Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu zbog dužine trajanja upravnog postupka za ostvarivanje prava na materijalno obezbeđenje. Iako je postupak trajao preko pet godina, Sud je zaključio da pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4109/2012
08.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz Potočca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji je vođen pred Centrom za socijalni rad u Paraćinu u predmetu P. broj 553-689+1.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz Potočca je, 21. maja 2012. godine, preko punomoćnika O. P, advokata iz Paraćina, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji se tada vodio pred Centrom za socijalni rad u Paraćinu u predmetu P. broj 553-689+1.

Podnosilac je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Centra za socijalni rad u Paraćinu P. broj 553-689, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. aprila 2008. godine podneo Centru za socijalni rad u Paraćinu zahtev za ostvarivanje prava na materijalno obezbeđenje, koji je rešenjem tog organa P. broj 553-689 od 4. avgusta 2008. godine odbijen kao neosnovan.

Protiv prvostepenog rešenja podnosilac je 27. avgusta 2008. godine izjavio žalbu, pa je Ministarstvo rada i socijalne politike rešenjem broj 553-02-02163/2008-10 od 30. decembra 2008. godine poništilo navedeno prvostepeno rešenje.

U ponovnom postupku prvostepeni organ uprave je 26. marta 2009. godine ponovo doneo rešenje kojim je predmetni zahtev podnosioca odbijen kao neosnovan. Podnosilac je 1. aprila 2009. godine podneo žalbu protiv ovog rešenja, koja je rešenjem drugostepenog organa broj 553-02-01167/2009-10 d 15. oktobra 2009. godine odbijena kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je 19. marta 2010. godine podneo tužbu protiv konačnog upravnog akta, koja je presudom Upravnog suda U. 20009/10 od 15. septembra 2011. godine uvažena, pa je poništeno drugostepeno upravno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku drugostepeni organ uprave je rešenjem broj 553-02-01167-1/2009-10 od 27. jula 2012. godine odbio žalbu podnosioca kao neosnovanu.

` Podnosilac ustavne žalbe je 24. decembra 2012. godine podneo tužbu i protiv ovog konačnog upravnog akta. Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17637/12 od 20. juna 2013. godine tužba podnosioca odbijena je kao neosnovana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta; da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta; (član 71. st. 1. i 2. ).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporeni postupak je pokrenut 3. aprila 2008. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za ostvarivanje prava na materijalno obezbeđenje, a pravnosnažno je okončan donošenjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17637/12 od 20. juna 2013. godine. Iz navedenog proizlazi da je predmetni postupak okončan za pet godina i dva meseca.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda u konkretnom upravnosudskom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja. Ustavni sud konstatuje da su u toku osporenog postupka doneta dva prvostepena rešenja, tri rešenja drugostepenog organa i da su donete dve presude suda koji je odlučivao u upravnom sporu, iz čega proizlazi da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u njihovom postupanju.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da nadležni organi o njegovom zahtevu odluče u razumnom roku. Međutim, podnosilac nije koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“ kojima bi pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka. Između ostalog, podnosilac ustavne žalbe je 1. aprila 2009. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja, pa je, imajući u vidu da drugostepeni organ nije o istoj odlučio u zakonom propisanom roku, već nakon 60 dana imao pravo da podnese najpre urgenciju drugostepenom organu, a po isteku tog roka i tužbu zbog neodlučivanja o podnetoj žalbi, saglasno navedenoj odredbi člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, a što podnosilac nije učinio, pa je o žalbi odlučeno 15. oktobra 2009 . godine, odnosno nakon šest meseci od podnošenja žalbe. Takođe, podnosilac ustavne žalbe nije, saglasno članu 71. navedenog Zakona, već nakon 30 dana zatražio od drugostepenog organa da donese novi upravni akt u izvršenju presude suda, pa je nakon poništenja konačnog upravnog akta novi donet tek nakon deset meseci.

Imajući u vidu sve izneto, posebno činjenicu da je osporeni postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom i nadležnim sudom u upravnom sporu u periodu od nešto više od pet godina, a posmatrajući osporeni postupak kao jedinstvenu celinu, kao i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe nije koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije kojima bi pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu.

6. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni posredstvom internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti