Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro devet godina. Kao vid pravičnog zadovoljenja, Sud je odredio objavljivanje odluke u „Službenom glasniku“, jer nije tražena novčana naknada.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-41/2012
31.10.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragomira Đerića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragomira Đerića i utvrđuje da j e u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 392/09 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragomir Đerić iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 4. januara 2012. godine, preko punomoćnika, advokata Darka Petričevića iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4165/10 od 14. oktobra 2011. godine i presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 392/09 od 14. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Četvrtom Opštinskom sudu u Beogradu 23. oktobra 2002. godine protiv Naftne industrije Srbije, kojom je osporio zakonitost odluka o dodeli stanova, te da je ovaj radni spor trajao duže od devet godina, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe radni odnos kod tužene prestao 26. aprila 2006, nakon što je tužena uputila „opšti poziv radnicima da im prestane radni odnos uz isp latu stimulativne otpremnine“; da je presuda Apelacionog suda u Beogradu u suprotnosti sa presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5803/06 od 12. januara 2007. godine, te da su drugostepeni sudovi u istim slučajevima različito postupali, čime je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe da mu sudi nepristrasan sud.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev za naknadu nematerijaljlne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3 . Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4886/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 23. oktobra 2002. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv JP NIS „Jugopetrol Beograd“, kojom je tražio da se poništi rang lista Komisije za stambene odnose NIS Jugopetrol Benzinske stanice Beograd broj 1998 od 16. jula 2002. godine, odluka o davanju stanova na korišćenje istog organa od 10. jula 2002. godine, kao i odluk a Drugostepene komisije NIS „Ju gopetrol Beograd“ broj 834 od 3. oktobra 2002. godine.

Tuženi je 9. maja 2003. godine izjavio odgovor na tužbu.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 16. maja 2003. godine. U periodu od 16. maja 2003. do 6. februara 2004. godine sud je zakazao i održao samo jednu raspravu.

Rešenjem P1. 953/02 od 26. oktobra 2005. godine prekinut je parnični postupak, zbog toga što je prestao da postoji tuženi JP „Naftna industrija Srbije“.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. aprila 2006 . godine predlog za nastavak parničnog postupka, na osnovu Odluke Vlade Republike Srbije , koja je stupila na snagu 1. oktobra 2005. godine, i označio Društvo za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa – „Naftna industrija Srbije“ A.D. Novi Sad, Ogranak NIS – Petrol Beograd.

Tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe , prestao je radni odnos kod tuženog na osnovu njegovog pisanog zahteva rešenjem 082-1055/1/BR od 18. aprila 2006. godine.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 10. novembra 2006. doneto je rešenje da se postupak nastavi, kao i da se dozvoli učešće M.S. kao umešaču na stran i tuženog.

Sud je od 22. januara 2007. do 22. oktobra 2007. godine zakazao samo jedno ročište za glavnu raspravu koje nije održano zbog sprečenosti postupajuće sudije.

Rešenjem P1. 355/08 od 28. februara 2008. godine odbačena je tužba podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno: da tužilac nije zaposleno lice, te stoga nema pravno zaštićen interes, odnosno da je izgubio pravno zaštićen interes, jer mu je radni odnos prestao 26. aprila 2006. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe izjavio je žalbu 6. avgusta 2008. godine Okružnom sudu u Beogradu.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. I 5332/08 od 26. februara 2009. godine ukinuo ožalbeno rešenje , te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je prvostepeni sud trebalo da utvrdi da li tužilac ima aktivnu legitimaciju da traži poništaj osporenih odluka.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je u ponovnom postupku, nakon održane glavne rasprave 14. septembra 2009. godine , osporenom presudom P1. 392/09 odbi o tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, sa obrazloženjem da tužilac nije zaposleno lice, te stoga nema aktivnu legitimaciju za vođenje spora.

Podnosilac ustavne žalbe je 15. decembra 2009. godine izjavio žalbu Okružnom sudu u Beogradu protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 392/09 od 14. septembra 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 4165/10 od 14. oktobra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 392/09 od 14. septembra 2009. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu podnosilac us tavne žalbe ukazuje utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, odredbama člana 10. bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Odredbom člana 434. istog zakona je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), odredbama člana 10. bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odredbom člana 435. istog zakona je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe, 23. oktobra 200 2. godine i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 14. oktobra 2011. godine.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

U skladu s tim, Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja do okončanja osporenog parničnog postupka proteklo skoro devet godina . Kako se ovde radi o radnom sporu, za koji je zakonom utvrđena posebna hitnost u postupanju, dužina postupka od skoro devet godina godina ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak, kao i značaja postavljenog zahteva za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi zahtevala obimniji i složeniji dokazni postupak, i koja bi mogla opravdati dužinu trajanja navednog parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražen poništaj odluke o dodeli stanova na korišćenje.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac doprineo dužem trajanju ovog parničnog postupka, time što je predlog za nastavak postupka podneo pet meseci nakon prestanka razloga za prekid.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda. I pored toga što je pet meseci postupak bio u prekidu , a sud ovi više instance postupali ažurno kod donošenja odluka, u prilog oceni o nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka govori da je prvostepeni sud prvo ročište u ovom radnom sporu zakazao tek nakon skoro sedam meseci od dana podnošenja tužbe, da je o predlogu za nastavak postupka odlučeno nakon šest meseci, da je dva puta tokom trajanja postupka sud zakazao samo jedno ročište u periodu od devet meseci . Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud u predmetnom postupku nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 392/09 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke .

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta sadržine utvrđenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4165/10 od 14. oktobra 2011. godine podnosiocu povređeno Ustavom zajemčeno pravo.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u odnosnom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava podnosioca ustavne žalbe u ovom slučaju ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

8 . Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti