Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog odstupanja Vrhovnog kasacionog suda od sopstvene prakse u istovetnim pravnim situacijama. Podnosiocima je osporeno pravo svojine na stanovima čiji su bili investitori.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-4113/2014
11.01.2018.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nedeljka Vranjkovića i Đorđa Babića, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. januara 2018. godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba Nedeljka Vranjkovića i Đorđa Babića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 90/2013 od 14. novembra 2013. godine i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Nedeljko Vranjković i Đorđe Babić, obojica iz Beograda, izjavili su Ustavnom sudu, 6. maja 2014. godine, preko punomoćnika Anđelka Ležajića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu 23. juna 2015. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 90/2013 od 14. novembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, na suđenje u razumnom roku, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1 i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.
Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da su u svojstvu investitiora, sa tuženom Stambenom zadrugom B. zaključili ugovore o izgradnji stanova; da im je stambena zadruga, u trenutku kada izgradnja stanova još nije bila završena, aneksom tražila isplatu konačne cene koja je višestruko veća i koju je zadruga sama utvrdila, ne uzimajući obzir stvarne troškove izgradnje, a pored toga, pomerila je i rok izgradnje; da je zadruga jednostranom izjavom volje raskinula ugovore i da je raspolagala stanom koji je trebalo da pripadne podnosiocu Nedeljku Vranjkoviću, koji je pokrenuo postupak za poništaj ugovora i iseljenje lica u čiju korist je rapolaganje izvršeno; da je postupak koji je pokrenuo pravni predhodnik podosioca Đorđa Babića sa istim ciljem, prekinut do okončanja predmetnog postupka; da oni svoje pravo vlasništva ne izvode iz pravnog posla sa zadrugom, već iz rešenja nadležnog organa uprave kojim su stekli građevinsku dozvolu i svojstvo investitora; da iz osporene odluke Vrhovnog kasacionog suda proizlazi da je zadruga svojim sredstvima gradila stanove i da je ona njihov vlasnik, što je suprotno sudskoj praksi, zbog čega smatraju da im je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11166/06-91 od 30. marta 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se utvrdi da su po osnovu gradnje vlasnici stanova koji su građeni nadziđivanjem, te da se obaveže tužena Stambena zadruga B. da im preda u posed navedene stanove ; stavom drugim izreke usvojen je protivtužbeni zahtev tužene, pa su raskinuti ugovori o izgradnji stanova zaključeni između tužilaca i tužene; stavom trećim izreke obavezani su tužioci da tuženoj nadoknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno: da su tužioci, u svojstvu članova zadruge, zaključili ugovore sa Stambenom zadrugom B. koji imaju za predmet izgradnju stanova u l ičnoj svojini člana zadruge na toj adresi; da se ugovorom zadruga obavezala da u svoje ime, a za račun člana zadruge, izgradi stanove nadziđivanjem stambenog objekta; da je određena predračunska vrednost stana i predviđeno da će se konačna vrednost utvrditi po završenoj izgradnji na osnovu konačnog obračuna o stvarnim troškovima, kao i da će se ugovor automatski raskinuti ukoliko član zadruge ne uplati navedena sredstva u ugovorenom roku; da su podnosioci ustavne žalbe odbili da potpišu anekse ugovra smatrajući da je cena previsoko određena, nakon čega je zadruga jednostrano raskinula predmetne ugovore; da je veštačenjem utvrđeno da iz proračuna troškova i uloženih sredstava u izgradnju predmetnih stanova proizlazi da je tužilac N. V. izvršio svoju obavezu prema tuženoj u visini od 29,81%, a pravni prethodnik drugotužioca M. B. u visini od 29,54%; da je u momentu kada je veštačenje obavljeno bilo izvedeno oko 65-70% radova; da je izvođač obustavio radove, jer nije hteo da radi bez novca; da se cena izgradnje utvrđuje investicionim programom i obuhvata sve troškove, čak i naknadu zadruzi i da se razlikuje od cene građenja jer je cena građenja ono što se ugovori sa izvođačem, kao i da je veštak utvrdio cenu gradnje na bazi investicionog programa i ugovora.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4215/10 od 23. marta 2011. godine odbijena je žalba tužilaca i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11166/06-91 od 30. marta 2009. godine.
Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje Rev. 20/12 od 23. februara 2012. godine kojim nije prihvatio predlog Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4215/10 od 30. novembra 2011. godine za odlučivanje o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv drugostepene presude po odredbama člana 395. Zakona o parničnom postupku i kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4215/10 od 23. marta 2011. godine.
Odlukom Ustavnog suda Už-1963/2010 od 11. jula 2013. godine usvojena je ustavna žalba Đorđa Babića i Nedeljka Vranjkovića i utvrđeno je da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 11166/06 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i utvrđeno je pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, i to podnosioca Đorđa Babića u iznosu od 1.000 evra, a podnosioca Nedeljka Vranjkovića u iznosu od 1.900 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Istom odlukom utvrđeno je i da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 20/12 od 23. februara 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, poništeno je isto rešenje i određeno da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji koju su podnosioci izjavili protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4215/10 od 23. marta 2011. godine.
Ustavnom žalbom osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 90/2013 od 14. novembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž. 4215/10 od 23. marta 2011. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je ispravan stav drugostepenog suda da je za sticanje prava svojine pored pravnog osnova, u konkretnom slučaju, zaključenih ugovora, neophodno ispunjenje ugovornih obaveza, što tužiocima nedostaje jer nisu isplatili konačnu cenu; da su prvotužilac i pravni prethodnik drugotužioca stekli pravo na gradnju, odnosno nadziđivanje na osnovu Zakona o nadziđivanju zgrada i pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove („Službeni glasnik RS“, broj 44/84) kojim je , u članu 4 , propisano da građanin može biti investitor samo preko stambene zadruge; da , međutim, tim zakonom nije regulisano sticanje prava svojine, već Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa; da je u postupku utvrđeno da su tužioci isplatitili manje od 30% u odnosu na proračun troškova i uloženih sredstava, te stoga ne mogu da ostvare vlasnička prava na izgrađenim stanovima po osnovu gradnje jer nisu finansirali u potpunosti izgradnju stanova, već su se stekli uslovi za raskid ugovora u smislu člana 125. Zakona o obligacionim odnosima, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi; da revidenti mešaju pravo na nadziđivanje i izgradnju stana, sa vlasničkim pravima na izgrađenom stanu, da nije sporno da su stekli svojstvo investitora, ali da se izgradnja morala finansirati, a oni osim predračunske cene i uplaćenih iznosa od manje od 30% nisu dalje uplatili nikakva novčana sredstva i nisu finansirali izgradnju, te stoga ne mogu da ostvare vlasnička prava po osnovu gradnje, već su se stekli uslovi za raskid ugovora; da je tačno da je tuženi konačni obračun troškova izgradnje stanova sačinio pre nego što je izgradnja dovršena, ali je utvrđeno da je on po svojoj prirodi predstavljao konačni obračun jer je cena stanova za većinu investitora koji su bili zadrugari, bila fiksna i njenom isplatom bi završili finansiranje izgradnje; da je neprihvatljiv stav tužilaca da zato što su investitori njihova svojina na izgrađenim stanovima ne zavisi od stepena ispunjenosti njihove obaveze da plate određeni iznos novca organizatoru gradnje.
Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2003/96 od 5. juna 1996. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužene Stambene zadruge B. izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 13213/95 od 24. januara 1996. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da ugovor o izgradnji stana nadziđivanjem objekta proizvodi pravno dejstvo. U obrazloženju te presude je navedeno da je, po osnovu rešenja Opštine Zvezdara, tužilac, u svojstvu investitora, stekao pravo nadziđivanja zgrade, da će to pravo ostvariti preko tužene zadruge kao izvođača radova; da je određena predračunska vrednost stana, da bi potom aneksom cena bila znatno povećana; da tužilac tu cenu nije isplatio, već je svoje ugovorne obaveze ispunio u visini od 7% od vrednosti stana po konačnom obračunu; da sporni ugovor o izgradnji kao valjan pravni posao proizvodi pravno dejstvo, te da su tuženi obavezni da stan predaju investitoru u posed; da je tužilac stekao pravo na nadziđivanje, a da zadruga prema njemu ima obigaciono pravo, a ne pravo da stanom raspolaže, jer izvođač radova samom izgradnjom stana stan nije mog ao steći u svojinu i u slučaju da je svoja sredstva uloži o, jer je njegov vlasnik po izvršenoj izgradnji tužilac.
Gotovo identičan stav je zauzet u presudama Vrhovnog suda Srbije Rev. 3863/94 od 20. septembra 1994. godine i Rev. 1353/90 od 25. jula 1990. godine koje su podnosioci dostavili kao dokaz u prilog tvrdnjama o povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).
Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05-dr. zakon) propisano je: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (član 20. stav 1.); da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20. stav 2.); da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.).
Zakonom o nadziđivanju zgrada i pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove („Službeni glasnik SRS“, br. 44/84, 12/88 i 24/88) bilo je propisano: da se tim zakonom utvrđuju uslovi, način i postupak nadziđivanja stambenih i poslovno-stambenih zgrada u društvenoj svojini (u daljem tekstu: nadziđivanje zgrada) radi izgradnje stanova i pretvaranja zajedničkih prostorija u stanove (član 1. stav 1.); da investitor za nadziđivanje, odnosno pretvaranje zajedničkih prostorija u stanove (u daljem tekstu: investitor) može biti društveno-pravno lice, da radni ljudi i građani mogu udružiti sredstva radi sticanja susvojine na stanu sa društveno-pravnim licem iz stava 1. ovog člana u smislu Zakona o susvojini na stanu, da kod pretvaranja zajedničkih prostorija u stanove, ateljea ili poslovne prostorije i kod pripajanja zajedničkih prostorija, odnosno njihovih delova susednim stanovima građanin može da bude investitor neposredno, a kod nadziđivanja zgrada samo preko stambene zadruge (član 4.).
Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da kad ispunjenje u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu, da poverilac može održati ugovor na snazi, ako po isteku roka, bez odlaganja, obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora, da kad je poverilac zahtevao ispunjenje, pa ga nije dobio u razumnom roku, može izjaviti da raskida ugovor (član 125. st. 1. do 3.).
5. Ocenjujući najpre osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, a da se takve razlike mogu javiti i u okviru istog suda, i to se samo po sebi ne mora smatrati uvek povredom označenog prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Tudor Tudor protiv Rumunije, broj 21911/03 od 24. marta 2009. godine, pasus 29.).
Međutim, Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju , najviši sud u postupcima povodom gotovo istog činjeničnog i pravnog pitanja protiv istog tuženog, donosio odluke u kojima je iznet drugačiji stav od stava iznetog u predmetnom postupku, što je uslovilo različite odluke o zahtevima lica koja su se našla u istoj pravnoj situaciji, te je zaključio da je podnosiocima povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-dluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.
6. Razmatrajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na svoj ranije zauzet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene materijalnog prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Pravilnu primenu merodavnog materijalnog prava je, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Samim tim, u određenim situacijama, u zavisnosti od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.
Ustavni sud je, uvidom u osporenu presud u, utvrdio da ona sadrž i jasna i argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava te je, polazeći od prethodno navedenog i sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog ustavn og prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.
Kako su podnosioci navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasnovali na identičnim razlozima koje su istakli u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud ne nalazi potrebu da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava na imovinu.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, rešavajući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
7. Imajući u vidu da je Odlukom Ustavnog suda Už-1963/2010 od 11. jula 2013. godine usvojena ustavna žalba podnosilaca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku, da im je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i da je navedeni parnični postupak okončan 14. novembra 2013. godine – četiri meseca kasnije, donošenjem osporene revizijske presude, Ustavni sud nije u ovom postupku razmatrao da li je došlo do povrede označenog prava.
8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić