Ustavna žalba zbog zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne ratne štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda. Utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava zbog proizvoljne primene materijalnog prava o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete pretrpljene u ratnom zarobljeništvu i neujednačene sudske prakse.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz M, BiH, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje se da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6858/10 od 12. novembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6858/10 od 12. novembra 2010. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5862/2008 od 12. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz M, BiH, je 28. januara 2011. godine, preko punomoćnika Z. L, M. K. i B. R, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6858/10 od 12. novembra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 8. maja 2007. godine podneo prvostepenom sudu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete koju je podnosilac, nakon zarobljavanja od strane pripadnika paravojnih formacija Republike Hrvatske, pretrpeo tokom boravka u logoru u periodu od 29. septembra do 9. novembra 1991. godine; da je prvostepeni sud delimično usvojio tužbeni zahtev podnosioca i da je Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tužene, doneo osporenu drugostepenu presudu kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca, pogrešno nalazeći da je zastarelo navedeno potraživanje podnosioca; da je navedeni drugostepeni sud, pored ostalog, prevideo da je zbog ratnog stanja došlo do zastoja zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete; da su Vrhovni sud Srbije, odnosno Vrhovni kasacioni sud u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom situacijom zauzeli pravni stav da je momenat završetka lečenja oštećenog relevantan za početak roka zastarelosti potraživanja naknade štete i da podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, nije pružena jednaka zaštita prava kao i tužiocima čiji su istovetni tužbeni zahtevi usvojeni. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Imajući u vidu suštinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac, pored toga što ističe različitu sudsku praksu u istim činjeničnim i pravnim situacijama, ukazuje na proizvoljnu primenu materijalnog prava od strane postupajućeg drugostepenog suda, pa je Ustavni sud u ovoj ustavnopravnoj stvari ispitivao i da li je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac M. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 8. maja 2007. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, duševnih bolova usled umanjenja opšte životne aktivnosti i straha.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 12. marta 2009. godine doneo presudu P. 5862/2008, kojom je, u stavu prvom izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati odgovarajuće novčane iznose bliže opredeljene u izreci, dok je u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev za preostali novčani iznos koji je tražio tužilac na ime pretrpljene nematerijalne štete.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je 12. novembra 2010. godine doneo osporenu presudu Gž. 6858/10, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke; u stavu drugom izreke usvojio žalbu tužene i preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac kao vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka u JNA, pri VP 4848 Bjelovar, zarobljen 29. septembra 1991. godine od strane hrvatskih paravojnih formacija i da je u zarobljeništvu bio izložen fizičkoj i psihičkoj torturi, te da je razmenjen 9. novembra 1991. godine; da je tužilac 8. februara 2007. godine podneo zahtev tuženoj za obeštećenje van spora i da je 8. maja 2007. godine podneo tužbu; da je, po oceni drugostepenog suda, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je našao da je neosnovan prigovor tužene o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete; da je početak roka zastarelosti potraživanja za svaki vid nematerijalne štete prvostepeni sud pogrešno cenio od trenutka kada su strah i bol tužioca prestali, odnosno kada je oboljenje PTSP dobilo konačni oblik; da drugostepeni sud nalazi da je tužiocu šteta prouzrokovana u periodu od 29. septembra do 9. novembra 1991. godine, odnosno u vreme njegovog zarobljavanja, a taj period istovremeno predstavlja i period izvršenja krivičnog dela za koji se vezuje početak roka zastarelosti krivičnog gonjenja i naknade štete, te je zakonski rok od 15 godina za podnošenje tužbe za naknadu štete prema članu 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima počeo teći 9. novembra 1991, a istekao je 9. novembra 2006. godine, tj. pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari; da za ocenu početka privilegovanog roka zastarelosti nisu od uticaja momenat saznanja za konačni oblik štete i momenat saznanja za štetu i učinioca i za dijagnozu bolesti i lečenja, već se isključivo vezuje za vreme propisano za zastarelost krivičnog gonjenja po odredbama krivičnog zakonodavstva; da drugostepeni sud smatra da se kod privilegovanog roka zastarelosti prekid tog roka takođe vezuje za razloge iz kojih se može prekinuti krivično gonjenje; da po odredbama krivičnog zakona, na koje upućuje član 377. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelost krivičnog gonjenja počinje da teče od izvršenja krivičnog dela i prekida se preduzimanjem procesnih radnji na otkrivanju i gonjenju učinioca krivičnog dela, zbog čega ni podnošenje zahteva za obeštećenje van spora ne predstavlja procesnu radnju koja bi prekinula zastarelost krivičnog gonjenja, a samim tim ta radnja ne vodi ni prekidu zastarelosti potraživanja naknade štete, a što se odnosi i na zastoj vezan za period proglašenog ratnog stanja od 24. marta do 26. juna 1999. godine.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine odbijena kao neosnovana revizija tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, izjavljene protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8506/08 od 15. oktobra 2008. godine, a kojom je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužioca T.A. za naknadu nematerijalne štete, koju je pretrpeo navedeni tužilac ranjavanjem u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama Republike Hrvatske. Revizijski sud je našao da je za ocenu početka roka zastarelosti navedenog potraživanja tužioca merodavan momenat završetka njegovog lečenja, jer se tek tada može pouzdano utvrditi stepene telesnog ili psihičkog oštećenja, odnosno obim pretrpljene nematerijalne štete, te da nije bitan trenutak kada je tužilac kao pripadnik tadašnje JNA ranjen (15. novembar 1991. godine) u sukobu sa paravojnim formacijama Republike Hrvatske, već trenutak kada je završeno njegovo lečenje (2. decembar 1991. godine) i da od tada teče rok zastarelosti od 15 godina iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Polazeći od toga, a imajući u vidu da je tužilac T.A. podneo tužbu 24. novembra 2006. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pravilno pravno stanovište nižestepenih sudova prema kome je tužilac podneo tužbu u privilegovanom roku zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane izvršenjem krivičnog dela.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, a da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnosilac prvenstveno ukazuje na različito postupanje Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog kasacionog suda, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude i time doveli podnosioca u neravnopravan položaj u odnosu na druga lica koja su pretrpela nematerijalnu štetu tokom ratnih dejstava na teritoriji Republike Hrvatske i čiji je tužbeni zahtev pravnosnažno usvojen, narušavajući pravnu sigurnost.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije. Naime, Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi Gž. 6858/10 od 12. novembra 2010. godine utvrdio da je potraživanje naknade nematerijalne štete podnosioca ustavne žalbe zastarelo, nalazeći da je krivično delo kojim je podnosiocu pričinjena šteta izvršeno 9. novembra 1991. godine i da se od tog momenta računa rok zastarelosti navedenog potraživanja, te da je protekao privilegovani rok u kome je on mogao da podnese tužbu za zaštitu povređenog prava, u smislu odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Vrhovni kasacioni sud, kao sud poslednje instance, u presudi Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine je zauzeo sasvim suprotan pravni stav da zastarelost potraživanja naknade štete počinje teći od trenutka kada je završeno lečenje oštećenog lica, jer se tek tada može pouzdano utvrditi obim pretrpljene nematerijalne štete.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da su Apelacioni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud u konkretnim slučajevima zauzeli različite stavove o trenutku početka roka zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, što je imalo za posledicu drugačiju ocenu sudova o prigovoru zastarelosti potraživanja koji je podnela tužena u ova dva predmeta, a što je u krajnjem ishodu dovelo do različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju. Stoga Ustavni sud nalazi da je različitom ocenom postupajućih sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava.

Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica nastalih povredom prava podnosioca na jednaku zaštitu prava, a imajući u vidu i navode ustavne žalbe koji ukazuju na proizvoljnu primenu materijalnog prava od strane Apelacionog suda u Beogradu, Ustavni sud smatra da se, u konkretnom slučaju, mora razmotriti da li je predmetni parnični postupak u celini bio pravičan kako to nalaže odredba člana 32. stav 1. Ustava. Uzimajući u obzir da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu 8. maja 2007. godine, te da je na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije, čija je članica bila tužena, bilo proglašeno ratno stanje od 24. marta do 26. juna 1999. godine i da je podnosilac ustavne žalbe 8. februara 2007. godine podneo tuženoj zahtev za obeštećenje van spora, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Beogradu propustio da oceni da li u konkretnom slučaju postoje razlozi za zastoj i prekid zastarelosti potraživanja naknade štete pričinjene izvršenjem krivičnog dela i da je navedeni drugostepeni sud proizvoljno zaključio da je zastarelo potraživanje podnosioca. Ovakav pravni stav o proizvoljnoj primeni materijalnog prava je utemeljen na razlozima datim u obrazloženjima odluka Ustavnog suda Už- 863/2012 od 21. februara 2013. godine i Už- 4537/2011 od 18. juna 2013. godine.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13–US), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, nalazeći da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6858/10 od 12. novembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava, te je poništio navedenu drugostepenu presudu i odredio da Apelacioni sud u Beogradu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5862/2008 od 12. marta 2009. godine, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i tački 2. izreke.

7. Razmatrajući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava u ovom obligacionom sporu , Ustavni sud je zaključio da su ustavnopravno neargumentovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je on na bilo koji način diskriminisan u drugostepenom parničnom postupku. Ovo iz razloga što podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze koji bi ukazivali na to da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Ustavna žalba zbog zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne ratne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti