Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 1993. godine. Zbog trajanja postupka od preko sedamnaest godina, sud je konstatovao povredu ustavnog prava podnosilaca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-41/2008
09.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Branke Bojović, Dragane Vasić, Đurice Drndarski i Snežane Njagul, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. decembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Branke Bojović, Dragane Vasić, Đurice Drndarski i Snežane Njagul i utvrđuje da je parničnom postupku u predmetu P. 71616/2010 koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Branka Bojović, Dragana Vasić, Đurica Drndarski i Snežana Njagul, svi iz Beograda podneli su 8. januara 2008. godine, preko punomoćnika Radosava Gajića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u parničnom postupku navedenom u tački 1. izreke, kao i zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. Podnosioci se istovremeno pozivaju i na povredu prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je 1993. godine započelo raspravljanje zaostavštine pok. Milana Todorova pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, te da je više puta prekidano kako bi se u parničnom postupku koji je pokrenut tužbom Bose Todorov utvrdilo da li sporni stan ulazi u zaostavštinu ostavioca. Imajući u vidu i da je i taj parnični postupak takođe prekinut rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu od 10. maja 1999. godine, te da navedeni postupci ni nakon 15 godina nisu okončani, podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je povređeno pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, pa predlažu da im se dosudi naknada štete, kao i da se naloži „prekid parnice“. Takođe podnosioci smatraju da im je u ostavinskom postupku povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, budući da je falsifikovanjem zapisnika o glavnoj raspravi koja nije održana omogućeno donošenje rešenja kojim je treći put prekinut ostavinski postupak, pa predlažu da se ukine rešenje o spajanju postupaka raspravljanja zaostavštine pok. Milana Todorova i pok. Bose Todorov, kao i rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 131/02 od 8. marta 2002. godine, kojim je taj ostavinski postupak prekinut.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Kako su odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu 2.O 14698/10 i P. 71616/2010 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Bosa Todorov je 22. februara 1993. godine podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu predlog za raspravljanje zaostavštine pok. Milana Todorova, povodom kojeg je formiran predmet O. 231/93.

Prvo ročište u ovoj pravnoj stvari zakazano za 30. mart 1993. godine održano je i na istom je Treći opštinski sud u Beogradu doneo rešenje O. 231/93 kojim se prekida raspravljanje zaostavštine pok. Milana Todorov i upućuje se na parnicu Bosa Todorov da, u roku od 30 dana od dostavljanja ovog rešenja, pred nadležnim sudom kao tužilja protiv Stojana Todorova i Goluba Todorova, braće ostavioca, kao tuženih, dokazuje da joj pripada pravo na izdvajanje iz zaostavštine vanknjižno vlasništvo na stanu u Beogradu u ulici Svetog Save broj 19-25 stan broj 10 na II spratu površine 75 m2, pokretne stvari u stanu i putničko vozilo marke Zastava tip "Jugo Koral" 60, s tim da će se, ako po proteku roka od 30 dana parnica ne bude pokrenuta ili po pravosnažnom okončanju parnice, raspravljanje nastaviti. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da Bosa Todorov, kao supruga ostavioca predložila da se izdvoje iz zaostavštine navedeni stan, pokretne stvari u stanu i predmetno putničko vozilo, a koji su predlog osporili Stojan Todorov i Golub Todorov. Pošto su među učesnicima bile sporne činjenice od kojih zavise prava i veličina naslednih delova naslednih učesnika to je sud odlučio kao u dispozitivu.

Bosa Todorov je 24. maja 1993. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu za utvrđivanje prava svojine na osnovu nasleđa, protiv Stojana Todorova i Goluba Todorova, povodom koje je formiran predmet P. 2563/93.

Prvo ročište za glavnu raspravu u parničnom postupku pokrenutom navedenom tužbom zakazano za 13. septembar 1993. godine održano je i na istom je Treći opštinski sud u Beogradu doneo rešenje kojim se postupak prekida, jer je drugotuženi Golub Todorov, u međuvremenu, od podnošenja tužbe preminuo. Zatim je tužilja 13. oktobra 1993. godine podnela podnesak kojim je povukla tužbu u odnosu na preminulog Goluba Todorova, dok je u odnosu na Stojana Todorova tražila da se nastavi parnični postupak koji je prekinut.

Nakon toga je Treći opštinski sud u Beogradu do donošenja prve presude u ovom parničnom postupku 14. decembra 1994. godine zakazao: pripremno ročište za 13. decembar 1993. godine, koje je održao i na istom doneo rešenje kojim se utvrđuje da je tužba povučena prema drugotuženom Golubu Todorovu; pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih su tri održana (4. marta 1994. godine - sproveden dokazni postupak saslušanjem svedoka; 30. juna 1994. godine - usled izmene sastava veća postupak počeo teći iznova čitanjem spisa i 14. decembra 1994. godine sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i uvidom u pismenu dokumentaciju), dok dva ročišta nisu održana (19. maja 1994. godine - jer je punomoćnik tuženog tražio dostavu pismenih dokaza priloženih uz podnesak tužilje od 14. aprila 1994. godine da bi se naknadno pismenim putem izjasnio i 13. oktobra 1994. godine - zbog službene sprečenosti postupajućeg sudije).

Takođe, tužilja je predložila sudu da usvoji privremenu meru i dozvoli tužilji prodaju predmetnog vozila koje se vodi na ime ostavioca, povodom kojeg je Treći opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P. 5357/93 od 4. marta 1994. godine kojim se dozvoljava tužilji da proda navedeno vozilo.

Treći opštinski sud u Beogradu je 14. decembra 1994. godine doneo presudu P. 5357/93, kojom je u stavu prvom izreke utvrđeno isključivo pravo vlasništva tužilje na spornom stanu, čime stiče pravo uknjižbe kao jedini vlasnik na tom stanu, u stavu drugom izreke je utvrđeno isključivo pravo svojine tužilje na svim pokretnim stvarima koje se nalaze u navedenom stanu, dok je stavom tri izreke odbačena tužba u delu kojim je tužilja tražila da se predmetno putničko vozilo i četiri zlatnika serije Karađorđevića imaju rasporediti između stranaka shodno Zakonu o nasleđivanja, kao i u delu potraživanja kojim je tužilja zahtevala da se obaveže tuženi Stojan Todorov na isplatu iznosa od 2000 dinara na ime troškova sahrane ostavioca. Konačno, stavom četiri izreke utvrđeno je da svaka strana snosi svoje troškove postupka. Tuženi je 15. aprila 1995. godine podneo žalbu protiv navedene presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu, povodom koje je Okružni sud u Beogradu doneo presudu Gž. 5780/95 od 31. maja 1995. godine kojom je u stavu prvom izreke potvrdio osporenu prvostepenu presudu u stavu drugom izreke i u tom delu odbio žalbu kao neosnovanu, dok je u stavu drugom izreke svoje presude drugostepeni sud ukinuo navedenu prvostepenu presudu u stavu prvom i četvrtom izreke i u ukinutom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje sa obrazloženjem da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom pravila postupka, jer ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati.

U ponovnom postupku zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu od kojih su dva ročišta održana (8. februara 1996. godine - punomoćnik tužilje izjavio da ostaje u svemu pri tužbi, a punomoćnik tuženog izjavio da osporava tužbeni zahtev, i 30. juna 1997. godine - sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i čitanjem odgovarajućih spisa i iskaza svedoka sa ročišta 4. marta 1994. godine), dok preostalih pet ročišta nije održano (15. novembra 1995. godine - kako bi se punomoćnik tuženog u naknadnom roku izjasnio na podnesak tužilje od 8. novembra 1995. godine, 18. april 1996. godine - usled nepristupanja tuženog za koga nema dokaza da je uredno pozvan, 5. septembra 1996. godine - zbog sprečenosti postupajućeg predsednika veća, 10. decembra 1996. godine - zbog nedolaska uredno obaveštenog tuženog i njegovog punomoćnika i 26. marta 1997. godine - zbog sprečenosti punomoćnika tuženog da pristupi ročištu).

Treći opštinski sud u Beogradu je 30. juna 1997. godine doneo presudu P. 2402/95 kojom je u stavu prvom izreke utvrđeno isključivo pravo vlasništva tužilje na spornom stanu, čime stiče pravo uknjižbe kao jedini vlasnik na tom stanu, u stavu drugom izreke je utvrđeno da tuženi naknadi tužilji troškove parničnog postupka. Tuženi je 2. februara 1998. godine podneo žalbu protiv navedene presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu, u vezi koje je Okružni sud u Beogradu doneo presudu Gž. 4692/98 od 24. novembra 1998. godine kojom je ukinuo navedenu presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2402/95 i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje sa obrazloženjem da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom pravila postupka, jer ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati.

U ponovnom postupku ročište za glavnu raspravu zakazano za 10. maj 1999. godine je održano i na istom je usled izmene sudskog veća glavna rasprava počela teći iznova čitanjem spisa i na njemu je na predlog punomoćnika tuženog doneto rešenje da se predmetni postupak P. 346/99 prekida usled smrti tuženog Stojana Todorova, a imajući u vidu da nema punomoćnika u predmetnoj parnici.

Zatim je tužilja 31. jula 2000. godine podnela tužbu u navedenom parničnom postupku sada protiv tuženih Branke Bojović, Dragane Vasić, Đurice Drndarski i Snežane Njagul, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kao naslednika pok. Stojana Todorova. Podneskom od 29. aprila 2002. godine punomoćnik tužilje je obavestio Treći opštinski sud u Beogradu da je tužilja preminula te da će njena naslednica Jelica Kovačević nastaviti navedeni parnični postupak. Zatim je podneskom od 4. septembra 2003. godine punomoćnik tuženih naveo da njegovi vlastodavci nemaju pravnog interesa da stupe u predmetnu parnicu, te je predložio da sud donese rešenje o trajnom prekidu postupka zbog smrti parničnih stranaka.

Od prekida parničnog postupka postupka do donošenja rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P.71616/10 od 16. septembra 2010. godine kojim je nastavljen taj parnični postupak zakazano je 14 ročišta od kojih su četiri ročišta održana (11. septembra 2003. godine - usled izmene sastava veća postupak počeo teći iznova čitanjem spisa, 30. oktobra 2007. godine - punomoćnik tužilje izjavio da ostaje u svemu pri svom predlogu za nastavak postupka, dok je punomoćnik tuženih ostao u svemu pri navodima datim u podnesku svojih vlastodavaca od 29. oktobra 2007. godine, 22. januara 2008. godine - izvršen uvid u spis predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 1540/01. 16. septembra 2010. godine - doneto rešenje da će odluka o predlogu za nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari biti doneta u pismenom otpravku), dok preostalih 10 ročišta nisu održana (20. decembra 2007. godine - jer spisima predmeta nije združen spis Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 131/02; 19. februara 2008. godine - zbog sprečenosti postupajućeg sudije, 29. februara 2008. godine - jer je punomoćnik tuženih zatražio 30 dana kako bi se u vezi predloga za nagodbu punomoćnika tužilje konsultovao sa vlastodavcima. 7. maja 2008. godine - zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tuženih, 2. juna 2008. godine - zbog obaveza punomoćnika tužilje pred drugim sudom; 2. septembra 2008. godine - jer su punomoćnici parničnih stranaka obavestili sud da su načelno postigli sporazum oko zaključenja poravnanja pred ovim sudom i predložili da se naredno ročište zakaže u decembru te godine radi pribavljanja punomoćja svih zakonskih naslednika pok. Bose Todorov i kako bi se izjasnili da li prihvataju parnicu u stadijumu u kojoj se ista nalazi, 4. decembra 2008. godine - zbog sprečenosti dolaska punomoćnika tužioca, 10. marta 2009. godine - zbog bolesti postupajućeg sudije 1. juna 2009. godine – na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka, a zbog pribavljanja adrese Zlatomira Krpeca ili punomoćnika za zastupanje i 5. oktobra 2009. godine - zbog sprečenosti postupajućeg sudije).

Podnescima punomoćnika tuženih od 17. septembra 2007. godine i 30. aprila 2008. godine upućenim Trećem opštinskom sudu u Beogradu predloženo je da se nastavi suđenje toga suda u predmetu koji je započet podnošenjem tužbe tužilje Bose Todorov i okonča navedeni postupak. Takođe je podneskom od 15. marta 2010. godine upućenim Višem sudu u Beogradu urgirano postupanje u toj pravnoj stvari.

Viši sud u Beogradu doneo je van ročišta rešenje P. 4749/10 od 14. aprila 2010. godine, koji se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 71616/10 od 16. septembra 2010. godine kojim se nastavlja postupak u ovoj pravnoj stvari. U obrazloženju rešenja je navedeno da kako su zakonski naslednici drugog reda pok. Bose Todorov izjavili da prihvataju parnicu u stadijumu u kom se nalazi na strani tužioca, te kako je sud pozvao da preuzmu postupak zakonski naslednici drugog naslednog reda tuženog ovde podnosioci ustavne žalbe, to je sud na njihov predlog odlučio kao u izreci.

U međuvremenu u postupku raspravljanja zaostavštine pok. Milana Todorova u predmetu O. 130/2000 (ranije O. 231/93) punomoćnik zakonskih naslednika pok. Stojana Todorova i Goluba Todorova, ovde podnosioca ustavne žalbe podneo je 18. novembra 1999. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu predlog za nastavak ostavinskog postupka iza ostavioca Milana Todorova, navodeći da je parnični postupak pravosnažno okončan rešenjem Trećeg opštinskog sudu u Beogradu P. 346/99 od 10. maja 1999. godine. Treći opštinski sud u Beogradu je 9. maja 2000. godine doneo rešenje O. 130/2000 kojim se prekida raspravljanje zaostavštine pok. Milana Todorova i upućuje se Bosa Todorov da pred nadležnim sudom kao tužilja pokrene parnicu protiv Branke Bojović, Dragane Vasić, Snežane Nagul i Đurice Drndarski, radi dokazivanja da iz zaostavštine ostavioca treba izdvojiti pravo vlasništva na predmetnom stanu. Punomoćnik zakonskih naslednika pok. Stojana Todorova podneo je Trećem opštinskom sudu u Beogradu dana 23. maja 2001. godine predlog za nastavak ostavinskog postupka iza ostavioca Milana Todorova. Ročište zakazano za 21. decembar 2001. godine održano je i na istom je doneto rešenje da se spajaju predmeti O. 130/2000 i O. 1540/01 radi jednovremenog odlučivanja.

U ostavinskom postupku iza pok. Bose Todorov u predmetu O. 1540/01, Treći opštinski sud u Beogradu je 23. novembra 2001. godine proglasio zaveštanje pok. Bose Todorov i konstatovano da je pred tim sudom u toku još jedan ostavinski postupak koji se vodi iza pok. Milana Todorova, koji je prekinut radi utvrđivanja bračne tekovine na predmetnom stanu.

Raspravljanje zaostavštine pok. Milana Todorova i pok. Bose Todorov spojeni su u jedan postupak koji se vodio pod brojem O. 131/02 (sada pod brojem 2. O 14698/2010). U tom ostavinskom postupku Treći opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje O. 131/02 od 8. marta 2002. godine kojim se prekida raspravljanje zaostavštine pok. Todorov Milana i pok. Bose Todorov do pravosnažnog okončanja parničnog postupka u predmetu P. 346/99. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13781/05 od 28. juna 2007. godine potvrdio rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 131/02 od 8. marta 2002. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o vanparničnom postupku ("Službeni glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i"Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 18/05) propisanio je: da ako su među učesnicima sporne činjenice važne za rešenje prethodnog pitanja, sud će ih uputiti da u određenom roku pokrenu parnicu ili postupak pred upravnim organom radi rešenja spornog prava, odnosno pravnog odnosa, pri čemu će sud uputiti na parnicu, odnosno na postupak pred upravnim organom onog učesnika čije pravo smatra manje verovatnim, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 23.); da ako učesnik koji je upućen na parnicu ili postupak pred upravnim organom u određenom roku, koji ne može biti duži od 30 dana, pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom vanparnični postupak će se prekinuti do pravnosnažnog okončanja tog postupka, a ako ni jedan od učesnika do završetka vanparničnog postupka ne pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, sud će dovršiti postupak bez obzira na zahteve u pogledu kojih je učesnik upućen na parnicu, odnosno na postupak pred upravnim organom (član 24.); da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.); da ako se naslednici spore bilo o činjenicama bilo o primeni prava, sud će prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da povedu parnicu ili postupak pred upravnim organom u ovim slučajevima: ako između naslednika postoji spor o tome da li neka imovina ulazi u zaostavštinu; ako između naslednika postoji spor povodom zahteva potomaka ostaviočevih koji su sa njim živeli u zajednici da im se iz zaostavštine izdvoji deo koji odgovara njihovom doprinosu u povećanju vrednosti ostaviočeve imovine (član 121.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se postupak prekida kad stranka umre ili izgubi parničnu sposobnost, a nema punomoćnika u toj parnici (član 212. stav 1. tačka 1)); da prekid postupka ima za posledicu da prestaju teći svi rokovi određeni za vršenje parničnih radnji, s tim da za vreme trajanja prekida postupka sud ne može preduzimati nikakve radnje u postupku, ali ako je prekid nastupio posle zaključenja glavne rasprave, sud može na osnovu te rasprave doneti odluku (član 214. st. 1. i 2.); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 212. tač. 1. do 4. ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 215. stav 1.).

Važeći Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad stranka umre (član 214. stav 1. tačka 1)); da prekid postupka ima za posledicu da prestaju teći svi rokovi određeni za vršenje parničnih radnji, s tim da za vreme trajanja prekida postupka sud ne može preduzimati nikakve radnje u postupku, ali ako je prekid nastupio posle zaključenja glavne rasprave, sud može na osnovu te rasprave doneti odluku (član 216. st. 1. i 2.); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1. do 5. ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).

5. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak u predmetu sada Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P. 71616/2010 (prvobitni broj predmeta je bio P. 2563/93, da bi kasnije dobio novi broj P. 346/99) pokrenut 24. maja 1993. godine, podnošenjem tužbe sada pokojne Bose Todorov pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, iz razloga što je rešenjem toga suda O. 231/93 od 30. marta 1993. godine prekinuto raspravljanje zaostavštine pokojnog Milana Todorova, te je Bosa Todorov upućena da pokrene parnicu protiv sada pokojnih Goluba Todorova i Stojana Todorova koji je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe, te dokaže da joj pripada pravo na izdvajanje iz zaostavštine predmetnog stana, pokretnih stvari u stanu i navedenog putničkog vozila. Postupak do donošenja odluke Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi nije pravnosnažno okončan i predmet je na odlučivanju u Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

Navedeno trajanje postupka od preko sedamnaest godina samo po sebi ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. I pored ove konstatacije, Sud je kod ocene podnosiočevih navoda pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja parničnog sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja. Naime, Treći opštinski sud u Beogradu je trebalo da utvrdi da li Bosi Todorov pripada isključivo pravo vanknjižne svojine na predmetnom stanu u Beogradu, zbog čega je, u pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, a od kojih je zavisilo postojanje svojinskog prava, sproveden dokazni postupak u kome je izvršen uvid u određenu pismenu dokumentaciju i spise Trećeg opštinskog suda u Beogradu, te su saslušane parnične stranke i svedoci. Takođe je nakon drugog prekida osporenog parničnog postupka bilo potrebno utvrditi da li su se ispunili uslovi da se taj postupak nastavi.

U pogledu ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, koji su nakon prekida parničnog postupka 1999. godine pozvani kao pravni sledbenici sada pokojnog tuženog Stojana Todorova da preuzmu parnicu, Ustavni sud je ocenio da podnosioci u tom periodu nisu bitno doprineli dužini trajanja osporenog sudskog postupka, već su se uglavnom uredno odazivali na ročišta za glavnu raspravu (izuzev dva puta kada su ročišta odlagana zbog nedolaska punomoćnika podnosioca ustavne žalbe), zatim su više puta urgirali postupanje nadležnog suda u navedenom parničnom predmetu i predlagali da sud nastavi prekinuti parnični postupak i okonča parnicu. U pogledu interesa samih podnosilaca ustavne žalbe, predmet spora je za njih nesumnjivo od velikog materijalnog značaja, budući da se radi o postupku koji je pokrenut, pored ostalog, radi utvrđenja prava svojine na predmetnom stanu koji se ne nalazi u posedu podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka, a pre njegovog prekida 1999. godine koji je do tada trajao već šest godina, donete dve prvostepene presude, kao i dve presude Okružnog suda u Beogradu (prvi i drugi put je prvostepena presuda ukinuta sa obrazloženjem da je zahvaćena bitnom povredom pravila postupka, jer ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati). U tom smislu, opravdanje za navedeno trajanje postupka do njegovog prekida 1999. godine ne može biti ni okolnost da je ranijim Zakonom o parničnom postupku bila data mogućnost da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta. Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se organizacija sudskog sistema izvrši na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice. Najzad, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už - 246/09 od 22. septembra 2010. godine). Pored toga, Ustavni sud je ocenio da u navedenom periodu prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja i zbog činjenice da je u navedenom periodu prvostepeni sud zakazao ukupno 13 ročišta za glavnu raspravu od kojih su šest ročišta održana (na ročištu od 4. marta 1994. godine usled izmene sastava veća postupak je počeo teći iznova čitanjem spisa), a sedam ročišta nije održano - od čega 2 ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Takođe, imajući u vidu da je prekid parničnog postupka trajao preko 11 godina, koliko je trebalo da prvostepeni sud utvrdi da li su se stekli uslovi da se postupak nastavi, Ustavni sud je ocenio da je i na ovaj način znatno produžen osporeni parnični postupak. Pri tom je u ovom periodu zakazano ukupno 14 ročišta za glavnu raspravu od kojih su samo četiri održana (na ročištu za glavnu raspravu zakazanom za 11. septembar 2003. godine usled izmene sastava veća sud doneo rešenje da je postupak počeo teći iznova čitanjem spisa predmeta, iako prethodno nije doneto rešenje o nastavku postupka), a od 10 neodržanih ročišta tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena do sada sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da su u konkretnom slučaju povređena prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, i to naročito radnjama Trećeg opštinskog suda u Beogradu. Pri čemu ni određena složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za trajanje postupka više od 17 godina.

S tim u vezi, prilikom ocene da li je zbog dužine trajanja navedenog parničnog postupka podnosiocima ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je imao u vidu celokupni period trajanja postupka od podnošenja tužbe 24. maja 1993. godine pa sve do donošenja rešenja o nastavku postupka 16. septembra 2010. godine. Ovo iz razloga što su podnosioci ustavne žalbe pravni sledbenici ranije tuženog pok. Stojana Todorova, te su se pozivom da stupe u parnicu i nastavkom osporenog parničnog postupka stekli uslovi da mogu biti stranke u postupku i tako nastaviti pravni kontinuitet i subjektivitet tuženog kao stranke.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 71616/2010 i odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način pred­viđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, kao i nalaganjem Prvom osnovnom sudu u Beogradu da u najkraćem mogućem roku donese odluku u navedenom parničnom postupku, imajući u vidu da predmetni postupak nije pravnosnažno okončan.

6. Pored toga, imajući u vidu da je ostavinski postupak iza pok. Milana Todorova koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu broj 2. O 14698/2010 započet još 1993. godine i da će se nastaviti po pravnosnažnom okončanju osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe i u predmetnom ostavinskom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 231/93 od 30. mart 1993. godine prekinuto je raspravljanje zaostavštine pok. Milana Todorova, te je Bosa Todorov upućena da protiv Goluba Todorova i Stojana Todorova pokrene parnicu radi utvrđivanja prava svojine, pored ostalog, i na predmetnom stanu. Zatim je rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 130/2000 od 9. maja 2000. godine ponovo prekinuto raspravljanje zaostavštine pok. Milana Todorova i Bosa Todorov upućena da pred nadležnim sudom kao tužilja pokrene parnicu protiv podnosioca ustavne žalbe, kao pravnih sledbenika u međuvremenu preminulog Stojana Todorova, radi utvrđenja prava svojine na navedenom stanu. Kako je nakon toga preminula i tužilja, to su postupci za raspravljanje zaostavštine pok. Milana Todorova i pok. Bose Todorov spojeni u jedan postupak koji se vodio pod brojem O. 131/02 (sada broj 2. O 14698/2010) i prekinuti su rešenjem O. 131/02 od 8. marta 2002. godine do okončanja parnice u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 346/99, sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P. 71616/2010, iz čega proizlazi da osporeni ostavinski i parnični postupak predstavljaju jedinstvenu i međusobno povezanu celinu.

7. S obzirom na to da su parnični i ostavinski postupak koji prethode podnošenju ustavne žalbe još uvek u toku, to je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava za sada, preuranjen, te je Ustavni sud u odnosu na istaknute povrede označenih prava, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. U pogledu predloga podnosioca ustavne žalbe da Ustavni sud poništi rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu od 21. decembra 2001. godine kojim su postupci raspravljanja zaostavštine pok. Milana Todorova i pok. Bose Todorov spojeni u jedan postupak, kao i rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 131/02 od 8. marta 2002. godine, kojim je taj postupak prekinut, Ustavni sud ukazuje da osporenim aktima nije odlučivano o Ustavom garantovanim pravima podnosilaca ustavne žalbe, već da li su ispunjeni uslovi da se navedeni postupci spoje, odnosno da dođe do prekida predmetnog ostavinskog postupka. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu i u delu kojim se traži da Ustavni sud nadležnom prvostepenom sudu naloži da se osporeni parnični postupak „prekine“, budući da u smislu člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu nije nadležan da umesto nadležnih organa rešava sporne pravne situacije, niti da ovim organima nalaže kako će postupati u konkretnim postupcima koji se pred njima vode.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Slični dokumenti

• Už 11462/2020: Usvajanje ustavne žalbe zbog nerazumno dugog trajanja parničnog postupka
• Už 2941/2022: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom parničnom postupku
• Už 1585/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 4483/2016: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 8645/2014: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 7929/2014: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 5424/2015: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 13 godina