Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog odbijanja zahteva za naknadu selidbenih troškova

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu penzionisanog vojnog lica kome je odbijen zahtev za naknadu selidbenih troškova. Zahtev je odbijen kao neblagovremen jer je podnet nakon prestanka profesionalne vojne službe, što je u skladu sa propisima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Grahovca iz Crvenke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Grahovca izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 7044/06 od 22. novembra 2007. godine, rešenja Vojne pošte 5003 Novi Sad Up-2 broj 215/06 od 14. novembra 2006. godine i rešenja Vojne pošte 5920 Subotica Up-1 broj 88-2 od 30. oktobra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Grahovac iz Crvenke je 4. aprila 2008. godine, preko punomoćnika Arsenija Katanića, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 4. oktobra 2006. godine podneo Vojnoj pošti 5920 Subotica zahtev za priznavanje prava na naknadu selidbenih troškova prilikom odlaska u penziju, ali da je prvostepeni organ rešenjem Up-1 broj 88-2 od 30. oktobra 2006. godine odbio ovaj zahtev, ne pozivajući se na bilo koji propis, sa obrazloženjem da je podnosilac imao ovo pravo do dana razrešenja od profesionalne vojne službe, odnosno do 30. septembra 2006. godine, te da je zakasnio sa podnošenjem zahteva; da prvostepeni organ nije pri donošenju odluke uvideo i napravio razliku između prava na naknadu i vremena podnošenja zahteva, već je pogrešno izjednačio ova dva momenta, jer je podnosilac imao pravo na traženu naknadu do prestanka službe, ali je sam zahtev za naknadu mogao podneti i nakon prestanka službe, a što, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, proizlazi iz činjenice da je rok propisan Pravilnikom za podnošenje zahteva za slične naknade šest meseci, a krajnji rok za sva prava po osnovu rada tri godine, kako je to propisano Zakonom o radu; da se podnosilac ustavne žalbe i pre podnošenja predmetnog zahteva obraćao više puta usmeno nadležnom starešini sa istim zahtevom, koji ga je obavestio "da je zahtev uzeo na znanje i da ne mora da žuri sa podnošenjem pismenog zahteva"; da je protiv prvostepenog rešenja izjavio žalbu, koja je odbijena rešenjem Vojne pošte 5003 Novi Sad Up-2 broj 215/06 od 14. novembra 2006. godine, sa istim obrazloženjem kao u prvostepenom rešenju; da je protiv drugostepenog rešenja pokrenuo upravni spor podnošenjem tužbe Vrhovnom vojnom sudu, da bi se postupak po zahtevu okončao osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 7044/06 od 22. novembra 2007. godine; da su razlozi navedeni u obrazloženju osporene presude paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata; da su mu osporenim pojedinačnim aktima povređena prava zajemčena odredbama čl. 21, 24, 32. i 60. Ustava Republike Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. st. 1. i 4).

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), nije u podnetoj ustavnoj žalbi precizno naveo i obrazložio u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih prava koje je označio u ustavnoj žalbi. S obzirom na to da je predmet odlučivanja u postupku koji je prethodio ustavnosudskom postupku, bio zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu se prizna naknada selidbenih troškova prilikom odlaska u penziju, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava zajemčenih odredbama čl. 21, 24, 32. i 60. Ustava, izvodi iz, po njegovom mišljenju, izvršene povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe, Dragan Grahovac, zastavnik u penziji, je 4. oktobra 2006. godine podneo Vojnoj pošti 5920 Subotica zahtev za naknadu selidbenih troškova prilikom odlaska u penziju. Vojna pošta 5920 Subotica, kao prvostepeni upravni organ, osporenim rešenjem UP-1 broj 88-2 od 30. oktobra 2006. godine odbila je zahtev kao neosnovan.

Podnosilac ustavne žalbe je 30. oktobra 2006. godine podneo žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja drugostepenom upravnom organu Vojnoj pošti 5003 Novi Sad. Drugostepeni organ je osporenim rešenjem Up-2 broj 215/06 od 14. novembra 2006. godine, nakon izvršenog uvida u žalbu, ožalbeno rešenje i ostale spise predmeta, odbio žalbu kao neosnovanu, sa pozivom na odredbe člana 39. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije i Crne Gore.

Protiv rešenja Vojne pošte 5003 Novi Sad Up-2 broj 215/06 od 14. novembra 2006. godine, podnosilac ustavne žalbe je 26. decembra 2006. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije tužbu zbog pogrešne primene materijalnog prava. U tužbi je navedeno da ni prvostepeni ni drugostepeni organ nisu napravili razliku između prava na naknadu i vremena podnošenja zahteva, već su ovo pogrešno izjednačili, s obzirom da je nesporno da tužiocu predmetno pravo pripada po osnovu službe, te da sam zahtev može podneti i po prestanku službe.

Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 22. novembra 2007. godine doneo osporenu presudu U. 7044/06 kojom je tužba odbijena kao neosnovana, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je postupajući po podnetoj tužbi, a nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, kao i ocene zakonitosti osporenog rešenja, Vrhovni sud Srbije našao da tužba nije osnovana; da je drugostepeni upravni organ pravilno odlučio kada je, u postupku u kome nije bilo povrede pravila postupka, odbio žalbu podnosioca nalazeći da mu ne pripada pravo na traženu naknadu, s obzirom da mu je prestala profesionalna vojna služba 30. septembra 2006. godine, a da je zahtev podneo 4. oktobra 2006. godine, a imajući u vidu da je odredbama člana 39. Pravilnika propisano da naknada selidbenih troškova pripada licu do prestanka službe u Vojsci.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu selidbenih troškova prilikom odlaska u penziju odlučivali zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su ta prava uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj upravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporenih pojedinačnih akata. Po shvatanju Ustavnog suda, osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na rad zajemčeno članom 60. Ustava time što mu je odbijen zahtev za naknadu selidbenih troškova prilikom odlaska u penziju, a koja naknada mu pripada po osnovu rada, iz razloga što mu je ostvarivanje prava na naknadu bilo omogućeno, saglasno navedenim odredbama Pravilnika, ali je podnošenjem zahteva nakon isteka propisanog roka, sam sebe onemogućio u ostvarivanju predmetnog prava. Takođe, Ustavni sud nalazi da su navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj presudi paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata, te da Vrhovni sud Srbije, kao i prvostepeni i drugostepeni upravni organ, u ovoj pravnoj stvari nisu uvideli i napravili razliku između prava na naknadu i vremena podnošenja zahteva, već su pogrešno izjednačili ova dva momenta, jer je podnosilac imao pravo na traženu naknadu do prestanka službe, ali je sam zahtev za naknadu mogao podneti i nakon prestanka službe, izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.

Ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi da je podnosiocu zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Takođe, s obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčenog prava na život iz člana 24. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim aktima povređeno navedeno pravo, jer se sadržina označenog prava ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja prvostepenog i drugostepenog organa u upravnom postupku i Vrhovnog suda Srbije u konkretnom upravnom sporu.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja upravnog postupka i sa njim povezanog upravnog spora.

Analizirajući dužinu trajanja postupka pred organima uprave i pred Vrhovnim sudom Srbije, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak otpočeo podnošenjem zahteva Vojnoj pošti 5920 Subotica 4. oktobra 2006. godine, a da je pravosnažno okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije U. 7044/06 od 22. novembra 2007. godine.

Polazeći od toga da je u upravnom postupku prvostepeni organ doneo rešenje kojim je odlučeno o zahtevu podnosioca ustavne žalbe u roku kraćem od mesec dana od dana podnošenja zahteva, a drugostepeni organ u roku od 15 dana od dana podnošenja žalbe na prvostepeno rešenje, odnosno da su i prvostepeni i drugostepeni organ odlučili u rokovima propisanim odredbama člana 208. stav 1. i člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), te da je Vrhovni sud Srbije o podnetoj tužbi odlučio u roku kraćem od godinu dana, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog odbijanja zahteva za naknadu selidbenih troškova

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti