Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu. Iako je postupak trajao skoro četiri godine, sud je uzeo u obzir složenost predmeta, postupanje sudova i doprinos podnosioca dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Macure iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Macure izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 4117/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P2. 11006/09), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Macura iz Beograda podneo je, 20. februara 2012. godine, preko punomoćnika Radivoja Radenkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede pra va na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se u tom trenutku vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 4117/10.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je tužbu u predmetnom parničnom postupku podneo još 2009. godine jer mu je dete oduzeto bez pravnog osnova, kao i da je veštačenje u označenom predmetu sprovedeno tek nakon godinu dana od njegovog određivanja jer tuženi Gradski centar za socijalni rad – Odeljenje Stari grad u Beogradu nije uplatio traženi novčani iznos na ime troškova veštačenja, a postupajući sudija nije preduzeo ništa kako bi omogućio brže sprovođenje veštačenja. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, da naloži nadležnom sudu da okonča predmetni parnični postupak u najkraćem roku, kao i da Sud objavi svoju odluku u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Podneskom od 4. oktobra 2013. godine podnosilac je dopunio ustavnu žalbu, tako što je osporio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 298/2013 od 5. juna 2013. godine, ističući da je njemu i njegovom sinu povređeno pravo iz člana 64. Ustava jer njegovo dete odlukama nadležnih organa nije odgovarajuće zbrinuto, usled čega nije ni zaštićeno od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotreb ljavanja. Podnosilac je predložio donošenje privremene mere kojom bi Ustavni sud naložio nadležnom ministarstvu da izmesti njegovog sina iz određene ustanove socijalnog staranja . Od Ustavnog suda je traženo i da, pored povrede prava na suđenje u razumnom roku , podnosiocu utvrdi i pravo na naknadu štete, te da utvrdi da je njegovom sinu I. M. povređeno pravo iz člana 64. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 2. 4117/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 20. avgusta 2009. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Stari grad, radi određivanja viđanja sa svojim maloletnim detetom koje je, rešenjem tuženog od 19. juna 2009. godine, privremeno smešteno u Dom za decu i omladinu u Somboru. Uz tužbu je dostavljeno navedeno rešenje tuženog o privremenom smeštaju mal. I. M. u Prihvatnu stanicu Doma za decu i omladinu u Somboru, počev od 22. juna 2009. godine, jer je stručni tim službe za decu i mlade procenio da je ovakav smeštaj hitan i neodložan, a s obzirom na razvojnu ugroženost deteta u porodici oca, neadekvatne stambeno-materijaln e uslov e i neadekvatn u neg u. U rešenju je navedeno i da, budući da otac deteta nije saglasan sa smeštajem deteta u navedenu ustanovu, maloletno dete je stavljeno pod privremenu starateljsku zaštitu. Takođe, dostavljeno je i rešenje tuženog od 19. juna 2009. godine kojim se mal. I. M. stavlja pod privremeno starateljstvo, a da će poslove privremenog staratelja, u ime organa starateljstva, obavljati Snežana Jović. Istim rešenjem određeno je da se mal. I. M. smešta u Prihvatnu stanicu Doma za decu i omladinu u Somboru.

Povodom navedene tužbe formiran je predmet P2. 11006/09.

Dopisom od 24. avgusta 2009. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu zatražio je od tuženog da u roku od 30 dana dostavi mišljenje da li je u interesu mal. I. M. da ostvaruje lični kontakt sa ocem, a ako jeste, da stručni tim predloži model viđanja deteta i oca. Tuženi je, podneskom od 22. septembra 2009. godine, obavestio sud da je doneo timsku odluku da je u tom momentu celishodno susretanje oca i sina jednom mesečno u kontrolisanim uslovima, odnosno u prisustvu stručnog lica, a da bi prvi susret mogao da se organizuje za 14 dana, o čemu će tužilac biti obavešten.

Prvo ročište u ovom predmetu održano je 2. oktobra 2009. godine, a naredno 5. oktobra 2005. godine. Na ovom ročištu predstavnik tuženog izjavila je da će tuženi, povodom zahteva tužioca da dete viđa dva puta mesečno, doneti timsku odluku, kao i da tužilac nije mogao da do 1. oktobra 2009. godine vidi svog sina, budući da je to za dete bio period prilagođavanja i stabilizovanja, a s obzirom na to da je prethodno imao veliki broj afektivnih napada usled toga što mu otac nije davao propisanu terapiju. Takođe je navela da je od privremenog smeštaja deteta u navedeni dom, mal. I. M. napredovao u ponašanju i samostalnom funkcionisanju, kao i da je namera tuženog da dete smesti u odgovarajući dom za decu umereno ometenu u razvoju, budući da otac deteta nema roditeljskog potencijala da se stara o takvom detetu.

Tužilac je podneskom od 8. oktobra 2009. godine preinačio tužbu, tako što je pored ranijeg zahteva, tražio i da mu se vrati dete, odnosno d a mu se dete poveri na staranje. Tužilac je istim podneskom tražio da sud odredi privremenu meru kojom će mu se omogućiti da redovno održava kontakt sa svojim sinom. Nakon ročišta održanog 16. oktobra 2009. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje P. 11006/06, kojim je odredio privremenu meru i uredio način održavanja ličnih odnosa tužioca i njegovog maloletnog sina I. M. na taj način što će tužilac viđati dete dva puta mesečno, 1. i 15. u mesecu, u kontrolisanim ulovima, u prostorijama doma u kome je njegov sin smešten, u prisustvu stručnog lica zaposlenog kod tuženog.

Na narednom ročištu, održanom 9. decembra 2009. godine, tužilac je tražio da sud odredi novu privremenu meru kojom će urediti da tužilac viđa dete u svom stanu u dane vikenda, kao i u dane praznika, te je dopisom sa naznakom „hitno“ sud zatražio od tuženog da se izjasni o predloženoj privremenoj meri . Tuženi je dostavio odgovor da treba da se ostane pri ranije određenom modelu viđanja.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni parnični postupak nastavljen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P2. 4117/10. Rešenjem od 19. februara 2010. godine, parnični sud je odbio predlog tužioca za izmenu privremene mere određene 16. oktobra 2009. godine.

U daljem toku postupka, na ročištu održanom 19. aprila 2010. godine određeno je izvođenje dokaza saslušanjem tužioca, kao i veštačenjem na okolnost postojanja sposobnosti i podobnosti tužioca da se stara o svom maloletnom detetu, a ovo veštačenje povereno je Institutu za mentalno zdravlje, s tim da će troškove veštačenja naknaditi tuženi. Na narednom ročištu, održanom 9. jula 2010. godine, parnične stranke su obaveštene da je predmetnoj parnici spojena parnica P2. 4158/10 po tužbi ovde tuženog, podnetoj 15. septembra 2009. godine, protiv ovde tužioca, a radi delimičnog lišenja roditeljskog prava. Takođe, na ovom ročištu izveden je dokaz saslušanjem tužioca. Izvođenje navedenog dokaza nastavljeno je i na ročištu održanom 21. jula 2010. godine. Na tom ročištu tužilac je predložio da se odredi privremena mera kojom će se omogućiti njegovom maloletnom detetu da u očevom domaćinstvu bude 15 dana tokom leta i svaki drugi vikend.

Po pribavljenom mišljenju organa starateljstva, prvostepeni sud je, rešenjem od 2. avgusta 2010. godine, odbio zahtev tužioca za izmenu ranije određene privremene mere. Protiv označenog rešenja tužilac je izjavio žalbu, koja je, rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 25413/10 od 19. januara 2011. godine, odbijena kao neosnovana. U međuvremenu, pre početka ročišta zakazanog za 11. novembar 2010. godine, konstatovano je da spisi predmeta nisu dostavljeni drugostepen om sudu radi odlučivanja o žalbi, te zakazano ročište nije održano. Ročište zakazano za 17. januar 2011. godine nije održano, budući da su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi protiv rešenja kojim je odbijen predlog za izmenu ranije određene privremene mere.

Nakon vraćanja spisa prvostepenom sudu, zakazano je ročište za 7. april 2011. godine, ali ono nije održano jer određeno veštačenje nije sprovedeno, budući da tuženi-protivtužilac nije uplatio traženi iznos na ime troškova tog veštačenja, dok naredno ročište, zakazano za 1. jun 2011. godine, nije održano jer su se spisi predmeta nalazili kod Instituta za mentalno zdravlje radi sprovođenja veštačenja. Nalaz sa mišljenjem dostavljen je sudu 22. avgusta 2011. godine.

Tužilac-protivtuženi podneo je, na ročištu održanom 5. septembra 2011. godine, zahtev za izmenu ranije određene privremene mere, kojim je tražio da mu se omogući da prilikom svake posete provede najmanje šest sati sa detetom, kao i da svaki vikend provodi sa detetom u svom stanu. Takođe, tražio je da se dostavi dopuna nalaza organa veštačenja. Tražena dopuna delimično je dostavljena sudu 13. septembra 2011. godine, uz napomenu da je za kompletan nalaz potrebno da se obrazuje posebn a komisij a i odredi drugačiji zadatak veštačenja, te je parnični sud 14. oktobra 2011. godine doneo dopunsko rešenje kojim su određeni ovi zadaci. Novi nalaz komisije Instituta za mentalno zdravlje dostavljen je sudu 10. aprila 2012. godine. Usled toga što su se spisi predmeta nalazili u navedenoj zdravstvenoj ustanovi, ročišta zakazana za 21. d ecembar 2011. i 13. mart 2012. godine nisu održana, pa je parnični sud doneo rešenje kojim je novčano kaznio Institut. Tužilac-protivtuženi istakao je pri medbe na dopunski nalaz i mišljenje Instituta za mentalno zdravlje. Ročište zakazano za 23. april 2012. godine nije održano jer su članovi komisije koji su sproveli dopunsko veštačenje bili sprečeni da prisustvuju tom ročištu. Na ročištu održanom 19. juna 2012. godine saslušani su članovi komisije Instituta za mentalno zdravlje, nakon čega je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 4117/10 od 19. juna 2012. godine usvojen je protivtužbeni zahtev Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Stari grad, te je tužilac–protivtuženi Dragan Macura delimično lišen roditeljskog prava prema mal. I. M, i to prava i dužnosti čuvanja, podizanja, vaspitavanja, obrazovanja, upravljanja i raspolaganja imovinom deteta (stav 1. izreke), dok je odbijen kao neosnovan zahtev istog centra da se Dragan Macura obaveže da, na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta, mesečno plaća određeni novčani iznos (stav 2. izreke). Istom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev Dragana Macure da mu se vrati maloletno dete I. M, te da mu se ono poveri na staranje (st. 3. i 4. izreke). Označenom presudom Dragan Macura je obavezan da obavi savetodavno-terapijski rad radi poboljšanja svojih roditeljskih sposobnosti i veština, pa mu je naloženo da se u roku od tri dana od dana prijema presude obrati Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu radi upućivanja u odgovarajuću ustanovu radi obavljanja ovog savetodavno-terapijskog rada (stav 5. izreke). Takođe, istom presudom određene su privremene mere kojima su uređeni različiti varijeteti održavanja ličnih odnosa oca Dragana Macure i mal. I. M. u zavisnosti od razvoja situacije i nastupanja konkretnih okolnosti koje će dalje nadzirati i pratiti nadležne stručne službe socijalnog staranja (st. 6, 7, 8. i 9. izreke), a odbijen je zahtev Dragana Macure za određivanje privremene mere kojom bi mu se omogućilo da neograničeno viđa svog maloletnog sina, da svaka poseta traje minimum četiri sata, da može da ga izvede u grad i da može svakog drugog vikenda da ga vodi u svoje domaćinstvo, kao i da dete tamo provede mesec dana sa ocem (stav 10. izreke).

Protiv označene prvostepene presude tužilac-protivtuženi izjavio je žalbu 19. jula 2012. godine, koju je dopunio podneskom od 19. septembra 2012. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 1176/12 od 5. decembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 4117/10 od 19. juna 2012. godine.

Tužilac-protivtuženi je 21. januara 2013. godine izjavio reviziju protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 1176/12 od 5. decembra 2012. godine, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 298/2013 od 5. juna 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti, kao i da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 64. st. 1. i 3.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi o povredi prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na osporeni parnični postupak koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P2. 4117/10, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljal o u parničnom postupku. S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o povredi prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj parnični postupak, od podnošenja tužbe 20. avgusta 2009. godine, do donošenja osporene revizijske presude od 5. juna 2013. godine, trajao tri godine i devet i po meseci.

Ispitujući navedene kriterijume u konkretnom slučaju, Ustavni sud, najpre, ističe da je predmetni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca radi vraćanja i poveravanja na staranje njegovog maloletnog deteta, kao i po spojenoj tužbi (protivtužbi) Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu za delimično lišenje podnosioca roditeljskog prava i obavezivanje podnosioca da na ime doprinosa za izdržavanje svog maloletnog deteta plaća određeni novčani iznos. Po oceni Ustavnog suda, ovakvi postupci, po svojoj prirodi, spadaju u činjenično i procesno složene postupke, pre svega zbog osetljivosti predmeta spora i značaja prava o kome se odlučuje. Takođe, odluke u ovakvim sporovima donose se isključivo u najboljem interesu razvojnih mogućnosti i daljeg života maloletnog deteta. Stoga se one donose nakon višestruke procene roditeljske kompetencije, koju vrše nadležne ustanove.

Takođe, imajući u vidu sadržinu istaknutih zahteva, Ustavni sud je ocenio da je odluka o njima za podnosioca ustavne žalbe kao roditelja bila od izuzetnog značaja. Međutim, Ustavni sud konstatuje i da je u toku postupka podnosilac koristio svoja ovlašćenja da podnese zahteve za određivanje privremene mere, odnosno za izmenu ranije određene mere, te da je odlučivanje parničnog suda o četiri takva zahteva bitno uticalo na dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ovo stoga jer je za donošenje ovih odluka bilo potrebno da se pribavi mišljenje nadležnih stručnih ustanova ili da se izvede dokaz veštačenjem, a protiv jedne od takvih odluka bila je izjavljena žalba, te su spisi predmeta bili dostavljeni drugostepenom sudu na odlučivanje, a što je neminovno vodilo određenom produženju toka parnice.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ističe da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud posebno naglašava da je prema praksi ovoga suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, u predmetima koji se tiču odluke o vršenju roditeljskog prava nekog lica potrebno da sudovi i drugi državni organi pokažu posebnu odgovornost i revnost u postupanju, s obzirom na potencijalne posledice koje dužina postupka može imati, pre svega, u pogledu uživanja prava na porodični život (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima VAM protiv Srbije, broj predstavke 39177/05, od 20. februara 2007. godine, stav 99. i Hokkanen protiv Finske , broj predstavke 19823/92, od 23. septembra 1994. godine, stav 72.). U vezi sa navedenim, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je prvostepeni sud doneo presudu nakon dve godine i deset meseci, ali i da je u navedenom periodu odlučio četiri puta o istaknutim zahtevima za određivanje ili izmenu privremene mere. Ustavni sud konstatuje i da je jedan od nalaza veštaka dostavljen parničnom sudu (10. aprila 2012. godine) nakon šest meseci od donošenja rešenja kojim je određeno njegovo izvođenje (14. oktobra 2011. godine), ali i da je za sprovođenje tog veštačenja bilo neophodno da se prethodno obrazuje posebna komisija, kao i da je parnični sud koristio svoja procesna ovlašćenja i novčano kaznio ustanovu kojoj je bilo povereno veštačenje, zbog odugovlačenja sa izvršenjem preuzete obaveze . Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je prvostepeni parnični sud, nakon što je podnosilac izjavio žalbu protiv rešenja od 2. avgusta 2010. godine kojim je odbijen njegov predlog za izmenu ranije određene privremene mere, spise predmeta dostavio drugostepenom sudu tek nakon dva meseca od izjaljivanja žalbe. Prema oceni Ustavnog suda , navedeno zakašnjenje u postupanju suda je samo u manjoj meri doprinelo dužem trajanju postupka. Međutim, sagledavajući predmetni parnični postupak kao celinu, dakle kako prvostepeni, tako i drugostepeni postupak i postupak po reviziji, koji su trajali po četiri i po meseca od izjavljivanja tih pravnih lekova, Ustavni sud je ocenio da navedeni propust nije dovoljan da se utvrdi da je predmetni p arnični postupak, koji se vodio u tri sudske instance, trajao van granica utvrđenih standarda razumnog roka za presuđenje u parnicama ove vrste .

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 4117/10 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno član om 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/0 7, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 298/2013 od 5. juna 2013. godine, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac istakao samo povredu prava deteta zajemčenu članom 64. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe to da je zajemčeno pravo ili sloboda na čiju povredu ili uskraćivanje se poziva podnosilac ustavne žalbe, prema svojoj Ustavom utvrđenoj sadržini, u neposrednoj vezi sa pravima i obavezama podnosioca o kojima je odlučivano osporenim pojedinačnim aktom. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je podnosilac ustavnu žalbu izjavio samo u svoje ime, a ne i u ime svog maloletnog deteta, te sadržinu prava iz člana 64. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je isticanje povrede označenog ustavnog prava ratione personae nespojivo sa podnosiocem ustavne žalbe kao roditeljem, koji je uz to delimično i lišen vršenja roditeljskog prava pravnosnažnom presudom donetom u predmetnoj parnici.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Vrhovnog kasacionog suda, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti