Odluka Ustavnog suda o povredi prava zatvorenika na fizički integritet

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu osuđenog lica, utvrdivši povredu prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta tokom pritvora i izdržavanja kazne. Sud je dosudio naknadu štete i naložio delotvornu istragu zbog prekomerne upotrebe sile i nečovečnog postupanja službenih lica.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J. iz Beograda, koji se nalazi na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno- popravnom zavodu Požarevac – Zabela, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe tokom izdržavanja kazne zatvora u Kazneno -popravnom zavodu Požarevac – Zabela povređeno pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, zajemčen o član om 25. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba M. J. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe tokom trajanja pritvora u Okružnom zatvoru u Beogradu povređeno pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, zajemčen o član om 25. Ustava.

3. Odbacuje se ustavna žalba u delu koji se odnosi na zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

5. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak povodom događaja od 24. decembra 2011. godine delotvorno okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

M. J. iz Beograda, koji se nalazi na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela, podneo je Ustavnom sudu 7. septembra 2011. godine ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 9. novembra 2011, 16. i 17. januara 2012. i 14. marta 2012. godine, kao i podneskom od 22. marta 2013. godine, koji je izjavljen preko ovlašćenog punomoćnika, Beogradskog centra za ljudska prava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je Republika Srbija, na osnovu postupaka Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva pravde i državne uprave, odnosno Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, Osnovnog suda u Požarevcu i Osnovnog javnog tužilaštva u Požarevcu, odgovorna, jer je u odnosu na njega povredila zabranu mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja iz čl. 25. i 28. Ustava Republike Srbije i člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), kao i pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava i pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije.

Obrazlažući navode o povredi zabrane mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja iz čl. 25. i 28. Ustava i člana 3. Evropske konvencije, podnosilac u ustavnoj žalbi tvrdi da Republika Srbija u nekoliko navrata: 1) nije ispunila svoju obavezu da se uzdrži od primene mučenja i drugih oblika zlostavljanja, čime je, po mišljenju podnosioca, povređen takozvani materijalni aspekt zabrane mučenja i drugih oblika zlostavljanja; 2) nije ispunila svoju obavezu sprovođenja delotvorne istrage u slučaju argumentovanih navoda o zlostavljanju, čime je, po mišljenju podnosioca, povređen takozvani procesni aspekt zabrane mučenja i drugih oblika zlostavljanja. Konkretnije, podnosilac tvrdi da su ga od 18. jula 2005. godine, kada je lišen slobode, pa do „današnjeg dana“, službenici Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva pravde i državne uprave, odnosno Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, u nekoliko navrata zlostavljali, te da nadležni državni organi nisu u vezi njegovih navoda o zlostavljanju sproveli delotvornu i efikasnu istragu.

Kako se navodi podnosioca o zlostavljanju odnose na tri vremenska perioda, odnosno – 1 ) period koji je proveo zadržan u tzv. „policijskom pritvoru“ u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu, 2) period koji je proveo u pritvoru Okružnog zatvora u Beogradu i 3) period izdržavanja kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela, u ustavnoj žalbi se dalje detaljno opisuju događaji koji se odnose na sva tri perioda, a kojima podnosilac, pozivom na praksu Evropskog suda za ljudska prava, obrazlaže tvrdnje o povredi materijalnog i procesnog aspekta čl. 25. i 28. Ustava i člana 3. Evropske konvencije.

Kvalifikujući oblik zlostavljanja, podnosilac, pozivom na praksu Evropskog suda za ljudska prava, tvrdi da je u opisanim situacijama bio mučen. Kao prilog ovakvoj svojoj tvrdnji, podnosilac dostavlja izveštaj i preporuku Zaštitnika građana od 31. januara 2012. godine, u kojem je konstatovano da je 24. decembra 2011. godine u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela bio izložen torturi i da mu je povređeno pravo na psihički i fizički integritet i pravo na zdravstvenu zaštitu.

Obrazlažući navode o povredi prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava i prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije, podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je u periodu od spornog događaja, odnosno od 18. jula 2005. godine do podnošenja ustavne žalbe, pokušao na svaki propisan način da obezbedi pravni mehanizam da pred organima Republike Srbije bude utvrđena povreda prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, kao i da budu identifikovana, procesuirana i kažnjena sva odgovorna lica koja su bila umešana u ovaj slučaj. Dalje navodi da je podneo niz pritužbi Upravi Okružnog zatvora u Beogradu, Ministarstvu pravde, Zaštitniku građana i drugim državnim organima protiv određenih lica za koja sumnja da su odgovorna za izvršenje konkretnih krivčnih dela, a o čemu prilaže dokaze. Po mišljenju podnosioca, očigledno je da korišćeni pravni mehanizmi nisu obezbedili utvrđivanje činjenice zlostavljanja i utvrđivanje odgovornosti učinilaca, te da se navodi o povredi procesnog aspekta zabrane mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, odnose i na istaknute povrede prava iz čl. 22. i 36. stav 2. Ustava, kao i člana 13. Evropske konvencije.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su državni organi, a pre svega Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo pravde i državne uprave, svojim činjenjem, odnosno zlostavljanjem podnosioca povredili materijalni aspekt čl. 25. i 28. Ustava i član 3. Evropske konvencije i da utvrdi da je zlostavljanje podnosioca ustavne žalbe od 24. decembra 2011. godine predstavljalo mučenje. Dalje se predlaže da Sud utvrdi da su državni organi, a pre svega Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo pravde i državne uprave, kao i tužilački i pravosudni organi, svojim nečinjenjem, odnosno propuštanjem da sprovedu delotvornu, nezavisnu i temeljnu istragu o navodima podnosioca ustavne žalbe da je bio zlostavljan, povredili procesni aspekt čl. 25. i 28. Ustava i član 3. Evropske konvencije. Takođe, podnosilac predlaže da mu Sud utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i da naredi nadležnim državnim organima da sprovedu delotvornu, nezavisnu i temeljnu istragu o navodima o zlostavljanju, da neodložno premesete podnosioca u drugi zavod za izvršenje krivičnih sankcija, te da identifikovane okrivljene suspenduju do okončanja sudskog postupka. Konačno, podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi da su državni organi, a pre svega Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo pravde i državne uprave i drugi tužilački i pravosudni organi, zbog odsustva delotvorne istrage po navodima o zlostavljanju, podnosiocu ustavne žalbe uskratili pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava i pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.



1. Činjenice od značaja za odlučivanje

Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odgovor upravnika Okružnog zatvora u Beogradu od 11. februara 2013. godine, odgovor upravnika Kazneno-popravnog zavoda Požarevac – Zabela od 28. januara 2013. godine, odgovor direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija od 6. februara 2013. godine, kao i spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu 2Kri. 274/13, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:


1.1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na zadržavanje u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu

M. J, ovde podnosilac ustavne žalbe, lišen je slobode 18. jula 2005. godine, kada je saslušan u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu.

Podnosilac je ispitan pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu 20. jula 2005. godine, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo obljuba ili protivprirodni blud sa licem koje nije navršilo četrnaest godina iz člana 106. stav 4. KZ RS.

Na zapisniku o ispitivanju osumnjičenog Ki. 1069/05 od 20. jula 2005. godine, konstatovano je da osumnjičeni M. J. izjavljuje da je u policiji, nakon odlaska branioca, bio maltretiran, da su ga stavljali na elektrošokove, da su mu zavrtali ruke, nabijali kesu na glavu, gušili ga i stavljali mu pendrek u usta, te da želi da se izvrši medicinski pregled i da mu se pruži pomoć. Takođe, na zapisniku je od strane istražnog sudije konstatovano da na desnoj ruci osumnjičenog postoje dve tačkaste povrede.

Službena beleška od strane stražara pritvorske jedinice u „Palati pravde“ sačinjena je 20. jula 2005. godine, u kojoj je opisan događaj kojim je podnosilac pokušavao da dođe do mobilnog telefona. Povodom istog događaja izjave su dali D. K, koji se nalazio u sobi za zadržavanje zajedno sa podnosiocem, kao i podnosilac ustavne žalbe. U navedenoj izjavi koja je primljena u Okružn om zatvor u u Beogradu 21. jula 2005. godine, podnosilac, pored ostalog, navodi da je sa „letvom koja je bila rastavljena od klupe“ pokušao da dohvati mobilni telefon, sa namerom da pozove majku, te da nije imao nameru da letvom povredi čuvare, jer je „bio u konfuznom stanju od torture koju je doživeo od strane policije“.

Podnosilac je primljen u Okružnom zatvor u u Beogradu 20. jula 2005. godine. Sledećeg dana podnosilac je pregledan u ambulanti pritvora, kojom prilikom je izjavio da je bio tučen u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. U izveštaju lekara Okružnog zatvora u Beogradu od 22. jula 2005. godine konstatovane su sledeće uočene povrede: na levoj nadlaktici hematom veličine 5x4 cm, uskorijacija gornje strane šake veličine 2x1 cm i hematom na desnom kolens kom zglobu veličine 4x5 cm. U izveštaju je konstatovano da je pacijent poslat na rentgensko snimanje desne ruke u Specijalnu zatvorsku bolnicu, te da se na RTG snimku ne vide tragovi koštane lezije, kao i da pacijent nema težih povreda.



1.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na period pritvora u Okružnom zatvoru u Beogradu

Podnosilac ustavne žalbe je od 20. jula 2005. godine do 6. novembra 2011. godine bio pritvoren u Okružnom zatvoru u Beogradu.

Tokom boravka u pritvoru, dokumentovano je više događaja koji se odnose na podnosioca ustavne žalbe, odnosno u kojima je podnosilac učestvovao.



- Događaji koji se odnose na period pritvora u Okružnom zatvoru u Beogradu

a) U izjavi podnosioca koja je zavedena pod brojem 1695/05 i u kojoj nije naveden datum kada je izjava sačinjena, pored ostalog se navodi, da je 21. jula 2005. godine podnosilac bio pozvan od strane komandira u šetnju, te da ga je nakon tri -četiri kruga pešačenja, komandir pozvao da uđe u hodnik, što je on i učinio. U izjavi se dalje navodi da su „dvanaestak komandira u uniformama počeli da ga biju pesnicama, nogama i gumenom palicom“, da su ga nakon toga vratili u krug dvorišta, gde su ga napali pritvorenici, te da ga je ista grupa komandira ponovo tukla nakon ponovnog ulaska u hodnik. U izjavi se navodi da je više puta tražio lekarski pregled, što su stražari izbegavali.

Podnosilac je 27. jula 2005. godine ponovo pregledan od strane lekara Okružnog zatvora u Beogradu, a o čemu je sačinjen izveštaj 5. avgusta 2005. godine. U izveštaju je konstatovano da je podnosilac prvi put pregledan 21. jula 2005. godine, kojom prilikom je izjavio da je bio tučen u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu i kada su konstatovane napred opisane povrede. U izveštaju se dalje konstatuje da prilikom pregleda obavljenog 27. jula 2005. godine „pacijent navodi da je bio tučen u hodniku pre šest dana“, te da je prilikom pregleda konstatovano da su „bili viđeni hematomi u prolaženju koji su opisani na mestima kada je prvi put pregledan u ambulanti pritvora“, te da je „od novih povreda vidljivo novonastalo crvenilo u predelu desne strane kuka veličine 6x1 cm“. Sledećeg dana je urađen RTG snimak grudnog koša koji je bio uredan.

Povodom izjave podnosioca, sačinjen je izveštaj stražara d ežurne službe za obezbeđenje od 5. avgusta 2005. godine, u kome je, pored ostalog, navedeno da pritvorenik M. J. nije fizički maltretiran od strane radnika Službe obezbeđenja, te da je s obzirom na drsko ponašanje pritvorenika bilo pritisaka od strane kolega da se sa njim fizički obračunaju, ali da ih je stražar R. L. u tome sprečavao, kao i da je o navedenom obavešten nadzornik S. Ž.

b) Povodom događaja u kome je učestvovao podnosilac ustavne žalbe 11. juna 2007. godine, sačinjeni su izveštaj o zapažanjima u toku smene dežurne službe za obezbeđenje, izveštaj o vanrednom događaju, a podneta je i prijava o učinjenom disciplinskom prestupu. U navedenim izveštajima i prijavi je, pored ostalog, navedeno da su prilikom izvođenja u šetnju, pritvorenici M. J. i M. B. fizički nasrnuli jedan na drugog, da su se nakon izdavanja glasne naredbe da prestanu sa tučom, pritvorenici oglušili o naredbu i nastavili sa tučom, da je stražar Z. D. reagovao, najpre upotrebivši fizičku snagu, a potom gumenu palicu, te da je kada su lica prestala da pružaju aktivan otpor, stražar prestao sa upotrebom sredstava prinude. U prijavi je navedeno da je naloženo da se pritvorenici odmah privedu u ambulantu na lekarski pregled.

Nakon opisanog događaja, podnosilac je pregledan od strane lekara Okružnog zatvora u Beogradu, kojom prilikom su konstatovane sledeće povrede: u lumbalnom delu i po gluteusima prisutan veći broj hematoma veličine 10h5 cm, na levoj potkolenici prisutno je crvenilo veličine 3x5 cm sa blagim otokom, na desnoj podlaktici hematom veličine 10x3 cm, na levom laktu prisutno crvenilo veličine 5h5 cm, na desnoj podlaktici prisutno je crvenilo veličine 20h5 cm, na levom laktu prisutna tri štapićasta crvenila veličine 5x3 cm, u predelu desnog kolena crvenilo veličine 2h2 cm.

U odgovoru upravnika Okružnog zatvora u Beogradu navedeno je da su konstatovane povrede, koje su zadobijene iz prethodno opisanog događaja , „isključivo posledica zakonite primene sredstava prinude“ propisane Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, te da nema mesta navodima da je reč o voljnom ugrožavanju fizičkog i psihičkog integriteta podnosioca.

v) Povodom događaja u kome je učestvovao podnosilac ustavne žalbe 18. decembra 2009. godine, sačinjeni su izveštaj o zapažanjima u toku smene dežurne službe za obezbeđenje, izveštaj o vanrednom događaju, a podneta je i prijava o učinjenom disciplinskom prestupu. U prijavi o učinjenom disciplinskom prestupu je navedeno da je tog dana od strane pritvorenika M. J. došlo do narušavanja kućnog reda, na taj način što je isti ušao u verbalnu raspravu sa pritvorenikom S. P, te da ga je radnik Službe obezbeđenja S.P. opomenuo da prestane sa pričom. U prijavi se dalje navodi da se pritvorenik oglušio na usmenu opomenu stražara S. P, nasrnuo na njega i odgurnuo ga, te da je stražar S.P. upotrebio fizičku snagu kako bi savladao aktivni otpor, ali kako je pritvorenik nastavio sa pružanjem otpora, upotrebljena je gumena palica. U prijavi se navodi da zbog fizičke konstitucije stražar S. P. nije mogao da savlada otpor pritvorenika M. J, te da mu je u tome pomogao stražar M. D, kao i da je o događaju obavešten dežurni vođa smene, koji je obavio razgovor sa pritvorenikom i naložio da se sprovede kod lekara na pregled.

Nakon opisanog događaja, podnosilac nije pregledan odmah od strane lekara Okružnog zatvora u Beogradu, već je pregledan 29. decembra 2009. godine. U izveštaju lekara od 29. decembra 2009. godine se navodi da podnosilac referiše da od 18. decembra 2009. godine ne uzima hranu iz protesta, jer nije pregledan od strane nadležnog lekara 18. decembra 2009. godine, kada tvrdi da je bio tučen od strane stražara. U izveštaju su konstatovane sledeće povrede: ispod desne plećke žućkasti hematom veličine 10x10 cm u regresiji; u donjem delu leđa dva žućkasta hematoma veličine 15x10 cm i 5x5 cm u regresiji; na desnom gluteusu žućkasti hematom veličine 10x10 cm; na desnoj butini žućkasti hematom veličine 5x3 cm; na levoj potkolenici žućkasti hematom veličine 2x2 cm.

U odgovoru upravnika Okružnog zatvora u Beogradu je navedeno da je, kao i u prethodnom slučaju, primenjena mera prinude u skladu sa zakonom, te da nema mesta navodima da je reč o voljnom ugrožavanju fizičkog i psihičkog integriteta podnosioca.

g) Dana 22. januara 2010. godine, povodom događaja u kojem je učestvovao podnosilac, sačinjena je prijava o učinjenom disciplinskom prestupu i uzete izjave od podnosioca i pritvorenika sobe. U izveštaju se, pored ostalog, navodi da je tog dana pritvorenik M. J. načinio povredu kućnog reda na taj način što je sa nekoliko udaraca nogom u vrata sobe izašao iz smeštajnog prostora kada je pripadnik službe za obezbeđenje reagovao primenivši fizičku silu sredstvo prinude. U izveštaju lekara od 25. januara 2010. godine je konstatovano da na telu pritvorenika nema tragova primene fizičke sile.

d) Povodom događaja u kojem je učestvovao podnosilac 18. jula 2011. godine, sačinjena je prijava o učinjenom disciplinskom prestupu. U izveštaju se, pored ostalog, navodi da se tog dana pritvorenik M. J. oglušio o upozorenje radnika Službe za obezbeđenje da je vreme za posetu isteklo, te da je prilikom izlaska iz kabine, privorenik ušao u verbalnu raspravu sa stražarem. U izveštaju lekara od 19. jula 2011. godine je konstatovano da pacijent M.J. negira da je bilo fizičkog kontakta sa komandirom, te da na telu pritvorenika nema tragova primene fizičke sile.



- Druge okolnosti od značaja za period pritvora u Okružnom zatvoru u Beogradu

Uvidom u dostavljenu dokumentaciju je utvrđeno da se podnosilac ustavne žalbe tokom boravka u pritvoru Okružnog zatvora u Beogradu, u periodu od 20. jula 2005. godine do 6. novembra 2011. godine, 13 puta obraćao upravniku Okružnog zatvora u Beogradu, direktoru Uprave za izvršenje zavodskih sankcija i ministru pravde, podnescima koji su naslovljeni kao „izjava“ i „pritužba“. U navedenim podnescima, podnosilac se pritužuje na tretman koji ima u pritvoru, posebno ukazujući da je „tučen bezrazložno“ od strane stražara, pri čemu u većini podnesaka navodi imena stražara za koje tvrdi da ga tuku. Podnosilac ustavne žalbe se podneskom primljenim u Okružnom zatvoru u Beogradu 13. oktobra 2010. godine, naslovljenim kao „pritužba“, obratio direktoru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, ističući da po većem broju njegovih pritužbi, upravnik Okružnog zatvora u Beogradu nije odlučivao, iz kog razloga traži zaštitu od direktora Uprave.

Iz odgovora direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija od 6. februara 2013. godine je utvrđeno da tokom boravka podnosioca u pritvoru Okružnog zatvora u Beogradu nije primljena nijedna pritužba podnosioca upućena na Upravu, a koja se odnosi na zlostavljanje. Iz dostavljene dokumentacije je nejasno da li su i kada predstavke i pritužbe podnosioca prosleđene postupajućem sudiji i da li je sudija povodom njih preduzimao neke dalje radnje.



1.3. Činjenice i okolnosti koje se odnose na period izdržavanja kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela


Podnosilac ustavne žalbe je pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu K. 410/09 od 24. novembra 2009. godine oglašen krivim zbog krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. stav 1. tačka 3) KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina.

Podnosilac ustavne žalbe je 6. novembra 2011. godine upućen u Kazneno-popravni zavod Požarevac – Zabela, VII p aviljon, na izdržavanje kazne zatvora, gde se i sada nalazi.

U periodu od 6. novembra 2011. godine do dana odlučivanja Ustavnog suda, dokumentovana su dva događaja koje se odnose na podnosioca ustavne žalbe, odnosno u kojima je podnosilac učestvovao.



- Događaji koji se odnose na period izdržavanja kazne zatvora u Kazneno- popravnom zavodu Požarevac – Zabela

a) P ovodom događaja u kome je učestvovao podnosilac ustavne žalbe , 22. decembra 2011. godine, od strane načelnika Službe za obezbeđenje sačinjen je izveštaj o upotrebi mere prinude. U izveštaju je, pored ostalog, navedeno da su pripadnici Službe za obezbeđenje komandiri I. M, A. P. i M. P. tog dana, prema osuđenom licu M. J, primenili meru prinude, fizičku snagu i gumenu palicu, a radi sprečavanja aktivnog otpora osuđenog, te da su mere prinude upotrebljene pravilno, u skladu sa Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija. Upravnik Kazneno -popravnog zavoda Požarevac – Zabela je povodom ovog događaja sačin io izveštaj u kojem je ocenio da su uslovi za upotrebu mere prinude iz člana 128. stav 1. tačka 6) Zakona o izvršenju krivičnih sankcija bili ispunjeni, te da je mera prinude opravdana. Navedeni izveštaji, zajedno sa službenim beleškama komandira i izveštajem zavodskog lekara, dostavljeni su istog dana Ministarstvu pravde – Upravi za izvršenje krivičnih sankcija.

Iz tri službene beleške komandira Službe za obezbeđenje je utvrđeno da je 22. decembra 2011. godine, prilikom izvođenja osuđenih u šetnju, došlo do zloupotrebe telefonskog razgovora od strane osuđenika M. J, te da je komandir I. M. osuđenika uveo u zgradu, dao mu papir da napiše izjavu o pomenutom događaju, odveo ga ispred sobe i naložio mu da uđe u sobu. U beleškama se dalje navodi da je osuđenik odbio da izvrši zakoniti nalog, drsko odgovarajući: „Neću da uđem u sobu. Da vidim ko će da me natera da uđem...psovke“, nakon čega je komandir I. M. ponovio nalog, uz upozorenje da će u slučaju ponovnog odbijanja biti primoran da upotrebi mere prinude. Dalje se navodi da se osuđenik ponovo oglušio na nalog, te da se prilikom pokušaja komandira I. M. da ga uvede u sobu, osuđenik otrgao, uhvatio za cevi radijatora, nakon čega je, uz pomoć komandira A. P. i M. P. prema osuđeniku upotrebljena fizička snaga i gumena palica, sa namerom da se savlada njegov aktivni otpor i da se odvoji od cevi i uđe u sobu.

Nakon opisanog događaja, podnosilac je pregledan od strane lekara Zdravstvene službe Zavoda, a o čemu je sačinjen izveštaj. U izveštaju se navodi da je osuđeni M. J. 22. decembra 2011. godine doveden od strane službenih lica na lekarski pregled zbog primene mera prinude fizičke snage i gumene palice, kojom prilikom su konstatovane povreda lokalno na leđima u predelu obe lopatice, prisutno više prugastih, crvenih traka, najveća dužine 15h15 cm, bez otoka okolnog tkiva i be z prekida kontinuiteta kože. U izveštaju se dalje navodi da se objektivnim pregledom konstatuje da je osuđeni svestan, orijentisan, da su svi vitalni parametri u granicama referentnih vrednosti, te da nije gubio svest i nije povraćao, kao i da negira muku. Kontrolni pregled je urađen sledećeg dana, 23. decembra 2011. godine, kada je konstatovano da je na leđima u predelu obe lopatice vidljivo više prugastih hematoma i crvenih traka, sa jednim slivenim crvenim podlivom u predelu između lopatica bliže levoj lopatici, veličine oko 10h10 cm, bez otoka lokalnog tkiva i bez prekida kontinuiteta kože, te da su svi vitalni parametri u granicama referentnih vrednosti, kao i da se ne konstatuju druge povrede.

Povodom navedenog događaja, protiv podnosioca ustavne žalbe je vođen disciplinski postupak zbog težeg disciplinskog prestupa iz člana 145. stav 1. tačka 10) Zakona o izvršenju krivičnih sankcija. Rešenjem disciplinske komisije Kazneno-popravnog zavoda Požarevac – Zabela broj 24-469/2011-1 od 11. januara 2012. godine podnosiocu je izrečena disciplinska mera upućivanje u samicu tokom celog dana i noći od 15 dana, zbog toga što je 22. decembra 2011. godine povredio pravila reda i bezbednosti u Zavodu, na taj način što je, prilikom boravka na svežem vazduhu, bez odobrenja službenog lica obavio telefonski razgovor, pa je prilikom uvođenja u paviljon radi pisanja izjave odbio nalog da uđe u sobu, pružajući pri tome aktivan i pasivan otpor, čime je učinio teži disciplinski prestup iz člana 145. stav 1. tačka 10) Zakona o izvršenju krivičnih sankcija – odbijanje zakonitog naloga ovlašćenog lica usled čega je nastupila ili mogla nastupiti teža štetna posledica. U navedenom rešenju je data i pouka o pravnom leku, žalba direktoru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija u roku od tri dana. Iz dostavljene dokumentacije i odgovora Upravnika Kazneno -popravnog zavoda Požarevac – Zabela proizlazi da podnosilac nije izjavljivao žalbu protiv navedenog rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je 24. decembra 2011. godine, preko majke i brata, podneo pritužbu Zaštitniku građana.

b) Postupajući po navedenoj pritužbi, stručni tim Zaštitnika građana je 27. decembra 2011. godine obavio vanrednu posetu Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela. U sprovedenom postupku, Stručni tim je uzeo izjavu od podnosioca ustavne žalbe, obavio neposredni lekarski pregled, izvršio uvid u službenu dokumentaciju i pribavio izjave od upravnika Zavoda i lekara S. S.

Preporukom broj 2410 od 31. decembra 2011. godine, Zaštitnik građana je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela povređeno pravo na psihički i fizički integritet, jer je 24. decembra 2011. godine bio izložen torturi. U preporuci je utvrđeno da telesne povrede koje su nanete podnosiocu nisu evidentirane u službenim evidencijama, da o njima nije obavešten upravnik Zavoda, niti je podnosilac odveden na pregled kod lekara, te da je time podnosiocu povređeno pravo na zdravstvu zaštitu.

Na osnovu utvrđenih nedostataka, Zavodu je upućena preporuka za preduzimanje svih raspoloživih mera u cilju utvrđivanja odgovornosti službenih lica Zavoda za nasilje primenjeno nad podnosiocem 24. decembra 2011. godine, za propuštanje evidentiranja nanetih telesnih povreda, obaveštavanja upravnika Zavoda, kao i za propuštanje da podnosilac bude odveden na pregled kod lekara. Upućena je i preporuka da Kazneno-popravni zavod Požarevac – Zabela u budućem postupanju štiti pravo svih lica lišenih slobode na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta i preduzme sve raspoložive mere da spreče nastanak torture ili bilo kog drugog oblika zlostavljanja, te da će u budućem postupanju evidentirati svaki pojedinačni slučaj nanošenja telesnih povreda licima lišenim slobode, o tome bez odlaganja obavestiti upravnika Zavoda, a povređeno lice odmah odvesti na pregled kod lekara.

U razlozima preporuke je, pored ostalog, navedeno da je na osnovu neposrednog nalaza i mišljenja člana Stručnog tima Zaštitnika građana doc. dr Đ. A, sudskog veštaka forenzičke struke i člana Evropskog komiteta za prevenciju mučenja, ocenjeno da je do povređivanja podnosioca došlo u dva vremenska perioda, i to pre prvog lekarskog pregleda koji je obavio zavodski lekar 22. decembra 2011. godine, kao i nakon kontrolnog pregleda ovog lekara od 23. decembra 2011. godine. U razlozima se dalje navodi da na ovakav zaključak upućuje broj i opsežnost konstatovanih postojećih povreda u poređenju sa povredama iz lekarskog nalaza od 22. decembra 2011. godine, kao i izgled i prebojavanje pojedinih povreda, posebno broja krvnih podliva u predelu ramena i natključno-ključnim predelima u odnosu na prebojenost ostalih krvnih podliva, te da izgled i karakter povreda upućuje na zaključak da su iste mogle nastati kao posledica višekratnog dejstva tupine mehaničkog oruđa, moguće gumene palice, a da je naknadno, usled razlivanja i napredovanja procesa zaceljenja došlo do izmene izgleda povreda. Posebno se obrazlaže povreda u predelu leve ušne školjke i u levom zaušnom predelu, u sklopu koje je moguće da je došlo do povrede bubne opne i ocenjuje da je ista mogla nastati najmanje jednokratnim dejstvom tupine, udarom šire površine, moguće dlanom ili nadlanicom preko levog uha, te je ocenjeno da ukoliko se ustanovi da je u sklopu ove povrede došlo do nastanka rascepa bubne opne, ista povreda bi predstavljala tešku telesnu povredu. U razlozima preporuke se dalje navodi da izgled, raspored, lokalizacija i druge karakteristike konstatovanih povreda u predelu trupa, gornjih i donjih udova, upućuju na zaključak da su iste mogle nastati u položaju povređivanja koji opisuje podnosilac. Dalje se navodi da je zavodski lekar izjavio da su postojeće povrede na dan posete Stručnog tima višestruko većeg obima od povreda koje je on uočio tokom lekarskog pregleda obavljenog 22. decembra 2011. godine, a koje je opisao u svom lekarskom izveštaju sačinjenom tog dana. U preporuci se zaključuje da je Zaštitnik građana na osnovu nalaza doc. dr Đ. A, izveštaja zavodskog lekara od 22. decembra 2011. godine, kao i njegove napred opisane izjave, zaključio da brojnost i težina povreda koje je zadobio podnosilac nesumnjivo ukazuju na činjenicu da je on nakon 22. decembra 2011. godine, kada je evidentirana primena sredstava prinude - fizičke sile i gumene palice i nakon obavljenog lekarskog pregleda 23. decembra 2011. godine, ponovo bio izložen telesnom povređivanju, te da vrsta i način povređivanja nesumnjivo upućuju na zaključak da je prilikom nanošenja telesnih povreda korišćena gumena palica, kao i da su telesne povrede nanete od strane pripadnika Službe za obezbeđenje. Na osnovu prethodno utvrđenih činjenica, u preporuci se navodi da je poklonjeno poverenje navodu podnosioca da su mu telesne povrede nanete 24. decembra 2011. godine. Dalje se navodi da je na osnovu izjava upravnika Zavoda, zavodskog lekara i uvida u službene evidencije, Zaštitnik građana utvrdio da telesne povrede podnosioca koje su nastale 24. decembra 2011. godine uopšte nisu evidentirane u službenim evidencijama, da o tome nije obavešten upravnik Zavoda, niti da je tim povodom podnosilac odveden na lekarski pregled.



- Druge okolnosti od značaja za period izdržavanja kazne zatvora u Kazneno- popravnom zavodu Požarevac – Zabela



Iz dokumentacije dostavljene Ustavnom sudu od strane upravnika Kazneno-popravnog zavoda Požarevac – Zabela i direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, a povodom događaja od 24. decembra 2011. godine, utvrđeno je da je podnosilac odbio da se upravniku Zavoda i zaposlenima u Službi za obezbeđenje izjasni na okolnosti povređivanja od 24. decembra 2011. godine, te da se od 24. do 26. decembra 2011. godine nije obraćao upravniku Zavoda, odnosno nije koristio pravo na pritužbu zbog nezakonitog postupanja službenih lica.

Dalje je utvrđeno da su u vezi događaja od 24. decembra 2011. godine, nakon preporuke Zaštitnika građana, od strane upravnika Zavoda izvršene odgovarajuće radnje, radi prikupljanja svih dokaza i informacija koje bi ukazale na način povređivanja podnosioca, i to: uvid u raspored rada i evidencije o prisutnosti radi utvrđivanja identiteta službenih lica koja su radila 24. decembra 2011. godine, uzimanje izjava svih lica (službenih, osuđenih i pritvorenih) koja su bila ili mogla biti upoznata sa eventualnom primenom sredstava prinude, uvid u sistem video nadzora za 24. decembar 2011. godine, uvid u knjigu prijava osuđen ih lica za lekarske preglede, uvid u zdravstveni karton, uvid u knjigu evidencija o primeni mera prinude, uvid u knjigu pritužbi osuđenih lica, te da se od strane Uprave nije moglo sa sigurnošću utvrditi na koji način je došlo do povređivanja podnosioca, niti su identifikovani eventualni počinioci, niti su pokrenuti disciplinski postupci protiv pripadnika Službe obezbeđenja.

Po krivičnoj prijavi podnosioca ustavne žalbe, Osnovno javno tužilaštvo u Požarevcu je 14. marta 2012. godine podnelo istražnom sudiji Osnovnog suda u Požarevcu predlog za preduzimanje određenih istražnih radnji Ktr. 348/12 protiv NN lica zbog krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. KZ u sticaju sa krivičnim delom teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ. Pored podnosioca ustavne žalbe, koji je ispitan kao svedok 1. juna 2012. godine, tokom traj anja predistražnog postupka, kao svedoci su ispitani komandir i 13 radnika Službe obezbeđenja, lekar Zdravstvene službe Zavoda S. S, kao i zatvorenik M. M. koji je delio „sobu za prekršaje“ sa podnosiocem, a izvršen je uvid u kopiju dnevne knjige. Takođe, obavljeno je i sudsko-medicinsko veštačenje radi utvrđivanja vrste, kvalifikacije i mehanizma nastanka telesnih povreda podnosioca ustavne žalbe.

U nalazu i mišljenju veštaka od 27. avgusta 2012. godine je, pored ostalog, navedeno da se na osnovu povreda konstatovanih pregledima od strane zatvorskog lekara 22. i 23. decembra 2011. godine, s jedne strane, i na osnovu svih povreda konstatovanih od strane lekara iz Stručnog tima Zaštitnika građana, s druge strane, zaključuje da je M. J. sve navedene povrede zadobio u dva navrata, u jednom aktu 22. decembra 2011. godine i u drugom aktu najverovatnije 24. decembra 2011. godine. U nalazu i mišljenju se dalje navodi da je sve u nalazu navedene povrede koje je M. J. zadobio 24. decembra 2011. godine moglo da nanese jedno isto lice, ali i dva ili više lica, te da brojnost povreda i njihova lokalizacija ukazuju da je za nanošenje ovih povreda bilo potrebno relativno duže vreme, najmanje desetak minuta, kao i da sve navedeno u nalazu ukazuje da je M. J. 24. decembra 2011. godine „pretrpeo u punom smislu reči psiho-fizičku torturu, odnosno da sve tada nanete mu povrede imaju karakter zlostavljanja“.

Postupajući po nalogu istražnog sudije za dostavljanje podatka o radniku Službe obezbeđenja koji je u 2011. godini nosio oznaku broja 1244, a koji je u svom iskazu naveo podnosilac, upravnik Zavoda je dopisom od 15. oktobra 2012. godine obavestio sud da u Službi za obezbeđenje ne postoji pripadnik sa službenom oznakom broj 1244. Postupajući po nalogu istražnog sudije za dostavljanje snimka sačinjenog kamerom video nadzora u suterenu VII paviljona ispred sobe broj 3 u kojoj se nalazio podnosilac, upravnik Zavoda je dopisom od 4. decembra 2012. godine obavestio sud da u suterenu VII paviljona u to vreme nije bilo instaliranog video nadzora.

Podneskom Ktn. 106/13 od 15. maja 2013. godine Osnovno javno tužilaštvo u Požarevcu je obavestilo istražnog sudiju Osnovnog suda u Požarevcu da je to tužilaštvo donelo odluku da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka, te da je nadležnoj Policijskoj upravi u Požarevcu podnelo zahtev za otkrivanje NN lica zbog krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. KZ u sticaju sa krivičnim delom teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ.

Istražni sudija je 21. maja 2013. godine zatražio od Osnovnog javnog tužilaštva u Požarevcu obaveštenje o tome da li je M. J. dostavljena odluka T užilaštva u predmetu Ktr. 348/12, te da li je poučen o pravu na preuzimanje krivičnog gonjenja.

Ustavni sud je dalje utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe 10. aprila 2012. godine podneo Upravi za izvršenje krivičnih sankcija molbu za premeštaj u drugi zavod za izvršenje krivičnih sankcija, u kojoj je, pored ostalog, navedeno da je protiv stražara KPZ Požarevac - Zabela podneo krivičnu prijavu, te da strahuje za svoju sigurnost i bezbednost, jer mu svakodnevno stižu pretnje ukoliko ne odustane od podnete krivične prijave.

Upravnik KPZ Požarevac – Zabela je 24. maja 2012. godine dao odgovor na podnesak podnosioca, u kome je navedeno da je na osnovu izveštaja Službe za tretman i Službe za obezbeđenje, odlučio da nema osnova za premeštaj podnosioca u bilo koji drugi zavod.



2. Odredbe Ustava i međunarodnih ugovora od značaja za odlučivanje

Odredbom člana 22. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Odredbama člana 25. Ustava je utvrđeno: da je fizički i psihički integritet nepovrediv (stav 1.); da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (stav 2.). Odredbama člana 28. Ustava je utvrđeno: da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti (stav 1.); da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode (stav 2.); da je zabranjeno iznuđivanje iskaza (stav 3.). Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Odredbom člana 68. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja. Odredbom člana 198. stav 2. Ustava je utvrđeno da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita.

Odredbom člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je utvrđeno da niko ne sme biti podvrgnut mučenju ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Odredbom člana 13. Evropske konvencije je utvrđeno da svako kome su povređena pra va i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira na to da li su povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

Odredbama člana 1. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91) (u daljem tekstu: Konvencija UN) je propisano: da u smislu ove konvencije, izraz „tortura/mučenje“ označava svaki akt kojim se jednom licu namerno nanose bol ili teške fizičke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog trećeg lica obaveštenja ili priznanja ili njegovog kažnjavanja za delo koje je to ili neko treće lice izvršilo ili za čije izvršenje je osumnjičeno, zastrašivanja tog lica ili vršenja pritiska na njega ili zastrašivanja ili vršenja pritiska na neko treće lice ili iz bilo kojeg drugog razloga zasnovanog na bilo kom obliku diskriminacije ako taj bol ili te patnje nanosi službeno lice ili bilo koje drugo lice koje deluje u službenom svojstvu ili na njegov podsticaj ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pristankom, te da se taj izraz ne odnosi na bol ili patnje koje su rezultat isključivo zakonitih sankcija, neodvojivih od tih sankcija ili koje te sankcije prouzrokuju (stav 1.); da je ovaj član bez štete po bilo koji međunarodni instrument ili bilo koji nacionalni zakon koji sadrži ili može sadržavati odredbe šireg značaja (stav 2.). Odredbom člana 2. stav 1. Konvencije UN je propisano da svaka država članica preduzima zakonske, administrativne, sudske ili druge efikasne mere kako bi sprečila izvršenje akata torture na teritoriji pod njenom jurisdikcijom. Odredbama člana 4. Konvencije UN je propisano: da svaka država članica nastoji da se prema njenom krivičnom pravu sva akta torture smatraju krivičnim delima, te da je isti slučaj i sa pokušajem vršenja torture ili nekog drugog akta koji izvrši neko lice, a koji predstavlja saučesništo ili učestvovanje u aktu torture (stav 1.); da svaka država članica određuje za ova krivična dela odgovarajuće kazne kojima je uzeta u obzir njihova težina (stav 2.). Odredbom člana 12. Konvencije UN je propisano da se svaka država članica stara da nadležni organi neodložno izvrše nepristrasnu istragu svaki put kad postoje opravdani razlozi da se posumnja da je akt torture izvršen na nekoj teritoriji pod njenom jurisdikcijom. Odredbom člana 13. Konvencije UN je propisano da svaka država članica obezbeđuje svakom licu koje tvrdi da je bilo podvrgnuto torturi na nekoj teritoriji pod njenom jurisdikcijom pravo da se žali nadležnim organima spomenute države koji će neodložno i nepristrasno ispitati slučaj, te da će se preduzeti mere radi obezbeđenja zaštite lica koje se žalilo i lica kao svedoka od svakog lošeg postupanja ili bilo kakvog zastrašivanja zbog podnesene žalbe ili bilo kakve date izjave. Odredbom člana 16. stav 1. Konvencije UN je propisano da se svaka država članica obavezuje da će na teritoriji pod svojom jurisdikcijom zabraniti primenu drugih dokumenata o uvođenju surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, a koja nisu akta torture utvrđena u članu 1, ako takva akta vrši predstavnik javne funkcije ili neko drugo lice koje istupa u službenom svojstvu ili na njegovo podsticanje ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pristankom, te da se obaveze navedene u čl. 10, 11, 12. i 13. primenjuju tako što će pojam torture biti zamenjen pojmom drugih oblika surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka.

Zakonom o ratifikaciji Opcionog protokol a uz Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06 i „ Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, broj 7/11 ) je propisano: da je cilj ovog protokola da uspostavi sistem redovnih poseta mestima gde se nalaze lica lišena slobode od strane nezavisnih međunarodnih i domaćih tela, radi prevencije torture i drugih surovih neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka (član 1.); da je s vaka država članica dužna da ima, odredi ili uvede, najkasnije godinu dana nakon stupanja na snagu ovog protokola ili nakon njegove ratifikacije ili pristupanja ovom protokolu, jedan ili više nezavisnih nacionalnih mehanizama za prevenciju torture na nacionalnom nivou, te da mehanizmi koje uspostavljaju decentralizovane jedinice mogu biti određeni kao nacionalni mehanizmi za prevenciju u smislu ovog protokola, ukoliko su u skladu sa njegovim odredbama (član 17.). Odredbama člana 2a ovog Zakona je propisano: da se o dređuje Zaštitnik građana da obavlja poslove Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture (stav 1.); da u obavljanju poslova Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture Zaštitnik građana sarađuje sa ombudsmanima autonomnih pokrajina i udruženjima čijim je statutom predviđeni cilj udruživanja unapređenje i zaštita ljudskih prava i sloboda, u skladu sa zakonom.

U preambuli Evropske konvencije za sprečavanje mučenja i neljudskog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja izmenjene i dopunjene Protokolom 1 i Protokolom 2 uz Konvenciju („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 16/05 i 2/06 i „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, broj 7/11) je navedeno da su države članice Saveta Evrope, potpisnice ove konvencije , donele istu, vodeći računa o odredbama Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, podsećajući da, prem a članu 3. pomenute Konvencije „niko se ne sme podvrgnuti mučenju ili nečovečnom, odnosno ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju“, konstatujući da osobe koje smatraju da su žrtve prekršaja člana 3. mogu da se koriste mehanizmima koje predviđa ova k onvencija, uverene da se zaštita osoba lišenih slobode od mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka može pojačati vansudskim sredstvima preventivnog karaktera koja se zasnivaju na posetama.

Saglasno članu 1. ove konvencije, ustanovljen je Evropski komitet za sprečavanje mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka (u daljem tekstu: Komitet), koji putem poseta osobama lišenim slobode ispituje kako se prema njima postupa sa ciljem da, ukoliko je potrebno, poveća zaštitu tih osoba od mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka. Članom 2. Konvencije određeno je da je svaka država članica dužna da dozvoli da se, u skladu sa Konvencijom, sprovode posete osobama koje su javne vlasti lišile slobode u svakom mestu koje je u okviru njene nadležnosti.

U Izveštaju Vladi Republike Srbije o poseti Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i neljudskog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (u daljem tekstu: CPT) od 1. do 11. februara, koji je usvojen 5. jula 2011. godine se, pored ostalog, navodi da je Delegacija CPT-a obavila prateće posete Okružnom zatvoru u Beogradu i Kazneno-popravnom zavodu Zabela u Požarevcu, gde je svoju pažnju usmerila na delove visokog stepena bezbednosti i odeljenja vraćanja u pritvor, kao i na specijalna odeljenja (stav 32.). U Izveštaju se dalje navodi da „...u Kazneno-popravnom zavodu Zabela Požarevac i u Kazneno-popravnom ženskom zatvoru Požarevac CPT nije u razgovorima čuo nikakve navode o fizički neadekvatnom postupanju. Što se tiče ove druge ustanove, atmosfera je vidljivo bolja nego što je bio slučaj tokom posete 2007. godine. Međutim, delegacija jeste čula neke navode o fizički neadekvatnom postupanju prema zatvorenicima od strane osoblja u Okružnom zatvoru Beograd, kao i navode o verbalnim napadima. Veći broj navoda od strane zatvorenika o fizički neadekvatnom postupanju od strane zatvorskog osoblja odnosi se na jedinicu visoke bezbednosti (Paviljon VII) Kazneno-popravnog zavoda Zabela Požarevac; navodi o neadekvatnom postupanju odnosili su se na udarce palicama i šutiranje u slučajevima kada je zatvorsko osoblje na taj način reagovalo na slučajeve sitnijeg kršenja zatvorske discipline. Bez obzira na to, izgleda da je došlo do smanjenja broja navoda o neadekvatnom postupanju, koje se podudara sa imenovanjem novog direktora zavoda i novog rukovodioca paviljona visoke bezbednosti od proleća 2010. godine. Komitet preporučuje da rukovodstvo Kazneno-popravnog zavoda Požarevac Zabela, zatvorskom osoblju prenese jasnu poruku da je bilo koji oblik neadekvatnog postupanja sa zatvorenicima neprihvatljiv i da će svako ko čini, pomaže i omogućava ili toleriše takvu zloupotrebu biti strogo kažnjen. Potrebno je da rukovodstvo Zavoda pokaže veći stepen predostrožnosti u ovoj oblasti time što će osigurati redovno prisustvo rukovodilaca Zavoda u pritvorskim jedinicama (uključujući i jedinicu visoke bezbednosti), kroz direktan kontakt sa zatvorenicima, istrage pritužbi od strane zatvorenika, i bolju obuku osoblja. Nadalje, u kontekstu prevencije i istrage slučajeva neadekvatnog postupanja, potrebno je obratiti pažnju na bolju pokrivenost sistemima video nadzora, skupa sa obezbeđenjem snimaka i odgovarajućom politikom arhiviranja zabeleženog/snimljenog materijala. Slično upozorenje potrebno je preneti zaposlenima u Okružnom zatvoru Beograd (stav 37.)...“.

U Izveštaju se dalje navodi da je „...CPT već u povodu svoje dve ranije posete naglasio da zatvorske usluge zdravstvene zaštite mogu da daju značajan doprinos prevenciji neadekvatnog postupanja prema zatvorenicima kroz sistematično evidentiranje povreda i, kada je to potrebno, davanje informacija relevantnim organima. Pregled medicinske evidencije u Okružnom zatvoru Beograd i Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela pokazao je da evidentiranje i izveštavanje o povredama zatvorenika kako prilikom prijema tako i tokom boravka u ustanovama ima mnogo propusta. Treba pogledati preporuke na ovu temu date u tač ki 18. Osim toga, zatvorenici su u razgovoru informisali delegaciju da je osoblje Kazneno-popravnog zavoda Požarevac – Zabela nespremno da evidentira takve povrede i da reaguje na navode o neadekvatnom postupanju. CPT preporučuje da se preduzmu mere kojima će se osigurati da medicinsko osoblje u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela bude informisano i svesno svoje odgovornosti u ovom pogledu (stav 38.)...“.

U Odgovoru vlasti Republike Srbije u vezi Izveštaja Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka povodom treće redovne posete Republici Srbiji sprovedenoj u periodu od 1. do 11. februara 2011. godine se, pored ostalog, navodi da je u Republici Srbiji uspostavljen Nacionalni mehanizam za prevenciju torture (NPM) donošenjem Zakona o dopuni Zakona o ratifikaciji Opcionog protokola uz Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka („Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, broj 7/ 11), koji je Narodna skupština Republike Srbije usvojila 28. jula 2011. godine. Dalje se navodi da je tim zakonom propisano: „Određuje se Zaštitnik građana da obavlja poslove Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture. U obavljanju poslova Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture Zaštitnik građana sarađuje sa ombudsmanima autonomnih pokrajina i udruženjima čijim je statutom predviđeni cilj udruživanja unapređenje i zaštita ljudskih prava i sloboda, u skladu sa zakonom“.



3. Odredbe zakona i podzakonskih akata od značaja za odlučivanje

Prema odredbi člana 40. Zakona o državnoj upravi („ Službeni glasnik RS“, br. 20/92, 6/93, 48/93, 53/93, 67/93, 48/94, 49/99, 79/05, 101/05, 101/07, 95/10 i 87/11), zakonom se mogu radi celovitog obavljanja poslova iz delokruga ministarstva, za pojedine oblasti uprave obrazovati posebni organizacioni oblici, u skladu sa prirodom zadataka i poslova koje organ vrši.

Prema članu 7. Zakona o ministarstvima („Službeni glasnik RS“ , broj 16/11), Ministarstvo pravde, pored ostalog, obavlja poslove državne uprave koji se odnose na izvršenje krivičnih sankcija.

Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“ , broj 30/10) (u daljem tekstu: ZUP) propisuje: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da je, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, a u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, a ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (član 208. stav 2.); da se žalba podnosi u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja, ako zakonom nije drukčije određeno (član 220.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) (u daljem tekstu: ZUS) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje i o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita i da se odredbe ovog zakona, koje se odnose na upravni akt, primenjuju i na druge akte protiv kojih se može voditi upravni spor (član 3. st. 2. i 4.); da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.); da će, kada je tužba podneta na osnovu člana 19. ovog zakona, a sud nađe da je osnovana, presudom uvažiti tužbu i naložiti da nadležni organ donese rešenje, a ako sud raspolaže potrebnim činjenicama, a priroda stvari to dozvoljava, on može svojom presudom neposredno rešiti upravnu stvar (član 44 .).

Odredbom člana 19. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 20/09) (u daljem tekstu: ZKP) je propisano: da se k rivični postupak pokreće po zahtevu ovlašćenog tužioca (stav 1.); da je z a krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti ovlašćeni tužilac javni tužilac, a za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi ovlašćeni tužilac je privatni tužilac (stav 2.). Odredbom člana 20. ZKP je propisano da ako ovim zakonikom nije drugačije određeno, javni tužilac je dužan da preduzme krivično gonjenje kad postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Odredbom člana 222. stav 1. ZKP je propisano da su s vi državni organi, organi teritorijalne autonomije ili organi lokalne samouprave, javna preduzeća i ustanove dužni da prijave krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obavešteni ili za njih saznaju na drugi način.

Odredbama čl. 148. do 153. ZKP je uređeno postupanje sa pritvorenicima. Odredbom člana 148. ZKP je propisano: da se u toku pritvora ne sme vređati ličnost i dostojanstvo pritvorenika (stav 1.); da se p rema pritvoreniku mogu primenjivati samo ona ograničenja koja su potrebna da se spreče bekstvo, podstrekavanje trećih lica da unište, sakriju, izmene ili falsifikuju dokaze ili tragove krivičnog dela, i neposredni ili posredni kontakti pritvorenika usmereni na uticanje na svedoke, saučesnike i prikrivače. Odredbama člana 150. ZKP je propisano: da se p ritvorenik može dopisivati s licima van zatvora sa znanjem i pod nadzorom istražnog sudije, da istražni sudija može zabraniti slanje i primanje pisama i drugih pošiljki štetnih za vođenje postupka, te da protiv rešenja istražnog sudije pritvorenik može izjaviti žalbu koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 4.); da se z abrana iz stava 4. ovog člana ne odnosi na prepisku pritvorenika sa svojim braniocem, osim ako ovim zakonikom nije drugačije propisano, kao i pisma koja pritvorenik šalje međunarodnim sudovima, međunarodnim organizacijama koje se bave zaštitom ljudskih prava, zaštitniku građana i domaćim organima zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, ili ih od njih prima (stav 5.); da se n e može zabraniti slanje molbe, pritužbe ili žalbe lica lišenog slobode ili pritvorenog lica, te da se ovakva pismena šalju i primaju u zapečaćenoj koverti, koja se zatvara i otvara pred pritvorenikom i to samo u cilju pregleda sadržaja koverte, a ne i sadržaja pismena (stav 6.); da p osle podignute optužnice, do pravnosnažnosti presude, ovlašćenja iz st. 1, 2. i 4. ovog člana vrši predsednik veća (stav 7.). Odredbama člana 152. ZKP je propisano: da nadzor nad pritvorenicima vrši predsednik suda koji je na to ovlašćen (stav 1.); da je p redsednik suda ili sudija koga on odredi dužan da najmanje jedanput nedeljno obiđe pritvorenike i da se, ako nađe za potrebno, i bez prisustva nadzornika i stražara obavesti kako se pritvorenici hrane, kako se snabdevaju drugim potrebama i kako se sa njima postupa, te da je predsednik, odnosno sudija koga on odredi dužan da o nepravilnostima uočenim prilikom obilaska zatvora bez odlaganja obavesti ministarstvo nadležno za pravosuđe, koje je dužno da u roku od 15 dana od dana prijema obavesti predsednika suda, odnosno sudiju o merama preduzetim za njihovo otklanjanje, a da određeni sudija ne može biti istražni sudija (stav 2.); da p redsednik suda i istražni sudija mogu u svako doba da obilaze sve pritvorenike, da s njima razgovaraju i da od njih primaju pritužbe (stav 3.).

Odredbom člana 1. stav. 1. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 72/09 i 31/11) (u daljem tekstu: ZIKS) je propisano da se ovim zakonom uređuje, ako posebnim zakonom nije drukčije uređeno, postupak izvršenja krivičnih sankcija prema punoletnim licima, prava i obaveze lica prema kojima se izvršavaju sankcije, organizacija Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, nadzor nad njenim radom, izvršenje sankcija izrečenih za privredne prestupe i prekršaje, oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom i privrednim prestupom i primena mere pritvora.

Odredbama člana 6. ZIKS je propisano: da se sankcija izvršava na način kojim se jamči poštovanje dostojanstva lica prema kome se ona izvršava (stav 1.); da su zabranjeni i kažnjivi postupci kojima se lice prema kome se izvršava sankcija podvrgava bilo kakvom obliku mučenja, zlostavljanja, ponižavanja ili eksperimentisanja (stav 2.); da je kažnjiva prinuda prema licu prema kome se izvršava sankcija ako je nesrazmerna potrebama njenog izvršenja (stav 3.). Članom 8. ZIKS je predviđeno da lice prema kome se izvršava sankcija ima pravo na zaštitu osnovnih prava propisanih Ustavom, potvrđenim međunarodnim ugovorima, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ovim zakonom, kao i da lice prema kome se izvršava sankcija može biti ograničeno u osnovnim pravima samo u meri neophodnoj za izvršenje sankcije i u postupku propisanom ovim zakonom.

Član 9. ZIKS propisuje da je protiv pojedinačnih akata kojima se rešava o pravima i obavezama lica prema kome se izvršava sankcija dozvoljena sudska zaštita, u skladu sa ovim zakonom, kao i da se za podneske, službene radnje i rešenja u vezi sa primenom odredaba ovog zakona ne plaća taksa, ako zakonom nije drukčije određeno. Član 12. stav 1. ZIKS propisuje da Uprava za izvršenje krivičnih sankcija (u daljem tekstu: Uprava) organizuje, sprovodi i nadzire izvršenje kazne zatvora, maloletničkog zatvora, kazne rada u javnom interesu, uslovne osude sa zaštitnim nadzorom, mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, obaveznog lečenja narkomana i obaveznog lečenja alkoholičara, kao i vaspitne mere upućivanja u vaspitno-popravni dom (u daljem tekstu: krivične sankcije). Odredbom člana 75. stav 5. ZIKS je propisano da osuđeni ima pravo na dopisivanje bez nadzora sa braniocem, Zaštitnikom građana ili drugim državnim organima i međunarodnim organizacijama za zaštitu ljudskih prava.

Odredbama člana 114. ZIKS propisano je: da se osuđeni može, radi ostvarivanja svojih prava, podneskom obratiti načelniku ili drugom ovlašćenom licu iz odgovarajuće službe zavoda (stav 1.); da je lice iz stava 1. ovog člana dužno da u roku od pet dana od dana predaje podneska, pismeno i obrazloženo odgovori na podnesak osuđenog (stav 2.); da osuđeni ima pravo pritužbe upravniku zavoda zbog povrede prava ili drugih nepravilnosti koje su u zavodu učinjene prema njemu (stav 3.); da je upravnik zavoda ili lice koje on ovlasti dužno da ispita pritužbu osuđenog i da u roku od 15 dana donese rešenje (stav 4.); da osuđeni koji ne dobije odgovor na pritužbu ili nije zadovoljan donetim rešenjem ima pravo da u roku od osam dana, od dana prijema rešenja, podnese žalbu direktoru Uprave (stav 5.); da je direktor Uprave dužan da o žalbi odluči u roku od 30 dana od dana prijema žalbe (stav 6.). Odredbe člana 114a ZIKS propisuju: da ako osuđeni smatra da je njegovo pravo povređeno postupanjem upravnika, može podneti pritužbu direktoru Uprave (stav 1.); da će, ako direktor Uprave ili lice koje on ovlasti utvrdi da pritužba nije podneta iz razloga navedenog u stavu 1, pritužbu dostaviti nadležnom organu i o tome će obavestiti osuđenog (stav 2.); da direktor Uprave ili lice koje on ovlasti može da ispita osnovanost pritužbe i neposrednim uvidom u svu relevantnu dokumentaciju zavoda, razgovorom sa upravnikom i zaposlenima u zavodu, razgovorom sa osuđenim koji je podneo pritužbu i drugim osuđenima, bez prisustva zaposlenih u zavodu (stav 3.); da će, ako se utvrdi da je pritužba osnovana, direktor Uprave naložiti da se otkloni povreda prava osuđenog (stav 4.); da će, ako smatra da je do povrede prava osuđenog došlo usled postupanja zaposlenog, direktor Uprave obavestiti pismeno upravnika zavoda i lice ovlašćeno za vršenje nadzora, a ako smatra da je do povrede prava osuđenog došlo usled postupanja upravnika obavestiće lice ovlašćeno za vršenje nadzora (stav 5.).

Odredbama člana 128. ZIKS je, pored ostalog, propisano: da se mere prinude prema osuđenom mogu primeniti samo kada je neophodno da se spreči: 1) bekstvo osuđenog; 2) fizički napad na drugo lice; 3) nanošenje povrede drugom licu; 4) samopovređivanje; 5) prouzrokovanje materijalne štete; 6) aktivan i pasivan otpor osuđenog (stav 1.); da se pod aktivnim otporom podrazumeva svako suprotstavljanje osuđenog zakonitim službenim merama, radnjama i nalozima službenog ili ovlašćenog lica koje se vrši zaklanjanjem ili držanjem za lice ili predmet, otimanjem, stavljanjem u izgled da će se lice napasti ili preduzimanjem slične radnje (stav 2.); da se pod pasivnim otporom podrazumeva svako suprotstavljanje osuđenog zakonitim službenim merama, radnjama i nalozima službenog ili ovlašćenog lica koje se vrši oglušivanjem ili zauzimanjem klečećeg, sedećeg, ležećeg ili sličnog položaja.

Odredbama člana 165. ZIKS je propisano: da protiv konačne odluke kojom je osuđenom tokom izvršenja kazne zatvora ograničeno ili povređeno neko pravo utvrđeno ovim zakonom osuđeni ima pravo na sudsku zaštitu (stav 1.) i da se sudska zaštita iz stava 1. ovog člana ostvaruje u upravnom sporu (stav 2.). Odredbom člana 166. ZIKS je propisano da se tužba za sudsku zaštitu podnosi u roku od tri dana od dana dostavljanja odluke (stav 1.) i da će o tužbi iz stava 1. ovog člana nadležni sud odlučiti u roku od 30 dana od dana prijema tužbe (stav 2.).

Odredbama čl. 235. do 250. ZIKS je uređeno pitanje primene mere pritvora. Tako je odredbom člana 235. stav 3. ZIKS propisano da se u postupku sa pritvorenicima primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku i odredbe ovog zakona , a odredbom člana 239. da pritvorenik boravi u zavodu pod istim uslovima kao i osuđeno lice, ako Zakonikom o krivičnom postupku nije drukčije određeno. Odredbom člana 241. ZIKS je propisao da se p ritvorenik može, samo po nalogu suda koji je odredio pritvor ili kad to zahteva hitna medicinska pomoć, izvesti iz zavoda i sprovesti drugim organima, odnosno u zdravstvenu ustanovu. Odredbom člana 242. ZIKS je propisano da k ad pritvorenik povredi akt o kućnom redu zavoda ili učini drugi disciplinski prestup, zavod odmah o tome obaveštava sud pred kojim se vodi postupak. Odredbama člana 243. ZIKS je propisano da se p rinuda prema pritvoreniku primenjuje shodno odredbama ovog zakona koje uređuju primenu prinude prema osuđenim licima (stav 1.) i da se o primeni prinude odmah obaveštava sud pred kojim se vodi postupak (stav 2.). Odredbom člana 245. ZIKS je propisano da p rimenu mere pritvora nadzire predsednik višeg suda na čijem je području sedište zavoda u kome se izvršava pritvor. Odredbom člana 249. ZIKS je propisano da se p ritvorenik koji se na osnovu Zakonika o krivičnom postupku, na sopstveni zahtev, pre pravnosnažnosti presude upućuje na izvršenje kazne zatvora, izjednačava u pravima i dužnostima sa osuđenim licem. Odredbom člana 250. ZIKS je propisano da akt o kućnom redu za primenu mere pritvora donosi ministar nadležan za pravosuđe, a odredbom člana 281. stav 2. ZIKS je propisano da će p ropisi predviđeni ovim zakonom biti doneti u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. Odredbom člana 282. ZIKS je propisano da ovaj zakon stupa na snagu 1. januara 2006. godine.

Odredbama člana 137. Krivičnog zakonika ( „Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) je propisano krivično delo zlostavljanje i mučenje. Tako je propisano : da će se kazniti zatvorom do jedne godine ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo (stav 1.); da će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina k o primenom sile, pretnje, ili na drugi nedozvoljeni način drugome nanese veliki bol ili teške patnje s ciljem da od njega ili od trećeg lica dobije priznanje, iskaz ili drugo obaveštenje ili da se on ili neko treće lice zastraši ili nezakonito kazni, ili to učini iz druge pobude zasnovane na bilo kakvom obliku diskriminacije (stav 2 .); da će se za delo iz stava 1. kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine, a za delo iz stava 2. zatvorom od jedne do osam godina ako delo iz st. 1. i 2. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe (stav 3.) .

Odredbama člana 1. Zakona o Zaštitniku građana („Službeni glasnik RS“, br. 79/05 i 54/07) je propisano: da se ovim zakonom ustanovljava Zaštitnik građana kao nezavisan državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, kao i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja (u daljem tekstu: organi uprave) (stav 1.); da se Zaštitnik građana stara o zaštiti i unapređenju ljudskih i manjinskih sloboda i prava (stav 2.) . Odredbama člana 17. istog zakona je propisano: da je Zaštitnik građana ovlašćen da kontroliše poštovanje prava građana, utvrđuje povrede učinjene aktima, radnjama ili nečinjenjem organa uprave, ako se radi o povredi republičkih zakona, drugih propisa i opštih akata (stav 1.); da je Zaštitnik građana ovlašćen da kontroliše zakonitost i pravilnost rada organa uprave (stav 2.). Odredbama član 25. Zakona je propisano : da svako fizičko ili pravno, domaće ili strano lice koje smatra da su mu aktom, radnjom ili nečinjenjem organa uprave povređena prava može da podnese pritužbu Zaštitniku građana (stav 1.); da je p re podnošenja pritužbe podnosilac dužan da pokuša da zaštiti svoja prava u odgovarajućem pravnom postupku (stav 3.); da će z aštitnik građana uputiti podnosioca pritužbe na pokretanje odgovarajućeg pravnog postupka, ako je takav postupak predviđen, a neće pokretati postupak dok ne budu iscrpljena sva pravna sredstva (stav 4.); da i zuzetno, Zaštitnik građana može pokrenuti postupak i pre nego što su iscrpljena sva pravna sredstva, ako bi podnosiocu pritužbe bila naneta nenadoknadiva šteta ili ako se pritužba odnosi na povredu principa dobre uprave, posebno nekorektan odnos organa uprave prema podnosiocu pritužbe, neblagovremen rad ili druga kršenja pravila etičkog ponašanja zaposlenih u organima uprave (stav 5.). Odredbama člana 31. Zakona o Zaštitniku građana je propisano: da nakon utvrđivanja svih relevantnih činjenica i okolnosti Zaštitnik građana može obavestiti podnosioca pritužbe da je pritužba neosnovana ili može utvrditi da su postojali nedostaci u radu organa uprave (stav 1.); da će ako nađe da su postojali nedostaci u radu organa uprave, Zaštitnik građana uputiti preporuku organu o tome kako bi uočeni nedostatak trebalo otkloniti (stav 2.); da je o rgan uprave dužan da, najkasnije u roku od 60 dana od dana dobijanja preporuke obavesti Zaštitnika građana o tome da li je postupio po preporuci i otklonio nedostatak, odnosno da ga obavesti o razlozima zbog kojih nije postupio po preporuci (stav 3.); da i zuzetno, ako postoji opasnost da će zbog neotklanjanja nedostatka, prava podnosioca pritužbe biti trajno i u značajnom obimu oštećena, Zaštitnik građana u svojoj preporuci organu uprave može utvrditi i kraći rok za otklanjanje nedostatka, s tim što taj rok ne može biti kraći od 15 dana (stav 4.); da a ko organ uprave ne postupi po preporuci, Zaštitnik građana može o tome da obavesti javnost, Skupštinu i Vladu, a može i da preporuči utvrđivanje odgovornosti funkcionera koji rukovodi organom uprave.

Odredbama člana 359. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik“, br. 110/09, 70/11 i 19/12) je propisano: da se u osnovnom i višem sudu vodi knjiga nadzora nad pritvorenicima, u koju predsednik ili sudija koga on odredi za obilazak, upisuje obaveštenja o tome kako se pritvorenici hrane, kako se snabdevaju neophodnim stvarima i kako se sa njima postupa (stav 1.); da je predsednik, odnosno sudija koga on odredi dužan da bez odlaganja obavesti Ministarstvo o nepravilnostima uočenim prilikom obilaska pritvora (stav 2.); da se sa obaveštenjem unetim u knjigu nadzora i preduzetim merama Ministarstva obaveštavaju sudije i uprava zatvora (stav 3.).

Odredbom člana 1. Pravilnika o nadzoru nad radom zavoda u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“ , broj 49/11) propisano je da se ovim pravilnikom bliže uređuje nadzor nad radom zavoda u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, dok je odredbama člana 2. ovog pravilnika predviđeno da se nadzorom proverava zakonitost i pravilnost rada zavoda, kao i da nadzor u zavodu, u skladu sa Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija (u daljem tekstu: Zakon), obuhvata: 1) status i zaštitu prava lica lišenih slobode; 2) tretman lica lišenih slobode; 3) obezbeđenje zavoda i bezbednost zavoda; 4) materijalno-finansijsko poslovanje zavoda; 5) obuku i upošljavanje lica lišenih slobode; 6) upravljanje zavodom i rad zaposlenih; 7) bezbednost lica lišenih slobode.

Pravilnikom o kućnom redu kazneno-popravnih zavoda i okružnih zatvora („Službeni glasnik RS“, br. 72/10 i 6/12) (u daljem tekstu: Pravilnik), donetim na osnovu odredbe člana 25. ZIKS, propisano je da se ovim pravilnikom bliže uređuju način života i rada osuđenih u kazneno-popravnim zavodima, okružnim zatvorima i kazneno-popravnom zavodu za žene (u daljem tekstu: zavod), ako posebnim propisom nije drukčije određeno (član 1.). Odredbom člana 14. stav 1. Pravilnika propisano je da osuđeni koji je upućen u zavod ostvaruje, u skladu sa Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija (u daljem tekstu: Zakon), prava na: čovečno postupanje; smeštaj; slobodno vreme; ishranu; odeću, rublje i obuću; upućivanje podnesaka; dopisivanje; telefonski razgovor; pravnu pomoć; posete; boravak u posebnoj prostoriji; prijem paketa; prijem novčanih pošiljki; rad i prava na osnovu rada; zdravstvenu zaštitu; obaveštavanje; obrazovanje; ostvarivanje verskih prava; podnesak, pritužbu i žalbu i sudsku zaštitu. Član 62. stav 1. ovog pravilnika predviđa da se u cilju ostvarivanja svojih prava osuđeni može podneskom pismeno obratiti načelniku službe ili drugom ovlašćenom licu iz odgovarajuće službe zavoda. Član 63. Pravilnika, pored ostalog, propisuje: da osuđeni ima pravo pritužbe upravniku zavoda zbog povrede prava ili drugih nepravilnosti koje su u zavodu učinjene prema njemu (stav 1.); da je upravnik zavoda ili lice koje on ovlasti dužan da ispita pritužbu osuđenog i da o njoj donese rešenje u roku od 15 dana (stav 3.); da će, ukoliko se pritužba odnosi na težu povredu radnih obaveza i dužnosti od strane zaposlenog lica, upravnik ili lice koje on odredi, odmah ispitati osnovanost pritužbe i preduzeti mere za sprečavanje daljeg nastupanja štetnih posledica (stav 4.); da će, ukoliko se pritužba odnosi na ugrožavanje ili povredu tela ili zdravlja osuđenog, upravnik zavoda narediti da lekar odmah pregleda osuđenog i da o tome sačini izveštaj (stav 5.). Odredbama člana 64. ovog p ravilnika je propisano: da osuđeni može pismeno zahtevati da se neposredno obrati upravniku zavoda i da sa njim usmeno razgovara, a zahtev se dostavlja preko posebnog sandučeta (stav 1.); da će upravnik zavoda obaviti razgovor sa osuđenim, a ukoliko navedeni razlozi nemaju poverljiv karakter uputiće ga na zakonom i ovim pravilnikom propisan način ostvarivanja i zaštite prava (stav 2.). Članom 65. Pravilnika je propisano: da osuđeni koji ne dobije odgovor na pritužbu ili nije zadovoljan donetim rešenjem, ima pravo da u roku od osam dana od dana prijema rešenja, podnese žalbu direktoru Uprave (stav 1.); da se u žalbi osuđenog navodi broj odluke na koju se žali i u kom pogledu je nezadovoljan donetom odlukom (stav 2.). Prema članu 65. ovog pravilnika, podnesak, pritužbu i žalbu osuđeni podnosi u tri primerka, od kojih se jedan upućuje nadležnom organu, jedan ostaje kod osuđenog, a jedan se ulaže u lični list osuđenog. Odredbe člana 67. ovog Pravilnika propisuju: da, ako osuđeni smatra da je njegovo pravo povređeno postupanjem upravnika zavoda, može podneti pritužbu direktoru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (u daljem tekstu: Uprava), s tim što osuđeni podnosi pritužbu direktoru Uprave u zatvorenoj koverti (stav 1.); da će, ako direktor Uprave ili lice koje on ovlasti utvrdi da pritužba nije podneta iz razloga navedenog u stavu 1. ovog člana, pritužbu dostaviti nadležnom organu i o tome će obavestiti osuđenog (stav 2.). Prema odredbama člana 68. Pravilnika, pored ostalog, propisano je: da osuđeni ima pravo da se bez prisustva službenih lica u zavodu prituži ovlašćenom licu koje, u skladu sa zakonom, nadzire rad zavoda (stav 1.); da se osuđeni može pismeno pritužiti odeljenju nadležnom za poslove nadzora u sedištu Uprave (stav 3.). Odredbe člana 69. ovog pravilnika propisuju: da protiv konačne odluke kojom je osuđenom tokom izvršenja kazne zatvora ograničeno ili povređeno neko pravo utvrđeno zakonom osuđeni ima pravo, u skladu sa zakonom, na sudsku zaštitu (stav 1.); da se sudska zaštita iz stava 1. ovog člana ostvaruje u upravnom sporu (stav 2.). Član 70. Pravilnika predviđa: da se tužba za sudsku zaštitu podnosi u roku od tri dana od dana dostavljanja odluke (stav 1.); da će o tužbi iz stava 1. ovog člana nadležni sud odlučiti u roku od 30 dana od dana prijema tužbe, u skladu sa Zakonom (stav 2.). Odredbama člana 71. ovog pravilnika, pored ostalog, propisano je: da osuđeni ima pravo podnošenja pritužbe Zaštitniku građana pismeno ili usmeno bez prisustva zaposlenih u zavodu (stav 1.); da je, pre podnošenja pritužbe, osuđeni dužan da pokuša da zaštiti svoja prava u odgovarajućem upravnom postupku (stav 2.); da izuzetno, Zaštitnik građana može, u skladu sa zakonom, pokrenuti postupak i pre nego što su iscrpljena sva pravna sredstva u postupku iz stava 2. ovog člana, ako bi podnosiocu pritužbe bila naneta nenadoknadiva šteta ili ako se pritužba odnosi na povredu principa dobre uprave, posebno nekorektan odnos organa uprave prema podnosiocu pritužbe, neblagovremen rad ili druga kršenja pravila etičkog ponašanja zaposlenih u organima uprave (stav 3.). Odredbom člana 72. Pravilnika je predviđeno da podnošenje podnesaka, pritužbi, žalbi ili tužbi, ne povlači odgovornost osuđenog i on zbog toga ne može biti izložen bilo kakvom kažnjavanju, maltretiranju ili uznemiravanju.



4. Ispitivanje postojanja procesnih pretpostavki za odlučivanje

Ustavni sud najpre konstatuje da odredbe člana 25. Ustava garantuju nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i jemstvo da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, kao i da je ista garancija sadržana u članu 3. Evropske konvencije.

U kontekstu konkretnog ustavnosudskog spora, Ustavni sud konstatuje da se navedeno jemstvo u odnosu na predstavnike državnih organa ogleda prvenstveno u obavezi da se uzdrže od radnji kojima se povređuje psihički i fizički integritet lica koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora, odnosno da se uzdrže od izlaganja tog lica mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, a čime se osigurava poštovanje materijalnog aspekta ovog prava.

S druge strane, postoji pozitivna obaveza nadležnih državnih organa da poštuju i zaštite procesni aspekt prava iz člana 25. Ustava i člana 3. Evropske konvencije, a koji podrazumeva obavezu nadležnih državnih organa da u slučaju postojanja jasnih indicija da je lice koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora bilo izloženo nekom od oblika zlostavljanja, sprovede delotvornu, temeljnu, brzu i nezavisnu istragu koja bi trebalo da osigura identifikovanje i kažnjavanje odgovornih lica (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Stanimirović protiv Srbije, predstavka broj 26088/06 od 18. oktobar 2011. godine, st. 39. i 40, Labita protiv Italije (VV), predstavka broj 26772/95, od 6. aprila 2000. godine, stav 131, V.D. protiv Hrvatske, predstavka broj 15526/10, od 8. februara 2012. godine, st. 63. i 64. i Mađer protiv Hrvatske, predstavka broj 56185/07, od 21. septembar 2011. godine, st. 111. i 112.).

Za razliku od navedenog člana 25. Ustava i člana 3. Evropske konvencije koji ne govore izričito o garancijama materijalnog i procesnog aspekta zabrane zlostavljanja, Ustavni sud ukazuje da Konvencija UN izričito sadrži ove garancije. Tako je članom 2. Konvencije UN predviđena obaveza svake države članice da preduzima zakonske, administrativne, sudske ili druge efikasne mere kako bi sprečila izvršenje akata torture na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, a članom 4. da će svaka država članica nastojati da se prema njenom krivičnom pravu svi akti torture smatraju krivičnim delima. Takođe, Konvencija UN u članu 6. izričito propisuje obavezu država članica da obezbede hapšenje lica za koje se sumnja da je izvršilo akt torture, kao i da neodložno vrši istragu radi utvrđivanja činjenica.

Iz prethodno iznetog proizlazi da jemstvo i poštovanje materijalnog i procesnog aspekta zabrane mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja predstavlja imperativnu normu ustavnog i opšteg međunarodnog prava, te da se, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava koju prihvata i Ustavni sud, ispitivanje procesnih pretpostavki za odlučivanje i osnovanost navoda o njihovoj povredi može vršiti odvojeno.

Ispitujući postojanje Ustavom i zakonom utvrđenih pretpostavki da Ustavni sud odlučuje o ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud najpre konstat uje da je ustavna žalba izjavljena protiv radnj i činjenja i nečinjenja Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva pravde i državne uprave, odnosno Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, Osnovnog suda u Požarevcu i Osnovnog javnog tužilaštva u Požarevcu, a zbog povrede materijalnog i procesnog aspekta prava iz čl. 25. i 28. Ustava i člana 3. Evropske konvencije, i posledično povrede prava iz člana 22. Ustava, člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije.

Ustavni sud dalje konstatuje da se navodi podnosioca o povredi materijalnog i procesnog aspekta označenih prava i odgovornosti državnih organa odnose na tri vremenska perioda, te da su činjenice koje su od značaja za odlučivanje Ustavnog suda utvrđene u odnosu na tri navedena vremenska perioda, i to: 1) period koji je podnosilac proveo zadržan u tzv. „policijskom pritvoru“ u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu (činjenično stanje 4 .1.); 2) period koji je podnosilac proveo u pritvoru Okružnog zatvora u Beogradu (činjenično stanje 4.2.); 3) period izdržavanja kazne zatvora podnosioca u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela (činjenično stanje 4.3.). Stoga je i ispitivanje postojanja pretpostavki za odlučivanje Ustavnog suda vršeno o odnosu na tri navedena vremenska perioda.



4.1. Period zadržavanja podnosioca u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu

U vezi navoda podnosioca o povredi označenih prava u odnosu na period zadržavanja u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu, Sud konstatuje da je utvrđeno da je podnosilac 18. jula 2005. godine lišen slobode, kada je saslušan u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu, te da je 20. jula 2005. godine ispitan pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je u vezi ovog perioda potrebno ispitati postojanje pretpostavke da li je ustavna žalba dopuštena ratione temporis u pogledu: a) materijalnog aspekta i b) procesnog aspekta.

a) Ispitujući da li je ustavna žalba dopuštena ratione temporis u pogledu materijalnog aspekta perioda zadržavanja podnosioca u Policijskoj st anici 29. novembar u Beogradu, Ustavni sud ukazuje na to da, prema zauzetom pravnom stavu, Sud nema vremensku nadležnost da postupa po ustavnim žalbama u kojima se osporava radnja koja je preduzeta pre stupanja na snagu Ustava. Imajući u vidu navedeno, kao i da se navodno zlostavljanje podnosioca u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu desilo 18. jula 2005. godine, a da je Ustav stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u ovom delu u pogledu materijalnog aspekta nedopuštena ratione temporis. Takođe, i prema opštim pravilima međunarodnog javnog prava, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava, Evropska konvencija ne obavezuje državu ugovornicu ni za jedno delo ili činjenicu koje su se desili ili za neku situaciju koja je prestala da postoji pre njenog stupanja na snagu u odnosu na tu državu ugovornicu (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanimirović protiv Srbije, stav 27.).

b) Ispitujući postojanje pretpostavke da Ustavni sud odlučuje o procesnom aspektu prava iz člana 25. Ustava i člana 3. Evropske konvencije u odnosu na period zadržavanja podnosioca u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata i ovaj sud, procesna obaveza sprovođenja zvanične, delotvorne istrage u slučaju navoda o povredi zabrane zlostavljanja, prerasla u posebnu i samostalnu obavezu nadležnih državnih organa. To dalje znači da poštovanje procesnog aspekta iz člana 25. Ustava i člana 3. Evropske konvencije može stvoriti određene obaveze za nadležne državne organe i u slučaju kada se navodno zlostavljanje desilo pre stupanja na snagu Ustava.

S druge strane, načelo pravne sigurnosti upućuje na to da samo postupanja ili propusti nastali posle tog datuma mogu potpasti pod vremensku nadležnost Ustavnog suda, te da je neophodno da značajan deo procesnih radnji koje ova odredba zahteva bude sproveden, ili je trebalo da bude sproveden posle stupanja na snagu Ustava, kada je ustanovljena ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za zaštitu prava garantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Tuna protiv Turske, predstavka broj 22339/03, od 19. januar 2010. godine, st. od 58. do 63. i Stanimirović protiv Srbije, stav 29.).

Primenjujući navedeno stanovište na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac prilikom ispitivanja pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu 20. jula 2005. godine izjavio da je u policiji, nakon odlaska branioca, bio maltretiran, te da je na zapisniku o saslušanju, od strane istražnog sudije, konstatovano da na desnoj ruci podnosioca postoje dve tačkaste povrede. Sud je dalje utvrdio i da je prilikom lekarskog pregleda u ambulanti pritvora Okružnog zatvora u Beogradu 21. jula 2005. godine podnosilac izjavio da je bio tučen u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu, te da su u izveštaju lekara od 21. jula 2005. godine konstatovane određene povrede. Iz dokumentacije dostavljene Ustavnom sudu, kao i navoda ustavne žalbe, proizlazi da podnosilac povodom navodnog zlostavljanja u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu nije podnosio krivične prijave, niti su naknadno on, niti njegov branilac ukazivali na ovakvo postupanje prema podnosiocu.

Iako za nastanak procesne obaveze sprovođenja zvanične, delotvorne istrage o navodima podnosioca o zlostavljanju u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu nije bilo neophodno da podnosilac podnese krivičnu prijavu, Ustavni sud nalazi da je od značaja da naknadno nije bilo ukazivanja od strane podnosioca, niti njegovog branioca, na ovakvo postupanje policijskih službenika, ili ukazivanja na propuštanje da se sprovede istraga, te da povodom ovog događaja nijedna radnja nije preduzeta nakon stupanja na snagu Ustava. Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba u delu koji se odnosi na period zadržavanja u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu nedopuštena ratione temporis i u pogledu procesnog aspekta.

Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud nije cenio ni navode podnosioca o povredi prava iz člana 28. Ustava, a koji se odnose period zadržavanja podnosioca u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu.

Saglasno prethodno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu odbacio u ovom delu kao nedopuštenu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u tački 3. izreke.



4.2. Period pritvora u Okružnom zatvoru u Beogradu

U vezi navoda podnosioca o povredi označenih prava u odnosu na period pritvora, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe od 20. jula 2005. godine do 6. novembra 2011. godine bio pritvoren u Okružnom zatvoru u Beogradu.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koje se odnose na period pritvora, Ustavni sud nalazi da je u vezi ovog perioda potrebno ispitati postojanje sledećih pretpostavki: a) da li je ustavna žalba dopuštena ratione temporis u pogledu materijalnog aspekta, b) da li je ustavna žalba dopuštena ratione temporis u pogledu procesnog aspekta i c) da li je podnosilac pre obraćanja Ustavnom sudu imao na raspolaganju pravna sredstva i da li je ta pravna sredstva iscrpeo.

a) Kada je reč o dopuštenosti ratione temporis u pogledu materijalnog aspekta perioda trajanja pritvora, kao i u slučaju perioda zadržavanja u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu, Ustavni sud nije nadležan da postupa po navodima ustavne žalbe u kojim a se osporavaju radnje preduzete pre stupanja na snagu Ustava. To dalje znači da je ustavna žalba u ovom delu u pogledu materijalnog aspekta nedopuštena ratione temporis za period od 20. jula 2005. godine do 8. novembra 2006. godine, te da je Sud nadležan da u ovom delu ispituje navode podnosioca o događajima nakon stupanja na snagu Ustava.

b) Kada je reč o dopuštenosti ratione temporis u pogledu procesnog aspekta perioda trajanja pritvora, Ustavni sud, na osnovu već iznetog stava, konstatuje da postupanja ili propusti nastali posle stupanja na snagu Ustava svakako potpadaju pod vremensku nadležnost Ustavnog suda i predmet su ocene Ustavnog suda. Međutim, kako je podnosilac kontinuirano, još od početka trajanja pritvora, ukazivao na zlostavljanje od strane pripadnika Službe za obezbeđenje Okružnog zatvora u Beogradu i odsustvo istrage o tom pitanju, Ustavni sud nalazi da se ovi navodi mogu tretirati kao trajna radnja, te da ima mesta uzimanju u obzir i činjenica koje su se dogodile pre stupanja na snagu Ustava. Ovo posebno iz razloga što je značajan deo procesnih radnji koje ova odredba Ustava i Evropske konvencije zahteva, bio sproveden ili je trebalo da bude sproveden posle stupanja na snagu Ustava, jer je pritvor prema podnosiocu trajao još pet godina nakon stupanja na snagu Ustava.

v) Ispitujući ispunjenost pretpostavke o iscrpljenosti pravnog puta, Ustavni sud konstatuje da je prethodno potrebno odgovoriti na to da li je tokom trajanja pritvora, podnosilac imao na raspolaganju pravna sredstva kojima bi se delotvorno i efikasno mogli ispitati navodi o njegovom zlostavljanju u pritvoru, te da li je podnosilac ta pravna sredstva koristio.

Imajući u vidu da Ustavni sud u postupkcima dosadašnjeg odlučivanja o ustavnim žalbama nije cenio osnovanost navoda o povredi člana 25. Ustava i člana 3. Evropske konvencije pre nego što su iskorišćena redovna pravna sredstva u postupku zabrane zlostavljanja, Ustavni sud je prilikom ove ocene imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava.

Tako je Evropski sud za ljudska prava u svojoj dosadašnjoj praksi uspostavio načelne izuzetke od primene pravila o iscrpljenosti domaćih pravnih lekova, smatrajući da se navedeno pravilo ne primenjuje automatski i da nema apsolutni karakter, već da se prilikom razmatranja njegove primene moraju imati u vidu okolnosti svakog pojedinačnog slučaja (videti: presudu u predmetu Akdivar i ostali protiv Turske, predstavka broj 21893/93, od 16. septembra 1996. godine, stav 69.). Postojanje pravnih sredstava mora biti u dovoljnoj meri izvesno, ne samo u teoriji nego i u praksi, bez čega se oni ne mogu smatrati delotvornim i dostupnim i na državi je da obezbedi njihovo postojanje i primenu (videti: presude u predmetima Vernillo protiv Francuske , predstavka broj 11889/85, od 20. februara 1991. godine, stav 27. i Selmuni protiv Francuske, predstavka broj 25803/94, od 28. jula 1999. godine, stav 75.), pri čemu to pravno sredstvo mora pružiti priliku da se kroz njega reše supstancijalna pitanja vezana za određeno prekršeno ljudsko pravo, kao i da pruži odgovarajuće zadovoljenje za konkretno kršenje prava (videti: presudu u predmetu Chahal protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 22414/93, presuda od 15. novembra 1996. godine, stav 145 ).

U situaciji kada naizgled postoji više pravnih sredstava koje žrtva kršenja ljudskih prava može da iskoristi, na njemu je da odluči koje će sredstvo iskoristiti (videti: presude u predmetima Airey protiv Irske, predstavka broj 6289/73, presuda od 9. oktobra 1979. godine, stav 23. i Mađer protiv Hrvatske, stav 87.), pri čemu pravno sredstvo mora pružiti razuman izgled na uspeh (videti: presudu u predmetu Akdivar protiv Turske, stav 68 .), ali nakon što iskoristi takvo pravno sredstvo, od njega se ne može zahtevati da pokuša i sa drugim pravim sredstvom koje mu je bilo na raspolaganju (videti: presudu u predmetu Mađer protiv Hrvatske, stav 87.).

Takođe, u skladu sa „opšteprihvaćenim principima međunarodnog prava“, mogu postojati posebne okolnosti kada se podnosilac predstavke oslobađa obaveze da prethodno iscrpi sve domaće pravne lekove (videti: presudu u predmetu Selmuni protiv Francuske , predstavka broj 25803/94, od 28. jula 1999. godine, stav 75.), te se pravilo o iscrpljenosti domaćih pravnih sredstava primenjuje u kontekstu mehanizma zaštite ljudskih prava, pri čemu se mora tumačiti sa određenim stepenom fleksibilnosti i bez nepotrebnog formalizma (videti: presude u predmetima Cardot protiv Francuske od 19. marta 1991. godine, broj predstavke 11069/84, stav 34. i Selmuni protiv Francuske, stav 77.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da je u kontekstu citiranih odredaba ZKP i ZIKS koje se odnose na postupanje prema pritvorenicima, nadzor nad pritvorenicima i postupanje po pritužbama pritvorenika, potrebno ispitati da li se ove pritužbe i postupci mogu smatrati pravnim sredstvima kojima bi se delotvorno i efikasno mogli ispitati navodi podnosioca o njegovom zlostavljanju u pritvoru, te da li je podnosilac ta pravna sredstva i postupke koristio pre izjavljivanja ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da ZKP sadrži poseban odeljak koji se odnosi na postupanje sa pritvorenicima i koji predviđa sledeće situacije: 1) (opšti) nadzor nad pri tvorenicima koji vrši predsednik suda; 2) redovan, nedeljni obilazak pritvorenika od strane predsednika suda ili sudije kojeg on odredi kada se, pored ostalog, predsednik suda, odnosno sudija kojeg on odredi, obaveštava o tome kako se sa pritvorenicima postupa; 3) obilazak pritvorenika „u svako doba“ od strane predsednika suda ili istražnog sudije kojom prilikom mogu primati pritužbe od pritvorenika.

Ustavni sud dalje konstatuje da ZKP jedino u slučaju redovnog, nedeljnog obilaska pritvorenika propisuje određenu proceduru, predviđajući dužnost predsednika suda ili sudije kojeg on odredi da o nepravilnostima uočenim prilikom obilaska zatvora, bez odlaganja obavesti ministarstvo nadležno za pravosuđe, koje je dužno da u roku od 15 dana od dana prijema obavesti predsednika suda, odnosno sudiju, o merama preduzetim za otklanjanje uočenih nepravilnosti. Takođe, iz odredaba člana 359. Sudskog poslovnika proizlazi da prilikom nadzora nad pritv orenicima postoji oba veza predsednika suda ili sudije koga on odredi za obilazak, da u knjigu nadzora upiše obaveštenja o tome kako se sa pritvorenicima postupa. Ustavni sud konstatuje i to da ZKP ne propisuje dalje postupanje po pritužbama pritvorenika u situaciji obilaska pritvorenika „u svako doba“, ali se ekstenzivnim tumačenjem ZKP zaključuje da sudija može, odnosno da je dužan da u slučaju postojanja osnova sumnje, nadležnom tužilaštvu podnese krivičnu prijavu.

Iz navedenog se može zaključiti da prilikom redovnog, nedeljnog obilaska pritvorenika ili „obilaska u svako doba“ predsednik suda ili sudija kojeg on odredi za obilazak, može primati pritužbe pritvorenika, pri čemu postoji jedino obaveza predsednika suda ili sudije kojeg on odredi da u knjigu nadzora nad pritvorenicima upiše obaveštenje o postupanju sa pritvorenicima, te da je, ukoliko nađe da postoje nepravilnosti koje treba ukloniti, dužan da o tome bez odlaganja obavesti ministarstvo nadležno za pravosuđe. To dalje znači da predsednik suda koji vrši nadzor nad pritvorenicima ili sudija koji obilazi pritvor, nemaju obavezu da donesu bili kakvu odluku povodom pritužbe pritvorenika na postupanje u pritvoru, ali da svakako mogu podneti krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu za krivično delo zlostavljanje i mučenje.

Iz prethodno navedenog, po oceni Ustavnog suda, prima facie proizlazi da se čak i u slučaju ekstenzivnog tumačenja ZKP može zaključiti da su procedure predviđene ZKP za postupanje po pritužbama pritvorenika o navodnom zlostavljanju neefikasne i nedelotvorne, a u smislu obaveze iscrpljivanja pravnog puta pre izjavljivanja ustavne žalbe. Ovo prvenstveno iz razloga što ZKP ne propisuje obavezu sudije ili nadležnog ministarstva da privoreniku koji se pritužuje odgovori u formi pisanog akta na navode pritužbe, niti proizlazi da su obaveštenja sudije i ministarstva nadležnog za pravosuđe pravno obavezujuća. Iz prethodno navedenog, Ustavni sud zaključuje da odredbama ZKP predviđeni mehanizmi postupanja po pritužbama pritvorenika o zlostavljanju ne predstavljaju „pravna sredstva“ koja su podnosiocu mogla „pružiti razuman izgled na uspeh“ da „kroz njih reši supstancijalna pitanja“ vezana za navode o zlostavljanju tokom trajanja pritvora.

Ustavni sud dalje konstatuje da i ZIKS sadrži posebnu glavu koja uređuje primenu mera pritvora, pri čemu ZIKS izričito propisuje da se u postupku sa pritvorenicima, pored odredaba ovog zakona primenjuju i odredbe ZKP. Ustavni sud dalje konstatuje da je odredbom člana 239. ZIKS propisano da pritvorenik boravi u zavodu pod istim uslovima kao i osuđeno lice, osim ako ZKP ne određuje drugačije, pri čemu ZIKS ne govori da li se uslovi boravka odnose i na postupanje po pritužbama pritvorenika.

S druge strane, iz preostalih odredaba ove glave ZIKS proizlazi da povodom radnji ili mera koje se preduzimaju prema pritvoreniku (sprovođenje u zdravstvenu ustanovu, povreda akta o kućnom redu, primena prinude) obavezno ili prethodno mora postojati nalog suda pred kojim se postupak vodi ili se o tome sud obaveštava, a što upućuje na zaključak da i o pritužbama pritvorenika o navodnom zlostavljanju dalje postupa sud, i to prema odredbama ZKP. Na ovakav zaključak dodatno ukazuje i odredba člana 249. ZIKS, budući da se tek u trenutku prevođenja iz statusa pritvorenika u status osuđenog lica, pritvorenik izjednačava u pravima i dužnostima sa osuđenim licem, iz čega se dalje može zaključiti da prava i dužnosti pritvorenika, pa i u pogledu pritužbi, po ZIKS nisu u potpunosti istovetna onim iz ZKP. Drugim rečima, iz navedenih odredaba ZKP i ZIKS proizlazi da ZKP „slabije“ štiti prava pritvorenika u smislu postupanja po pritužbama o navodnom zlostavljanju, a posebno u smislu postojanja pravnog sredstva koji bi pritvorenik mogao koristiti, nego što je to slučaj sa ZIKS predviđenim postupanjem po pritužbama osuđenog lica.

Iz navedenog, Ustavni sud konstatuje da i u situaciji da se ekstenzivnim tumačenjem ZIKS zaključi da se, pored ZKP propisanog postupanja sa pritužbama pritvorenika, na pritužbe pritvorenika mogu primeniti i odredbe ZIKS koje uređuju pitanje postupanja po pritužbi osuđenih lica, ovakvo tumačenje prima facie ukazuje da takav pravni put nije u dovoljnoj meri izvestan za podnosioca, te da je nedelotvoran za pritužbe o zlostavljanju.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud ocenjuje da pravna sredstva propisana ZKP i ZIKS, a koja se odnose na postupanje sa pritužbama, u konkretnom slučaju, ne predstavljaju delotvorna i efikasna pravna sredstva kojima su se, pre izjavljivanja ustavne žalbe, mogli ispitati navodi o zlostavljanju podnosioca u pritvoru.

I pored toga, Ustavni sud konstatuje da je u sprovedenom postupku utvrđeno da se podnosilac ustavne žalbe tokom boravka u pritvoru Okružnog zatvora u Beogradu 13 puta obraćao upravniku Okružnog zatvora u Beogradu, direktoru Uprave za izvršenje zavodskih sankcija i ministru pravde, u kojima se prituživao na tretman koji ima u pritvoru, ukazujući na zlostavljanje od strane stražara, te da se podneskom od 13. oktobra 2010. godine upućenom direktoru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, prituživao da po većem broju njegovih pritužbi upravnik Okružnog zatvora nije odlučivao, iz kog razloga traži zaštitu od direktora Uprave. Utvrđeno je i da navedenih 13 podnesaka i pritužbi podnosioca nikad nisu primljeni u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, te da je nejasno da li su i kada pritužbe prosleđivane postupajućem sudiji, kao ni šta je povodom ovih pritužbi dalje činjeno.

Iz navedenog se nesumnjivo može zaključiti da je podnosilac tokom trajanja pritvora „pokušao“ da koristi pravni put propisan ZKP, kao i shodni pravni put propisan ZIKS, te da je ovaj pravni put, u konkretnom slučaju, bio nedelotvoran.

Saglasno prethodno izloženom, Ustavni sud ocenjuje da, u delu ustavne žalbe koja se odnosi na period trajanja pritvora u Okružnom zatvoru u Beogradu, postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje Ustavnog suda.



4.3. Period izdržavanja kazne zatvora podnosioca u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela

U vezi navoda podnosioca o povredi označenih prava u odnosu na period izdržavanja kazne zatvora, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac 6. novembra 2011. godine upućen u Kazneno-popravni zavod Požarevac – Zabela, na izdržavanje kazne zatvora, gde se i sada nalazi.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na period izdržavanja kazne zatvora, Ustavni sud nalazi da je u vezi ovog perioda potrebno ispitati da li je podnosilac, pre izjavljivanja ustavne žalbe, imao na raspolaganju pravna sredstva kojima bi se delotvorno i efikasno mogli ispitati navodi o njegovom zlostavljanju u zatvoru, te da li je podnosilac ta pravna sredstva koristio.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da ZIKS uređuje pitanje postupanja po pritužbama osuđenih lica, te da je ovaj postupak po svojoj prirodi upravni postupak. Na ovakav zaključak Ustavnog suda upućuju odredbe čl. 114, 114a, 165. i 166. ZIKS, kao i odredbe Pravilnika o kućnom redu kazneno-popravnih zavoda i okružnih zatvora.

Ustavni sud konstatuje da ZUP i ZUS predviđaju mogućnost da se posebnim zakonom propišu kraći rokovi za odlučivanje upravnih organa, te da su odredbama ZIKS predviđeni kraći rokovi od onih propisanih odredbama ZUP i ZUS. Ustavni sud dalje konstatuje da ZIKS propisuje da je za postupanje po pritužbi osuđenog lica zbog povrede prava ili drugih nepravilnosti koje su u zavodu učinjene prema njemu, u prvom stepenu nadležan upravnik zavoda, a u drugom stepenu direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, dok se sudska zaštita ostvaruje u upravnom sporu pred Upravnim sudom. Za ispitivanje osnovanosti pritužbe osuđenog lica zbog povrede prava od strane upravnika zavoda, nadležan je direktor Uprave, a sudska zaštita se ostvaruje u upravnom sporu pred Upravnim sudom.

Ustavni sud dalje konstatuje da ZIKS ne uređuje pitanje pritužbe osuđenog lica Zaštitniku građana, te da jedino u članu 75. stav 5. predviđa da osuđeni ima pravo na dopisivanje bez nadzora sa Zaštitnikom građana. Međutim, Zakon o Zaštitniku građana propisuje da svako fizičko ili pravno, domaće ili strano lice koje smatra da su mu aktom, radnjom ili nečinjenjem organa uprave povređena prava može da podnese pritužbu Zaštitniku građana. Takođe, u kontekstu konkretnog slučaja, od značaja je da je članom 2a Zakona o ratifikaciji Opcionog protokola uz Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka predviđeno da Zaštitnik građana obavlja poslove Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture.

S druge strane, Sud konstatuje da odredbe člana 25. Zakona o Zaštitniku građana propisuju da je pre podnošenja pritužbe Zaštitniku građana, podnosilac dužan da pokuša da zaštiti svoja prava u odgovarajućem pravnom postupku, te da, izuzetno, Zaštitnik građana može, u skladu sa zakonom, pokrenuti postupak i pre nego što su iscrpljena sva pravna sredstva u postupku, ako bi podnosiocu pritužbe bila naneta nenadoknadiva šteta.

Iz prethodno navedenog, Ustavni sud zaključuje da povodom pritužbi osuđenih lica o navodnom zlostavljanju mogu postupati upravni organi i Upravni sud, ali i Zaštitnik građana. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da postupak propisan ZIKS ne ukazuje prima facie da je taj postupak nedelotvoran u praksi, te da postupanje po pritužbi propisano ovim zakonom predstavlja pravni put koji u načelu osuđenom može pružiti priliku da reši supstancijalna pitanja vezana za tvrdnje o zlostavljanju, kao i da pruži odgovarajuće zadovoljenje ukoliko se utvrdi da postoji povreda prava. S druge strane, odredbe Zakona o Zaštitniku građana ukazuju na to da Zaštitnik građana povodom pritužbi osuđenih lica o zlostavljanju može utvrditi osnovanost takvih navoda, te da ukoliko nađe da su navodi osnovani, može uputiti preporuku nadležnom organu o tome kako da otkloniti nedostatke, a što dalje upućuje na zaključak da odlučivanje Zaštitnik a građana povodom pritužbi ne obezbeđuje potpunu pravnu zaštitu.

U vezi sa prethodno iznetim, Ustavni sud ponovo ukazuje na iznete stavove Evropskog suda za ljudska prava da je, u situaciji kada naizgled postoji više pravnih sredstava koje žrtva kršenja ljudskih prava može da iskoristi, na njemu da odluči koje će sredstvo iskoristiti, te da pravno sredstvo mora pružiti razuman izgled na uspeh , ali da se nakon što iskoristi takvo pravno sredstvo, od njega ne može zahtevati da pokuša i sa drugim pravim sredstvom koje mu je bilo na raspolaganju. Takođe, Sud konstatuje da mogu postojati posebne okolnosti kada se podnosilac predstavke oslobađa obaveze da prethodno iscrpi sva domaća pravna sredstva, te da se pravilo o iscrpljenosti domaćih pravnih sredstava primenjuje u kontekstu mehanizma zaštite ljudskih prava, pri čemu se mora tumačiti sa određenim stepenom fleksibilnosti i bez nepotrebnog formalizma.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da u dokumentaciji dostavljen oj Ustavnom sudu nema dokaza da je podnosilac, pre izjavljivanja ustavne žalbe, povodom tvrdnji o zlostavljanju u zatvoru koristio pravni put propisan ZIKS, ali da je utvrđeno da je podnosilac podneo pritužb u Zaštitniku građana, te da je preporukom broj 2410 od 31. decembra 2011. godine, Zaštitnik građana utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela povređeno pravo na psihički i fizički integritet, kao i pravo na zdravstvu zaštitu.

Iako je podnosilac mogao pre obraćanja Ustavnom sudu da koristi pravni put predviđen ZIKS, Ustavni sud konstatuje da se između dva pravna puta, podnosilac odlučio za podnošenje pritužbe Zaštitniku građana, te da je ovom pritužbom podnosilac ishodovao utvrđenje povrede njegovih garantovanih prava. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je od značaja i da se podnosilac, povodom navodnog zlostavljanja tokom trajanja pritvora, više puta obraćao direktoru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, ali da na njegove navode nikad nije odgovoreno, a što je kod podnosioca moglo stvoriti utisak da izjavljivanjem pritužbe direktoru Uprave, po ZKP ili ZIKS, neće rešiti suštinska pitanja vezana za zaštitu njegovih garantovanih prava. Stoga, Sud zaključuje da se u konkretnom slučaju od podnosioca nije moglo očekivati, niti tražiti, da pored izjavljivanja pritužbe Zaštitniku građana, a pre obraćanja Ustavnom sudu, pokuša da zaštitu od zlostavljanja ostvari i drugim pravim sredstvima.

Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje Ustavnog suda u delu ustavne žalbe koja se odnosi na period izdržavanja kazne zatvora podnosioca u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela.



5. Ocena osnovanosti navoda ustavne žalbe o povredi prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta

Ustavni sud ponavlja da odredbe člana 25. Ustava garantuju nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i jemstvo da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, te da je ista garancija sadržana u članu 3. Evropske konvencije. Iako to nije izričito navedeno u Ustavu niti u Evropskoj konvenciji, Ustavni sud ponovo ističe da navedene odredbe u sebi sadrže garanciju poštovanja i zaštite materijalnog i procesnog aspekta ovog prava, kao i da su ovi aspekti izričito garantovani Konvencijom UN.

5.1. Kada je reč o materijalnom aspektu prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i zabrane zlostavljanja, Sud ukazuje da ovo pravo predstavlja jednu od osnovnih vrednosti demokratskog društva, te da se njime apsolutno zabranjuje svaki oblik zlostavljanja, nezavisno od okolnosti i ponašanja žrtve, te da priroda krivičnog dela koju je (navodno) počinio (pritvorenik) zatvorenik ne može biti opravdanje za zlostavljanje (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Labita protiv Italije , predstavka broj 26772/95, od 6. aprila 2000. godine, stav 119, Rodić i tri ostala protiv BiH, predstavka broj 22893/05, od 27. maja 2008. godine, stav 66.).

Ustavni sud konstatuje da ovo pravo pojedinca, za predstavnike državnih organa, stvara obavezu da se uzdrže od radnji kojima se povređuje psihički i fizički integritet lica koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora, odnosno da se uzdrže od izlaganja tog lica mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Sud dalje naglašava da, prilikom postupanja sa pritvorenikom ili zatvorenikom (licem lišenim slobode), nadležni državni organi moraju voditi računa o tome da svako pribegavanje fizičkoj sili koja nije neophodna zbog njegovog ponašanja (aktivnog ili pasivnog otpora) u načelu može dovesti do ugrožavanja ili povrede njegovog fizičkog i psihičkog integriteta, odnosno dovodi u pitanje jemstvo zabrane zlostavljanja (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Hajnal protiv Srbije, predstavka broj 36937/06, od 19. juna 2012. godine, stav 80.).

Dakle, Ustavni sud konstatuje da prilikom postupanja sa pritvorenikom ili zatvorenikom svakako postoje situacije navedene i u članu 128. ZIKS u kojima je, zbog njegovog ponašanja, upotreba prinude zakonita i dozvoljena, i koje mogu dovesti do nastanka povreda, odnosno koje pritvorenik ili zatvorenik doživljava kao povredu njegovog fizičkog i psihičkog integriteta (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Gömi i drugi protiv Turske, predstavka broj 35962/97, od 21. decembra 2006. godine, stav 77.). Međutim, Ustavni sud naglašava da dozvoljenu upotrebu sredstava prinude treba razlikovati od situacije kada primena sredstava prinude, nezavisno od ponašanja pritvorenika ili zatvorenika, prelazi dozvoljene granice i kada dovodi u pitanje jemstvo zabrane zlostavljanja (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Berliński protiv Poljske, predstavka broj 27715/95 i 30209/96, od 20. juna 2002. godine, st. od 57. do 65. i Gladović protiv Hrvatske, predstavka broj 28847/08, 10. maja 2011. godine, stav 37.). Drugim rečima, upotreba sile i sredstava prinude može biti potrebna da bi se osigurala bezbednost zatvora, održao red ili sprečili zločini u kaznenim ustanova, ali takva se sila i prinuda može upotrebiti samo ako je neophodna, pri čemu ne sme biti prekomerna (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ivan Vasilev protiv Bugarske , predstavka broj 48130/99, od 12. aprila 2007. godine, stav 63.). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i da je odredbama ZIKS propisano da je kažnjiva prinuda prema licu prema kome se izvršava sankcija ako je nesrazmerna potrebama njenog izvršenja, te da su zabranjeni i kažnjivi postupci kojima se lice prema kome se izvršava sankcija podvrgava bilo kakvom obliku mučenja, zlostavljanja i ponižavanja.

Ustavni sud dalje konstatuje da zlostavljanje predstavlja opšti pojam za pojavne oblike utvrđene odredbama člana 25. Ustava i člana 3. Evropske konvencije, te da oblici izričito pomenuti u navedenim odredbama (mučenje, nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje), u suštini, mogu biti iste prirode, ali da se razlikuju po intenzitetu nanetog fizičkog i/ili psihičkog bola. S tim u vezi, Sud dalje konstatuje da zlostavljanje mora dostići minimalni stepen težine, odnosno patnje i okrutnosti postupanja, da bi se moglo podvesti pod ocenu člana 25. Ustava i člana 3. Evropske konvencije, te da je procena tog minimalnog nivoa relativna i zavisi od svih okolnosti konkretnog slučaja, a najviše od trajanja takvog postupanja, njegovog fizičkog i psihičkog efekta, kao i od motiva i cilja takvog postupanja (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Labita protiv Italije , stav 120, Gladović protiv Hrvatske, stav 34. i Mađer protiv Hrvatske, stav 106.).

Ustavni sud naglašava da tvrdnje o zlostavljanju moraju biti potkrepljene odgovarajućim dokazima, te da, u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata i Ustavni sud, tvrdnje o zlostavljanju moraju biti dokazane „van razumne sumnje“. Sud dalje konstatuje da dokazi o zlostavljanju moraju proisteći „iz skupa indicija, ili iz neosporenih, dovoljno ozbiljnih, jasnih i usaglašenih pretpostavki“ (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Irska protiv Velike Britanije, predstavka broj 5310/71, od 18. januara 1978. godine, stav 161, Salman protiv Turske, predstavka broj 21986/93, od 27. juna 2000. godine, stav 100. i Labita protiv Italije , stav 121.).

Kada je reč o teretu dokazivanja navoda o zlostavljanju, Ustavni sud konstatuje da teret dokazivanja, kao i u slučaju tvrdnji o povredi drugih prava, prvenstveno leži na podnosiocu ustavne žalbe, navodnoj žrtvi zlostavljanja, koji, kao što je rečeno, mora takve tvrdnje podupreti odgovarajućim dokazima. Međutim, u slučaju kada se sporni događaji o navodnom zlostavljanju nalaze u potpunosti ili pretežno u okvirima „zaštićenih saznanja“ nadležnih državnih organa, kao što je svakako slučaj sa licima koja su u pritvoru ili zatvoru, može se pojaviti jaka pretpostavka postojanja činjenica o pitanju nastanka povreda do kojih je došlo tokom trajanja pritvora ili na izdržavanju kazne zatvora. U tom slučaju, Sud smatra da se obaveza dokazivanja jednim delom mora prebaciti na nadležne državne organe, koji moraju pružiti i obezbediti „zadovoljavajuće i ubedljivo objašnjenje“ za nastanak takvih povreda (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Salman protiv Turske, stav 100. i Sunal protiv Turske, predstavka broj 43918/98, od 25. januara 2005. godine, stav 41.).

Ustavni sud konstatuje da ni Ustav niti Evropska konvencija ne definišu zlostavljanje, kao opšti pojam, niti definišu mučenje, nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje, kao pojavne oblike zlostavljanja izričito navedene u odredbama člana 25. Ustava i člana 3. Evropske konvencije. Sud dalje konstatuje da Konvencija UN sadrži u članu 1. definiciju mučenja (torture), određujući da izraz „tortura/mučenje“ označava svaki akt kojim se jednom licu namerno nanose bol ili teške fizičke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog trećeg lica obaveštenja ili priznanja ili njegovog kažnjavanja za delo koje je to ili neko treće lice izvršilo ili za čije izvršenje je osumnjičeno, zastrašivanja tog lica ili vršenja pritiska na njega ili zastrašivanja ili vršenja pritiska na neko treće lice ili iz bilo kojeg drugog razloga zasnovanog na bilo kom obliku diskriminacije, ako taj bol ili te patnje nanosi službeno lice ili bilo koje drugo lice koje deluje u službenom svojstvu ili na njegov podsticaj ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pristankom, te da se taj izraz ne odnosi na bol ili patnje koje su rezultat isključivo zakonitih sankcija, neodvojivih od tih sankcija ili koje te sankcije prouzrokuju. Međutim, Konvencija UN ne definiše druge oblike zlostavljanja, već u članu 16. stav 1. propisuje da se svaka država članica obavezuje da će na teritoriji pod svojom jurisdikcijom zabraniti primenu drugih dokumenata o uvođenju surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, a koja nisu akti torture utvrđeni u članu 1, ako takve akte vrši predstavnik javne funkcije ili neko drugo lice koje istupa u službenom svojstvu ili na njegovo podsticanje ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pristankom, te da se obaveze navedene u čl. 10, 11, 12. i 13. primenjuju tako što će pojam torture biti zamenjen pojmom drugih oblika surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka.

Ustavni sud dalje zaključuje da, iako ne sadrže definiciju, i Ustav i Evropska konvencija prave razliku između pojmova mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, te da je nesumnjivo reč o različitim stepenima zlostavljanja, koji uzrokuju različit stepen i intenzitet bola i patnje. Kako u dosadašnjoj praksi Ustavni sud nije određivao značenje pojmova iz člana 25. Ustava, Ustavni sud se rukovodio definicijom mučenja iz Konvencije UN, kao i praksom Evropskog suda za ljudska prava i autonomnim pojmovima izgrađenim od strane tog suda.

Tako, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava , mučenje (tortura) predstavlja nečovečno ili ponižavajuće postupanje koja je učinjeno sa namerom da se, zarad određenog cilja, nekom licu nanesu veoma ozbiljne, teške i surove fizičke i duševne patnje i bol (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Irska protiv Velike Britanije, st. 167. i 168. i Aksoy protiv Turske , predstavka broj 21987/93, od 18. decembra 1996. godine, st. 63. i 64. i Ilhan protiv Turske, predstavka broj 22277/93, od 27. juna 2000. godine, sta 85.).

Nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje predstavlja oblike zlostavljanja koji se od mučenja razlikuju po intenzitetu nanetog bola i patnje. Evropski sud je „smatrao da je postupanje bilo 'nečovečno' zato što je, između ostalog, bilo počinjeno s umišljajem, trajalo je satima bez prekida i izazvalo je ili stvarnu telesnu povredu ili intenzivnu psihičku i mentalnu patnju, a bilo je i 'ponižavajuće' zato što je kod žrtava izazivalo osećaj straha, duševnog bola i inferiornosti koji je mogao da ih ponizi. Da bi te kazne ili postupci bili 'nečovečni' ili 'ponižavajući' , pretrpljena patnja ili poniženje mora, u svakom slučaju, da prevaziđe neizbežni elemenat patnje ili poniženja koji se povezuje s datim oblikom legitimnog postupanja ili kažnjavanja. Pitanje da li je svrha takvog postupanja bila da ponizi ili omalovaži žrtvu, jeste faktor koji takođe treba uzeti u razmatranje, ali odsustvo bilo koje takve svrhe ne može u potpunosti da isključi zaključak da je došlo do povrede člana 3.“ (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Gäfgen protiv Nemačke, predstavka broj 22978/05, od 1. juna 2010. godine, st. 88. i 89, Jalloh protiv Nemačke, predstavka broj 54810/00, od 11. jula 2006. godine, stav 68, Labita protiv Italije, stav 120. i Hajnal protiv Srbije, stav 79.).

Iz navedenog, Ustavni sud zaključuje da svaki od oblika zlostavljanja mora dostići minimalni stepen težine, odnosno patnje i okrutnosti postupanja, te da se ovi oblici međusobno razlikuju po intenzitetu nanete patnje i bola, kao i nameri da se patnja i bol prouzrokuju sa određenim ciljem, najčešće radi dobijanja obaveštenja, priznanja ili kažnjavanja. Tako je kod mučenja neophodno postojanje namere da se nanesu fizičke i duševne patnje i bol visokog intenziteta, sa određenim ciljem, dok kod nečovečnog postupanja ili kažnjavanja nije neophodno niti odlučujuće postojanje ovakve namere. Takođe, kada je reč o ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, Sud konstatuje da je za ovaj oblik zlostavljanja potrebno postojanje cilja da se određeno lice ponizi, te da je reč o postupanju koje kod žrtve stvara osećaj straha, duševnog bola i inferiornosti.

5.2. Kada je reč o procesnom aspektu prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i zabran e zlostavljanja, Ustavni sud najpre ponavlja da iz odredbe člana 25. Ustava i člana 3. Evropske konvencije proizlazi pozitivna obaveza nadle žnih državnih organa da sprovedu delotvornu zvaničnu istragu u slučaju kada lice koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora iznosi uverljive navode da je od strane službenih lica pretrpelo neki od oblika zlostavljanja. Ustavni sud dalje konstatuje da ova obaveza postoji čim se podnese zvanična pritužba sa uverljivim navodima, i to bez obzira na način istrage, odnosno bez obzira na to kakva je propisana procedura postupanja po pritužbama.

Sud naglašava da se istraga mora sprovesti čak i u situaciji kada formalno nema zvanične pritužbe, i to pod uslovom da postoje dovoljno jasne naznake da je od strane službenih lica prema pritvoreniku ili licu na izdržavanju kazne zatvora primenjeno zlostavljanje. Ovo iz razloga što je potrebno „uzeti u obzir posebno osetljiv položaj žrtava i činjenicu da će ljudi koji su bili izloženi ozbiljnom zlostavljanju biti manje spremni ili voljni da podnesu pritužbu“ (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Otašević protiv Srbije, predstavka broj 32198/07 od 5. februara 2013. godine, stav 30, Stanimirović protiv Srbije, stav 39. i Bati i drugi protiv Turske , predstavka broj, 33097/96 i 57834/00, od 3. juna 2004. godine, stav 133.).

Ustavni sud dalje konstatuje da istraga treba da bude sprovedena na način koji može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih, kako bi zadovoljila standard delotvornosti. U suprotnom bi ustavna zabrana mučenja i nečovečnog i ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja bila nedelotvorna u praksi, te bi, u „nekim slučajevima službena lica mogla zloupotrebiti prava onih pod njihovom kontrolom, praktično bez kažnjavanja“ (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Otašević protiv Srbije, stav 31. i Labita protiv Italije, stav 131.).

S druge strane, Sud konstatuje da obaveza sprovođenja delotvorne istrage nije po svom obimu obaveza rezultata, već obaveza sredstava, te da je u tom smislu prevashodno potrebno da su nadležni državni organi „preduzeli sve razumne korake koje su imali na raspolaganju da obezbede dokaze u vezi sa događajem“ (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Milanović protiv Srbije, predstavka broj 44614/07 od 14. decembra 2010. godine, stav 86. i Mađer protiv Hrvatske, stav 111.).

Pored navedenih zahteva, Ustavni sud konstatuje da nadležni državni organi moraju istragu sprovesti temeljno, odnosno da moraju uvek ozbiljno pokušati da otkriju šta se desilo i ne bi trebalo da se oslanjaju na ishitrene ili neosnovane zaključke da bi istragu završili, niti bi takve zaključke trebalo da koriste kao osnov za svoje odluke. Po oceni Ustavnog suda, temeljna istraga svakako podrazumeva uzimanje detaljnih izjava od navodne žrtve, izjave svedoka, određivanje dodatnih medicinskih veštačenja, pri čemu svaki nedostatak istrage koji utiče na utvrđivanje uzroka nastanka povreda ili otkrivanje odgovornih osoba, predstavlja rizik da istraga neće zadovoljiti ovaj standard (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mađer protiv Hrvatske, stav 112. ). Takođe, istraga mora biti sprovedena hitno, i to od strane nezavisnih nadležnih organa koji nisu bili uključeni u navodno zlostavljanje. Najzad, da bi zadovoljila standard delotvornosti, Sud konstatuje da istraga mora da omogući dovoljan element uvida javnosti da bi obezbedila odgovornost, te iako „stepen traženog uvida javnosti može da varira, onaj ko se pritužuje mora da dobije delotvoran pristup istražnom postupku u svim slučajevima (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Otašević protiv Srbije, stav 31, i Bati i drugi protiv Turske , stav 137.).



6. Primena osnovnih stavova u vezi prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i zabrane zlostavljanja na konkretan slučaj

Ustavni sud najpre konstatuje da se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva na povrede prava iz člana 25. Ustava i člana 3. Evropske konvencije. Imajući u vidu sadržinu navedenih članova, kao i iznete osnovne stavove u vezi prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i zabrane zlostavljanja, Ustavni sud konstatuje da je ocenu osnovanosti ovih navoda vršio u odnosu na odredbe člana 25. Ustava.

Imajući u vidu prethodne ocene u pogledu postojanja procesnih pretpostavki za odlučivanje, Ustavni sud konstatuje da su navodi podnosioca o povredi materijalnog i procesnog aspekta prava iz člana 25. Ustava cenjeni u odnosu na: 1) period pritvora u Okružnom zatvoru u Beogradu i 2) period izdržavanja kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela.



6.1. Period pritvora u Okružnom zatvoru u Beogradu

U vezi sa tvrdnjama podnosioca o povredi materijalnog aspekta prava iz člana 25. Ustava tokom perioda trajanja pritvora, Ustavni sud podseća da je nadležan da u ovom delu ispituje osnovanost navoda u vezi događaja nakon stupanja na snagu Ustava, 8. novembra 2006. godine, te da nije ratione temporis nadležan da ispituje događaj od 21. jula 2005. godine.

S tim u vezi, Ustavni sud dalje konstatuje da je u sprovedenom postupku nesporno utvrđeno da su prema podnosiocu dva puta, 11. juna 2007. i 18. decembra 2009. godine, od strane pripadnika Službe za obezbeđenje Okružnog zatvora u Beogradu, primenjene mere prinude – fizička sila i gumena palica. U preostala dva dokumentovana događaja, od 22. januara 2010. i 18. jula 2011. godine, iz lekarskih izveštaja utvrđeno je da na telu podnosioca nije bilo tragova primene fizičke sile.

Ustavni sud ponavlja da zlostavljanje mora dostići minimalni stepen težine da bi se moglo podvesti pod ocenu člana 25. Ustava, te da je procena tog minimalnog nivoa relativna i zavisi od svih okolnosti konkretnog slučaja, kao i da dozvoljenu upotrebu mera prinude treba razlikovati od situacije kada primena prinude, nezavisno od ponašanja podnosioca, prelazi te dozvoljene granice, odnosno kada je prinuda nesrazmerna.

Iz utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da je nakon događaja od 11. juna 2007. godine podnosilac bio pregledan od strane lekara Okružnog zatvora u Beogradu, te da je , prema izveštaju lekara , na telu podnosioca konstatovan veći broj hematoma, različitih veličina, kao i crvenilo, a da nakon događa ja od 18. decembra 2009. godine podnosilac nije pregledan odmah, već nakon 11 dana, kojom prilikom je na njegovom telu konstatovano više hematoma, različitih veličina, u regresiji. Ustavni sud nalazi da su u opisanim okolnostima primenjene mere prinude nad podnosiocem, kao i stepen i težina zadobijenih povreda dovoljno ozbiljni, te da se ovakvo postupanje može podvesti pod član 25. Ustava.

Da bi odgovorio na pitanje da li je podnosilac zaista i bio zlostavljan, i ako jeste, o kom obliku zlostavljanja je reč, Ustavni sud prethodno mora odgovoriti na pitanje da li su primenjene mere prinude u ova dva opisana događaja zaista bile i neophodne, odnosno da li je primenjena prinuda bila prekomerna.

Ustavni sud konstatuje da je u oba opisana događaja, primeni prinude prethodio fizički, odnosno verbalni sukob podnosioca sa drugim pritvorenikom, te da je u prvom događaju prinudu upotrebio jedan stražar, a u drugom dva stražara, i to tako što je nakon oglušenja podnosioca na usmenu naredbu, prema njemu prvo primenjena fizička snaga, a nakon toga gumena palica. Ustavni sud dalje konstatuje da se razlozi za upotrebu prinude u konkretnim događajima svakako mogu podvesti pod razloge navedene u članu 128. stav 1. ZIKS, te da su u tom smislu bili dozvoljeni.

Međutim, Ustavni sud nalazi da jačina upotrebljene sile koja je u oba događaja rezultirala brojnim povredama na telu podnosioca, upućuje na zaključak da je u opisanim događajima upotreba sredstava prinude bila prekomerna, odnosno nesrazmerna. Naime, iako je podnosilac svojim ponašanjem „isprovocirao“ upotrebu prinude, Ustavni sud ocenjuje da opisan aktivni i pasivni otpor koji je podnosilac tom prilikom pružao, svakako ne može opravdati brojnost i težinu nanetih povreda. Stoga je Ustavni sud ocenio da je takvo postupanje moralo kod podnosioca uzrokovati fizičku i psihičku patnju koja je nespojiva sa zabranom zlostavljanja garantovanom članom 25. Ustava.

Za ovakvu ocenu Ustavnog suda od značaja je i to da je podnosioca, nakon drugog opisanog događaja, i pored njegovog izričitog traženja, lekar Okružnog zatvora u Beogradu pregledao tek nakon 11 dana. U odgovoru upravnika Okružnog zatvora u Beogradu nisu dati bilo kakvi razlozi zašto je podnosiocu uskraćena zdravstvena zaštita garantovana članom 68. Ustava.

Prilikom određivanja o kom obliku zlostavljanja je reč, Ustavni sud je pošao od prethodno navedenih definicija i ocenio da je u opisanim događajima prema podnosiocu postupano nečovečno. Naime, podnosilac je nesporno tada zadobio stvarne i ozbiljne telesne povrede koje su, kao što je rečeno, morale kod njega izazvati fizičku i psihičku patnju i bol, ali Ustavni sud nalazi da nije dokazano da je u postupanju stražara bilo namere da mu se te povrede nanesu radi određenog cilja.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je tokom trajanja pritvora u Okružnom zatvoru u Beogradu, podnosiocu povređen materijalni aspekt prava iz člana 25. Ustava.

Ocenjujući osnovanost navoda o povredi procesnog aspekta iz prava člana 25. Ustava, a u vezi sa tvrdnjama podnosioca da su nadležni državni organi propustili da sprovedu delotvornu istragu, odnosno da nisu postupali po njegovim pritužbama o zlostavljanju, Ustavni sud konstatuje da je u sprovedenom postupku utvrđeno da se tokom boravka u pritvoru Okružnog zatvora u Beogradu, podnosilac ustavne žalbe sa 13 podnesaka obraćao upravniku Okružnog zatvora u Beogradu, direktoru Uprave za izvršenje zavodskih sankcija i ministru pravde, pritužujući se na zlostavljanje, pri čemu je u većini podnesaka naveo i imena stražara za koje je tvrdio da ga tuku. Utvrđeno je da nijedna pritužba podnosioca nije primljena u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, te da je nejasno da li su i kada pritužbe podnosioca prosleđene postupajućem sudiji i da li je sudija povodom njih preduzimao neke dalje radnje.

Ustavni sud još jednom ukazuje da pozitivna obaveza nadležnih državnih organa da sprovedu delotvornu zvaničnu istragu nastaje u trenutku kada lice koje se nalazi u pritvoru podnese pritužbu sa argumentovanim navodima da je od strane službenih lica pretrpelo neki od oblika zlostavljanja, te da se istraga mora voditi na način da dovede do utvrđivanja činjenica konkretnog događaja, kao i da ukoliko se dokaže da su navodi o zlostavljanju istiniti, dovede do identifikovanja i kažnjavanja odgovornih.

Ustavni sud dalje konstatuje da i pored više pritužbi podnosioca ustavne žalbe, kao i medicinske dokumentacije o njegovim brojnim povredama, tokom trajanja pritvora u Okružnom zatvoru u Beogradu, od strane nadležnih državnih organa nije pokrenuta, niti sprovedena bilo kakva zvanična istraga koja bi utvrdila istinitost navoda podnosioca o zlostavljanju. Naime, Ustavni sud nalazi da su se ove pritužbe mogle oceniti kao uverljive i argumentovane, posebno ako se imaju u vidu medicinski izveštaji o zdravstvenom stanju podnosioca, kao i to da je u pritužbama podnosilac navodio imena stražara koji su ga navodno zlostavljali. Pri tom, Ustavni sud konstatuje da je od strane upravnika Okružnog zatvora u Beogradu, nakon oba opisana događaja sproveden postupak i da su sačinjeni izveštaji, u smislu ocene zakonitosti upotrebe prinude, te da su ovi izveštaji dostavljeni Upravi za izvršenje krivičnih sankcija i postupajućem sudiji, ali da iz dostavljene dokumentacije nema dokaza da je povodom ovih događaja, upotrebljene prinude i povreda nanetih podnosiocu, dalje vođena bilo kakva zvanična istraga.

Kako povodom pritužbi podnosioca o zlostavljanju nije sprovedena delotvorna zvanična istraga, Ustavni sud je ocenio da je tokom trajanja pritvora u Okružnom zatvoru u Beogradu podnosiocu povređen i procesni aspekt prava iz člana 25. Ustava.

Imajući u vidu razloge ocene iznete u tački 6.1. ovog obrazloženja, Ustavni sud je utvrdio da je tokom trajanja pritvora u Okružnom zatvoru u Beogradu podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta , zajemčen o član om 25. Ustava, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao tački 2. izreke.



6.2. Period izdržavanja kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela

U vezi sa tvrdnjama podnosioca o povredi materijalnog aspekta prava iz člana 25. Ustava tokom izdržavanja kazne zatvora u Kazneno -popravnom zavodu Požarevac – Zabela, Ustavni sud je osnovanost ovih tvrdnji cenio u odnosu na dva opisana događaja, od 22. decembra i 24. decembra 2011. godine.

Ustavni sud dalje konstatuje da je u sprovedenom postupku nesporno utvrđeno da su prema podnosiocu 22. decembra 2011. godine, od strane pripadnika Službe za obezbeđenje, primenjene mere prinude – fizička sila i gumena palica. Sud konstatuje da je upotrebi prinude prethodila povreda kućnog reda od strane podnosioca i to „zloupotreba telefonskog razgovora“, te da je podnosiocu naloženo više puta da uđe u sobu, što je on odbio, nakon čega su, zbog daljeg pružanja aktivnog i pasivnog otpora, tri stražara prema podnosiocu primenila prinudu. Iz utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da je nakon opisanog događaja, podnosilac istog dana bio pregledan od strane zavodskog lekara, te da je u izveštaju lekara na telu podnosioca konstatovan veći broj hematoma, različitih veličina, kao i da je narednog dana urađen kontrolni pregled. Ustavni sud nalazi da su, u opisanim okolnostima, primenjene mere prinude nad podnosiocem, kao i stepen i težina zadobijenih povreda dovoljno ozbiljni, te da se ovakvo postupanje može podvesti pod član 25. Ustava.

Kao i u prethodno datoj oceni, da bi odgovorio na pitanje da li je podnosilac zaista i bio zlostavljan, i ako jeste, o kom obliku zlostavljanja je reč, Ustavni sud mora da oceni da li su primenjene mere prinude zaista bile i neophodne, odnosno da li je primenjena prinuda bila prekomerna.

S tim u vezi, Ustavni sud dalje konstatuje da se razlozi za upotrebu prinude u konkretnom događaju mogu podvesti pod razloge navedene u članu 128. stav 1. ZIKS i da su u tom smislu primenjene mere bile dozvoljene, te da je upotreba prinude od strane upravnika Kazneno -popravnog zavoda Požarevac – Zabela ocenjena kao opravdana i pravilna.

Međutim, Ustavni sud nalazi da jačina upotrebljene sile koja je dovela do brojnih povreda na telu podnosioca, i to najviše na njegovim leđima, upućuje na zaključak da je u konkretnom događaju upotreba sredstava prinude bila prekomerna, odnosno nesrazmerna. Iako je i ovog puta podnosilac svojim ponašanjem „isprovocirao“ upotrebu prinude, Ustavni sud ocenjuje da opisan aktivni i pasivni otpor koji je podnosilac tom prilikom pružao, svakako ne može opravdati brojnost i težinu nanetih povreda. Takođe, Ustavni sud smatra da je od značaja i to da su mere prinude primenila tri stražara, te da nema dokaza da je zbog aktivnog otpora koji je pružao podnosilac, bilo koji od stražara zadobio povrede. Stoga je Ustavni sud ocenio da je takvo postupanje moralo kod podnosioca uzrokovati fizičku i psihičku patnju koja je nespojiva sa zabranom zlostavljanja garantovanom članom 25. Ustava.

Kada je reč o kvalifikovanju oblika zlostavljanja, Ustavni sud je ocenio da je u događaju od 22. decembra 2011. godine prema podnosiocu postupano nečovečno. Ovakva ocena Ustavnog suda proizlazi iz činjenice da je podnosilac, usled nesrazmerne upotrebe sredstava prinude, zadobio stvarne i ozbiljne telesne povrede koje su, kao što je već rečeno, morale kod njega izazvati fizičku i psihičku patnju i bol, ali da Ustavni sud nalazi da nije dokazano da je u postupanju stražara bilo namere da mu se te povrede nanesu radi određenog cilja.

Ispitujući osnovanost navoda o povredi materijalnog aspekta prava iz člana 25. Ustava u vezi događaja od 24. decembra 2011. godine, Ustavni sud ponovo ukazuje na to da tvrdnje o zlostavljanju moraju biti dokazane „van razumne sumnje“, te da dokazi o zlostavljanju moraju proisteći „iz skupa indicija, ili iz neosporenih, dovoljno ozbiljnih, jasnih i usaglašenih pretpostavki“. Takođe, Sud ponavlja da u slučaju kada se sporni događaji o navodnom zlostavljanju nalaze u potpunosti ili pretežno u okvirima „zaštićenih saznanja“ nadležnih državnih organa, obaveza tereta u pogledu dokazivanja se jednim delom mora prebaciti na nadležne državne organe, koji moraju pružiti i obezbediti „zadovoljavajuće i ubedljivo objašnjenje“ za nastanak takvih povreda.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac 24. decembra 2011. godine, nakon posete majke i brata, podneo pritužbu Zaštitniku građana, te da je Zaštitnik građana 27. decembra 2011. godine obavio vanrednu posetu Kazneno-popravnom zavodu Zabela – Požarevac. Sud dalje konstatuje da je nakon sprovedenog postupka, u kome je uzeta izjava od podnosioca, obavljen neposredni lekarski pregled, izvršen uvid u službenu dokumentaciju Zavoda i uzeta izjava od upravnika i lekara Zavoda, Zaštitnik građana 31. decembra 2011. godine doneo preporuku broj 2410 u kojoj je utvrđeno da je podnosilac 24. decembra 2011. godine bio izložen torturi i da mu je uskraćen lekarski pregled, iz kog razloga je dalje utvrđeno da je podnosiocu povređeno pravo na fizički i psihički integritet i pravo na zdravstvenu zaštitu. Utvrđeno je i da telesne povrede koje su nanete podnosiocu nisu zabeležene u službenim evidencijama.

Ustavni sud dalje konstatuje da je Zaštitnik građana do ovakvog zaključka došao, pre svega, jer je na osnovu neposrednog nalaza i mišljenja člana Stručnog tima Zaštitnika građana, sudskog veštaka forenzičke struke, izveštaja zavodskog lekara od 22. decembra 2011. godine, kao i njegove izjave, zaključio da brojnost i težina povreda koje je zadobio podnosilac nesumnjivo ukazuju na činjenicu da je on nakon 22. decembra 2011. godine, kada je evidentirana primena sredstava prinude - fizičke sile i gumene palice i nakon obavljenog lekarskog pregleda 23. decembra 2011. godine, ponovo bio izložen telesnom povređivanju, te da vrsta i način povređivanja nesumnjivo upućuju na zaključak da je prilikom nanošenja telesnih povreda korišćena gumena palica, kao i da su telesne povrede nanete od strane pripadnika Službe za obezbeđenje. Ustavni sud dalje konstatuje da je utvrđeno da telesne povrede podnosioca, koje su nastale 24. decembra 2011. godine, nisu konstatovane u službenim evidencijama, da o tome nije obavešten upravnik Zavoda, niti da je tim povodom podnosilac odveden na lekarski pregled.

Iz napred navedenog, Ustavni sud zaključuje da se iz skupa indicija i iz neosporenih, dovoljno ozbiljnih, jasnih i usaglašenih pretpostavki može van razumne sumnje zaključiti da je podnosilac ustavne žalbe 24. decembra 2011. godine zadobio stvarne i ozbiljne telesne povrede koje su morale kod njega izazvati fizičku i psihičku patnju i bol, te da u odgovoru upravnika Zavoda nije pruženo zadovoljavajuće i ubedljivo objašnjenje za nastanak takvih povreda.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je podnosilac ustavne žalbe bio zlostavljan 24. decembra 2011. godine, odnosno da je prema njemu postupano nečovečno. Ovakva kvalifikacija oblika zlostavljanja, proizlazi, pre svega, iz činjenice da je podnosilac nesporno toga dana zadobio stvarne i ozbiljne telesne povrede koje su, kao što je rečeno, morale kod njega izazvati fizičku i psihičku patnju i bol, ali Ustavni sud nalazi da iz navoda podnosioca i dostavljene dokumentacije, nije dokazano da je postojala namera da mu se te povrede nanesu radi postizanja određenog cilja.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je tokom izdržavanja kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela, 22. i 24. decembra 2011. godine, podnosiocu povređen materijalni aspekt prava iz člana 25. Ustava.

Ocenjujući osnovanost navoda o povredi procesnog aspekta prava iz člana 25. Ustava, a u vezi sa tvrdnjama podnosioca da su nadležni državni organi propustili da povodom opisanih događaja od 22. i 24. decembra 2011. godine sprovedu delotvornu istragu, Ustavni sud ponovo ukazuje da pozitivna obaveza nadležnih državnih organa da sprovedu delotvornu zvaničnu istragu podrazumeva da je istraga sprovedena hitno, od strane nezavisnih nadležnih organa, da je temeljna, te da mora omogućiti dovoljan element uvida javnosti. Drugim rečima, zvanična istraga se mora sprovesti na način da dovede do utvrđivanja činjenica konkretnog događaja, kao i da ukoliko se dokaže da su navodi o zlostavljanju istiniti, dovede do identifikovanja i kažnjavanja odgovornih, što svakako ne znači da će svaka delotvorna istraga zaista i dovesti do takvog rezultata.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud konstatuje da su povodom opisanih događaja, a nakon preporuke Zaštitnika građana, od strane upravnika Zavoda izvršene određene istražne radnje, radi prikupljanja dokaza i informacija koji bi ukazal i na način povređivanja podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud dalje konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe odbio da se upravniku Zavoda i Službi za obezbeđenje izjasni na okolnosti povređivanja od 24. decembra 2011. godine, te da je upravnik Zavoda nakon sprovedenih istražnih radnji zaključio da se ne može sa sigurnošću utvrditi na koji način je došlo do povređivanja podnosioca, niti da se mogu identifikovati odgovorna lica, kako bi se protiv njih pokrenuli disciplinski postupci.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud podseća da je istraga nezavisna, ukoliko je sprovedena od strane organa koji nisu bili uključeni u navodno zlostavljanje. Ustavni sud dalje konstatuje da, iako je upravnik Zavoda istražne radnje sproveo tek nakon preporuke Zaštitnika građana, sprovedene radnje ukazuju na to da je istraga u ovom delu bila temeljna. Naime, upravnik Zavoda je, radi utvrđivanja činjenica konkretnog događaja i identifikovanja i kažnjavanja odgovornih, izvršio uvid u raspored rada i evidencije o prisutnosti radi utvrđivanja identiteta službenih lica koja su radila 24. decembra 2011. godine, uzeo izjave svih službenih, osuđenih i pritvorenih lica koja su bila ili mogla biti upoznata sa eventualnom primenom sredstava prinude, izvršio uvid u sistem video nadzora za 24. decembra 2011. godine, uvid u knjigu prijava osuđenih lica za lekarske preglede, uvid u zdravstveni karton, uvid u knjigu evidencija o primeni mera prinude, te uvid u knjigu pritužbi osuđenih lica. Međutim, Ustavni sud nalazi da se osnovano može postaviti pitanje da li su sprovedene istražne radnje u ovom delu zadovoljile standard nezavisnosti.

Ustavni sud dalje konstatuje da je po krivičnoj prijavi podnosioca od 14. marta 2012. godine, pred Osnovnim sudom u Požarevcu vođen pretkrivični postupak protiv NN lica zbog krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. KZ u sticaju sa krivičnim delom teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ. Sud dalje konstatuje da su u nadevenom postupku sprovedene određene istražne radnje, odnosno da su ispitani podnosilac ustavne žalbe, komandir i 13 radnika Službe obezbeđenja, zavodski lekar, kao i zatvorenik M. M, da je izvršen uvid u kopiju dnevne knjige, kao i da je obavljeno sudsko-medicinsko veštačenje radi utvrđivanja vrste, kvalifikacije i mehanizma nastanka telesnih povreda podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud nalazi da sprovedene radnje ukazuju na to da je istraga i u ovom delu bila temeljna.

Međutim, kako se u daljem toku postupka nije mogao obezbediti podatak o radniku Službe obezbeđenja koji je u 2011. godine nosio oznaku broja 1244, a na koga je tokom postupka ukazivao podnosilac, niti snimak načinjen kamero m video nadzora u suterenu VII paviljona ispred sobe broj 3 u kojoj se nalazio podnosilac, Osnovno javno tužilaštvo je 15. maja 2013. godine obavestilo istražnog sudiju Osnovnog suda u Požarevcu da je to tužilaštvo donelo odluku da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka, te da je nadležnoj Policijskoj upravi u Požarevcu podnelo zahtev za otkrivanje NN lica zbog krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. KZ u sticaju sa krivičnim delom teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud još jednom ukazuje da obaveza sprovođenja delotvorne istrage nije po svom obimu obaveza rezultata, već obaveza sredstava, te da je u tom smislu prevashodno potrebno da su nadležni državni organi „preduzeli sve razumne korake koje su imali na raspolaganju da obezbede dokaze u vezi sa događajem“. Sud dalje konstatuje da su nadležno tužilaštvo i sud sprovodili istražne radnje na način koji zadovoljava standard temeljne istrage, te da su na ishod istrage svakako morale uticati izjave stražara i komandira iz kojih proizlazi da se i dalje ne može sa sigurnošću utvrditi na koji način se došlo do povređivanja podnosioca, niti se mogu identifikovati odgovorna lica.

Međutim, i pored ovih okolnosti, Ustavni sud nalazi da od trenutka saznanja za povrede podnosioca, nadležni državni organi nisu hitno „preduzeli sve razumne korake koje su imali na raspolaganju da obezbede dokaze u vezi sa događajem“, kao i da zvaničnu istragu od samog početka vode nezavisni nadležni organ i. Stoga je Ustavni sud ocenio da povodom događaja od 24. decembra 2011. godine nije sprovedena delotvorna istraga, te da je podnosiocu tokom izdržavanja kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela povređen procesni aspekt prava iz člana 25. Ustava.

Imajući u vidu razloge ocene iznete u tački 6.2. ovog obrazloženja, Ustavni sud je utvrdio da je tokom izdržavanja kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac – Zabela podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta zajemčeno član om 25. Ustava, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

Kako događaj od 24. decembra 2011. godine još uvek nije delotvorno istražen, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke naložio nadležnim organima da preduzme sve mere kako bi se postupak povodom događaja od 24. decemba 2011. godine delotvorno okončao u najkraćem roku.


7. Ocena osnovanosti navoda ustavne žalbe o povredi prava na sudsku zaštitu i delotvorno pravno sredstvo


Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava i prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ove navode obrazlaže tvrdnjom da je za svoje navode o zlostavljanju pokušao da koristi propisana pravna sredstva, ali da ona očigledno nisu obezbedila utvrđivanje zabrane zlostavljanja i odgovornosti učinilaca. Imajući u vidu sadržinu povrede ovih prava, Ustavni sud dalje konstatuje da se ovi navodi, u suštini odnose na navode o povredi procesnog aspekta zabrane zlostavljanja iz člana 25. Ustava i člana 3. Evropske konvencije.

Kako procesni aspekt prava iz člana 25. Ustava i člana 3. Evropske konvencije podrazumeva obavezu sprovođenja delotvorne zvanične istrage povodom pritužbi o zlostavljanju, Ustavni sud smatra da nesumnjivo postoji izvesno preklapanje sa sadržinom prava iz člana 22. i člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije. Naime, u kontekstu konkretnog predmeta, pojam pravnog sredstva i sudske zaštite, po oceni Ustavnog suda, podrazumeva obavezu sprovođenja detaljne i delotvorne istrage koja bi bila u stanju da utvrdi činjenice u vezi navoda o zlostavljanju i da dovede do identifikovanja i kažnjavanja odgovornih lica.

Imajući u vidu da je Ustavni sud prethodno utvrdio da je podnosiocu tokom trajanja pritvora u Okružnom zatvoru u Beogradu i na izdržavanju kazne zatvora u KZP Požarevac – Zabela povređen procesni aspekt prava iz člana 25. Ustava, Sud nije posebno cenio ove navode podnosioca.

Ustavni sud je u tački 4.2. obrazloženja konstatovao da su, čak i u slučaju ekstenzivnog tumačenja ZKP, procedure predviđene ZKP za postupanje po pritužbama pritvorenika o navodnom zlostavljanju neefikasne i nedelotvorne. Naime, Ustavni sud nalazi da iz citiranih odredaba ZKP i ZIKS proizlazi da ZKP „slabije“ štiti prava pritvorenika u smislu postupanja po pritužbama o navodnom zlostavljanju, a posebno u smislu postojanja pravnog sredstva koji bi pritvorenik mogao koristiti, nego što je to slučaj sa ZIKS predviđenim postupanjem po pritužbama osuđenog lica.

Imajući u vidu da Ustavni sud, na osnovu člana 105. Zakona o Ustavnom sudu, može obavestiti Narodnu skupštinu o stanju i problemima ostvarivanja ustavnosti i zakonitosti u Republici Srbiji, dati mišljenja i ukazati na potrebu donošenja i izmenu zakona i preduzimanja drugih mera radi zaštite ustavnosti i zakonitosti, Ustavni sud je odlučio da takvu svoju nadležnost iskoristi i uputi pismo Narodnoj skupštini u kome će ukazati na sve aspekte problema nedostatka pravne regulative u slučajevima postupanja po pritužbama pritvorenika u pogledu navoda o zlostavljanju. Ovakvo stanovište Ustavnog suda utemeljeno je na odredbi člana 22. Ustava kojom se svakom garantuje pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, kao i na odredbi člana 36. stav 2. Ustava kojom se svakom garantuje pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, te na odredbi člana 13. Evropske konvencije kojom je zajemčeno da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira na to da li su povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na to da je obaveza donošenja akta o kućnom redu za primenu mere pritvora predviđena članom 250. ZIKS, te da, iako je rok iz člana 281. stav 2. ZIKS istekao 30. juna 2006. godine, takav akt još uvek nije donet od strane ministra nadležnog za pravosuđe.


8. Ostali zahtevi iz ustavne žalbe i naknada nematerijalne štete

U vezi ostalih zahteva iz ustavne žalbe koji se odnose na to da Sud naloži da se podnosilac premesti u drugi zavod za izvršenje krivičnih sankcija, kao i da se identifikovana odgovorna lica sudspenduju do okončanja sudskog postupka, Ustavni sud konstatuje da na osnovu člana 170. Ustava nije nadležan da odlučuje o ovim zahtevima podnosioca.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava iz člana 25. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno činjenicu da je Sud utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u više navrata bio zlostavljan, te da povodom zlostavljanja u pritvoru nije vođena zvanična istraga, kao i da povodom događaja od 24. decembra 2011. godine nije delotvorno okončan postupak. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje povrede prava koje je pretrpe o.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

11. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević