Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku razrešenja od vojne službe, smatrajući da značaj predmeta za podnosioca nije bio takav da bi dugo trajanje postupka predstavljalo povredu prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4100/2013
10.02.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slađana Andrijevića iz sela Zažulj kod Štrpca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 2016 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slađana Andrijevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 6383 Niš u predmetu pov. broj 1958-2, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slađan Andrijević iz sela Zažulj kod Štrpca podn eo je, 23 . maja 2013. godine, preko punomoćnika mr Žarka Vujovića , advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2966/12 od 28. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se opisuje tok osporenog upravnog postupka za koji se tvrdi da je trajao " od 2. septembra 2005. godine do 26. aprila 2013. godine", odnosno "punih osam godina". Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je, prema odredbi člana 435. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, bio hitan. Potom se ističe da Upravni sud nije cenio ni jedan jednini navod tužbe, već je samo konstatovao da tužbeni navodi nisu bili od uticaja na drugačiju odluku suda. Podnosi lac smatra i da rešenjem iz 2011. godine nije moglo biti retroaktivno odlučeno o "pravu" iz 2005. godine, jer su poništajem ranijeg prvostepenog rešenja poništene i sve pravne posledice koje je ono proizvelo.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu, vrati predmet tom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, te da podnosiocu ustavne žalbe naknadi nematerijalnu štetu u iznosu od 450.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz spisa predmeta Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1615/06 i Vojne pošte 6883 Niš pov. broj 1958-2 , kao i iz celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 7330 Beograd int. broj 11-961 od 2. septembra 2005. godine Slađan Andrijević, ovde podnosi lac ustavne žalbe, kao vojnik po ugovoru na određeno vreme, razrešen je od profesionalne vojne službe, sa danom 15. septembra 2005. godine.

Rešavajući o žalbi podnosioca od 15. septembra 2005. godine, Generalštab Vojske Srbije i Crne Gore - Uprava za vezu i informatiku (G-6) je rešenjem UP-2 broj 32-2 od 14. novembra 2005. godine odbio žalbu podnosi oca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog rešenja 8. decembra 2005. godine Sudu Srbije i Crne Gore podneo tužbu, o kojoj je nakon što je preuzeo nerešene predmete tog suda, odlučio Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG . 1615/06 od 11. juna 2008. godine, kojom je tužbu uvažio i poništio drugostepeno rešenje.

Rešavajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, VP 2722 Beograd je rešenjem Up-2 broj 31-1 od 19. decembra 2008. godine usvojila žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 2. septembra 2005. godine i vratila predmet prvostepenom organu na ponovno odlučivanje, uz nalog da se na nesumnjiv način utvrdi kada je podnosilac predao dužnost i da dokaz o tome uloži u spise predmeta.

Podnosilac je 17. februara 2009. godine drugostepenom organu izjavio žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u ponovnom postupku, a potom je 10. decembra 2009. godine drugostepenom organu podneo naknadni zahtev za donošenje rešenja. Kako drugostepeni organ nije doneo rešenje ni u daljem roku od sedam dana, podnosilac je 15. januara 2010. godine podneo tužbu zbog nedonošenja drugostepenog rešenja po navedenoj žalbi tj. zbog dvostrukog „ćutanja uprave“.

Upravni sud - Odeljenje u Nišu je presudom U. 17026/10 od 15. septembra 2011. godine uvažio tužbu zbog „ćutanja uprave“ i naložio drugostepenom organu da odluči o žalbi podnosioca u roku od 30 dana od dana prijema presude tog suda.

VP 2722 Beograd je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, rešenjem int. broj 5613-2 od 24. oktobra 2011. godine usvojila žalbu podnosioca i naložila prvostepenom organu da u ponovnom postupku donese rešenje o razrešenju podnosioca od profesionalne vojne službe.

VP 6383 Niš je, kao prvostepeni organ, 21. novembra 2011. godine donela rešenje pov. broj 1958-2 kojim je podnosioca ustavne žalbe razrešila od profesionalne vojne službe, sa danom 15. septembra 2005. godine. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je podnosilac 15. septembra 2005. godine potpisao obrazac PD-1 na osnovu koga je predao dužnost telefoniste linijaša u SCV Uroševac, 52. KCSV, 235. CSV Uprava za vezu i informatiku, te je ispunjen zakonski uslov za razrešenje od profesionalne vojne službe danom predaje dužnosti, saglasno odredbama člana 113. st. 1. i 2. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Drugostepeni organ je rešenjem int. broj 6074-5 od 29. decembra 2011. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2966/12 od 28. marta 2013. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je ocenio da je tuženi organ osnovano našao da rešenjem prvostepenog organa nije povređen zakon na štetu podnosioca ustavne žalbe , s obzirom na to da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje primenjen odgovarajući materijalni propis, bez povrede pravila postupka od uticaja na rešavanje ove upravne stvari.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme razrešenja podnosioca ustavne žalbe od profesionalne vojne službe , bilo je propisano: da profesionalnom vojniku primljenom u službu u Vojsci na određeno vreme služba prestaje istekom ugovorenog roka (član 108. stav 1.); da l icu iz stava 1. ovog člana služba prestaje i pre isteka ugovorenog roka, u slučaju organizacijskih promena ili ukidanja jedinice - ustanove u kojoj je na službi po ugovoru, a stanje u službi ne može rešiti na drugi način (stav 2. tačka 7)); da profesionalnom vojniku za koga je donesen akt o prestanku službe, služba u Vojsci prestaje razrešenjem (član 113. stav 1.); da se l ice za koje je donesen akt o prestanku službe, a nalazi se na dužnosti, razrešava od službe danom predaje dužnosti (stav 2.); da se l ice za koje je donet akt o prestanku službe, a ne nalazi se na dužnosti, razrešava od službe danom kad akt o prestanku službe postane konačan (stav 3.); da r ok za razrešenje od službe ne može biti duži od tri meseca od dana dostavljanja akta o prestanku službe (stav 4.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 6383 Niš pov. broj 1958-2, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 15. septembra 2005. godine, kada je podnosilac prvi put izjavi o žalbu u upravnom postupku, do 28. marta 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2966/12. Dakle, nešto duže od sedam godina i šest meseci.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, uz ima u obzir i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih organa i sudova pred kojima je vođen postupak, kao i značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, odnosno o kom prav u podnosioca je odlučivano.

S tim u vezi, Ustavni sud je konatatatovao da se u predmetnom postupku nisu postavljala složena činjenična i pravna pitanja, da su upravni organi, nakon početne ažurnosti u donošenju rešenja, postali neaktivni, da u dužem periodu nije doneto novo rešenje o razrešenju podnosioca od službe , da je podnosilac, sa određenim zakašnjenjem, koristio pravna sredstva za ubrzanje postupka propisana procesnim zakonima, da je dvostruko ćutanje uprave prekinuto intervencijom Upravnog suda, kao i da su se upravni organi u nastavku postupka pridržavali zakonskih rokova za donošenje rešenja.

Iako je prethodno sagledao i pomenute kriterijume, Ustavni sud smatra da je za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju odlučujući kriterijum koji se odnosi na značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe. Posebno analizirajući taj kriterijum, Ustavni sud je našao da je rešenje o razrešenju od službe posledični upravni akt koji se u postupku prestanka profesionalne vojne službe, donosi nakon akta o prestanku službe. U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da je zakonska pretpostavka za pokretanje i vođenje osporenog postupka bila da je o prestanku službe podnosioca prethodno rešeno u drugom upravnom postupku. Saglasno odredbama člana 113. st. 1. i 2. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, u predmetnom postupku je utvrđivan dan kada je podnosilac ustavne žalbe predao dužnost, što je, u smislu tih zakonskih odredaba, istovremeno bio dan razrešenja od službe i prestanka službe u Vojsci. U sprovedenom postupku je utvrđeno da je podnosilac 15. septembra 2005. godine potpisao izveštaj o predaji dužnosti, što on tokom postupka nije osporio.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je ishod postupka razrešenja od službe za podnosioca ustavne žalbe, počev od dana predaje dužnosti, bio izvestan. Drugim rečima, ukoliko je donet akt o prestanku službe, podnosilac je, prema navedenim zakonskim odredbama, morao biti razrešen od službe danom predaje dužnosti. Neizvesnost na strani podnosioca u pogledu njegovog radnopravnog statusa u potpunosti je bila vezana za postupak prestanka službe u Vojsci, koji je pravnosnažno okončan 7. aprila 2011. godine , do kada je paralelno tekao sa predmetnim postupkom.

Ustavni sud, takođe, nalazi da podnosilac nije mogao zbog kašnjenja sa donošenjem konačnog i pravnosnažnog akta o razrešenju od službe trpeti štetne posledice u drugim eventualnim postupcima u kojima se ostvaruju prava po osnovu rada, već je takve posledice mogao trpeti zbog odugovlačenja sa donošenjem konačnog i pravnosnažnog akta o prestanku službe. Stoga je Ustavni sud Odlukom Už-2303/2011 od 18. septembra 2014. godine usvojio ustavnu žalbu podnosioca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 5542 Beograd u predmetu broj 208-8/2009, a u kome je odlučivano o prestanku njegove službe u Vojsci.

Ustavni sud ukazuje na to da je svoje stanovište u pogledu značaja predmeta postupka razrešenja od službe profesionalnog vojnika, kao kriterijuma za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, izrazio i u Odluci Už- 4097/2010 od 23. oktobra 2013. godine.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 6383 Niš u predmetu pov. broj 1958-2 podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer je Upravni sud u osporenoj pr esudi propustio da se izjasni o navodima tužbe, a posebno o navodu da je prvostepenim rešenjem iz 2011. godine retroaktivno odlučeno da se razrešava od službe 2005. godine.

Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka ukazao da poništavanje prvostepenog rešenja o prestanku službe nije smetnja da prvostepeni organ donese novo rešenje sa istim datumom prestanka službe, kao i u ranijem rešenju, pod uslovom da u ponovnom postupku nije utvrđeno drugačije činjenično stanje u pogledu datuma prestanka službe i mogućnosti obezbeđivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (videti, na primer, Odluku Ustavnog suda Už-7193/2012 od 28. maja 2015. godine). Ustavni sud smatra da se pravna situacija prestanka službe u Vojsci u pogledu određivanja datuma u novom prvostepenom rešenju koje se donosi u ponovnom postupku, može upodobiti sa pravnom situacijom razrešenja od službe . Iako se Upravni sud u osporenoj presudi nije pojedinačno izjasnio o tom navodu tužbe, niti je to prethodno učinio drugostepeni organ, Ustavni sud je, polazeći od iznete ustavnopravno utemeljene argumentacije , ocenio da je osporena presuda zasnovana na razlozima kojima se ne dovodi u sumnju njena pravičnost.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu, iskoristio pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom očigledno nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti