Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Upravnog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Podnosiocu nije omogućeno da se izjasni o dokazima pribavljenim u drugostepenom upravnom postupku, na kojima je zasnovana odluka o prestanku službe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. J . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. J . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5217/11 od 17. aprila 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5217/11 od 17. aprila 2012. godine i određuje se da nadležni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 B . UP-2 broj 60-3/187-16/05 od 28. marta 2011. godine .

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba I. J . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 3472 N. u predmetu Int. broj 60/1068-2.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. J. iz Niša podneo je, 21. maja 2012. godine, preko punomoćnika mr Ž. V, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5217/11 od 17. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se opisuje tok osporenog upravnog postupka koji je trajao " od 5. maja 2005. godine do 9. maja 2012. godine". Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je trajao "punih sedam godina", iako je u pitanju radni spor koji, prema odredbi člana 435. Zakona o parničnom postupku, predstavlja hitan postupak. Ističe se da Upravni sud nije cenio navode tužbe kojima je ukazivano na to da je drugostepeni organ utvrdio činjenično stanje na osnovu dokaza koji su pribavljeni "kasnije tokom 2010. godine", kao i da isti organ nije omogućio podnosiocu da se izjasni u odnosu na pojedine isprave, "počev od odluke ministra odbrane, pa nadalje".

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Upravnog suda i naknadi podnosiocu nematerijalnu štetu u iznosu od 450.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 1094 B . UP-2 broj 60-3/187-16/05, Upravnog sud a - Odeljenje u Kragujevcu U. 7033/10 (2009) i Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5217/11, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 3472 N . Int. broj 60/1068-2 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da I. J , ovde podnosiocu ustavne žalbe, kao civilnom licu na službi u Vojnoj pošti 3472 N, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, 10. maja 2005. godine, dok je u tački tri dispozitiva podnosiocu priznato pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvario u poslednjem mesecu pre prestanka službe, u opredeljenom novčanom iznosu. Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo da je na osnovu podataka iz personalne evidencije utvrđeno da je Odlukom ministra odbrane ukinuto radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen.

Rešavajući o žalbi podnosioca izjavljenoj 21. aprila 2005. godine, Vojna pošta 1094 B. je rešenjem Up-2 broj 60-3/187-2 od 15. maja 2005. godine odbila kao neosnovanu žalbu izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je 5. februara 2009. godine Vrhovnom sudu Srbije podneo tužbu protiv navedenog drugostepenog rešenja. Drugostepeni organ je u odgovoru na tužbu od 26. marta 2009. godine predložio sudu da odbaci tužbu kao neblagovremenu, jer je "nesporno utvrđeno" da nije podneta u zakonom propisanom roku, budući da je podnosilac, odnosno njegova ćerka, drugostepeno rešenje primila 23. juna 2005. godine, a tužba je podneta 9. februara 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, o tužbi je odlučio Upravni sud - Odeljenje u Kragujevcu presudom U. 7033/10 (2009) od 30. septembra 2010. godine. Taj sud je uvažio tužbu i poništio pobijano drugostepeno rešenje, ocenivši da su pri donošenju rešenja učinjene povrede odredaba člana 199. stav 2. u vezi člana 125. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. U obrazloženju presude je navedeno da iz spisa predmeta proizlazi da u upravnom postupku nije izveden ni jedan dokaz, te nije jasno na osnovu čega je tuženi organ utvrdio da je prvostepeni organ pravilno doneo rešenje o prestanku službe podnosiocu. Drugostepenom organu je ukazano da u ponovnom postupku potpuno i pravilno utvrdi činjenično stanje vezano za primenu odredaba člana 143. stav 1. tačka 9) i člana 144. st. 3. i 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije, a potom da donese novo, na zakonu zasnovano rešenje.

Vojna pošta 1094 B. je kao stranka iz upravnog spora podnela zahtev za preispitivanje sudske odluke - presude Upravni sud - Odeljenje u Kragujevcu U. 7033/10 (2009) od 30. septembra 2010. godine. Navedeni zahtev je odbačen kao nedozvoljen rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 341/10 od 3. decembra 2010. godine, jer je pre donošenja pobijane presude vođen upravni postupak u kome je podnosilac izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja.

Postupajući u izvršenju presude Upravnog suda , Vojna pošta 1094 B. je rešenjem UP-2 broj 60-3/187-16/05 od 28. marta 2011. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine . U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da iz potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju int. broj 394-2 od 25. februara 2011. godine proizlazi da je Odlukom ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promen e u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine određeno da se na formacijskom mestu na koje je bio raspoređen podnosilac ukidaju dva izvršioca; da iz potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 1415-2 od 4. marta 2011. godine proizlazi da se podnosiocu u vreme prestanka službe bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta, nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

U tužbi kojom je pokrenut upravni spor protiv navedenog drugostepenog rešenja, pored ostalog, je navedeno da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, u smislu člana 9. Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi je istaknuto da u ovoj upravnoj stvari tuženi organ nije dostavio podnosiocu "odluku ministra odbrane, potvrdu Ministarstva odbrane, tako da se nije mogao izjasniti u odnosu na ovu ispravu".

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5217/11 od 17. aprila 2012. godine odbijena je tužba kojom je podnosilac pobijao zakonitost konačnog rešenja drugostepenog organa. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je pravilno postupio tuženi organ kada je odbio žalbu podnosioca u upravnom postupku, jer činjenično stanje utvrđeno u sprovedenom postupku upućuje na zaključak da je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen i da se podnosiocu nije moglo obezbediti jedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Stoga je taj sud ocenio da su navodi tužbe bez uticaja na ocenu zakonitosti drugostepenog rešenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo određeno: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposoljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/ 01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je: da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, te da se rešenje može doneti bez prethodnog saslušanja stranke samo u slučajevima u kojima je to zakonom dopušteno (član 9.); da se p oseban ispitni postupak sprovodi kad je to potrebno radi utvrđivanja odlučnih činjenica i okolnosti koje su od značaja za razjašnjenje upravnih stvari ili radi davanja strankama mogućnosti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 132. stav 1.); da s tranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, radi ostvarenja cilja postupka, da daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (član 133. stav 1.); da s tranka ima pravo da iznosi činjenice koje mogu biti od uticaja za rešenje upravne stvari, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu s njenim navodima, takođe, ima pravo da sve do donošenja rešenja dopunjuje i objašnjava svoje navode, a ako to čini posle održane usmene rasprave, dužna je da opravda zbog čega to nije učinila na raspravi (stav 2.); da je s lužbeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci: da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o predlozima i ponuđenim dokazima, da učestvuje u izvođenju dokaza i da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko službenog lica koje vodi postupak, a s njegovom dozvolom i neposredno, kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni, da organ neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje, a o kojima stranci nije bila data mogućnost da se izjasni (stav 3.); da je d opušteno dokazivati da su u ispravi, odnosno mikrofilmskoj kopiji isprave ili reprodukcije te kopije činjenice neistinito potvrđene ili da je sama isprava, odnosno mikrofilmska kopija isprave ili reprodukcije te kopije neispravno sastavljena (član 154. stav 3.); da se u verenja i druge isprave o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija moraju izdavati saglasno podacima iz službene evidencije, te da takva uverenja, odnosno druge isprave imaju značaj javne isprave (član 161. stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da se o dredbe ovog zakona koje se odnose na prvostepeno rešenje shodno se primenjuju i na rešenja koja se donose po žalbi (član 235. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer Upravni sud nije ocenio navode tužbe kojima je isticano da je drugostepeni organ utvrđivao činjenično stanje na osnovu dokaza pribavljenih "kasnije tokom 2010. godine" (u stvari se radi o 2011 . godini) i da podnosiocu nije bilo omogućeno da se izjasni o tim dokazima.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud ponovo ističe da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da j e u konkretnom upravnom sporu proveravana zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvr đenih u drugostepenom upravnom postupku, Ustavni sud smatra da ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u postupku pred drugostepenim organom i ocenjeni u drugostepenom rešenju .

Ustavni sud je imao u vidu da su izloženi navodi ustavne žalbe kojima se suštinski ističe povreda prava na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, prethodno bili izneti u tužbi u upravnom sporu. Ipak, Upravni sud u osporenoj presudi nije posebno ocenio navode tužbe da podnosiocu u upravnom postupku nije omogućeno da se izjasni o ispravama pribavljenim u drugostepenom postupku, dok je navod tužbe da drugostepeni organ nije ovlašćen da naknadno pribavlja dokaze i na osnovu njih utvrđuje činjenično stanje ocenio kao neosnovan.

Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, saglasno odredbi člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, iz čega sledi da se i nakon donošenja prvostepenog rešenja u upravnom postupku mogu utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje tog rešenja. Imajući u vidu da se te činjenice u određenim slučajevima mogu utvrditi jedino na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija o podacima o kojima se vodi službena evidencija, Ustavni sud ocenjuje da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje na to da se nakon donošenja prvostepenog rešenja ne mogu pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje (videti Odluku Ustavnog suda Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine).

Ustavni sud, međutim, ukazuje da navedeno ovlašćenje iz člana 232. stav 1. Zakona, ne oslobađa drugostepeni organ obaveze da dokaze koje je pribavio u dopunjenom postupku dostavi stranci radi izjašnjenja i da joj omogući učešće u postupku, budući da se odredbe o postupku donošenja prvostepenog rešenja, saglasno odredbi člana 235. stav 1. Zakona, shodno primenjuju i u drugostepenom postupku ( videti Odluke Už-4577/2 010 od 6. novembra 2013. godine i Už-3243/2011 od 2. oktobra 2014. godine).

Izložena ocena je primenjiva na potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju int. broj 394-2 od 25. februara 2011. godine i potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 1415-2 od 4. marta 2011. godine, koje su izdate na osnovu člana 161. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, saglasno podacima o kojima se vodi službena evidencija. Iako Zakon tako pribavljenim potvrdama daje značaj javnih isprava, odredbom člana 154. stav 3. Zakona propisano je da je dopušteno dokazivati da su u javnoj ispravi činjenice neistinito potvrđene, odnosno da je isprava neispravno sastavljena. Dakle, podnosilac ustavne žalbe je imao pravo da svim dokaznim sredstvima pokuša da dokaže da činjenice sadržane u potvrdama nisu odgovarale stvarnom stanju stvari u vreme prestanka njegove službe, odnosno da u tim potvrdama nisu obuhvaćene sve pravno relevantne činjenice koje je trebalo utvrditi u postupku. Prema raspoloživim podacima u spisima predmeta i sadržini donetih akata, navedene potvrde, ni u jednoj fazi postupka, nisu bile dostavljene podnosiocu na izjašnjenje, iako je za to bilo prilike u drugostepenom upravnom postupku, ali i u upravnom sporu. Stoga je podnosilac ustavne žalbe tek iz obrazloženja drugostepenog rešenja od 28. marta 2011. godine mogao da sazna da su u upravnom postupku izvedeni dokazi uvidom u pomenute potvrde . Sledom iznetog, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac u predmetnom postupku bio sprečen da dobije potpune informacije koje bi mu omogućile da ospori tačnost činjenica koje su potvrđene u tim javnim ispravama, iako su isključivo na njima o zasnovani razlozi o ispunjenosti svih zakonom propisanih uslova za prestan ak njegove civilne službe .

U kontekstu izloženog, Ustavni sud je posmatrao i navod ponovljen u ustavnoj žalbi da nema dokaza da je pokušano da se podnosiocu pronađe odgovarajuće radno mesto van Vojske. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da iz spisa predmeta proizlazi da u upravnom postupku nije pribavljen izveštaj nadležne organizacije koja posreduje u zapošljavanju i organizuje dodatno obrazovanje i obuku zaposlenih , a da je, uprkos tome, utvrđeno da se podnosiocu nisu mogla obezbediti prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , Ustavni sud smatra da ima mesta primeni stava tog suda da je ovde posebno dovedeno u pitanje "poverenje podnosioca u sprovođenje pravde", koje se, između ostalog, zasnivalo na njegovom uverenju da je imao priliku da izrazi svoje mišljenje o svakom bitnom dokumentu koji se nalazio u spisima predmeta, a na koji se, u ovom predmetu, pozva o drugostepeni organ u svom rešenju, kao i sud u osporenoj presudi (videti presudu ESLjP Nideröst-Huber protiv Švajcarske, 18990/91, stav 29, od 18. februar 1997. godine).

Kako je podnosilac ustavne žalbe u tužbi istakao da mu je onemogućeno učešće u postupku donošenja drugostepenog rešenja, Ustavni sud nalazi da je Upravni sud trebalo da ispita ove navode tužbe pre nego što je ocenio da u postupku pred drugostepenim organom nije bilo povrede pravila postupka. S obzirom na to da osporena presuda ne sadrži razloge za navedenu ocenu, Ustavni sud smatra proizvoljnim stav Upravnog suda koji se odnosi na zakonitost drugostepenog rešenja sa stanovišta merodavnog procesnog prava.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5217/11 od 17. aprila 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, te je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5217/11 od 17. aprila 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Vojne pošt e 1094 B . UP-2 broj 60-3/187-16/05 od 28. marta 2011. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da se u potvrdi Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju int. broj 394-2 od 25. februara 2011. godine, o kojoj se podnosilac nije izjasnio, potvrđuje sadržina dela Odluke ministra odbrane str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine koji se odnosi na formacijsko mesto na koje je bio raspoređen podnosilac ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da će podnosilac nakon dostavljanja te potvrde imati priliku da se upozna sa relevantnim sadržajem navedene odluke.

Ustavni sud naglašava da nije nadležan da utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za prestanak civilne službe u Vojsci podnosiocu ustavne žalbe, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonom.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 3472 N . Int. broj 60/1068-2 mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od dana kada je podnosilac prvi put izjavio žalbu u upravnom postupku, odnosno od 21 . aprila 2005. godine.

S obzirom na izloženo, period bitan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 21. aprila 2005. do 17. aprila 2012. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda, kojom je odbijena tužba podnosioca. Dakle, postupak je trajao sedam godina.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao licu čije je radno mesto ukinuto. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Kod ocene preostala dva kriterijuma za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je uzeo u obzir da se specifičnost osporenog postupka ogledala u tome što za jedan njegov deo, u spisima predmeta i ustavnoj žalbi, nema podataka o njegovom toku. Radi se o periodu od donošenja drugostepenog rešenja, 15. maja 2005. godine, do podnošenja tužbe protiv tog rešenja, 5. februar a 2009. godine . Imajući u vidu da označeni period čini više od polovine ukupnog trajanja osporenog postupka, Ustavni sud smatra da utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku prevashodno zavisi od toga da li se ovaj prekid u razvoju postupka može pripisati podnosiocu ustavne žalbe i/ili nadležnim organima. Sa jedne strane, Ustavni sud je našao da se ne može govoriti o odgovornosti podnosioca, jer presuda Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 7033/10 (2009) od 30. septembra 2010. godine, kojom je me ritorno odlučeno o pomenutoj tužbi , stvara pretpostavku da je podnosilac blagovremeno pokrenuo upravni spor tek pošto mu je drugostepeno rešenje uredno dostavljeno. Sa druge strane, Ustavni sud je našao da se navedeno vreme neaktivnosti ne može staviti na teret ni drugostepenom organu, jer sam podnosilac u ustavnoj žalbi nije opisao ovu fazu postupka, tako što bi se pozvao na eventualne propuste drugostepenog organa, niti je naveo da je koristio pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom.

Ustavni sud konstatuje da je posmatrani postupak nakon 5. februara 2009. godine, kada je podneta tužba protiv drugostepenog rešenja od 15. maja 2005. godine, do njegovog okončanja donošenjem presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5217/11 od 17. aprila 2012. godine, trajao još tri godine i dva meseca. U tom periodu donete su dve presude u upravnom sporu i jedno drugostepeno rešenje nakon sprovedenog dokaznog postupka.

Polazeći od prethodno iznete ocene da se trajanje većeg dela konkretnog postupka ne može opredeliti kao doprinos podnosioca ustavne žalbe, odnosno drugostepenog organa, te da preostali deo tog postupka ne odstupa od standarda razumnog trajanja upravnog postupka koji su prihvaćeni u ustavnosudskoj praksi, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatatiti kao osnovani navodi podnosioca da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 5217/11 od 17. aprila 2012. godine.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti