Odbacivanje ustavne žalbe zbog pogrešnog tumačenja procesnih normi o pravnim lekovima

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluke Vrhovnog kasacionog suda. Rok za podnošenje zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude računao se od dana prijema presude od strane okrivljenog, a ne njegovog branioca, što podnosilac nije poštovao.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stanka Aksentijevića iz Jasike, opština Kruševac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Stanka Aksentijevića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kruševcu K. 130/08 od 9. februara 2009. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž.I 1126/09 od 23. juna 2009. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Kzp. 186/10 od 10. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanko Aksentijević iz Jasike, opština Kruševac, preko punomoćnika Milutina Č. Kostića, advokata iz Kruševca, podneo je Ustavnom sudu 15. septembra 2010. godine ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 12. oktobra 2010. godine, protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Kzp. 186/10 od 10. juna 2010. godine, kao i protiv „sudskog postupka koji je prethodio ovoj odluci“ i radnji Okružnog suda u Kruševcu i Vrhovnog suda Srbije, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenog odredbama člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačen kao nedozvoljen zahtev osuđenog, ovde podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca u predmetnom krivičnom postupku za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Kruševcu K. 130/08 od 9. februara 2009. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž.I 1126/09 od 23. juna 2009. godine; da je, kao razlog za ovakvu odluku, navedeno da je izjavljeni vanredni pravni lek prestao da postoji 11. septembra 2009. godine, stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, saglasno članu 112. ovog zakona; da u konkretnom slučaju nema mesta primeni člana 112. ZKP, već se ima primeniti samostalni član 146. Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/10); da je osporenim rešenjem osuđenom uskraćeno pravo na pravni lek predviđen samostalnim članom 146. navedenog zakona, a zbog nezakonitog postupanja Vrhovnog suda Srbije, kao drugostepenog suda u žalbenom postupku po žalbi okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca, i Okružnog suda u Kruševcu, kao suda prvog stepena zbog neblagovremene dostave drugostepene odluke; da je prema članu 393. stav 2. ZKP bila obaveza Vrhovnog suda Srbije, kao drugostepenog suda, da svoju odluku dostavi sudu prvog stepena najdocnije u roku od četiri meseca od dana kada je primio spise od tog suda; da su u konkretnom slučaju spisi dostavljeni Vrhovnom sudu Srbije 27. aprila 2009. godine, a taj sud ih je dostavio prvostepenom sudu po proteku roka od četiri meseca, odnosno 1. septembra 2009. godine, umesto do 27. avgusta 2009. godine, što je bio krajnji rok, kako je to predviđeno članom 393. ZKP; da je branilac okrivljenog u tom postupku, Života Milošević, advokat iz Kruševca, 9. septembra 2009. godine primio presudu Vrhovnog suda Srbije Kž.I 1126/09 od 23. juna 2009. godine; da je, koristeći se tada dozvoljenim pravnim sredstvom, ovaj branilac 9. oktobra 2009. godine, u zakonskom roku iz člana 428. ZKP, podneo zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, na osnovu ovlašćenja da branilac u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni, shodno članu 76. ZKP, te da se stoga odredba člana 112. Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine ne može primeniti u konkretnom slučaju; da je Okružni sud u Kruševcu drugostepenu odluku Vrhovnog suda Srbije Kž.I 1126/09 od 23. juna 2009. godine okrivljenom dostavio 21. septembra 2009. godine; da bi okrivljeni imao pravo na podnošenje zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude na osnovu člana 428. tada važećeg ZKP, da mu je dostava odluke od strane prvostepenog suda izvršena do 11. septembra 2009. godine; da je dostava drugostepene odluke izvršena tek po proteku od 21 dana, što je „svakako neprimeren“ rok za dostavljanje, jer je obaveza suda da mora otpremiti istog dana pismena preuzeta za otpremanje prema članu 209. stav 2. Sudskog poslovnika. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je osporenim rešenjem i radnjama povređeno označeno ustavno pravo, odredi uklanjanje štetnih posledica naknadom nematerijalne štete i naknadi mu troškove za sastav ustavne žalbe u opredeljenom iznosu, u određenom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. istog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, advokat Života Milošević, drugostepenu presudu Vrhovnog suda Srbije Kž.I 1126/09 od 23. juna 2009. godine primio 9. septembra 2009. godine; da je okrivljeni istu presudu primio 21. septembra 2009. godine, kada je predmetni krivični postupak i pravnosnažno okončan; da je branilac okrivljenog 9. oktobra 2009. godine podneo zahtev za ispitivanje pravnosnažnih presuda, a da je ovaj vanredni pravni lek okrivljeni izjavio 19. oktobra 2009. godine; da su osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Kzp. 186/10 od 10. juna 2010. godine odbačeni kao nedozvoljeni zahtevi osuđenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i njegovog branioca, advokata Živote Miloševića za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Kruševcu K. 130/08 od 9. februara 2009. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž.I 1126/09 od 23. juna 2009. godine.

4. Ustav u članu 36. stav 2. utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 9/03 i 5/05) određeno je da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 i 20/09) (u daljem tekstu: ZKP), koje su bile na snazi do 10. septembra 2009. godine, bilo je propisano: da okrivljeni koji je pravnosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora može podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude zbog povrede zakona u slučaju predviđenom ovim zakonikom i da se ovaj zahtev podnosi u roku od mesec dana od dana kada je okrivljeni primio pravnosnažnu sudsku presudu (član 428. st. 1. i 2.); da zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude mogu podneti osuđeni i branilac (član 431. stav 1.).

Odredbama člana 112. Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/09) (u daljem tekstu: ZIDZKP), koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine, propisano je da se naslov iznad člana 428. ZKP, kao i tekst čl. 428. do 432. ZKP brišu. Odredba člana 146. istog zakona propisuje da se na lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona podnela zahtev za vanredno ublažavanje kazne i zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude primenjuju odredbe ZKP (stav 1.) i da ako do dana stupanja na snagu ovog zakona još nije protekao rok za podnošenje zahteva za ispitivanje pravnosnažne presude, a do isteka propisanog roka taj zahtev bude podnet, postupak po tom zahtevu sprovešće se po odredbama ZKP.

Odredom člana 393. stav 2. važećeg Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) propisano je da je drugostepeni sud dužan da svoju odluku sa spisima dostavi sudu prvog stepena najdocnije u roku od četiri meseca, a ako je optuženi u pritvoru, najkasnije u roku od tri meseca od dana kad je primio spise od tog suda.

Odredbama člana 209. stav 2. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, broj 110/09), na koji se podnosilac ustavne žalbe poziva, iako isti nije važio u vreme vođenja predmetnog krivičnog postupka, propisano je da pismena preuzeta za otpremanje moraju biti otpremljena istog dana, kao i da se pismena primljena posle zaključenja dostavnih knjiga, ako nisu hitna, otpremaju narednog radnog dana. Odredbama člana 196. stav 2. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, br. 65/03, 115/05, 4/06 i 50/06), koji je važio u vreme vođenja predmetnog krivičnog postupka, bilo je regulisano na identičan način otpremanje i dostavljanje pismena.

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe ovom sudu obraća u svojstvu pravnosnažno osuđenog lica i da osporava radnje postupajućih krivičnih sudova izvršene do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka vođenog protiv njega i rešenje Vrhovnog kasacionog suda doneto nakon pravnosnažnog okončanja tog postupka.

6. U odnosu na osporene radnje Okružnog suda u Kruševcu i Vrhovnog suda Srbije, Ustavni sud je utvrdio da se ove radnje osporavaju tvrdnjama da je Vrhovni sud Srbije, kao drugostepeni sud, spise predmeta nakon odlučivanja o žalbi, prvostepenom sudu vratio s zakašnjenjem od tri dana, kao i da odluka o žalbi iz prvostepenog suda nije otpravljena istog dana po prijemu. Ustavni sud je utvrdio da su osporene radnje izvršene pre 21. septembra 2009. godine, kada je drugostepena presuda dostavljena okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

Prema pravnom stavu Ustavnog suda, zakonom propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe protiv donetih odluka i izvršenih radnji u krivičnom postupku vođenom protiv nekog lica počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude. Ustavni sud je, odlučujući o ustavnoj žalbi u delu u kome su osporene radnje Okružnog suda u Kruševcu i Vrhovnog suda Srbije izvršene tokom krivičnog postupka vođenog protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, utvrdio da je rok za izjavljivanje ustavne žalbe protiv navedenih radnji počeo da teče dostavljanjem podnosiocu drugostepene presude. Imajući u vidu da je presuda Vrhovnog suda Srbije Kž.I 1126/09 od 23. juna 2009. godine okrivljenom dostavljena 21. septembra 2009. godine, a njegovom braniocu 9. septembra 2009. godine, a da je ustavna žalba izjavljena 15. septembra 2010. godine, dakle po isteku prekluzivnog roka od 30 dana propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) istog Zakona.

7. Osporavajući rešenje Vrhovnog kasacionog suda podnosilac ustavne žalbe je naveo da je njegov branilac u krivičnom postupku Života Milošević, advokat iz Kruševca, primio drugostepenu presudu 9. septembra 2009. godine, da je 9. oktobra 2009. godine podneo zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, kao i da je ZIDZKP stupio na snagu 11. septembra 2009. godine. Iz navedenog podnosilac ustavne žalbe zaključuje da je u konkretnom slučaju Vrhovni kasacioni sud o podnetom zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude morao meritorno odlučivati i da se odredba člana 112. ZIDZKP ne može primeniti u konkretnom slučaju, već da je trebalo primeniti odredbu člana 146. stav 2. ZIDZKP.

Ustavni sud ukazuje na to da su, u pogledu dopuštenosti zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, odredbama člana 146. ZIDZKP regulisane dve prelazne situacije: prva, kad je neko lice podnelo zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude o kome do dana stupanja na snagu ovog zakona nije odlučeno i druga, kada je rok za podnošenje zahteva počeo da teče pre dana stupanja na snagu ovog zakona i još nije protekao, a do isteka tog roka zahtev bude podnet. U oba slučaja se na ovaj vanredni pravni lek primenjuju odredbe neizmenjenog ZKP i sud će o podnetom zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude meritorno odlučivati, dok se argumentum a contrario, u svim ostalim slučajevima te odredbe ZKP ne primenjuje i sud će takav zahtev odbaciti.

U ovom konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe ističe da je drugostepena presuda dostavljena njegovom braniocu dva dana pre stupanja na snagu ZIDZKP, odnosno on se poziva na drugu prelaznu situaciju predviđenu odredbom člana 146. stav 2. istog zakona i smatra da je rok za podnošenje zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude počeo da teče pre dana stupanja na snagu zakona i još nije protekao, a do isteka tog roka zahtev je bio podnet.

Ustavni sud ukazuje na to da je ova tvrdnja podnosioca ustavne žalbe posledica pogrešnog tumačenja odredaba ZKP i ZIDZKP. Naime, prema oceni Ustavnog suda, nesporno je da je branilac osuđenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, primio drugostepenu presudu pre stupanja na snagu ZIDZKP, koji je potom izjavio zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude nakon 30 dana od dana prijema i tačno je da ovaj zahtev mogu podneti i osuđeni i njegov branilac, ali podnosilac pogrešno tumači odredbu ZKP, kojom je bio propisan početak roka za korišćenje ovog vanrednog pravnog sredstva.

Odredbom člana 428. stav 2. ZKP, bilo je propisano da se zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude podnosi u roku od mesec dana od dana kada je okrivljeni primio pravnosnažnu sudsku presudu. Dakle, osnovno, jezičko tumačenje ove norme nedvosmisleno ukazuje na to da je početak roka za podnošenje zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude isključivo određen danom dostavljanja pravnosnažne presude okrivljenom, ali ne i njegovom braniocu, iako pravo podnošenja ovog zahteva imaju i okrivljeni i njegov branilac, ali tek nakon što okrivljeni primi tu presudu.

Iz navedenog proizlazi, prema oceni Ustavnog suda, da rok za podnošenje zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude počinje da teče tek nakon dostavljanja pravnosnažne presude okrivljenom i da je bez uticaja na početak roka činjenica da li je braniocu ista presuda dostavljena ranije, kao što je to slučaj u konkretnom ustavnosudskom predmetu. Imajući u vidu da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, drugostepenu presudu primio 21. septembra 2009. godine, dakle nakon stupanja na snagu ZIDZKP, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju rok za podnošenje zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude nije ni počeo da teče pre dana stupanja na snagu ovog zakona i da je tvrdnja podnosioca da je trebalo primeniti odredbu člana 146. stav 2. ZIDZKP, stoga, posledica njegovog subjektivnog i pogrešnog tumačenja odredaba procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da je, u trenutku kada je okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, bila dostavljena pravnosnažna presuda, ZIDZKP već bio stupio na snagu i zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude više nije postojao u pravnom poretku, tako da ovo pravno sredstvo nije ni bilo moguće koristiti. Ustavni sud je, stoga, ocenio da ove tvrdnje podnosioca ustavne žalbe, kao suprotne krivičnoprocesnim propisima Republike Srbije, u konkretnom slučaju ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge koji bi ustavnu žalbu činili dopuštenom.

Polazeći od odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i krećući se u okviru zahteva i navoda sadržanih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud i u ovoj pravnoj stvari ukazuje na to da je u ustavnoj žalbi neophodno navesti ustavnopravne razloge koji potkrepljuju tvrdnje o povredi ili uskraćivanju prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije naveo ove razloge, odnosno ustavna žalba ne sadrži razloge kojima bi bila dovedena u sumnju pravičnost osporenih presuda i predmetnog krivičnog postupka u celini. Ustavni sud tvrdnje sadržane u ustavnoj žalbi, kako je već navedeno, ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da su postupajući sudovi u konkretnom slučaju primenjivali pravo na ustavno neprihvatljiv i proizvoljan način koji bi doveo do povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog pogrešnog tumačenja procesnih normi o pravnim lekovima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti