Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, utvrđujući da je dugom trajanju postupka odlučujuće doprineo sam podnosilac. Iako postupak traje skoro sedam godina, prekinut je na predlog tužioca koji potom nije preduzimao radnje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4101/2011
23.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Ćirića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorana Ćirića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 7194/06.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Ćirić iz Niša je 7. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Milana C. Cvetkovića, advokata iz Beograda , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drug im opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7194/06.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac ustavne žalbe 7. novembra 2006. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstvo odbr ane, radi naknade štete, da je od podnošenja tužbe proteklo više od četiri i po godine, a da prvostepeni parnični postupak nije završen i neizvesno je kada će biti završen. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnog prava podnosioca na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7194/06, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, zajedno sa drugim tužiocima, 7. novembra 2006. godine podneo Drug om opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade materijalne štete zbog nezakonitog rada državnog organa prilikom određivanja vrednosti boda i obračuna plate po Uredbi o platama i drugim novčanim primanjima i Zakonu o Vojsci Jugoslavije, a radi isplate opredeljenog novčanog iznosa za period od 1. januara 2000. godine do 10. oktobra 2005. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog potraživanja – petog dana u narednom mesecu pa do isplate. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 7194/06.

Odgovor tužene na tužbu je primljen u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 22. decembra 2006. godine. Tužena je u odgovoru, između ostalog, istakla i prigovor apsolutne nenadležnosti Drugog opštinskog suda u Beogradu. Rešenjem suda P. 7194/06 od 15. marta 2007. godine odbijen je kao neosnovan prigovor tužene.

Na ročištu od 3. decembra 2007. godine punomoćnik tužilaca predložio je da sud prekine postupak u ovoj pravnoj stvari radi zauzimanja pravnog stava u pogledu spornog pravnog pitanja.

Nakon toga, Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 7194/06 od 20. februara 2008. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, sa obrazloženjem da će postupak biti nastavljen kada prestanu razlozi za prekid.

Ovo rešenje je dostavljeno strankama krajem februara 2008. godine. Stranke protiv navedenog rešenje nisu izjavile žalbu, nakon čega u predmetu nije postupano.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji je bio na snazi do 1. februara 2012. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.), a odredbom člana 10. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 72/11), da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 7. novembra 2006. godine i da u njemu do danas nije doneta ni prvostepena presuda.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do razmatranja ustavne žalbe proteklo skoro sedam godina, a da u njemu još nije okončan ni prvostepeni postupak, čime je trajanje postupka premašilo standarde razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćene u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava . Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, iako se u konkretnom slučaju radi o činjenično i pravno relativno složenom sporu, pitanja o kojima je parnični sud trebalo da zauzme stav ne mogu sama po sebi predstavljati opravdan razlog za tako dugo trajanje ovog postupka.

Takođe, imajući u vidu da su predmet spora potraživanja iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka.

Međutim, ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je Drugi opštinski sud u Beogradu u toku prve godine trajanja parničnog postupka koje su prethodile prekidu postupka dostavio tužbu na odgovor, odlučio o istaknutom prigovoru apsolutne nenadležnosti i održao ročište od 3. decembra 2007. godine , te da se njegovo postupanje ne može oceniti kao neažurno. Iz pravnosnažnog rešenja prvostepenog suda o prekidu postupka, protiv koga podnosilac nije podneo žalbu i koje je postalo pravnosnažno 6. mart a 2008. godine, proizlazi da je postupak u ovoj pravnoj stvari prekinut na predlog punomoćnika podnosioca radi zauzimanja pravnog stava u pogledu spornog pravnog pitanja i da je njime utvrđeno da će postupak biti nastavljen na predlog tužioca ili na predlog zakonskog zastupnika tuženog kada prestanu razlozi za prekid. Po shvatanju Ustavnog suda, „zauzimanje pravnog stava radi spornog pravnog pitanja“ se može odnositi samo na podnošenje predloga za rešavanje spornog pravnog pitanja Vrhovnom sudu Srbije u smislu člana 176. Zakona o parničnom postupku. Iz spisa predmeta, pak, se ne može videti kada je ovaj zahtev dostavljen Vrhovnom sudu Srbije, kao ni da li je u proteklom periodu doneta odluka o ovom zahtevu, ali proizlazi da podnosilac u toku perioda od preko pet godina, koji je protekao od pravnosnažnosti rešenja o prekidu do razmatranja ustavne žalbe, nije podneo zahtev za nastavak postupka, niti je protiv rešenja o prekidu postupk a izjavio žalbu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju ne može utvrditi odlučujući doprinos nadležnog suda dugom trajanju postupka, već je takav doprinos na tužilačkoj strani zbog potpuno pasivnog odnosa i odsustva zainteresovanosti da se prekinuti postupak nastavi i okonča.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u predmetu Drug og opštinskog suda u Beogradu P. 7194/06 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti