine kod Opštinskog suda u Zaječaru , zaključenim sa S.Lj. iz Zaječara, a pre određene privremene mere o zabrani otuđenja rešenjem istoga suda P. 166/07 od 22. februara 2008. godine. Iz ovih razloga, kao i zato što tužilac 20 godina živi u tom stanu i jer su tuženi prilikom zaključenja ovog pravnog posla bili nesavesni i "zlonamerni", tužbom traže poništaj navedenog ugovora. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 210/08, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Zaječaru pod brojem P. 1068/12.

Pred Opštinskim sudom je prvo ročište bilo zakazano i održano 29. februara 2008. godine radi odlučivanja o predloženoj privremenoj meri.

Rešenjem Opštinskog suda P. 210/08 od 29. februara 2008. godine usvojena je privremena mera i tuženoj S.Lj. zabranjeno otuđenje stana do pravosnažnog okončanja spora u predmetu P. 210/08, a protiv rešenja nije bilo žalbi.

Do donošenja prvostepene presude od 6. aprila 2009. godine, bilo je zakazano osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih su četiri održana. Na održanim ročištima saslušani su tužioci i tuženi u svojstvu parnične stranke, izvršen uvid u spise predmeta P. 166/07 istoga suda i pročitani brojni pismeni dokazi. U ovom delu postupka je promenjen postupajući sudija, iako su predlozi tužilaca za izuzeće prvoodređenog postupajućeg sudije, rešenjima predsednika suda od 7. maja i 19. maja 2008. godine, bili odbijeni. Preostala četiri ročišta nisu održana, i to tri puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije (prvoodređeni sudija), a jednom su tužioci tražili da se ročište ne drži jer im je punomoćnik otkazao punomoćje.

Presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 210/08 od 6. aprila 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca u celini, pa je prema tuženima poništen ugovor o kupoprodaji stana, te utvrđeno da isti ubuduće ne proizvodi pravno dejstvo. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je na osnovu odlučnih činjenica da je tuženi pre zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji stana stupio u parnicu radi utvrđenja svojine po osnovu zajedničkog sticanja na stanu i da je S.S. (ranije S.Lj.) znala da je navedeni parnični postupak u toku, prvostepeni sud stanovišta da je sporni ugovor zaključen protivno dobrim običajima, načelu savesnosti i poštenja, zbog čega ne može da proizvodi pravno dejstvo prema strankama ugovornicama, te ga je valjalo poništiti u skladu sa odredbom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Postupajući sudija je naredbu za dostavljanje navedene presude strankama dao 30. decembra 2009. godine. Tuženi su izjavili žalbu 12. januara 2010. godine, a tužioci su odgovor na žalbu dali 8. marta 2010. godine. Naredba za dostavljanje spisa drugostepenom sudu je data 24. marta 2010. godine.

Odlučujući o žalbi tuženih, Apelacioni sud u Beogradu je, najpre, rešenjem Gž. 11339/10 od 25. maja 2011. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta radi dopune postupka (prvostepena presuda nije bila potpisana od strane postupajućeg sudije). Nerazmotreni spisi su primljeni u Osnovni sud u Zaječaru 3. juna 2011. godine, a sud je spise predmeta, nakon dopune, 13. juna 2011. godine dostavio drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3581/11 od 23. maja 2012. godine ukinuta je navedena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju navedenog rešenja je ukazano da je prvostepeni sud propustio da ceni istaknuti prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužilje, s obzirom da je bračna zajednica prestala 1985. godine, a brak razveden 1986. godine, te da je tuženi otkupio stan 1992. godine. Takođe, ožalbena presuda nema razloge o tome kako je prvostepeni sud doneo zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva, pa će u ponovnom postupku otkloniti učinjene propuste, te ukoliko nije okončan parnični postupak u predmetu P. 166/07 istoga suda, rešiti kao prethodno pitanje da li eventualno sporni stan predstavlja zajedničku tekovinu tužilje i tuženog.

U ponovnom postupku, sada pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 1068/12, bila su zakazana dva ročišta, i to prvo za 3. oktobar 2012. godine, koje nije održano jer je punomoćnik tužilaca zbog bolesti tražio odlaganje, a na drugom je, nakon čitanja pismenih dokaza u dokaznom postupku, zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P. 1068/12 od 1. novembra 2012. godine, u prvom stavu izreke, odbačena je tužba tužilje D. Ž . kojom je tražila da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između tuženih Ž.S. i S.Lj. i overen kod Opštinskog suda u Zaječaru pod brojem Ov. I 277/2008 dana 22. januara 2008. godine. U drugom stavu izreke navedene presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca D. S . da se utvrdi da je ništav navedeni ugovor o kupoprodaji, dok su trećim stavom izreke obavezani tužioci da tuženima naknade troškove parničnog postupka, na jednake delove, u iznosu od 204.600,00 dinara. Protiv navedene presude punomoćnik tužilaca je 29. novembra 2012. godine izjavio žalbu, koja je sadržinski gotovo identična sa ustavnom žalbom, u delu koji se odnosi na pravično suđenje i "lišavanje imovine" tužioca, sa citiranjem istih zakonskih odredbi kao i u ustavnoj žalbi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u u Beogradu Gž. 107/13 od 26. marta 2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, te potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Zaječaru P. 1068/12 od 1. novembra 2012. godine. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno odbacio tužbu tužilje i odbio tužbeni zahtev tužioca za utvrđivanje ništavosti spornog ugovora, na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, a u skladu sa odredbom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima i člana 6. st. 1. i 5. Zakona o stambenim odnosima ( "Službeni glasnik SRS", br. 12/90 i 47/90), dajući pritom za svoju odluku dovoljne i jasne razloge. Drugostepeni sud, dalje, navodi da su cenjeni i žalbeni navodi tužilaca u vezi sa primenom Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 9/85), ali da u konkretnom slučaju ima mesta primeni Zakona o stambenim odnosima ( "Službeni glasnik SRS", br. 12/90 i 47/90) koji je bio na snazi u vreme kada je tuženi, u svojstvu nosioca stanarskog prava, kupio predmetni stan ugovorom o kupovini stana overenim kod Opštinskog suda u Zaječaru 30. juna 1992. godine, pod brojem Ov. 1387/92, te kojim je u odredbi člana 6. bilo propisano da nosilac stanarskog prava, zakupac stana i članovi njihovog porodičnog domaćinstva mogu u celini ili u idealnim delovima da kupe stan u društvenoj svojini koji koriste, a da kupovinom stana lica koja pored kupca stanuju u tom stanu kao članovi njegovog porodičnog domaćinstva imaju pravo stanovanja, u skladu sa zakonom kojim se uređuj u pravo svojine i druga stvarna prava. Tužilja, koja se razvela od tuženog - vlasnika stana, pre nego što ga je on kupio i iz stana iselila, nije član njegovog domaćinstva i nema pravo stanovanja, a dogovor tužilje i tuženog da njihov sin živi u stanu u skladu je sa citiranom odredbom Zakona, pošto on, kao njihov sin, kao član domaćinstva nosioca stanarskog prava koji je kupio stan, svakako ima pravo stanovanja na stanu. Takođe, cenjeni su i žalbeni navodi o isplati otkupne cene stana od strane tužioca, ali isto ne dovodi u sumnju pravilnost ožalbene odluke jer je tuženi stan kupio u svojstvu nosioca stanarskog prava , što znači da je vlasnik predmetnog stana i da tužilac eventualno prema njemu ima potraživanja obligacionopravne, a ne stvarnopravne prirode. Osporena presuda je punomoćniku tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, uručena 7. aprila 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 , 111/09 i 36/11) (u daljem tekstu: ZPP), koji je na snazi od 23. februara 2005. godine, važećem u ovoj parnici, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10 . stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započeo 21. februara 2008. godine, podnošenjem tužbe podnosilaca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Zaječaru, te da je okončan 7. aprila 2014. godine, nakon šest godina i mesec i po dana, uručivanjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 107/13 od 26. marta 2014. godine. Pritom, Ustavni sud ukazuje da su bez uticaja na dužinu trajanja ovog postupka navodi podnosilaca da je privremena mera o zabrani tuženom otuđenja spornog stana predložena 8. februara 2007. godine, jer je ova privremena mera tražena u drugoj parnici čije trajanje nije osporeno ovom ustavnom žalbom.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak , čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, nije bio posebno činjenično, pravno i procesno složen da bi to moglo opravdati šestogodišnje trajanje postupka.

Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da se postupak što pre okonča, te da je za njih osporeni postupak imao veliki psihološki i materijalni značaj, a da svojim ponašanjem nisu doprineli dužini trajanja postupka time što su jednom tražili da se ročište ne drži, jer im je advokat otkazao punomoćje, a drugi put tražili odlaganje jer je njihov punomoćnik zbog bolesti bio sprečen da prisustvuje ročištu.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni sudovi obe instance. U prilog ovoj oceni upravo govori to da je prvostepena presuda, iako doneta za godinu i nepuna dva meseca, ipak ukinuta u celosti, prema rešenju drugostepenog suda, pa da je u ponovnom postupku druga po redu presuda doneta za ukupno četiri godine i osam meseci računajući od dana podnošenja tužbe. Pored ovoga, u prilog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda ide i to što tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, te što je nakon donošenja presude, prošlo skoro osam meseci dok je postupajući sudija pismeno izradio presudu i dao naredbu da se njen pismeni otpravak dostavi strankama, propustivši pritom da izvornik presude potpiše. Takođe, trajanju postupka van granica razumnog roka doprinelo je i postupanje drugostepenog suda u prvom po redu žalbenom postupku, jer je taj sud o žalbi tuženog odlučivao više od dve godine, a samo za donošenje rešenja o vraćanju nerazmotrenih spisa prvostepenom sudu radi dopune postupka (potpisivanja presude) mu je trebalo godinu i mesec dana.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 1068/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 210/08). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i doneo Odluku kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama član 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja spora, te visinu iznosa štete koju su podnosioci opredelili tražeći naknadu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Pored podnosilaca, i Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavljaju adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova.

7. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosilaca, došlo donošenjem osporene presude Apelacionog suda u u Beogradu Gž. 107/13 od 26. marta 2014. godine, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka, nisu navedeni argumentovani razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosilaca ustavne žalbe, već su ponovljeni navodi iz žalbe izjavljene protiv prvostepene presude.

Ustavni sud ukazuje da, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su Osnovni sud u Zaječaru i Apelacioni sud u Beogradu na ustavnopravno prihvatljiv način primenili odredbe materijalnog i procesnog prava i dovoljno jasno obrazložili zašto u konkretnoj pravnoj situaciji podnositeljka nije imala aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe, a zatim i zašto je odbijen tužbeni zahtev podnosioca radi utvrđenja ništavosti ugovora o kuporodaji, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Nasuprot navodima ustavne žalbe, prvostepeni sud je najpre, kod donošenja presude, raspravio sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u ukidajućem rešenju i rešio kao prethodno pitanje da sporni stan ne predstavlja zajedničku svojinu tužilje i tuženog, već isključivu svojinu tuženog, koji je kao nosilac stanarskog prava (što ni u jednom postupku nije dovedeno u pitanje), najpre otkupio sporni stan, a zatim ga kao vlasnik i otuđio. Drugostepeni sud je u osporenoj odluci na razumljiv i ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio primenu odredaba materijalnog prava koje se odnose na pravo stanovanja podnosioca ustavne žalbe, kao člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava kod kupovine stana od strane tuženog prema tada važećem Zakonu o stambenim odnosima, kao i koje su pravne prirode eventualna potraživanja podnosioca na ime datog novca ocu za otkup stana.

Ocenjujući istaknutu povredu prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ovih odredaba, Ustavni sud ocenjuje da podnosi ocima koji tvrde "da su lišeni imovine jer je kasno u drugoj parnici doneta privremena mera o zabrani otuđenja stana tuženom", nije ni moglo biti povređeno označeno ustavno pravo. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, istaknuta povreda prava u ovom sporu privatno-pravne vrste prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. U predmetnoj situaciji, Ustavni sud je ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocima ustavne žalbe u parnici koju su vodili povređeno pravo na pravično suđenje, pa su time bez osnova i njihove tvrdnje o učinjenoj povredi prava na imovinu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.