Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Iako je postupak trajao skoro deset godina, značajan deo vremena je bio u prekidu zbog stečaja nad tuženim, što se ne stavlja na teret sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dobrivoja Cvetkovića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dobrivoja Cvetkovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbij e, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu P. 835/13 (ranije predmet istog suda P. 736/10).

O b r a z l o ž e nj e

1. Dobrivoje Cvetković iz Vranja podneo je, 21. maja 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu P. 736/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je u svojstvu tužioca podneo 2004. godine Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tuženog DP „Grot“, kojom je tražio da se raskine ugovor o radu zaključen između parničnih stranaka, kao i da se obaveže tuženi da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme; da do trenutka podnošenja ustavne žalbe postupak nije pravnosnažno okončan. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Leskovcu P. 835/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je, u svojstvu tužioca, dana 3. marta 2004. godine Opštinskom sudu u Vranju (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog DP „Grot“ iz Vranja, kojom je tražio da se raskine ugovor o radu broj 1111/379 od 18. februara 2004. godine, zaključen između parničnih stranaka, kao i da se obaveže tuženi da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme. Po tužbi je formiran predmet P1. 192/04.

Ročište zakazano za 14. jul 2004. godine nije održano na predlog punomoćnika tužioca.

Tužilac je 1. septembra 2004. godine istom sudu podneo još jednu tužbu, kojom je tražio poništaj rešenja tuženog broj 242 od 19. jula 2004. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj 1111/379, kao i vraćanje na rad. Po toj tužbi je formiran predmet P1. 911/04. Postupak u predmetu P1. 911/04 spojen je sa postupkom u predmetu P1. 192/04.

Prvo ročište u postupku je održano 29. septembra 2004. godine. Do kraja 2004. godine održano je još jedno ročište (1. decembra).

U toku 2005. godine sud je održao dva ročišta, dok dva ročišta nisu održana (jedno zbog nedolaska tuženog i jedno zbog nedolaska svedoka).

Opštinski sud se rešenjem P1. 192/04 od 13. septembra 2005. godine oglasio stvarno nenadležnim, zbog otvaranja postupka stečaja nad tuženim, te odlučio da se spisi predmeta dostave Trgovinskom sudu u Leskovcu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Trgovinski sud u Leskovcu je rešenjem P. 1420/05 od 22. decembra 2005. godine prekinuo postupak, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim.

Tužilac je podneskom od 23. januara 2007. godine tražio nastavak postupka. Na ročištu povodom nastavka postupka održanom 11. aprila 2007. godine, tužilac je izjavio da ne traži nastavak postupka, zbog mogućnosti mirnog rešenja spora. Podneskom od 25. marta 2009. godine tužilac je ponovo urgirao nastavak postupka.

Tuženi je podneskom od 8. maja 2009. godine obavestio sud da je u toku postupak usvajanja plana reorganizacije tuženog.

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu P. 1420/05 od 16. februara 2010. godine parnični postupak je nastavljen. Nakon toga, u 2010. godini u postupku je održano pet ročišta i izveden dokaz saslušanjem svedoka M. V.

Tužilac je podneskom od 25. januara 2011. godine izvršio subjektivno preinačenje tužbe, tako što je kao tuženog označio Rudnik olova i cinka „Grot“ AD iz Vranja. Po nalogu suda, tužilac je podneskom od 17. maja 2011. godine precizirao tužbeni zahtev.

U toku 2011. godine nije održano nijedno ročište (dva jer je podnesak tužioca uručen tuženom uoči ročišta, a dva zbog toga što nije rešen pravni status tuženog). Zbog nerešenog pravnog statusa tuženog nije održano ni ročište zakazano za 24. januar 2012. godine.

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu P. 736/10 od 27. marta 2012. godine, predmetni postupak je prekinut, jer u postupku stečaja nije doneta odluka o pravnom statusu tuženog.

Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 4495/12 od 24. maja 2012. godine ukinuo rešenje Privrednog suda u Leskovcu P. 736/10 od 27. marta 2012. godine.

U toku 2012. godine u postupku su održana dva ročišta.

Postupak je ponovo prekinut rešenjem Privrednog suda u Leskovcu P. 488/12 od 28. marta 2013. godine, zbog toga što je obustavljen postupak reorganizacije tuženog i nastavljen postupak sprovođenja bankrotstva. Predmetni parnični postupak je nastavljen 26. jula 2013. godine, zbog toga što je rešenje kojim je obustavljen postupak reorganizacije tuženog i nastavljen postupak sprovođenja bankrotstva ukinuto, te je postupak reorganizacije tuženog nastavljen.

Tužilac je 23. decembra 2013. godine precizirao tužbeni zahtev.

Presudom Privrednog suda u Leskovcu P. 835/13 od 21. januara 2014. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Presuda je postala pravnosnažna 20. februara 2014. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak, pokrenut 3. marta 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu , a okončan donošenjem presude Privrednog suda u Leskovcu P. 835/13 od 21. januara 2014. godine (koja je postala pravnosnažna 20. februara 2014. godine), trajao skoro deset godina, s tim što je postupak bio u prekidu od 22. decembra 2005. do 16. februara 2010. godine, kao i u periodu od 28. marta do 26. jula 2013. godine.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, složenosti postupka je doprinela činjenica da je podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo nadležnom sudu dve tužbe, jednu kojom je tražio raskid ugovora o radu iz februara 2014. godine i zaključenje ugovora o radu na neodređeno vreme, a drug u kojom je tražio poništaj rešenja o otkazu spornog ugovora o radu i vraćanje na rad. Takođe, na složenost postupka je uticalo i to što je nad tuženim poslodavcem u toku postupka otvoren stečajni postupak, odnosno što se tuženi nalazio u postupku reorganizacije, zbog čega je osporeni postupak i bio u prekidu .

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se radilo o tužbenim zahtevima kojima je traženo zaključenje ugovora o radu na neodređeno vreme, a zatim i poništaj rešenja poslodavca o otkazu ugovora o radu podnosioca i njegovo vraćanje na rad. Međutim, podnosilac je svojim postupanjem doprineo dužem trajanju postupka, imajući u vidu da prvo ročište zakazano u postupku za 14. jul 2004. godine nije održano na predlog njegovog punomoćnika, a da dva ročišta u toku 2011. godine nisu održana jer je podnesak podnosioca uručen suprotnoj strani uoči samog ročišta. Pored toga, podnosilac je 11. aprila 2007. godine na zapisnik izjavio da odustaje od zahteva za nastavak postupka, zbog mogućnosti mirnog rešenja spora, da bi tek podneskom od 25. marta 2009. godine ponovo urgirao nastavak postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da su nadležni sudovi u osporenom parničnom postupku postupali efikasno. Naime, postupak je ukupno bio u prekidu četiri godine i šest meseci, što se ne može staviti na teret nadležnim sudovima, a Privredni sud u Leskovcu je doneo presudu P. 835/13 od 21. januara 2014. godine, nepune četiri godine nakon nastavka postupka pred tim sudom u februaru 2010. godine.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da podnos iocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu P. 853/13 (ranije predmet istog suda P. 736/10) nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

5. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić