Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda. Poništenje je usledilo zbog proizvoljne primene materijalnog prava prilikom odlučivanja o zakonitosti prestanka radnog odnosa podnositeljke u postupku preuzimanja zaposlenih.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4106/2012
15.01.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. L . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. L. i utvrđuje da je presud ama Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 701/08 od 1. aprila 2009. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7134/10 od 12. oktobra 201 1. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 152/12 od 8. marta 201 2. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 152/12 od 8. marta 201 2. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7134/10 od 12. oktobra 201 1. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. L. iz Beograda izjavila je 21. ma ja 2012. godine, preko punomoćnika A . A, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presud a Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 701/08 od 1. aprila 2009. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7134/10 od 12. oktobra 201 1. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 152/12 od 8. marta 201 2. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog kršenja međunarodnih konvencija Međunarodne organizacije rada.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da su joj označena ustavna prava uskraćena jer od parničnog suda nije dobila zakonom predviđenu zaštitu, jer, prema mišljenju podnositeljke, rešenja koja su bila predmet osporavanja u parničnom postupku je doneo nenadležni republički organ, na osnovu podzakonskog akta - uredbe Vlade Republike Srbije, a ta rešenja su morala biti zasnovana isključivo na Zakonu o ministarstvima. Podnositeljka je istakla da nikada nije bila pozvana na razgovor o raspoređivanju, niti je pokušano njeno raspoređivanje u organu u koji je preuzeta ili u bilo kom drugom republičkom organu. Osporene presude su, po daljim navodima ustavne žalbe, nesaglasne Ustavu Republike Srbije, jer protivreče Odluci Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i ukine osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 701/08 od 1. aprila 200 9. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da sud poništi rešenja tužene Republike Srbije – Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom broj 07-0-7-2006-09-17 od 30. avgusta 2006. godine i broj 119-00-53/2006-09-25 od 15. avgusta 2006. godine, na osnovu kojih joj je prestao radni odnos kod tužene, te da obaveže tuženu da tužilju vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima stečenim na radu. U obrazloženju prvostepene presude navedeno je da je u konkretnom slučaju prestalo sa radom Ministarstvo za međunarodne ekonomske odnose, shodno Uredbi o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara, a poslove iz nadležnosti tog ministarstva preuzelo je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, koje je preuzelo i potreban broj zaposlenih koji su radili na preuzetim poslovima, ali da tužilja nije preuzeta u okviru potrebnog broja radnika, te da je stekla status neraspoređenog radnica, shodno odredbi člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, nakon čega je, primenom odredbe člana 64. stav 2. tačka 6) istog zakona, rešen njen radnopravni status ostvarivanjem prava na otpremninu. Prema oceni prvostepenog suda iznetoj u osporenoj presudi, shodno odredbi člana 68. navedenog zakona nije postojala obaveza tužene da traži mogućnost raspoređivanja tužilje u drugom državnom organu, a ko će od zaposlenih u bivšem ministarstvu državne zajednice biti preuzet u organ u čiju nadležnost prelaze poslovi bivšeg ministarstva je diskreciono pravo starešine organa.

Osporenom presudom Apelacionog suda Gž1. 7134/10 od 12. oktobra 201 1. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje, te je potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 701/08 od 1. aprila 2009. godine, uz nalaženje toga suda da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge, koje prihvata i drugostepeni sud.

Vrhovni kasacioni sud je, osporenom presudom Rev2. 152/12 od 8. marta 2012. godine, odbio kao neosnovanu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Apelacionog suda Gž1. 7134/10 od 12. oktobra 2011. godine, ocenivši da nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, na koju se revizijom neosnovano ukazuje, niti iz člana 361. stav 2. tačka 9) istog zakona, na koju sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. do 4.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u osporenom sudskom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Odredbama člana 195. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom , da je rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava, te da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

Od značaja su i sledeće odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 i 49/05), prema kojima: zaposlenom se otkazuje radni odnos i u slučaju kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu (član 64a. stav 2. tač 6)); u slučaju ukidanja državnog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze poslovi ukinutog organa preuzima potreban broj zaposlenih i postavljenih lica koji su radili na preuzetim poslovima (član 67. stav 1.); u skladu s potrebama organa, funkcioner koji rukovodi državnim organom u čiji su delokrug prešli poslovi ukinutog organa donosi rešenja o raspoređivanju zaposlenih koji su preuzeti, a rešenja o raspoređivanju postavljenih lica donosi organ koji ih je postavio (član 67. stav 2.); u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja svih poslova koji su se obavljali u delokrugu tog organa zaposleni i postavljena lica koji su radili u ukinutom organu ostaju neraspoređeni (član 67. stav 3.); zaposleni u državnom organu i postavljena lica koji nisu preuzeti u smislu stava 1. ovog člana ili su ostali neraspoređeni u smislu stava 3. ovog člana imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. ovog zakona (član 67. stav 4.); u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzeće, u skladu sa potrebama organa, i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova (član 68a).

Odredbom člana 2. tačka 3) Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), donetom na osnovu citirane Odluke Narodne skupštine, koja je prestala da važi na osnovu Uredbe o prestanku važenja Uredbe ("Službeni glasnik RS", br. 118/08), konstatovano je, između ostalog, da prestaje da radi Savet ministara, kao institucija bivše Srbije i Crne Gore. Članom 5. iste uredbe je, pored ostalog, bilo određeno da predmete Saveta ministara preuzima Vlada.

Članom 5. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), donete na osnovu citirane Odluke Narodne skupštine, koja je prestala da važi na osnovu Uredbe o prestanku važenja Uredbe ("Službeni glasnik RS", broj 118/08), bilo je propisano da Republika Srbija privremeno, do stupanja na snagu zakona kojim se uređuje organizacija ministarstava, prestaje da finansira nadležnosti: Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, Ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose, Ministarstva za ljudska i manjinska prava i Zavoda za statistiku. Prema članu 8. stav 2. iste uredbe, predmete i arhivu iz nadležnosti Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose koji prestaju da se finansiraju, preuzimaju Ministarstvo finansija i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom.

Odlukom Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine, objavljenom u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 63/06, utvrđeno je da odredbe člana 7. stav 1. u delovima koji glase "... i postavljena ..." i "... ili ... postavljena" i stav 2. i čl. 8. do 11. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", broj 49/06), nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. U obrazloženju ove odluke je, pored ostalog, istaknuto: da iz odredaba čl. 65. do 70. Zakona o radnim odnosima u državnim organima proizilazi da radno-pravni status izabranih i postavljenih lica u institucijama državne zajednice Srbija i Crna Gora i službama Saveta ministara koje prestaju da rade, neposredno zavisi od toga da li su prestankom rada ovih organa ukinuti i njihovi poslovi ili su neki od tih poslova preuzeti od strane državnih organa Republike Srbije. Odlukom Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine, objavljenom u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 63/06, utvrđeno je da odredbe čl. 10. do 14. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore ("Službeni glasnik RS", broj 49/06) nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. U obrazloženju ove odluke se, između ostalog, navodi da Ustavni sud smatra da Uredba nije doneta u izvršavanju zakona, već da je osporenim odredbama Uredbe izvršeno neposredno uređivanje odnosa kakvo Zakon o radnim odnosima u državnim organima ne predviđa, što osporene odredbe čl. 10. do 14. Uredbe čini nesaglasnim Ustavu i zakonu.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji da su parnični sudovi u postupku koji je prethodio ustavnosudskom pogrešno primenili materijalno pravo, što je rezultiralo donošenjem odluka na njenu štetu.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku redovni sudovi povredili ili uskratili Ustavom garantovana prava ili slobo da i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminatorna, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ustavnog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnositeljki ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Podnositeljka ustavne žalbe je bila zaposlena u Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose državne zajednice Srbija i Crna Gora. Pravni položaj ovog ministarstva nakon razvrgnuća d ržavne zajednice regulisan je Uredbom o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, tako što je Republika Srbija privremeno, do stupanja na snagu zakona kojim se uređuje organizacija ministarstava, prestala da finansira i nadležnost Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose. Predmete i arhivu ovog ministarstva preuzeli su Ministarstvo finansija i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije (član 8. stav 2. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore). Nakon što je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije preuzelo deo predmeta i arhive Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose Srbije i Crne Gore, pristupilo se i regulisanju statusa zaposlenih. Pošto je izvršeno preuzimanje određenog broja zaposlenih iz bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose Srbije i Crne Gore, podnositeljka ustavne žalbe je proglašena neraspoređenom u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom počev od 18. avgusta 2006. godine , po kom osnovu joj je, nakon isplate otpremnine , prestao radni odnos 3 1. avgusta 2006. godine. Sporna rešenja Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom doneta su primenom odredaba Zakona o radnim odnosima u državnim organima, i to odredaba člana 2. stav 1. i čl ana 64a stav 2. tačka 6).

Ustavni sud je ocenio da su redovni sudovi odredbu člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima protumačili i primenili na ustavnopravno neprihvatljiv način, s obzirom na to da nisu postavili pitanje o vrsti poslova koje je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom preuzelo od bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose sa inostranstvom. Prema shvatanju Ustavnog suda, kriterijumi na osnovu kojih je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom moglo da odluči koje će zaposlene iz bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose Srbije i Crne Gore preuzeti, a koje oglasiti neraspoređenim, bili su vrsta poslova koje Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom preuzima od bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose i njegove potrebe za obavljanje tih poslova. Iz obrazloženja rešenja tužene Republike Srbije – Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, na osnovu kojih je podnositeljki prestao radni odnos, ne može se utvrditi vrsta poslova koje je to ministarstvo preuzelo, a samim tim ni broj i struktura zaposlenih koji su bili potrebni za obavljanje preuzetih poslova. Osporena rešenja su morala sadržati takvu odrednicu, posebno iz razloga što Uredba o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore nije predvidela kriterijum za podelu poslova bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose između Ministarstva finansija i Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Uprkos navedenom, sudovi se pozivaju na sistematizaciju radnih mesta u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom koja je bila na snazi u vreme kada je to ministarstvo vršilo preuzimanje, ne uzimajući u obzir obavezu preuzimanja dela poslova bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, sa odgovarajućim brojem zaposlenih, što je svakako uticalo i na izmenu postojeće sistematizacije radnih mesta

Iz svega napred navedenog, Ustavni sud zaključuje da je parnični sud proizvoljno primenio materijalno pravo prilikom odlučivanja o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe i svoje odluke zasnova o na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju odredbe člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav već ranije izrazio (videti O dluku Už-2583/200 9 od 22. februara 2012. godine, Odluku Už-3677/2013 od 6. juna 2013. godine i Odluku Už-6184/2011 od 17. aprila 2014. godine, sve objavljene na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni .sud.rs).

6. Kako je u konkretnom slučaju, na opisani način, očigledno došlo do proizvoljne primene merodavnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 152/12 od 8. marta 201 2. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7134/10 od 12. oktobra 20 11. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na rad, zajemčenog članom 60. Ustava, imajući u vidu da je prethodno utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te da će o izjavljenoj reviziji podnositeljke, kao tužilje, biti ponovo odlučivano.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti