Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 12 godina. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, glavni uzrok je neefikasno postupanje sudova. Dosuđena je naknada od 1.100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Baraća iz Banovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Baraća i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 28/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Barać iz Banovaca podneo je 31. januara 201 1. godine, preko punomoćnika, Srđana Novakovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1876/10 od 14. oktobra 2010. godine, zbog povrede zabrane prinudnog rada i povrede prava na pravično suđenje, iz člana 26. stav 3. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 28/07.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od početka 199 9. godine, i da je okončan tek krajem 2010. godine ; da je navedeni parnični postupak iz radnog odnosa neprimereno dugo trajao, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da se povreda prava iz člana 26. stav 3. i člana 32. stav 1. Ustava ogleda u pristrasnom ponašanju sudova u korist tužene – Republike Srbije, jer su se oni „trudili da po svaku cenu ishoduju uspeh države u ovoj parnici“; da sudovi nisu na pravilan i potpun način utvrdili činjenično stanje; da su sudovi našli da su zakonit e odluk e tužene na osnovu koj ih je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos na mestu veterinarskog inspektora , zbog toga što je podnosilac bez opravdanog razloga odbio nalog za obavljanje dežurstva u vreme postojanja vanredne situacije u vezi sa nelegalnim transportom stoke između Srbije i Crne Gore, u vreme dok je to još bila zajednička država; da su sudovi potpuno neosnovano utvrdili da je postojala takva posebna vanredna situacija, jer to nigde nije bilo objavljeno. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 12.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 28/07, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 22. marta 1999. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede , povodom odluka na osnovu kojih mu je prestao radni odnos.

Pripremno ročište pred Opštinskim sudom zakazano za 6. jul 1999. godine nije održano, jer stranke nisu došle, zbog toga što nisu bile uredno pozvane, dok su sledeć a dva pripremna ročišt a održan a 28. oktobra i 16. decembra 1999. godine. Na ročištu održanom 16. decembra 1999. godine, sud je naložio tužiocu da uredi tužbeni zahtev, a raspravu je odložio na neodređeno vreme, odnosno dok tužilac ne postupi u skladu sa nalogom.

Punomoćnik tužioca je 6. juna 2000. godine postupajući po nalogu suda uredio tužbeni zahtev tražeći da sud poništi odluke Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede broj 116-04-9/98-09 od 14. januara 1999. godine i broj 116-04-9/98-09 od 15. februara 1999. godine na osnovu kojih je tužiocu prestao radni odnos na mestu republičkog veterinarskog inspektora i da se obaveže tuženi da ga vrati na rad. Nakon toga, tužilac je predložio da sud odredi privremenu meru kojom bi se naložilo tuženom da tužioca vrati na rad do pravnosnažnog okončanja parnice.

Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 8. maja 2001. godine, dok ročište zakazano 6. septembar 2001. godine nije održano, zbog toga što svedoci koje je trebalo saslušati , nisu došli. Do kraja 2001. godine održano je još jedno ročište.

Tužilac je 4. marta 2002. godine preinačio tužbu tražeći da se utvrdi ništavost predmetnih odluka tuženog, da se tužilac vrati na rad, kao i da se obaveže tuženi da mu isplati naknade zarade koje bi ostvario da je radio. Do kraja 2002. godine, održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročišta zakazana za 6. jun i 26. septembar nisu održana, jer tuženi nije došao, iako je bio uredno pozvan, odnosno zbog promene postupajućeg sudije i njegove potrebe da se upozna sa parničnim predmetom.

Tokom 2003. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročišta zakazana za 11. novembar i 29. decembar nisu održana, jer lice koga je trebalo saslušati kao svedoka nije došlo.

U toku 2004. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu pred Opštinskim sudom , dok ročište zakazano za 9. februar, nije održano, zbog toga što tuženi nije došao. Predsednik suda je 24. februara 2004. godine izdao uputstvo-primedbu u kome je istakao da je potrebno da se ubrza rad na predmetu, jer se radi o starom predmetu u parnici iz radnog odnosa. Predsednik suda je 14. aprila 2004. godine ponovio urgenciju, navodeći da je „prva ostala bez uticaja“. Opštinski sud je doneo delimičnu presudu P1. 250/99 od 25. maja 2004. godine kojom je odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da se ponište sporne odluke, kao i u delu kojim je traženo da se tužilac vrati na rad.

Tužilac je podneo 21. juna 2004. godine žalbu protiv navedene presude.

Okružni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) je 14. decembra 2005. godine vratio spise predmeta Opštinskom sudu radi dopune postupka, zbog toga što u spisima predmeta nije bilo punomoćja za advokata koji zastupa tužioca, niti je bilo dokaza kada je tužilačkoj strani pismeni otpravak prvostepene presude uručen. Nakon otklanjanja navedenih procesnih nedostataka, Okružni sud je rešenjem Gž1. 808/06 od 27. decembra 2006. godine ukinuo delimičnu presudu Opštinskog suda P1. 250/99 od 25. maja 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku tokom 2007. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 1. oktobar nije održano, zbog toga što tuženi nije dostavio traženu dokumentaciju.

Do donošenja druge po redu delimične prvostepene presude P. 28/07 od 13. februara 2009. godine, održana su tri ročišta. Navedenom presudom je, u stavu prvom izreke , odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se ponište sporne odluke tuženog, dok je u stavu drugom odbijen tužbeni zahtev da se tužilac vrati na rad.

Tužilac je 18. marta 2009. godine izjavio žalbu protiv presude Opštinskog suda P. 28/07 od 13. februara 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je presudom Gž1. 1877/10 od 25. februara 2010. godine odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio delimičnu presudu Opštinskog suda P. 28/07 od 13. februara 2009. godine.

Tužilac je, nezadovoljan pravnosnažnim ishodom parnice, 23. juna 2010. godine izjavio reviziju protiv navedene presude Apelacionog suda.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 1876/10 od 14. oktobra 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda Gž1. 1877/10 od 25. februara 2010. godine. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac radio kod tužene kao republički veterinarski inspektor Područne jedinice Raškog okruga; da mu je pobijanim odlukama prestao radni odnos, jer je odbio da izvrši nalog načelnika Odeljenja za kontrolu namirnica životinjskog porekla i nalog koordinatora šefa Odseka republičke veterinarske inspekcije - Područne jedinice Raškog okruga dana 21. decembra 1998. godine, čime je učinio težu povredu radne obaveze iz člana 5 9. stav 1. tačka 8) Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da je tom prilikom tužilac odbio da izvrši nalog pretpostavljenih i ode na dežurstvo 21. decembra 1998. godine iz privatnih razloga. Dalje je navedeno: da je iz tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja kojima je prestao radni odnos i vraćanje na rad kod tužene; da prema članu 59. stav 1. tačka 8) Zakona o radnim odnosima u državnim organima teže povrede radnih obaveza i dužnosti jesu odbijanje poslova radnog mesta na koje je zaposleni raspoređen, ili odbijanje naloga funkcionera koji rukovodi državnim organom, odnosno neposrednog rukovodioca, bez opravdanih razloga; da je u postupku utvrđeno da je tužilac odbio nalog neposredno pretpostavljenih da obavi dežurstvo 21. decembra 1998. godine bez opravdanih razloga, budući da obavljanje privatnih poslova, kao i izostanak pismenog rešenja sa nalogom za oba vljanje dežurstva ne predstavlja opravdani razlog za odbijanje izvršavanja naloga pretpostavljenog; da je tužilac nalog za obavljanje dežurstva primio usmeno od ovlašćenog lica i iz opravdanih razloga - zbog potrebe za pojačanim dežurstvima zbog nelegalnog vršenja transporta stoke; da je stoga tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Nakon toga, Prvi osnovni sud u Beogradu naložio je 13. decembra 2010. godine tužiocu da se, u roku od osam dana od prijema dopisa, izjasni da li ostaje kod tužbenog zahteva za naknadu štete, pod pretnjom posledica propuštanja.

Kako se tužilac u ostavljenom roku nije izjasnio na nalog suda, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 10175/10 od 25. januara 2011. godine kojim je odbacio tužbu tužioca u delu koji se odnosi na naknadu štete. Tužilac nije izjavio žalbu protiv tog rešenja.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da je zabranjen prinudni rad (član 26. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbom člana 435. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbom člana 59. stav 1. tačka 8) Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91 i 44/98), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano da u težu povredu radnih obaveza i dužnosti spada odbijanje poslova radnog mesta na koje je zaposleni raspoređen ili odbijanje naloga funkcionera koji rukovodi državnim organom, odnosno neposrednog rukovodioca, bez opravdanih razloga.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 22. marta 1999. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je okončan 25. januara 2011. godine . Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao nepunih 12 godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u parničnom postupku nije bilo toliko složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi opravdala dvanaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu, tj. o zakonitosti prestanka njegovog radnog odnosa i vraćanju na rad, odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u određenoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, Opštinski sud je 16. decembra 1999. godine naložio tužiocu, koji tada nije imao punomoćnika, da uredi tužbeni zahtev, a raspravu je odložio na neodređeno vreme, sve dok tužilac ne postupi u skladu sa nalogom. Tužilac je tek nakon skoro sedam meseci - 6. juna 2000. godine postupio po nalogu suda i uredio tužbeni zahtev, zbog čega se n avedeni period ne može staviti na teret sudu, već prvenstveno podnosiocu ustavne žalbe.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Dakle, i bez ulaženja u detaljniju analizu, činjenica da je parnični postupak u radnom sporu, a u kome je sud obavezan da naročitu pažnju posveti hitnom rešavanju, trajao 12 godina dovoljna je, sama po sebi, da ukaže na postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1876/10 od 14. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da on sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Ovo posebno imajući u vidu činjenicu da su sudovi utvrdili da je podnosiocu ustavne žalbe na zakonit način prestao radni odnos, zbog učinjene teže povrede radne obaveze, te je stoga Ustavni sud , polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, da već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Razmatrajući navode o povredi zabrane prinudnog rada prava iz člana 26. stav 3. Ustava, Ustavni sud smatra da se navedena odredba Ustava ne može dovesti u vezu sa sadržinom osporenog akta i parničnim postupkom u kome je t aj akt donet.

10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti