Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog parničnog postupka koji je trajao skoro 18 godina. Sud je istakao da je dugo trajanje postupka posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Sl ijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba A. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu P. 106/96 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. P . iz Beograda podneo je , 24. maja 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu P. 106/96, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5109/10 od 26. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak trajao 18 godina. Podnosilac je istakao da je Okružni sud u Beogradu doneo prvostepenu presudu tek nakon trinaest godina, ukazujući posebno na neefikasno postupanje suda u vezi sa određivanjem i sprovođenjem veštačenja. Pored toga, podnosilac je ukazao i na propust suda u dostavljanju drugostepene presude. Podnosilac osporava i stav Apelacionog suda u Beogradu izražen u osporenoj presudi koji se odnosi na rešenje o odbijanju zahteva za izuzeće sudije, navodeći da drugostepeni sud nije imao u vidu sve relevantne činjenice kada je odlučivao o zahtevu za izuzeće, te da je podržao grubo kršenje odredbe člana 71. Zakona o parničnom postupku od strane postupajućeg sudije prvostepenog suda. S tim u vezi, podnosilac je naveo da je zahtev za izuzeće sudije podneo 13. oktobra 2008. godine, a da je sudija čije je izuzeće tražio 14. oktobra 2008. godine održala ročište i zaključila glavnu raspravu, iako je morala da obustavi svaki rad na predmetu. Podnosilac je predložio da Ustavni sud objektivno oceni ustavnost osporene presude, te da konstatuje da li mu je presudama donetim u predmetnom postupku uskraćeno ustavno pravo „na pravično suđenje u razumnom roku“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 35/11 (ranije predmet Okružnog suda u Beogradu P. 106/96), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

A. P . iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 13. juna 1995. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog „P. i .“ d.d. Beograd, radi raskida ugovora i predaje stvari, sa predlogom za određivanje privremene mere. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 3619/95.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 30. avgusta 1995. godine doneo rešenje kojim je odredio privremenu meru, a koje je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 12189/95 od 9. januara 1996. godine ukinuto. Inače, u toku postupka pred prvostepenim sudom zakazana su četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženog. Na ročištu od 13. novembra 1995. godine tuženi je istakao prigovor stvarne nenadležnosti, a povodom koga je sud na ročištu od 11. aprila 1996. godine doneo rešenje kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Spisi predmeta su 21. oktobra 1996. godine dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu kao nadležnom sudu za postupanje u ovom predmetu.

U postupku koji je nastavljen pred Okružnim sudom u Beogradu, u kome je predmet dobio broj P. 106/96, od ukupno zakazanih 35 ročišta održana su 24 ročišta, pri čemu su tri ročišta otkazana, a osam ročišta nije održano, i to sedam zbog razloga koji se mogu staviti na teret sudu (nestanak struje u sudu, bolest sudije, neurednog pozivanja tuženog i drugih procesnih pretpostavki) i jedno zbog nedolasaka veštaka. U periodu od 22. decembra 2003. do 8. septembra 2006. godine sud nije zakazao nijedno ročište, a iz razloga što određeno veštačenje nije sprovedeno. Naime, na ročištu od 22. decembra 2003. godine određeno je veštačenje od strane sudskog veštaka finansijske struke, koji je, nakon više dopisa suda da preuzme predmet, 27. oktobra 2004. godine obavestio sud da nije u mogućnosti da obavi veštačenje. Nakon toga, sud je 28. oktobra 2004. godine rešenjem odredio drugog sudskog veštaka, koji je, posle više upućenih dopisa suda (da se izjasni u kojoj je fazi postupak veštačenja i da postupi po nalogu suda), i rešenje o kažnjavanju, dostavio sudu svoj nalaz i mišljenje 23. maja 2006. godine. Na održanim ročištima sud je sproveo dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem svedoka, saslušanjem stranaka i čitanjem pisane dokumentacije. U toku postupka tuženi je 25. juna 2002. godine podneo protivtužbu radi isplate duga, a tužilac je povukao predlog za određivanje privremene mere, više puta je izmenio tužbeni zahtev, te je, konačno, na poslednjem ročištu i povukao tužbu u jednom delu.

Pored toga, tužilac-protivtuženi je 9. oktobra 2007. godine podneo zahtev za izuzeće predsednika Okružnog suda u Beogradu i zahtev za izuzeće sudije D. P . od postupanja u ovom predmetu i predmetu P. 671/05-98. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Su. broj 232/07 od 14. novembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za izuzeće predsednika suda, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Su. broj 184/07 odbijen je kao neosnovan zahtev za izuzeće postupajuće sudije. Tužilac-protivtuženi je 13. oktobra 2008. godine ponovo podneo zahtev za izuzeće postupajuće sudije u ovom predmetu, a koji je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Su. broj 214/08 od 22. oktobra 2008. godine odbijen kao neosnovan.

Okružni sud u Beogradu je 14. oktobra 2008. godine doneo presudu P. 106/96, kojom je, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca radi isplate autorskog honorara, koji mu pripada po ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji od 21. novembra 1994. godine, u određenom novčanom iznosu, sa opredeljenom kamatom, kao i da mu naknadi troškove postupka, a u stavu drugom izreke je konstatovano da je tužba povučena u delu koji se odnosi na raskid ugovora. U stavu trećem izreke presude delimično je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca i obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu isplati označeni novčani iznos na ime glavnog duga, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu isplati troškove postupka, dok je u stavu četvrtom izreke odbijen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca za isplatu duga preko dosuđenog iznosa.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu 12. januara 2009. godine, a tužilac-protivtuženi 20. januara 2009. godine. Spisi predmeta su 13. marta 2009. godine dostavljeni Vrhovnom sudu Srbije radi odlučivanja o izjavljenim žalbama, a nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, žalbeni postupak je nastavljen pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 5109/10.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5109/10 od 26. januara 2011. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena je prvostepena presuda, u stavovima prvom, trećem i četvrtom njene izreke. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da su bez uticaja na drugačiju odluku suda i žalbeni navodi tužioca da je 14. oktobra 2008. godine održana i zaključena glavna rasprava od strane sudije, čije izuzeće je traženo u podnesku tužioca od 13. oktobra 2008. godine; da je tužilac u navedenom podnesku zatražio izuzeće postupajuće sudije (D. P .) u ovom predmetu, navodeći da je sudija angažovala veštaka koji se nije pridržavao rokova za dostavljanje nalaza i mišljenja, zbog čega je sudija bila dužna da razreši veštaka, u skladu sa odredbom člana 258. stav 1. Zakona o parničnom postupku, te da je na ovaj način ispoljena pristrasnost; da je, odlučujući o predlogu za izuzeće postupajuće sudije u ovom predmetu, Okružni sud u Beogradu rešenjem Su. broj 214/08 od 22. oktobra 2008. godine odbio kao neosnovan zahtev za izuzeće, nalazeći da okolnosti navedene u zahtevu za izuzeće ne ukazuju na postojanje nekog od razloga predviđenih odredbama člana 66. stav 1. tač. 1) do 7) Zakona o parničnom postupku, a kako sudija nije preduzela nijednu službenu radnju koja bi dovela u sumnju njenu nepristrasnost, to ne stoje ni razlozi iz člana 66. stav 2. Zakona o parničnom postupku za traženo izuzeće; da iz sadržine odredbe člana 70. stav 5. Zakona o parničnom postupku proizlazi da se rešenje kojim se odbija zahtev za izuzeće može pobijati žalbom protiv odluke o glavnom zahtevu; da kako ni po mišljenju ovog suda, u konkretnom slučaju, ne stoje razlozi koji dovode u sumnju nepristrasnost postupajuće sudije (član 65. i član 66. stav 2. ZPP), to u ovom slučaju ne postoji povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1) ZPP.

Spisi predmeta su 2. marta 2011. godine vraćeni Višem sudu u Beogradu, kao sudu nadležnom za postupanje u ovom predmetu, nakon formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, i predmet je dobio novi broj P. 35/11. Pismeni otpravak presude dostavljen je tuženom-protivtužiocu 9. marta 2011. godine, dok je tužiocu-protivtuženom, nakon bezuspešnog pokušaja dostavljanja (na povratnici je konstatovano „odselio se“), dostava izvršena stavljanjem pismenog otpravka presude na oglasnu tablu - 21. marta 2011. godine. Tužilac-protivtuženi je 19. aprila 2013. godine podneo sudu molbu za dostavljanje drugostepene presude, navodeći da mu presuda nije dostavljena, te da je on u podnesku od 10. novembra 2009. godine obavestio sud o promeni adrese, a koji je i priložio uz molbu (sa prijemnim pečatom suda). Tužilac-protivtuženi se 22. aprila 2013. godine ponovo obratio sudu sa molbom za dostavljanje drugostepene presude, nakon čega je sud 25. aprila 2013. godine dostavio tužiocu-protivtuženom pismeni otpravak presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Takođe, Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu ZPP), koji se u predmetnom parničnom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.). Pored toga, ZPP je bilo propisano: da sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće) (član 66. stav 2.); da o isključenju i izuzeću sudije odlučuje predsednik suda (član 70. stav 1.); da protiv rešenja kojim se zahtev za izuzeće odbija nije dozvoljena posebna žalba (član 70. stav 5); da kad sudija sazna da je stavljen zahtev za njegovo isključenje ili izuzeće, dužan je da odmah obustavi svaki rad na odnosnom predmetu, a ako je u pitanju izuzeće iz čl. 65. i 66. stav 2. ovog zakona, može do donošenja rešenja o zahtevu preduzimati samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja (član 71.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 13. juna 1995. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5109/10 od 26. januara 2011. godine, koja je tužiocu dostavljena 25. aprila 2013. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan nakon petnaest i po godina, a da je drugostepena presuda dostavljena podnosiocu nakon dve godine i tri meseca, iz čega sledi da je postupak trajao skoro 18 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ove parnice u periodu od skoro 18 godina ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, po oceni Ustavnog suda, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesumnjivo bilo (raspravljanje o tužbi i protivtužbi, složen dokazni postupak u kome su obavljena dva veštačenja i više dopunskih veštačenja), ne može se prihvatiti da je razumno da parnica traje skoro 18 godina. Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno i neefikasno postupanje Okružnog suda u Beogradu. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je prvostepena presuda doneta tek posle 13 godina i tri meseca. Takođe, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka. Pritom, Ustavni sud je imao u vidu da prvostepeni sud u periodu od dve godine i devet meseci nije mogao da postupa i zakazuje ročišta, zbog odbijanja jednog veštaka da izvrši veštačenje i neefikasnog postupanja drugog određenog veštaka. Međutim, Ustavni sud nalazi da je za neefikasno sprovođenje veštačenje u određenoj meri odgovoran i sud, jer je pravovremenim korišćenjem odgovarajućih procesnih ovlašćenja mogao da utiče da se veštačenje sprovede u kraćem roku.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac uz tužbu podneo i predlog za određivanje privremene mere, povodom koga je prvostepeni sud doneo rešenje kojim je odredio privremenu meru, a potom drugostepeni sud ukinuo to rešenje, da bi nakon toga podnosilac povukao predlog za određivanje privremene mere. Pored toga, podnosilac je u toku postupka dva puta tražio izuzeće postupajućeg sudije, a jednom i izuzeće predsednika suda. Po nalaženju Ustavnog suda, podnošenje predloga za određivanje privremene mere i zahteva za izuzeće uticalo je u određenoj meri na duže trajanje predmetnog postupka, ali to svakako nije odlučujuće uticalo na sveukupnu dužinu trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se ovim ne želi reći da korišćenje svih raspoloživih procesnih sredstava u cilju uspeha u sporu nije dozvoljeno, već da to može da utiče na duže trajanje postupka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Kako u ustavnoj žalbi nije postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnosiocu u ovom slučaju ostvareno samim utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5109/10 od 26. januara 2011. godine, sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio utemeljene ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su postupajući sudovi proizvoljno ili arbitrerno primenili pravo prilikom odlučivanja o zahtevu za izuzeće sudije, niti je našao bilo šta što ukazuje da je tako postupano. Naprotiv, Ustavni sud nalazi da osporena presuda sadrži jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kojim je odgovoreno na suštinske navode na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati očigledno proizvoljnim ili nepravičnim stav sudova iznet u osporenoj presudi da, u konkretnom slučaju, ne postoje okolnosti koje dovode u sumnju pristrasnost postupajućeg sudije.

Navodi podnosioca o grubom kršenju odredbe člana 71. ZPP, po oceni Ustavnog suda, ne mogu se smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Naime, kako je predmetni zahtev za izuzeće sudije odbijen, a Ustavni sud nije našao da su sudovi odlučujući o tom zahtevu proizvoljno ili arbitrerno primenili pravo, to proizlazi da u konkretnom slučaju nije sudio sudija koji je morao biti izuzet, što bi predstavljalo bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1) ZPP, a koja ima apsolutni karakter i utiče na zakonitost presude. Međutim, eventualni propust sudije da, nakon saznanja da je traženo njegovo izuzeće, odmah obustavi svaki dalji rad na predmetu (član 71. ZPP), predstavljao bi tzv. relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka (član 361. stav 1. ZPP), a za čije postojanje je neophodno utvrditi da je to uticalo ili je moglo uticati na donošenje pravilne i zakonite presude, a što ne proizlazi iz činjenica konkretnog slučaja, niti je podnosilac na to ukazao u ustavnoj žalbi. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da se iz činjenica utvrđenih u postupku ne može na nesumnjiv način utvrditi da je postupajuća sudija na dan održavanja ročišta, dan posle podnošenja zahteva za izuzeće, imala saznanje o tom zahtevu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povrede prava na pravično suđenje u odnosu na osporenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti