Odluka Ustavnog suda o visini naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Podnosiocu je dosuđena neadekvatna naknada od 500 evra za povredu prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku. Sud povećava naknadu na 800 evra, pozivajući se na praksu Evropskog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Osnovne škole „B. M .“, sa sedištem u Nišu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 202 1. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Osnovne škole „B. M .“ i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1917/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Osnovna škola „B. M .“, sa sedištem u Nišu , je 10. maja 2017. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1917/15.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je postupak u sporu radi poništaja rešenja na osnovu kojih je tužilja ostala neraspoređena trajao sedam godina, što za podnosioca ustavne žalbe, koji je imao svojstvo tuženog, predstavlja povredu prava na suđenje u razumnom roku; da je prvostepena presuda doneta nakon četiri godine od podnošenja tužbe, a posle njenog ukidanja postupak je trajao još pune tri godine; da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo produžavanju postupka.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu prizna pravo na naknadu materijalne štete u iznosu od 575.000 dinara, koliko je obavezan da tužilji isplati na ime naknade troškova predmetnog parničnog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Nišu P1. 1917/15 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

I. S . iz Niša je 27. oktobra 2010. godine, u svojstvu tužilje, podnela Osnovnom sudu u Nišu tužbu protiv tužene Osnovne škole „B . M“ , sa sedištem u Nišu, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja direktora i školskog odbora tužene od 31. avgusta i 8. oktobra 2010. godine, na osnovu kojih je u školskoj 2010/2011. godini tužilja ostala neraspoređena, kao i vraćanja na rad. Predmet je zaveden pod brojem P1. 7214/10.

Tužba je tuženom dostavljena 9. novembra 2010. godine. Odgovor na tužbu je predat sudu 8. decembra 2010. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 10. marta 2011. godine. U periodu do prvog presuđenja je zakazano još 22 ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Četiri ročišta su odložena, jer je tuženi podneske sa dokazima predao neposredno na ročištu. U okviru dokaznog postupka, ukoliko se izuzme dokumentacija koju su dostavile parnične stranke, saslušana je tužilja u svojstvu parnične stranke, kao i jedan svedok, čije je saslušanje obavljeno dva puta. Ročišta su u proseku zakazivana u vremenskom intervalu od mesec i po dana, s tim da je najduža pauza između ročišta iznosila četiri meseca, a najkraća 15 dana. Glavnu raspravu, koju je zaključio 23. decembra 2013. godine, prvostepeni sud je ponovo otvorio rešenjem od 28. februara 2014. godine. Nakon tri održana ročišta, glavna rasprava je zaključena 21. maja 2014. godine.

Osnovni sud u Nišu je doneo presudu P1. 7214/10 od 21. maja 2014. godine, kojom su tužbeni zahtevi tužilje u celini usvojeni. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 7. avgusta 2014. godine.

Tuženi je 2. septembra 2014. godine godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su krajem septembra 2014. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Nišu, radi donošenja odluke o žalbi. Rešenjem Gž1. 3383/14 od 5. maja 2015. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je 19. maja 2015. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P1. 1917/15. Do narednog presuđenja je zakazano još 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je jedno odloženo na molbu punomoćnika tužilje. Po prijemu predmeta iz drugostepenog suda, prvo ročište je zakazano nakon četiri meseca. Što se tiče vremenskih intervala između ročišta, oni su iznosili od 15 dana do mesec i po dana. U dokaznom postupku je obavljeno ekonomsko-finansijsko veštačenje. Imenovani sudski veštak se u četiri navrata pismeno izjašnjavao povodom primedbi tuženog, a nakon što je Nacionalna služba za zapošljavanje dostavila traženi izveštaj, izvršena je dopuna nalaza i mišljenja veštaka . Glavna rasprava je zaključena 17. oktobra 2016. godine.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 1917/15 od 17. oktobra 2016. godine tužbeni zahtevi tužilje su u celini usvojeni. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 10. novembra 2016. godine.

Tuženi je 7. decembra 2016. godine godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su početkom januara 2017. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Nišu, koji je presudom Gž1. 235/17 od 3. marta 2017. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim su poništena rešenja organa tužene, dok je u preostalom delu istu preinačio, tako što je tužbeni zahtev tužilje za vraćanje na rad odbijen kao neosnovan.

Navedena drugostepena presuda je punomoćniku tuženog dostavljena 10. aprila 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Gotovo identične odredbe sadrži i Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Osnovnog suda u Nišu P1. 7214/10 od 21. maja 2014. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 27. oktobra 2010. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Nišu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 235/17 od 3. marta 2017. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavljena 10. aprila 2017. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao šest godina i četiri meseca, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za šestogodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe, kao poslodavac čija se odluka pobija u parnici, imao legitiman interes da sud o zahtevu tužioca odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da postoji njegov doprinos produžavanju trajanja postupka, utoliko što je neblagovremena predaja podnesaka koji su sadržali dokaze imala za posledicu odlaganje četiri ročišta za glavnu raspravu.

Po mišljenju Ustavnog suda, najveću odgovornost za šestogodišnje trajanje osporenog parničnog postupka snosi Osnovni sud u Nišu. Ovde se naročito ima u vidu: da je u prvostepenom postupku ukupno zakazano čak 39 ročišta za glavnu raspravu, a predmet spora nije bio činjenično, ni pravno složen, što najbolje potvrđuje sadržina dokaznog postupka, u okviru kojeg je, ukoliko se izuzme čitanje dokumentacije u spisima predmeta , obavljeno saslušanje dvoje lica i jedno veštačenje; da se u periodu do prvog presuđenja, prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu, prvostepeni sud nije rukovodio načelom hitnosti u rešavanju ove vrste spora; da je prva po redu prvostepena presuda doneta tri i po godine nakon podnošenja tužbe, a pismeno izrađena dva i po meseca nakon zaključenja glavne rasprave; da je po ukidanju prvostepene presude i vraćanja predmeta iz drugostepenog suda, prvo ročište zakazano nakon četiri meseca.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnosilac ustavne žalbe obavezan da naknadi tužilji, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice, u vidu nastalih troškova postupka, kao i naknade troškova protivnoj strani, saglasno odgovarajućim pravilima postupka, podnosilac ustavne žalbe bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o visini naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti