Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao skoro 15 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina i devet meseci. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.400 evra zbog neefikasnosti parničnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. J . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 78324/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. J . iz Beograda je 6. maja 2014. godine, preko punomoćnika D. S , advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4 277/12 od 5. februara 2014. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78324/10 od 26. decembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odrebama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 78324/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su parnični sudovi očigledno zanemarili odlučivanje o tužbenom zahtevu za utvrđenje prava svojine na predmetnom automobilu i predaji u posed podnositeljki ustavne žalbe, koji je bio postavljen kao osnovni tužbeni zahtev, imajući u vidu da obrazloženja osporenih presuda ne sadrže razlog e za njegovo odbijanje; da je eventualni tužbeni zahtev, postavljen prema članu 290. Zakona o obligacionim odnosima, proizvoljno protumačen kao zahtev za naknadu štete, iz kog razloga je proizvoljna i ocena parničnih sudova o zastarelosti potraživanja isplate novčane protivvrednosti predmetnog automobila; da je osporeni parničn i postup ak trajao preko 15 godina; da je prvostepeni sud, pred kojim je održano 20 ročišta, uz brojna veštačenja, čak četiri puta presuđivao; da podnositeljka svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka, zbog čega joj je nesumnjivo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporen e akte i podnosi teljki prizna pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78324/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 18. maja 1999. godine, u svojstvu tužilje, podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen e Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi povraćaja stvari – putničkog motornog vozila marke „Golf“, registarskih oznaka BG 953-646, koje je 15. aprila 1993. godine privremeno oduzeto od tužilje, na osnovu člana 211. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku . Predmet je zaveden pod brojem P. 2495/99.

Tužba sa pozivom za glavnu raspravu je Republičkom javnom pravobranilaštvu (u daljem tekstu RJP), kao zakonskom zastupniku tužene, poslata 8. februara 2000. godine. Po prigovoru RJP, istaknutom u podnesku od 23. februara 2000. godine, Četvrti opštinski sud u Beogradu se rešenjem od 16. marta 2000. godine oglasio mesno nenadležnim. Nakon pravnosnažnosti ovog rešenja (4. maj 2000. godine), spisi parničnog predmeta su ustupljeni Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kao mesno nadležnom sudu. Predmet je zaveden pod brojem P. 3658/2000.

U periodu do prvog presuđenja je zakazano ukupno sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri nisu održana (dva zbog neurednog pozivanja RJP, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije). Obavljeno je veštačenje saobraćajne struke, na okolnost vrednosti predmetnog vozila. Punomoćnik tužilje je podneskom od 12. novembra 2002. godine uz tužbeni zahtev postavio i alternativno ovlašćenje tužene (da tužilji umesto predaje vozila isplati njegovu protivvrednost, koja je utvrđena veštačenjem). Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 13. decembra 2002. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3658/2000 od 18. decembra 2002. godine je usvojen tužbeni zahtev tužilje u celini. Ova presuda je parničnim stranakama uručena 24. februara 2003. godine. Po žalbi RJP, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 3587/03 od 19. juna 2003. godine, kojim je ožalbenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P. 6402/03. Glavna rasprava, u okviru koje su do ponovnog presuđenja održana tri ročišta za glavnu raspravu, zakazana je nakon godinu dana od vraćanja spisa iz drugostepenog suda. U ovom periodu je izveden dokaz saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6402/03 od 3. decembra 2004. godine, tužbeni zahtev tužilje je odbijen kao neosnovan. Ova presuda je RJP uručena 31. decembra 200 4. godine, a punomoćniku tužilje 5. januara 2005. godine. Po žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 3763/05 od 1 6. juna 2005. godine, kojim je ožalbenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P. 455/06. Podneskom od 14. februara 2006. godine, punomoćnik tužilje je preinačio tužbu, tako što je postavio osnovni tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na predmetnom vozilu (po osnovu kupoprodaje) , uz predaju istog u posed tužilji, kao i eventualni tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na predmetnom vozilu (po osnovu kupoprodaje) , uz isplatu njegove novčane protivvrednosti , na osnovu člana 290. Zakona o obligacionim odnosima. U ovom periodu su održana tri ročišta za glavnu raspravu. Ponovo je izveden dokaz saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke, a takođe je pribavljen i izveštaj Uprave kriminalističke policije o postupanju sa predmetnim vozilom nakon njegovog oduzimanja od tužilje.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 455/06 od 6. decembra 2006. godine, tužbeni zahtev tužilje je odbijen kao neosnovan. Ova presuda je RJP uručena 15. decembra, a punomoćniku tužilje 18. decembra 2006. godine. Po žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 3133/07 od 6. juna 2008. godine, kojim je ožalbenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak. Ovaj postupak pred drugostepenim sudom je trajao od 26. februara 2007. do 5. marta 2009. godine.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P. 3734/09. Kako na ročište zakazano za 14. oktobar 2009. godine nisu pristupile parnične stranke, sud je doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Punomoćnik tužilje je 21. oktobra 2009. godine podneo žalbu sa predlogom za vraćanje u pređašnje stanje . Nakon 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Prv og osnov nog suda u Beogradu. Rešenjem P. 6899/10 od 13. jula 2010. godine je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje, sa obrazloženjem da je sud načinio propust što poziv za predmetno ročište nije dostavio tu žilji lično (punomoćnik tužilje prethodno nije obavestio sud o promeni adrese). Predmetu je dodeljen broj P. 78324/10 i do ponovnog presuđenja je održano šest ročišta za glavnu raspravu. U dokaznom postupku je obavljeno dopunsko veštačenje saobraćajne struke i saslušan je svedok M.M. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 26. decembra 2011. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78324/10 od 26. decembra 2011. godine je najpre dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe iz podneska od 16. februara 2006. godine (stav I izreke), a zatim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u celini (stav II izreke). Ova presuda je parničnim stran kama uručena 24. aprila 201 2. godine.

Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu, prosleđeni 18. juna 2012. godine. Osporenom presudom Gž. 4277/12 od 5. februara 2014. godine je odbi jena žalba tužilje, te je ožalben a presud a Prvog osnovnog suda u Beogradu u celini potvr đena.

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužilje uručena 10. aprila 2014. godine.

Revizija tužilje izjavljena protiv osporene drugostepene presude, na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, odbačena je kao nedozvoljena rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 841/14 od 3. septembra 201 4. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine , bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10.); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) ; da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 18. maja 1999. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom o pštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4277/12 od 5. februara 2014. godine, koja je punomoćniku podnositeljke uručena 10. aprila 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao 14 godina i devet meseci . Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je pravnosnažna presuda doneta nakon 14 godina i devet meseci od podnošenja tužbe, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, ne može oceniti razumnim to što je postupak trajao skoro 15 godina, te da se ovako dugo trajanje postupka u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efiksanosti postupajućih parničnih sudova. Činjenice da je prvostepena presuda čak tri puta ukidana, što, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedost atak u pravnom sistemu države (odluke u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine), da je za pismenu izradu dve (od ukupno četiri) presude prvostepenom sudu bilo potrebno više od tri meseca, da je nakon prijema spisa iz drugostepenog suda (kada je ukinuta presuda P. 3658/2000 od 18. decembra 2002. godine), prvostepeni sud zakazao glavnu raspravu posle godinu dana, te da je za sve vreme trajanja postupka izveden samo dokaz saobraćajnim veštačenjem i saslušanjem jednog svedoka i podnositeljke u svojstvu parnične stranke, nesumnjivo potvrđuju da sudovi nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije značajno doprine la produžavanju trajanja postupka, ukoliko se izuzme činjenica podnošenja tužbe mesno nenadležnom sudu, kao i propust njenog punomoćnika da obavesti sud o promeni adrese svog sedišta.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka podnela reviziju protiv osporene drugostepene presude, koja je odbačena kao nedozvoljena. Polazeći od usvojenog pravnog stava da postupak povodom revizije, u kome je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, po svojoj prirodi, ne predstavlja sastavni deo ili nastavak parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan, niti sa njim čini jedinstvenu celinu, Ustavni sud nalazi da ova činjenica ne utiče na drugačiju odluku u ovoj ustavnosudskoj stvari. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da ustavnom žalbom nije izričito osporena dužina trajanja postupka po reviziji, što predstavlja još jedan razlog zbog kojeg se njime nije bavio u ovoj odluci.

6. Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Tvrdnje ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mimo aspekta suđenja u razumnom roku, Ustavni sud smatra očigledno neosnovanim. Članom 32. stav 1. Ustava je, inter alia, utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud raspravi o pravima i obavezama. U pogledu obrazloženja osporenih presuda, na koje podnosi teljka ustavne žalbe ima primedbe, a podvodeći to pod član 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je uvidom u osporen e presud e konstatovao da one sadrže jasne, detaljne i ustavnopravo prihvatljive razloge zbog kojih su sudovi odbili tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na predmetnom automobilu, čiji je osnov podnositeljka crpla iz člana 31. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (sticanje od nevlasnika), kao i tužbeni zahtev za isplatu novčane protivvrednosti predmetnog automobila, zasnovan na odredbi člana 290. Zakona o obligacionim odnosima ( kad se obaveza dužnika iz obligacionopravnog odnosa sastoji u davanju stvari određenih po rodu ). Ustavni sud nalazi da nema proizvoljnosti u razlozima koje su sudovi izneli u pravcu odbijanja navedenih tužbenih zahteva. Osporene presude, pre svega , počivaju na tezi da je kod sticanja prava svojine pribavljanjem pokretne stvari od nevlasnika savesnost sticaoca conditio sine qua non za punopravnost pravnog odnosa. U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe vozilo jeste kupila na licitaciji i u tom trenutku jeste ispunjavala zahtev savesnosti. No, po ustanovljavanju da je sporno vozilo ukradeno, parnični sudovi zaključuju da se o savesnosti više nije moglo govoriti, što predstavlja ključan element za odlučivanje o predmetnom tužbenom zahtevu. Nakon oduzimanja od podnositeljke ustavne žalbe , vozilo je vraćeno vlasniku, te se stoga i ne može govoriti o isplati protivvrednosti spornog automobila od strane tužene Republike Srbije, s obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe i tužena nisu bile ni u kakvom obligacionopravnom odnosu.

Sledom izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da su navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje očigledno neosnovani, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao skoro 15 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti