Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe bez ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Radoslava Marana jer nije sadržala ustavnopravne razloge. Podnosilac se formalno pozvao na povredu brojnih prava, ali su navodi u suštini predstavljali zahtev za ispitivanje zakonitosti sudske odluke, što nije nadležnost Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radoslava Marana iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Radoslava Marana izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4440/10 od 22. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Advokat Olivera Jovanić je, bez priloženog punomoćja, u ime Radoslava Marana iz Subotice, podnela Ustavnom sudu 15. septembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4440/10 od 22. juna 2010. godine, zbog povrede ustavnih načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz čl. 21. i 22. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, zabrane ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada, prava na slobodu i bezbednost, prava koja se odnose na postupanje s licem lišenim slobode, dopunska prava u slučaju lišenja slobode bez odluke suda, prava koja se odnose na pritvor, prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, slobode kretanja i prava na utočište, iz čl. 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4440/10 od 22. juna 2010. godine žalbe tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i tužene delimično usvojene, pa je presuda Opštinskog suda u Subotici P. 167/08 od 17. novembra 2008. godine u pobijanom usvajajućem delu tužbenog zahteva i odluci o troškovima parničnog postupka preinačena tako što je obavezana tužena Republika Srbija da tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 225.000,00 dinara, umesto dosuđenog iznosa od 240.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 17. novembra 2008. godine do isplate, kao i da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 135.000,00 dinara umesto dosuđenog iznosa od 28.033,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. novembra 2008. godine do isplate, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja, a tužbeni zahtev preko dosuđenog, preinačenog iznosa za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, je odbijen, dok su u preostalom delu žalbe tužioca i tužene odbijene i prvostepena presuda, u pobijanom nepreinačenom, usvajajućem i odbijajućem delu tužbenog zahteva, kao i u delu odluke o plaćanju sudske takse, potvrđena.

4. Ustavni sud najpre konstatuje da se prava iz čl. 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 39. i 57. Ustava, s obzirom na njihovu Ustavom utvrđenu sadržinu, ne mogu dovesti u pravnu i logičku vezu sa osporenim aktom koji predstavlja odluku suda donetu o žalbi izjavljenoj u parničnom postupku.

U pogledu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu označenog Ustavom zajemčenog prava, već podnosilac ponavljanjem onoga što je već izneto u žalbi od Ustavnog suda u suštini, zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenog pojedinačnog akta.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su razlozi izneti u ustavnoj žalbi isticani i u žalbi protiv prvostepene presude, detaljno cenjeni u obrazloženju osporene drugostepene presude, kao i da je Apelacioni sud u Novom Sadu dovoljno jasno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Ustavni sud takođe konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije potkrepio dostavljanjem dokaza u prilog ovih tvrdnji, što je osnovna pretpostavka da se navod o različitom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama učini ustavnopravno utemeljenim, posebno imajući u vidu da je u ime podnosioca ustavnu žalbu podneo advokat.

Konačno, ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge u pogledu istaknute povrede ustavnog načela koje utvrđuje pravo na sudsku zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, niti povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, već naprotiv sam osporeni akt očigledno potvrđuje da je podnosilac imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu svojih prava, kao i pravo na žalbu, o čijoj osnovanosti je odlučivao Apelacioni sud u Novom Sadu.

Iz svega navedenog Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom vođenog parničnog postupka, od Ustavnog suda zapravo traži da još jednom preispita zakonitost osporenu sudsku odluku. Kako ustavna žalba sadrži samo formalno pozivanje na povredu određenih Ustavom zajemčenih prava, ali ne i ustavnopravne razloge na kojima se zasnivaju tvrdnje o učinjenim povredama, niti se sadržina osporenog akta može dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom najvećeg broja prava na čiju se OOOPpovredu ukazuje, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

Imajući u vidu iznete procesne nedostatke koji onemogućavaju Ustavni sud da vodi postupak po podnetoj ustavnoj žalbi, od lica koje je u ime podnosioca izjavilo ustavnu žalbu, nije traženo da dostavi punomoćje za izjavljivanje ustavne žalbe, jer se ni dostavljanjem punomoćja prethodno utvrđeni procesni nedostaci ne bi mogli otkloniti.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe bez ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti