Odluka Ustavnog suda o zakonitosti prestanka profesionalne vojne službe

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Upravni sud je dao ustavnopravno prihvatljive razloge za zaključak da nije nastupila zastarelost izvršenja disciplinske kazne gubitka službe, te je prestanak službe bio zakonit.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4097/2010
23.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ivice Krstića iz Donjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ivice Krstića protiv presude Upravnog suda U. 5307/10 od 19. maja 2010. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ivice Krstića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodio pred Vojnom poštom 1410 u predmetu broj 36-3/145.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivica Krstić iz Donjeg Milanovca, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, podneo je 14. septembra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 5307/10 od 19. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom presudom pravnosnažno okončan postupak u kome je odlučivano o prestanku profesionalne vojne službe podnosioca; da je nadležni starešina izdao naredbu o izvršenju disciplinske kazne, ali da rešenje o razrešenju profesionalbe vojne službe nije postalo konačno u roku od 30 dana, pa je samim tim nastupila zastarelost izvršenja disciplinske kazne; da, saglasno članu 261. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku, prvostepeno rešenje postaje izvršno danom dostavljanja stranci rešenja kojim se žalba odbacuje ili odbija; da je prema odredbi člana 167. Zakona o Vojsci Jugoslavije, zastarelost izvršenja disciplinske kazne nastupala u svakom slučaju kada protekne šest meseci otkada je odluka o disciplinskoj kazni postala pravnosnažna; da je odluka o disciplinskoj kazni postala pravnosnažna 10. decembra 2004. godine, a da rešenje „o izvršenju“ nije postalo izvršno do 22. jula 2004. godine, pa je zastarelost nastupila i po drugom osnovu; da je Upravni sud bio dužan da po službenoj dužnosti „vodi brigu“ o zastarelosti, ali on uopšte nije cenio tužbene navode, niti je „pročitao tužbu“, već je samo prepisao rešenje drugostepenog organa.

U ustavnoj žalbi je dalje navedeno : da su Zakonom o opštem upravnom postupku propisani rokovi za postupanje upravnih organa po žalbi i da je on u nekoliko navrata zahtevao od drugostepenog organa da donese odluku, ali je on „odugovlačio“ postupak, čime je povredio pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku; da su upravni organi i sudovi „namerno odugovlačili postupak“; da podnosilac nije imao na raspolaganju pravno sredstvo „koje bi ubrzalo radni spor“, što je dovelo i do povrede prava na delotvorno pravno sredstvo.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu Upravnog suda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni pojedinačni akt, spise predmeta Vojne pošte 1410 Niš i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Vojnog suda u Nišu IK. 249/02 od 30. septembra 2002. godine, koje je potvrđeno presudom Vrhovnog vojnog suda IIK. 222/02 od 26. decembra 2002. godine, podnosilac ustavne žalbe je osuđen na kaznu zatvora od dve godine zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 174. stav 1. Krivičnog zakona SRJ, u sticaju sa produženim krivičnim delom falsifikovanja službene isprave iz člana 184. stav 1. istog zakona i krivičnog dela neovlašćenog nabavljanja, držanja, nošenja, izrade, razmene ili prodaje vatrenog oružja, municije i eksplozivnih materija iz člana 33. stav 2. Zakona o oružju i municiji.

Presudom Vojnog disciplinskog suda pri Generalštabu Vojske Srbije i Crne Gore I Dis. broj 02/02 od 25. septembra 2003. godine Ivica Krstić, ovde podnosilac ustavne žalbe, osuđen je na disciplinsku kaznu: gubitak službe profesionalnog vojnika, zbog disciplinskih prestupa nesavesnog i nemarnog vršenja službe, zloupotrebe službenog položaja, prisvajanja i nanošenja štete vojnoj imovini iz člana 160. stav 1. tač. 1), 4) i 7) Zakona o Vojsci Jugoslavije i člana 161. stav 1. tačka 5) istog zakona. Navedena presuda potvrđena je presudom Višeg Vojnog disciplinskog suda pri Generalštabu Vojske Srbije i Crne Gore II Dis. broj 24/03 od 10. decembra 2003. godine.

Načelnik Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore je, na osnovu člana 184. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije i člana 84. stav 1. tačka 2. Pravila o vojnoj disciplini („Službeni vojni list“, br. 40/93, 20/94, 4/96 i 32/99), naredio da se izvrši discilinska kazna „gubitak službe“, koja je pravnosnažnom i izvršnom presudom Vojnog disciplinskog suda pri Generalštabu Vojske Srbije i Crne Gore I Dis. broj 02/02 od 25. septembra 2003. godine izrečena podnosiocu ustavne žalbe, vodniku iz Vojne pošte 6547/3 Donji Milanovac. U naredbi je navedeno da će se o izvršenju kazne starati pretpostavljeni starešina koji je na položaju komandanta puka, njemu ravnom ili višem položaju, u skladu sa odredbama člana 90. Pravila o vojnoj disciplini. Navedena naredba je 4. marta 2004. godine primljena u Vojnoj pošti 6547/3 Donji Milanovac.

Komandant Komande 30. graničnog dunavskog odreda „A“ dostavio je 8. marta 2004. godine nadležnom starešini predlog za prestanak profesionalne vojne službe pov. broj 10-38.

Komandant Niškog korpusa je 12. marta 2004. godine doneo naredbu broj 36-54 o prestanku profesionalne vojne službe podnosiocu ustavne žalbe, zbog izrečene disciplinske kazne „gubitak službe u Vojsci“. Rešenjem Vojne pošte 1195-5 Up-2 broj 246-2 od 1. maja 2004. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedene naredbe.

Rešenjem Vojne pošte 1410 Niš pov. broj 36-3/145 od 6. aprila 2004. godine podnosilac ustavne žalbe je razrešen profesionalne vojne službe sa 4. martom 2004. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je iz dokumenata službene evidencije utvrđeno da je naredbom komandanta Vojne pošte Niš broj 36-54 od 12. marta 2004. godine odlučeno da podnosiocu prestane profesionalna vojna služba; da je ta naredba dostavljena podnosiocu 25. marta 2004. godine; da je podnosilac 4. marta 2004. godine podneo izveštaj da je sa tim danom predao dužnost; da je na osnovu istog zaključeno da je ispunjen uslov za razrešenje propisan odredbom člana 113. st. 2. i 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Rešenjem Vojne pošte 1195-5 Up-2 broj 246-2 od 8. jula 2004. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog rešenja.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U-V. 1140/06 od 17. aprila 2008. godine uvažena je tužba podnosioca ustavne žalbe podneta 11. avgusta 2004. godine i poništeno navedeno drugostepeno rešenje, jer je ocenjeno da u postupku nije utvrđen datum donošenja naredbe načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore kojom se nalaže izvršenje disciplinske kazne: gubitak profesionalne vojne službe, budući da naredba ne sadrži službeni broj i vreme donošenja.

U izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije drugostepeni organ je doneo rešenje Up-2. broj 246-16/2004 od 22. avgusta 2008. godine kojim je ponovo odbio žalbu podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv rešenja Vojne pošte 1410 Niš pov. broj 36-3/145 od 6. aprila 2004. godine . U obrazloženju rešenja je navedeno: da je nakon pravnosnažnosti presude kojom je podnosiocu izrečena disciplinska kazna „ gubitak službe profesionalnog vojnika“, u daljem toku postupka doneta naredba o izvršenju te disciplinske kazne, koja je u VP 6547 Veliko Gradište zavedena pod internim brojem 17-3 od 4. marta 2004. godine; da je članom 84. stav 1. Pravila o vojnoj disciplini propisano da se kazne za disciplinske prestupe izrečene pravnosnažnom presudom vojnog disciplinskog suda izvršavaju tek pošto nadležni starešina izda naredbu o izvršenju kazne; da je članom 90. stav 2. Pravila predviđeno da se kazna gubitka službe izvršava razrešenjem osuđenog, na osnovu akta o prestanku službe.

Odlučujući o tužbi podnetoj protiv navedenog drugostepenog rešenja , Upravni sud je, na sednici održanoj 19. maja 2010. godine, doneo presudu U . 5307/10, koja je osporena ustavnom žalbom. U obrazloženju osporene presude su najpre konstatovani navodi tužbe: da se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti odredbe člana 113. st. 2 . i 4. Zakona o Vojsc i Jugoslavije, jer je podnosilac predao dužnost 4. marta 2003. godine, nakon čega je upućen na izdržavanje kazne zatvora, te nije ni mogao predati dužnost 4. marta 2004. godine; da je naredba o prestanku profesionalne vojne službe postala konačna 6. jula 2004. godine, kada je odlučeno o podnetoj žalbi; da nije utvrđeno kada je doneta naredba o izvršenju disciplinske kazne načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore i kada je zavedena u Generalštabu; da je krajnji rok za razrešenje podnosioca od profesionalne vojne službe, saglasno članu 113. stav 6. Zakona, bio 3. april 2004. godine, a da je rešenje doneto 6. aprila 2004. godine; da mu je rešenje o razrešenju dostavljeno 2. avgusta 2004. godine, po proteku „opšteg roka zastarelosti“. Upravni sud je dalje naveo da iz spisa predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi: da je presuda kojom je podnosiocu izrečena disciplinska kazna „gubitak službe profesionalnog vojnika“ postala pravnosnažna 10. decembra 2003. godine; da je nakon toga načelnik Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore doneo naredbu o izvršenju te disciplinske kazne, koja je u VP 6547 Veliko Gradište zavedena pod internim brojem 17-3 od 4. marta 2004. godine; da je prvostepeni organ utvrdio da je naredbom komandanta VP 1410 Niš broj 36-54 od 12. marta 2004. godine odlučeno da podnosiocu prestaje profesionalna vojna služba i da mu je ta naredba dostavljena dana 25. marta 2004. godine, te da je podnosilac dana 4. marta 2004. godine podneo izveštaj da je sa tim danom predao dužnost; da je, polazeći od navedenog, prvostepeni organ zaključio da je ispunjen uslov za razrešenje podnosioca propisan odredbama člana 113. st . 2 . i 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije i doneo rešenje kojim je podnosi lac razrešen profesionalne vojne službe sa danom 4. martom 2004. godine; da je d rugostepeni organ, postupajući po primedbama iz presude Vrhovnog suda Srbije U-V . 1140/06 od 17. aprila 2008. godine, našao da je prvostepeni organ pravilno utvrdio da su ispunjeni uslovi iz člana 113. st. 2 . i 4. Zakona o Vojsc i Jugoslavije. Upravni sud je ocenio da je pravilno tuženi organ, bez povrede pravila postupka, na potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i osnovano našao da je žalba tužioca neosnovana. Taj sud je navedenu ocenu zasnovao na odredbama člana 167. st. 1 i 3. Zakona o Vojci Jugoslavije , imajući u vidu da od dana pravnosnažnosti presude Vojnog disciplinskog suda 10. decembra 2003. godine, do donošenja naredbe načelnika Generalštaba Vojske SCG o izvršenju disciplinske kazne od 4. marta 2004. godine nije proteklo tri meseca, a da je tog dana preki nut rok zastarelosti i počeo da teče novi rok od tri meseca za izvršenje predmetne disciplinske kazne, koji nije protekao do donošenja prvostepenog rešenja o razrešenju od 6. aprila 2004. godine . Ceneći navode tužbe, taj sud je našao da oni nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj upravnoj stvari, kao i da su pravilno ocenjeni od strane tuženog organa u pobijanom rešenju.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

S obzirom na to da se odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je istaknute povred e prava cenio u odnosu na ove odredbe Ustava .

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da p rofesionalni oficir, odnosno profesionalni podoficir može u toku službe biti na dužnosti, pripravničkom stažu, školovanju, lečenju, odnosno bolovanju, raspolaganju ili udaljen od dužnosti (č lan 52.); da se profesionalni vojnik udaljava od dužnosti za vreme izdržavanja kazne zatvora zbog krivičnog dela (član 64. stav 1. tačka 2)); da p rofesionalnom oficiru, odnosno profesionalnom podoficiru prestaje služba ako mu je izrečena disciplinska kazna gubitka službe u Vojsci (član 107. stav 1. tačka 4)); da p ostupak za prestanak službe prema odredbama člana 107. ovog zakona pokreće, po službenoj dužnosti, starešina jedinice, odnosno ustanove na položaju komandanta samostalnog bataljona, njemu ravnom i višem položaju (član 111.); da je n adležni starešina dužan da donese akt o prestanku službe u roku od 30 dana od dana prijema predloga za prestanak službe (član 112. stav 3.).

Odredbama člana 113. navedenog zakona bilo je predviđeno: da profesionalnom vojniku za koga je donesen akt o prestanku službe, služba u Vojsci prestaje razrešenjem (stav 1.); da se l ice za koje je donesen akt o prestanku službe, a nalazi se na dužnosti, razrešava o d službe danom predaje dužnosti (stav 2.); da se l ice za koje je donet akt o prestanku službe, a ne nalazi se na dužnosti, razrešava od službe danom kad akt o prestanku službe postane konačan (stav 3.); da r ok za razrešenje od službe ne može biti duži od tri meseca od dana dostavljanja akta o prestanku službe (stav 4.); da, i zuzetno od odredbe stava 3. ovog člana, rok za razrešenje od službe lica kome prestaje služba zbog toga što je izgubilo čin (član 107. stav 1. tačka 5. i član 108. stav 2. tačka 6. ovog zakona) ne može biti duži od 30 dana (stav 5.); da se l ice za koje je nadležni starešina iz člana 184. ovog zakona doneo akt o izvršenju disciplinske kazne gubitka službe ili gubitka čina, razrešava od službe na osnovu tog akta, u roku od 30 dana od dana njegovog donošenja (stav 6.).

Ostalim odredbama ovog zakona, koje su od značaja za odlučivanje, bilo je propisano: da se vojnom licu koje je bilo udaljeno od dužnosti po članu 64. stav 1. ovog zakona, kome služba prestaje na osnovu člana 107. stav 1. tačka 5 ) ovog zakona, služba računa do dana kad je presuda postala izvršna (član 114. stav 1.); da se za disciplinske prestupe može izreći disciplinska kazn a, pored ostalog, gubita k službe profesionalnog vojnika (član 164. tačka 5)); da z astarelost izvršenja disciplinske kazne nastupa kad protekne tri meseca od dana kad je odluka o disciplin skoj kazni postala pravnosnažna (član 167. stav 1.); da se z astarelost izvršenja disciplinske kazne prekida svakom radnjom nadležnog organa upravljenom na izvršenje disciplin ske kazne (član 167. stav 2.); da z astarelost izvršenja disciplinske kazne nastupa u svakom slučaju kad protekne dvaput onoliko vremena koliko je propisano u stavu 1. ovog člana (član 167. stav 3.); da se Pravilom o vojnoj disciplini, koje donosi predsednik Republike, propisuje postupak i nadležnost za raspravljanje i odlučivanje o povredama vojne discipline i za izvršenje disciplinskih mera i kazni, kao i organizacija, sastav i rad vojnih disciplinskih sudova (č lan 173. stav 1. ); da izvršenje kazni zbog disciplinskih prestupa naređuje nadležni vojni starešina određen propisom iz člana 173. ovog zakona (član 184. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01) propisano je : da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom ni je određen kraći rok (član 237. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je nezakonito prestala profesionalna vojna služba, budući da je nastupila zastarelost izvršenja discilinske kazne gubitka službe u Vojsci. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je nadležni starešina izdao naredbu o izvršenju disciplinske kazne, ali da rešenje o razrešenju profesionalbe vojne službe nije postalo konačno u roku od 30 dana, niti u roku od šest meseci od pravnosnažnosti odluke o disciplinskoj kazni, budući da mu je dostavljeno tek 22. jula 2004. godine. Podnosilac, takođe, ističe da Upravni sud uopšte nije cenio navode tužbe, već je samo prepisao rešenje drugostepenog organa, a navodi tužbe su se odnosili na naredbu o prestanku profesionalne vojne službe.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom sporu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili propise u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud prilikom ispitivanja navoda o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava sagledava sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, te utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe obezbedio pravo na pravično suđenje, dok pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, ceni nadležni sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova, odnosno upravnih organa. Međutim, Ustavni sud nalazi da i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi i okolnosti konkretnog slučaja, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju ispitivao da li je upravni postupak koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda u celini bio pravičan i da li je primena materijalnog prava bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je na osnovu odredaba ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije utvrdio: da se profesionalni vojnik udaljava od dužnosti za vreme izdržavanja kazne zatvora zbog krivičnog dela ; da profesionalnom vojniku prestaje služba ako mu je izrečena disciplinska kazna gubitka službe u Vojsci ; da nadležni starešina naređuje i zvršenje disciplinske kazne, nakon čega se podnosi predlog za prestanak sl užbe i donosi akt o prestanku službe ; da profesionalnom vojniku za koga je donesen akt o prestanku službe, služba u Vojsci prestaje razrešenjem, pri čemu se lice za koje je done t akt o izvršenju disciplinske kazne gubitka službe, razrešava od službe na osnovu tog akta, u roku od 30 dana od dana njegovog donošenja ; da zastarelost izvršenja disciplinske kazne nastupa kad protekne tri meseca od dana kad je odluka o disciplin skoj kazni postala pravnosnažna i da se p rekida svakom radnjom nadležnog organa upravljenom na izvršenje disciplin ske kazne, a da u svakom slučaju nastupa kad protekne šest meseci od pravnosnažnosti odluke o disciplin skoj kazni

Ustavni sud, polazeći od izloženog, nalazi da obrazloženje osporene presude Upravnog suda sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da u konkretnom slučaju nije nastupila zastarelost izvršenja disciplinske kazne koja je izrečena podnosiocu ustavne žalbe zbog učinjenih disciplinskih prestupa. Ustavni sud je utvrdio da je postupak izvršenja disciplinske kazne izrečene podnosiocu ustavne žalbe započeo naredbom načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore, koja je 4. marta 2004. godine primljena u nadležnoj vojnoj pošti i da je u njenom izvršenju doneta naredba od 12. marta 2004. godine o prestanku profesionalne vojne službe podnosiocu, na osnovu koje je 6. aprila iste godine doneto rešenje kojim je podnosilac ustavne žalbe razrešen profesionalne vojne službe. Polazeći od toga da je presuda Vojnog disciplinskog suda kojom je podnosiocu izrečena predmetna disciplinska kazna postala pravnosnažna 10. decembra 2003. godine, a imajući u vidu da za starelost izvršenja disciplinske kazne nastupa kad protekne tri meseca od dana kad je odluka o disciplin skoj kazni postala pravnosnažna, Ustavni sud ocenjuje da je sa ustavnopravnog stanovišta prihvatljiv zaključak Upravnog suda da je zastarelost izvršenja disciplinske kazne prekinuta 4. marta 2004. godine, kada je nadležna vojna pošta primila akt kojim se nalaže izvršenje te kazne, a da je postupak njenog izvršenja okončan 6. aprila 2004. godine, donošenjem rešenja kojim je podnosilac ustavne žalbe razrešen profesionalne vojne službe.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i nedostatke u obrazloženju osporenog akta, Ustavni sud je konstatovao da Upravni sud nije cenio navode tužbe o tome da podnosilac nije predao dužnost 4. marta 2004. godine, jer se u to vreme nalazio na izdržavanju kazne zatvora, te da se u konkretnom slučaju nisu mogle primeniti odredbe člana 113. st. 2 . i 4. Zakona o Vojsc i Jugoslavije, kako je navedeno u obrazloženju rešenja o razrešenju profesionalne vojne službe.

Ustavni sud ukazuje da je Zakon o Vojsci Jugoslavije pitanje razrešenja od službe uredio različito, u zavisnosti od razloga za prestanak službe i toga da li je lice bilo na dužnosti ili nije. Ovaj sud, međutim, nalazi da se podnosilac neosnovano poziva na to da mu služba nije mogla prestati dok akt o razrešenju nije postao konačan, jer se nije nalazio na dužnosti. Naime, prema odredbi stava 6. člana 113. Zakona, l ice za koje je nadležni starešina doneo akt o izvršenju disciplinske kazne gubitka službe, razrešava se od službe na osnovu tog akta, u roku od 30 dana od dana njegovog donošenja , a služba u tom slučaju prestaje danom kad je presuda postala izvršna (član 114. stav 1.). Ustavni sud, takođe, ukazuje da je odredbom člana 90. stav 2. Pravila o vojnoj disciplini propisano da se kazna gubitka službe izvršava razrešenjem osuđenog, na osnovu akta o prestanku službe. Ustavni sud je utvrdio da je, postupajući po naredbi za izvršenje disciplinske kazne, nadležni starešina 12. marta 2004. godine doneo naredbu o prestanku profesionalne vojne službe podnosiocu ustavne žalbe, na osnovu koje je 6. aprila 2004. godine doneto rešenje kojim je podnosilac ustavne žalbe razrešen profesionalne vojne službe.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu ocenu postupajućeg suda o tome da nije nastupila zastarelost izvršenja predmetne disciplinske kazne, Ustavni sud ocenjuje da primena odredaba člana 113. st. 2 . i 4. Zakona o Vojsc i Jugoslavije, iako nisu merodavne za odlučivanje, nije imala štetne posledice po podnosioca ustavne žalbe. Imajući u vidu da sud u upravnom sporu ocenjuje da li je pobijanim upravnim aktom povređeno neko pravo tužioca ili njegov na zakonu zasnovani interes, a da u konkretnom slučaju materijalno pravo nije bilo pogrešno primenjeno na štetu podnosioca, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv zaključak Upravnog suda da navodi podnosioca izneti u tužbi ne bi mogli dovesti do drugačije odluke o predmetnoj upravnoj stvari.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je ovaj sud, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalb u izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 5307/10 od 19. maja 2010. godine, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe, takođe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji se vodio pred Vojnom poštom 1410 u predmetu broj 36-3/145, a koji je trajao šest godina.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog postupka, počev od 5. maja 2004. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv rešenja o razrešenju od službe do donošenja osporene presude Upravnog suda 19. maja 2010. godine.

Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravu ili obavezi stranke razuman, moraju uzeti u obzir sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih i sudskih organa, kao i to o kom pravu podnosioca ustavne žalbe je u konkretnom slučaju odlučivano.

Polazeći od toga da je drugostepeni organ u roku od dva meseca odlučio o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja o razrešenju profesionalne vojne službe, te da je, postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, doneo rešenje u roku od četiri meseca, Ustavni sud je ocenio da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje na to da je podnosiocu postupanjem upravnih organa povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je konstatovao da je odlučivanje o tužbi podnosioca kojom je pokrenut upravni spor pred Vrhovnim vojnim sudom trajalo tri godine i osam meseci, što se nikako ne može oceniti efikasnim, ali je imao u vidu promene izvršene u pravosudnom sistemu za vreme trajanja Državne zajednice Srbija i Crna Gora i nakon njenog prestanka. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je o zakonitosti rešenja drugostepenog organa donetog u izvršenju sudske presude odlučeno u roku od godinu dana i osam meseci, čime razumni rok nije prekoračen.

Po shvatanju Ustavnog suda, odluka u postupku koji je prethodio ustavnosudskom odlučivano o prestanku službe nije u konkretnom slučaju imala veliki značaj za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je prethodno u disciplinskom postupku pravnosnažno osuđen na kaznu gubitka službe, te nije bio u neizvesnosti o ishodu „radnog spora“, a njegovo pozivanje na zastarelost izvršenja disciplinske kazne očigledno nije imalo uporišta u materijalnom pravu.

Ustavni sud ocenjuje da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno i pravo na pravno sredstv o, utvrđeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se, kada je u pitanju povreda prava na suđenje u razumnom roku, ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle i u toku sudskog postupka. Na taj način, prema oceni Ustavnog suda, obezbeđeno je formalno i suštinski, delotvorno i efikasno pravno sredstvo kojim se preispituje „razumnost“ dužine trajanja postupka pred državnim organima i organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, a koji odlučuju o pravima i obavezama pojedinaca ili krivičnim optužbama (videti Odluku Ustavnog suda Už-1452/2008 od 3. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu „Vinčić i drugi protiv Srbije“, broj 44698/06), ustavna žalba, u načelu, delotvorno i efikasno pravno sredstvo u Republici Srbiji za zaštitu Ustavom garantovanih prava, pa tako i prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji se vodio pred Vojnom poštom 1410 u predmetu broj 36-3/145 podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , odbio kao neosnovanu ustavnu žalb u i u ovom delu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o zakonitosti prestanka profesionalne vojne službe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti