Povreda prava na suđenje u razumnom roku u ostavinskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog prekomernog trajanja ostavinskog postupka, koji je prekinut do okončanja povezane parnice. Neopravdano odugovlačenje u parničnom postupku dovelo je do povrede prava na suđenje u razumnom roku i u prekinutom ostavinskom postupku. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. R. i maloletnih D. i M. R, čiji je zakonski zastupnik majka S. R, svih iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. R. i maloletnih D. i M. R. i utvrđuje da je u vanparničnom i u parničnom postupku koji se vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetima O. 1378/10 i P. 11687/2010 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 11687/2010 okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba S. R. i maloletnih D. i M. R. izjavljena protiv zaključka Agencije za privredne registre BD 183448-1/2009 od 20. novembra 2009. godine, rešenja Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja – Sektor za upravne i nadzorne poslove u oblasti privrednih registara broj 300-720-00-00707/2009-09 od 29. decembra 2009. godine i presude Upravnog suda U. 17649/10 od 30. jula 2010. godine, kao i zbog povrede prava na imovinu i prava na nasleđivanje, zajemčenih čl. 58. i 59. Ustava Republike Srbije, u postupcima koji se vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetima O. 1378/10 i P. 11687/2010.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. R. i maloletni D. i M. R, čiji je zakonski zastupnik majka S. R, svi iz B, podneli su 15. septembra 2010. godine, preko punomoćnika D. K, advokata iz B, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na imovinu i prava na nasleđivanje, zajemčenih članom 32. stav 1. i čl. 58. i 59. Ustava Republike Srbije, učinjenih u postupcima koji se vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetima O. 1378/10 i P. 11687/2010, kao i aktima označenim u izreci.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je D. R, suprug, odnosno otac podnosilaca, 28. januara 2004. godine pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu sačinio i deponovao zaveštanje, u kome je naveo šta od imovine poseduje i na koji način tu imovinu i kome želi da rasporedi; da je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pokrenut ostavinski postupak, u kome su rešenjem O. br. 442/05 od 13. septembra 2006. godine na parnicu upućene kćerke ostavioca iz prvog braka, J. R. i S. B, radi utvrđenja da navedeno zaveštanje ostavioca nije punovažno, a postupak raspravljanja zaostavštine prekinut do pravnosnažnog okončanja parnice; da je predmetni parnični postupak pokrenut 31. oktobra 2006. godine i da još nije okončan, a „kraj mu se ne nazire“.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi: da su podnosioci 3. oktobra 2006. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneli predlog za određivanje staraoca zaostavštine u predmetu O. 442/05, ali da o navedenom predlogu do danas nije pravosnažno odlučeno; da su podnosioci ukazivali sudu na opasnost od nastajanja nenadoknadive štete po zaostavštinu usled neodlučivanja o navedenom predlogu, s obzirom na to da se imovina koja predstavlja predmet zaostavštine „rapidno urušava“, te da u privrednom društvu „M.“, d.o.o. iz B, čiji udeli su predmet zaostavštine, ne postoji lice ovlašćeno za zastupanje. Podnosioci ustavne žalbe ističu da su im na opisani način povređeni pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu, jer su „onemogućeni da ostvaruju svoja svojinska prava na toj imovini, koja je prešla na njih po sili zakona u trenutku smrti ostavioca“.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su osporenim akgima, kao i u postupcima koji se vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetima O. 1378/10 i P. 11687/2010, podnosiocima povređena označena prava zajemčena Ustavom. Takođe se predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte, „naredi registraciju promene“ kod privrednog subjekta upisanog u Registar privrednih subjekata kao ,,M.“ d.o.o. iz B. i utvrdi pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu štete usled navedenih povreda ljudskih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, osporenih akata i spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 1378/10 i P. 11687/2010, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. S. R. i maloletni D. i M. R. (ovde podnosioci ustavne žalbe), S. B. i J. R. podneli su 12. februara 2005. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu predlog da se izvrši proglašenje testamenta pokojnog D. R. i „sprovede postupak po zakonu“. Predmet je dobio broj O. 442/05, a prvo ročište održano je 23. februara 2005. godine, na kome je sud proglasio testament i odložio raspravu na neodređeno vreme, radi popisa pokretnih stvari zaostavštine. Sud je u nastavku postupka održao još šest ročišta (23. juna, 28. septembra, 15. novembra i 1. decembra 2005. godine i 7. marta i 13. septembra 2006. godine), radi utvrđivanja predmeta zaostavštine i uzimanja nasledničkih izjava. Nasledne učesnice J. R. i S. B. osporile su testament zbog nesposobnosti rasuđivanja testatora u momentu sačinjavanja testamenta, zbog povrede nužnog naslednog dela koji bi im pripao po zakonu, kao i stoga što je testamentom raspolagano imovinom koja nije pripadala ostaviocu.

Postupajući sud je rešenjem O. 442/05 od 13. septembra 2006. godine uputio na parnicu navedene nasledne učesnice, radi utvrđenja da testament nije punovažan, a postupak za raspravljanje zaostavštine prekinut je do pravnosnažnog okončanja parnice ili do proteka roka od 30 dana, ukoliko parnica ne bude pokrenuta.

Podnosioci ustavne žalbe su 3. oktobra 2006. godine tražili da sud odredi staraoca zaostavštine, u smislu čl. 210. i 211. Zakona o nasleđivanju.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu O. 442/05 od 15. novembra 2006. godine odbijen je predlog podnosilaca za postavljanje staraoca zaostavštine, kao neosnovan. Postupajući sud je našao da za tim nema potrebe, jer je testator odredio izvršioca testamenta. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4676/07 od 5. jula 2007. godine usvojena je žalba podnosilaca, ukinuto navedeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, jer je ocenjeno da prvostepeni sud nije imao u vidu da predmetna zaostavština obuhvata i imovinu koja nije predmet raspolaganja testmentom, da je imovina veće vrednosti i da ne postoji saglasnost sanaslednika ni o upravljanju imovinom, niti o osnovu nasleđivanja.

Podnosioci ustavne žalbe su 29. marta 2007. godine podneli istom sudu predlog za pokretanje ostavinskog postupka po zakonskom redu nasleđivanja.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu O. 442/05 od 29. februara 2008. godine sud je za privremenog staraoca zaostavštine postavio podnositeljku ustavne žalbe S. R, ali je i ovo rešenje drugostepeni sud ukinuo rešenjem od 11. februara 2009. godine, jer u postupku nije, saglasno odredbi člana 103. Zakona o nasleđivanju, pribavljeno izjašljenje lica koja su pozvana na nasleđe, naročito imajući u vidu da postoji očigledan sukob interesa među sanaslednicima.

M. K, advokat iz B. je 3. novembra 2009. godine, u svojstvu izvršioca testamenta, obavestio sud da naslednici nisu postigli sporazum oko raspodele ostavinske mase i da je dotadašnji zakonski zastupnik Ž. A. raskinuo radni odnos sa privrednim društvom „M.“ d.o.o. iz Beograda.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmetni ostavinski postupak nastavljen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu O. 1378/10. U ovom delu postupka sud je utvrđivao predmet zaostavštine koja se raspravlja po zakonskom osnovu nasleđivanja, uzimao nasledničke izjave i odredio izvođenje dokaza veštačenjem. Rešenjem tog suda od 7. avgusta 2010. godine za privremenog staraoca zaostavštine određen je izvršilac predmetnog testamenta i odbijen je predlog podnosilaca da se nastavi postupak raspravljanja zaostavštine po zakonskom osnovu nasleđivanja kao neosnovan. Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14280/11 od 29. februara 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosilaca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, nalazeći da na zaostavštini kao celini postoji nepodeljena svojina svih naslednika, te se ne može raspravljati delimično, niti doneti delimično ostavinsko rešenje, bez obzira na to što neki deo zaostavštine nije sporan.

Privremeni staralac zaostavštine je 31. oktobra 2012. godine obavestio sud da su propali svi njegovi napori da se mirno reše sporni odnosi među sanaslednicima, a posebno da se sporazumno odredi zakonski zastupnik privrednog društva „M.“ i zbog pogoršanog zdravstvenog stanja zamolio da ga sud razreši dužnosti privremenog staraoca zaostavštine.

3.2. S. B. iz B. podnela je 31. oktobra 2006. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv podnosilaca ustavne žalbe i ostalih naslednih učesnika radi utvrđenja ništavosti predmetnog testamenta, a predmet je dobio broj P. 6987/06.

Postupajući sud je 9. novembra 2006. godine dostavio tužbu na odgovor tuženima, a pripremno ročište je održano 21. maja 2007. godine, na kome je tužilja predložila da se veštačenjem utvrdi da li je testator bio sposoban za rasuđivanje u periodu koji je prethodio sastavljanju testamenta.

Sud je odlučio da radi utvrđenja navedene sporne činjenice izvede dokaz saslušanjem svedoka i u periodu od 22. juna 2007. godine do 26. novembra 2012. godine zakazao 25 ročišta, a održao osam. Za održavanje 15 ročišta nisu bile ispunjene procesne pretpostavke, jer neka od stranaka nije bila uredno pozvana, dva ročišta su odložena zbog nedolaska uredno pozvanih svedoka, a jedno ročište na zahtev tužilje. Postupajući sud je saslušao kao svedoke lekare koji su lečili ostavioca, kao i lica koja su bila u ličnom odnosu sa njim, odnosno članovima njegove porodice. Do dostavljanja spisa Ustavnom sudu nije doneta prvostepena presuda u predmetnom postupku.

3.3. Osporenim zaključkom Agencije za privredne registre 183448-1/2009 od 20. novembra 2009. godine odbačen je zahtev podnosioca registracione prijave za registraciju promene direktora kod privrednog subjekta upisanog u Registar privrednih subjekata kao „M.“ d.o.o. iz B, zbog neispunjenosti uslova iz člana 22. stav 1. tač. 3) i 4) Zakona o registraciji privrednih subjekata.

Osporenim rešenjem Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja – Sektor za upravne i nadzorne poslove u oblasti privrednih registara broj 300-720-00-00707/2009-09 od 29. decembra 2009. godine odbijena je žalba privrednog društva „M.“, d.o.o. iz B. izjavljena protiv navedenog osporenog zaključka Agencije za privredne registre. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno, pored ostalog: da je u postupku utvrđeno da se pred nadležnim sudom vodi ostavinski postupak iza smrti člana društva D. R, kao i parnični postupci po tužbama J. R, S. B. radi utvrđenja ništavosti testamenta, kojim je, između ostalog, raspolagano udelom u ovom društvu; da, saglasno članu 136. stav 1. Zakona o privrednim društvima, članovi društva s ograničenom odgovornošću čine skupštinu, a prema odredbi člana 128. stav 4. istog zakona, prenos udela na naslednike ima pravno dejstvo u skladu sa aktom o nasleđivanju; da u Registar nisu upisani novi članovi društva koji bi na skupštini članova društva mogli doneti odluku o izboru novog zastupnika i direktora društva, niti ce u spisima nalaze dokazi da su pravnosnažnim aktom o nasleđivanju određeni za naslednike; da je, imajući u to u vidu, prvostepeni organ pravilno postupio kada je dispozitivom ožalbenog zaključka odbacio predmetni zahtev, zbog neispunjenosti uslova iz člana 22. stav 1. tačka 4) Zakona o registraciji privrednih subjekata.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 17649/10 od 30. jula 2010. godine odbijena je tužba tužioca „M.“ d.o.o. iz B, protiv navedenog osporenog rešenja Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, kao neosnovana.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59.).

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, od značaja su i odredbe Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05), kojima je propisano: da ako učesnik koji je upućen na parnicu ili postupak pred upravnim organom u određenom roku, koji ne može biti duži od 30 dana, pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, vanparnični postupak će se prekinuti do pravnosnažnog okončanja tog postupka, a ako ni jedan od učesnika do završetka vanparničnog postupka ne pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, sud će dovršiti postupak bez obzira na zahteve u pogledu kojih je učesnik upućen na parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom (član 24. st. 1. i 2.); da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.); da će sud prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu ili postupak pred organom uprave, ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo, kao i da će sud tako postupiti ako su sporne činjenice od kojih zavisi pravo na nasleđe, a naročito punovažnost ili sadržina testamenta (član 119. st. 1. i 2.); da će sud, kad utvrdi kojim licima pripada pravo na nasleđe, oglasiti ta lica za naslednike rešenjem o nasleđivanju, koje mora da sadrži, između ostalog, označenje nepokretnosti sa podacima iz zemljišnih knjiga, kao i označenja pokretnih stvari sa pozivom na popis; lično ime, zanimanje i prebivalište naslednika, odnos naslednika prema ostaviocu - da li nasleđuje kao zakonski ili testamentalni naslednik, a ako ima više naslednika i deo u kome učestvuju u nasleđu (član 122. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku («Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida, između ostalog, kad je to drugim zakonom određeno (član 214.); da prekid postupka ima za posledicu da prestaju teći svi rokovi određeni za vršenje parničnih radnji, s tim da za vreme trajanja prekida postupka sud ne može preduzimati nikakve radnje u postupku, ali ako je prekid nastupio posle zaključenja glavne rasprave, sud može na osnovu te rasprave doneti odluku (član 216. st. 1. i 2.).

Saglasno odredbama 210. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03), ako nije poznato ima li naslednika, ili je njihovo prebivalište ili boravište nepoznato, kao i u drugim slučajevima kad je to potrebno, sud će postaviti privremenog staraoca zaostavštine (stav 1.), sud može privremenog staraoca zaostavštine postaviti i na zahtev ostaviočevih poverilaca, isporukoprimaca ili korisnika naloga (stav 2.), o postavljanju privremenog staraoca sud će obavestiti organ starateljstva, koji može postaviti drugog staraoca (stav 3.).

Odredbom člana 211. navedenog zakona je propisano da je privremeni staralac zaostavštine ovlašćen da u ime naslednika tuži i bude tužen, da naplaćuje potraživanja, isplaćuje dugove i isporuke i uopšte da zastupa naslednike.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da postupak raspravljanja zaostavštine (vanparnični - ostavinski postupak) po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 12. februara 2005. godine, kada su podnosioci ustavne žalbe podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu predlog za pokretanje ostavinskog postupka, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je vanparnični postupak do podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao pet godina i sedam meseci i da još uvek nije okončan.

Pri utvrđivanju opravdanosti trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na specifičnost ostavinskog postupka koji se u mnogome razlikuje od parničnog postupka. Naime, u postupku raspravljanja zaostavštine sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima i drugim licima. Dakle, radi se o postupku u kome se mogu pojaviti brojna sporna pravna i činjeničnih pitanja. Tako, kada se u vanparničnom postupku postavi prethodno pitanje, ono u suštini ima ista obeležja kao prethodno pitanje u parničnom postupku. Međutim, vanparnični sud nema ovlašćenja da sam rešava prethodno pitanje ako su sporne činjenice od značaja za rešavanje tog pitanja, već učesnike u postupku upućuje da u određenom roku pokrenu parnicu radi rešavanja prethodnog pitanja. Nakon okončanja parnice, meritorna odluka doneta u parničnom postupku predstavlja osnov za rešavanje spornog prava u ostavinskom postupku. Iz toga sledi da se predmetni ostavinski postupak (koji je prekinut nakon godinu dana i sedam meseci) ne može posmatrati odvojeno od parničnog postupka koji je pokrenut radi rešavanja prethodnog pravnog pitanja – punovažnosti testamenta ostavioca, jer je donošenje odluke u ovom vanparničnom predmetu uslovljeno prethodnim pravnosnažnim okončanjem parnice. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka u kome se rešava o prethodnom pitanju, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, uzrokuje povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu ''Smoje protiv Hrvatske'', aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.).

Analizirajući dužinu trajanja parničnog postupka koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11687/2010, u kome se odlučuje o ništavosti spornog testamenta, Ustavni sud konstatuje da u predmetnom parničnom postupku posle šest godina još nije doneta prvostepena odluka, što ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. I pored ove konstatacije, Sud je, ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, utvrdio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je sud trebalo da utvrdi da li je bolest zaveštaoca imala uticaj na njegovo rasuđivanje u vreme sastavljanja testamenta, zbog čega je trebalo sprovesti dokazni postupak, saslušanjem parničnih stranaka, svedoka i veštaka.

U pogledu ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da oni nisu doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se uredno odazvali na sve pozive za zakazana ročišta. Nema sumnje da je pitanje utvrđivanja punovažnosti spornog testamenta od velikog značaja za podnosioce, jer od toga zavisi veličina njihovog naslednog dela.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da tokom osporenog parničnog postupka nije doneta nijedna presuda, niti je prvostepeni sud preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo stoga što je parnični sud u navedenom periodu zakazao ukupno 25 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 17 ročišta nije održano iz razloga koji se ne mogu pripisati podnosiocima ustavne žalbe. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda ogledalo se, pre svega, u propuštanju suda da obezbedi uredno dostavljanje pismenih poziva pojedinim tuženima i svedocima, zbog čega nije održano čak 15 ročišta.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena do sada sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da je postupak raspravljanja zaostavštine pok. D. R, koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu O. 1378/10, započet još 2005. godine i prekinut do okončanja navedenog parničnog postupka za koji je ocenjeno da traje van granica razumnog roka, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe i u predmetnom vanparničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, doprinos podnosilaca ustavne žalbe, a posebno dužinu trajanja predmetnih postupaka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 11687/2010 okončao u najkraćem roku.

8. Ocenjujući dopuštenost ustavne žalbe izjavljene protiv zaključka Agencije za privredne registre BD 183448-1/2009 od 20. novembra 2009. godine, rešenja Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja – Sektor za upravne i nadzorne poslove u oblasti privrednih registara broj 300-720-00-00707/2009-09 od 29. decembra 2009. godine i presude Upravnog suda U. 17649/10 od 30. jula 2010. godine, Ustavni sud je konstatovao da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je izjavljuje lice o čijim pravima i obavezama je odlučivano pojedinačnim aktom koji se osporava ustavnom žalbom, odnosno lice prema kome je preduzeta osporena radnja.

Imajući u vidu da osporenim aktima nije neposredno odlučivano o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, već o zahtevu privrednog društva „M.“ d.o.o. iz B. za registraciju promene direktora kod tog privrednog subjekta, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci nisu aktivno legitimisani za podnošenje ustavne žalbe protiv navedenih osporenih akata.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu i prava na nasleđivanje, zajemčenih čl. 58. i 59. Ustava, u postupcima koji se vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetima P. 11687/2010 u O. 1378/10, Ustavni sud ukazuje da navedena ustavna prava podnosiocima ustavne žalbe mogu eventualno biti povređena ili uskraćena tek odlukom nadležnog suda kojom se predmetni parnični, odnosno vanparnični postupak okončava, zbog čega je Ustavni sud utvrdio da je u ovom delu ustavna žalba preuranjena, jer su navedeni postupci još uvek u toku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih akata, kao i zbog povrede označenih prava u osporenim postupcima, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao tački 4. izreke.

9. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u ostavinskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti