Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog doprinosa dužini postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao devet i po godina, utvrđeno je da je podnosilac sam doprineo dužini trajanja, saglasivši se sa prekidom postupka od preko pet godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić , dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva … „H.“ doo Kruševac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva … „H.“ doo Kruševac izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1446/18 , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo … „H.“ doo Kruševac podnelo je Ustavnom sudu, 15. aprila 2019. godine, preko punomoćnika V. S, advokata iz Kruševca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1446/18, kao i protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 78/19 od 21. februara 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je tužba u ovoja parnici podneta 2009. godine, nakon čega je održano bezbroj nepotrebnih ročišta; da je osporeni parničnih postupak trajao osam i po godina i pored postojanja jasnog ugovora među parničnim strankama i da su odluke sudova u suprotnosti da postojećim ugovorom o zastupanju koju su tužilac i tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe zaključili 27. aprila 2006. godine i izvedenim dokazima. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete i troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 1446/18, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, M.M. iz Kruševca, podneo je 21. septembra 200 9. godine, tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade štete na ime provizije.

Nakon odgovora na tužbu tuženog od 2. novembra 2009. godine, prvo ročište od 8. decembra 2009. godine, odloženo je uz nalaganje tuženom da u roku od 15 dana dostavi podnesak u kome će navesti broj spisa predmeta krivičnog postupka koji se vodi protiv tužioca, a u vezi spornog odnosa sa tuž iocem, kao i njegove predloge za izvođenje dokaza.

Podneskom od 17. decembra 2009. godine, tuženi je postupio po nalogu suda.

Ročište zakazano za 8. april 2010. godine, odloženo je iz razloga združivanja radi uvida spisa predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 372/09 i K. 190/09.

Sud je na ročištu održanom 8. jula 2010. godine, nakon izvršenog uvida u spise Osnovnog suda u Kruševcu K. 190/09 i prethodne saglasnosti parničnih stranaka u skladu sa odredbom člana 215. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku odredio prekid parničnog postupka do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodi pred istim sudom u predmetu K. 190/09 , s tim da će se postupak nastaviti nakon okončanja krivičnog postupka, odnosno nakon predloga bilo koje od parničnih stranaka u ovom sporu. Rešenje o prekidu postupka postalo je pravnosnažno istog dana, jer su se parnične stranke odrekle prava na žalbu.

Tužilac je podneskom od 21. aprila 2015. godine, obavestio sud da je krivični postupak pravnosnažno okončan, presudom Višeg suda u Kruševcu Kž-1. 29/15 od 11. februara 2015. godine i predložio da se parnični postupak nastavi. Navedenom presudom Višeg suda u Kruševcu Kž-1. 29/15 od 11. februara 2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kruševcu K. 833/14 od 12. decembra 2014. godine kojom je odbijena optužba da je M.M. iz Kruševca izvršio krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. Krivičnog zakonika, iz razloga što je 2013. godine nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja prema optuženom M.M. za krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. Krivičnog zakonika, a na osnovu člana 103. stav 1. tačka 6) Krivičnog zakonika.

U daljem toku postupka održano je 12 ročišta, a jedno ročište je odloženo zbog predloga parničnih stran aka za mirno rešenje spora, ali kako nije došlo do mirnog rešenja spora, parnične stranke su predlagale dokaze koje je potrebno izvesti, te su i izvedeni dokazi saslušanjem više svedoka, saslušanjem tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, kao i ekonomskim veštačenjem, dok dva ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 890/18 od 21. maja 2018. godine je, u stav u prvom izreke , delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime naknade štete isplati iznos od 71.112,46 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana veštačenja 10 . marta 2017. godine do isplate; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete isplati još 70.868,10 dinara preko dosuđenog, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. aprila 2007. godine do isplate, a stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 101.570,00 dinara.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Viši sud u Kruševcu je rešenjem Gž. 843/18 od 13. septembra 2018. godine, ukinuo presudu Osnovnog suda u Kruševcu P. 890/18 od 21. maja 2018. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku je nakon dva održana ročišta na kojima je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka i jednog neodržanog ročišta zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 1446/18 od 29. novembra 2018. godine je , u stav u prvom izreke , delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime naknade štete isplati iznos od 71.112,46 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana veštačenja 10. marta 2017. godine do isplate. Stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete isplati još 7 1.044,90 dinara preko dosuđenog, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. aprila 2007. godine do isplate, a stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1 27.090,00 dinara.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Viši sud u Kruševcu je osporenom presudom Gž. 78/19 od 21. februara 2019. godine, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tužen og i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kruševcu P. 1446/18 od 2 1. maja 2018. godine (pogrešno označen datum donošenja prvostepene presude) u stavovima prvom i drugom izreke, dok je stavom drugim izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu trećem izreke , u delu odluke o troškovima parničnog postupka, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 117.920,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da su tužilac u svojstvu zastupnika i tuženi u svojstvu poslodavca zaključili ugovor o zastupanju, 27. aprila 2006. godine, kojim se zastupnik čl. 1. i 3. ugovora obavezao da će se stalno i kontinuirano starati da treća lica zaključuju ugovore o kupoprodaji robe sa poslodavcem, da će posredovati između njih i poslodavca, kao i da će zaključivati ugovore o kupoprodaji robe sa trećim licima u ime i za račun poslodavca, da će na vreme obezbediti odgovarajuću dokumentaciju radi fakturisanja prodate robe kupcima, da će se starati o naplati potraživanja od kupaca sa kojima je lično dogovarao uslove prodaje robe iz asortimana poslodavca, te snositi materijalnu odgovornost u slučaju da kupci robe ne izmire obaveze plaćanja računa, da će se starati da kupci izmiruju obaveze na vreme; da se članom 4. ugovora poslodavac obavezao da zastupniku na ime poslova zastupanja isplati naknadu u visini od 20% računato u bruto iznosu na vrednost naplaćene fakture, tek po izvršenoj i naplaćenoj realizaciji od strane kupca; da je tužilac poslove zastupnika obavljao u periodu od 27. aprila 2006. godine do 6. septembra 2007. godine, kada je dobio otkaz. Prema nalaženju drugostepenog suda pravilno je primenjena odredba člana 801. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da zastupnik odgovara nalogodavcu za ispunjenje obaveza iz ugovora i da u tom slučaju za ispunjenje istih ima pravo na naknadu-proviziju, kao i da je odredbom člana 4. stav 3. ugovora o zastupanju, predviđeno da „zastupnik ostvaruje pravo na proviziju tek po izvršenoj i naplaćenoj realizaciji od strane kupca“, te je usvojen tužbeni zahtev tužioca u iznosu neisplaćene provizije od 71.112,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana veštačenja do isplate. Takođe je, našao da je pravilno odlučeno o istaknutom prigovoru zastarelosti, primenom odredbe člana 376. stav 1. Z akona o obligacionim odnosima. Pored navedenog, drugostepeni sud je cenio i navode tuženog da tužilac nije poštovao ugovorne odredbe te da on ima potraživanje prema tužiocu na ime prodate, a nenaplaćene robe, ali da je njegovo potraživanje bilo predmet nekog drugog parničnog postupka, u kome je pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 21. septembra 2009. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kruševcu i da je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Kruševcu Gž. 7 8/19 od 2 1. februara 2019. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao devet godina i pet meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, Ustavni sud nalazi, da se u konkretnom slučaju, nije radilo o naročito složenom postupku.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u kratkom roku. Međutim i pored legitimnog interesa za okončanje postupka u kratkom roku, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja parničnog postupka. Naime, Ustavni sud primećuje da je pre svega na saglasan predlog parničnih stranaka određen prekid parničnog postupka do okončanja krivičnog postupka koji se vodio pred istim sudom u predmetu K. 1 90/09. Po oceni Ustavnog suda, prvenstveni uzrok trajanja parničnog postupka od devet i po godina, jeste okolnost da je pet godina i dva meseca bio u prekidu zbog vođenja krivičnog postupka, čiji se ishod čekao. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) prema kojoj će postojati povreda prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je do dugog trajanja postupka došlo zbog odluke o njegovom prekidu kako bi se sačekao ishod drugih postupaka u slučaju da je i u tim postupcima bilo neopravdanog odugovlačenja i kašnjenja koje se može pripisati nacionalnim sudovima i organima (videti presudu u predmetu Smoje protiv Hrvatske, aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.). Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, pomenuta praksa ESLjP ne može se primeniti na konkretan slučaj, iz razloga što je prekid postupka određen na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka. Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac se na ovaj način, ne protiveći se prekidu postupka, odnosno saglašavajući se sa istim, a sve kako bi se sačekao ishod krivičnog postupka, čijoj dužini ne prigovara, niti dužinu tok postupka dovodi u vezu sa trajanjem parničnog postupka, saglasio sa tim da se o njegovim građanskim pravima i obavezama ne odlučuje do donošenja odluke o krivici tužioca.

Analizirajući na kraju postupanje nadležnih sudova, a polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud primećuje da je parnični postupak od podnošenja tužbe do prekida postupka trajao deset meseci, u kom periodu su održana dva ročišta. Dalje nalazi da je u periodu nakon okončanja krivičnog postupka i nastavka parničnog postupka, tj. u periodu od tri i po godine, pred prvostepenim sudom održano 12 ročišta, a neodržana dva ročišta od kojih se jedno može staviti na teret sudu. Takođe, pred prvostepenim sudom su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, tužioca i tuženog u svojstvu parnične stranke, kao i ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka, nakon čega je u postupku po žalbi prvostepena presuda ukinuta. U ponovnom postupku je nakon dva održana i jednog neodržanog ročišta koje se ne može staviti na teret sudu, odnosno nakon pet meseci, pravnosnažno okončan parnični postupak

Polazeći od svega prethodno iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1446/18, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 92/23 ) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na osporenu presudu, Ustavni sud je, r azmatrajući sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporen e presud e.

Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporen om presudom povređeno pravo na pravično suđenje, to stoga ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosi ocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu izreke .

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog doprinosa dužini postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti