Povreda prava na suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u višedecenijskim upravnim postupcima. Podnosiocima je dosuđena naknada štete, a nadležnim organima je naloženo da postupke okončaju u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A . A. i V. A, oboje iz N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. A. i utvrđuje da su u upravnom postupku koji se vodi pred Upravom za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša u predmetu broj 463-123/1985-04 i u postupku administrativnog izvršenja koji se vodio pred Upravom za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša – Građevinska inspekcija u predmetu broj 356/1-295/94-11, povređeni pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na imovin u zajemčen o odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

2. Usvaja se ustavna žalba V. A. i utvrđuje da su u upravnom postupku koji se vodi o pred Upravom za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša u predmetu 463-330/ 1986-04 i u postupku administrativnog izvršenja koji se vodio pred Upravom za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša – Građevinska inspekcija u predmetu 356/1-509/02-10, povređeni pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na imovin u zajemčen o odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

3. Utvrđuje se pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

4. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se upravni postupci koji se vode pred Upravom za imovinu i inspekcijske po slove grada Niša u predmetima br. 463-123/1985-04 i 463-330/86-04 okončali u najkraćem roku .

O b r a z l o ž e nj e

1. A. A. i V. A, oboje iz N, podneli su 28. januara 2011. godine, preko punomoćnika S . S, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije, u upravnim postupcima i postupcima administrativnog izvršenja navedenim u izreci, kao i zbog „neprivođenja nameni Detaljnog urbanističkog plana naselja Pantelej u Nišu iz 1985. godine od strane Gradske uprave grada Niša“. Ustavna žalba je, takođe, podneta zbog povrede prava iz člana 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je na osnovu odluke o sprovođenju Generalnog urbanističkog plana grada Niša nadležni organ 1961. godine doneo rešenje kojim se odobrava fizička deoba, odnosno parcelacija katastarskih parcela u cilju formiranja gradilišta za individualnu stambenu izgradnju; da su podnosioci 1985, odnosno 1986. godine , podneli zahteve nadležnom organu za izuzimanje iz poseda ranijeg vlasnika KP 8371/1 i KP 8371/5 i dodelu tih parcela njima na korišćenje; da su postupci izuzimanja zemljišta iz poseda okončani 1990. godine, odnosno 1991. god ine; da je prvostepeni organ tek posle deset, odnosno 12 godina, odlučio o zahtevima podnosilaca za davanje navedenih parcela njima na korišćenje, a da taj postupak nije pravnosnažno okončan do podnošenja ustavne žalbe.

Podnosioci ustavne žalbe dalje navode: da su 1995. godine podneli Gradskoj upravi grada Niša – Sekretarijatu za urbanizam predlog za izvršenje Detaljnog urbanističkog plana na predmetnim KP, budući da cy u postupku realizacije tog plana izvršili ustupanje svojih KP, što je trebalo da učini i vlasnik KP 8371/1 i KP 8371/5 , ali da nikada nisu dobili odgovor na podneti predlog; da je pravnosnažnim rešenjima nadležnog organa od 15. novembra 1994. godine, odnosno 3. decembra 2002. godine, naloženo M.R. da poruši objekt e sagrađen e na predmetnim parcelama; da su podnosioci insistirali na sprovođenju tih rešenja i obraćali se, pored ostalog, Zaštitniku građana, koji je 28. juna 2006. godine doneo preporuku da nadležni organ okonča predmetne postupke predajom podnositeljki na korišćenje i njenim uvođenjem u posed KP 8371/5, odnosno da meritorno odluči o zahtevu podnosioca u predmetu broj 463-123/1985-04.

Podnosioci ustavne žalbe ističu da su pre 25 godina podneli zahteve , sa svom potrebnom dokumentacijom i da ničim nisu doprineli dugom trajanju postupka pred organima uprave, a „potpuno je bilo izvesno i, na zakonu i propisima grada zasnovano“, njihovo očekivanje da im se u efikasnom postupku dodele parcele koje su predmet upravnog postupka.

Ustavnom žalb om se predlaž e da Ustavni sud naloži Gradskoj upravi grada Niša – Upravi za imovinu i inspekcijske poslove da meritorno odluči o njihovim zahtevima za davanje na korišćenje predmetnih katastarskih parcela, „uz obezbeđenje potrebne dokumentacije naknadom iz budžetskih sredstava grada Niša“ . Takođe se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i utvrdi pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500.000. dinara.

Podnositeljka ustavne žalbe je uz podnesak od 18. novembra 2013. godine dostavila, pored ostalog, rešenje Upravnog suda U. 15806/12 od 30. maja 2013. godine i prigovor podnet 12. jula 2013. godine Upravnom sudu protiv navedenog rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Uprave za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša br. 463-123/1985-04 i 463-330/1986-04 i Uprave za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša – Građevinska inspekcija br. 356/1-509/02-10 i 356/1-295/94-11, kao i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Odeljenja za komunalne i stambene poslove Narodnog odbora opštine Niš broj 56201/1 od 16. novembra 1961. godine odobrena je fizička deoba, odnosno parcelacija katastarskih parcela br. 8370, 8371, 8372 i 8373, KO Niš , u ulici Borskoj u Nišu, u cilju formiranja gradilišta za individualnu stambenu izgradnju, a u svemu prema deobnom planu odnosno parcelaciji Ureda za katastar od 25. oktobra 1961. godine. Navedenim rešenjem je, pored ostalog, određeno da «KP br. 8371/1 i 8370/3 čine jedno gradilište, kao i KP br. 8370/4 sa 8371/5 takođe».

A. A. i V. A, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 16. februara 1995. godine Sekretarijatu za urbanizam grada Niša, „predlog za izvršenje Detaljnog urbanističkog plana ‚Pantelej’ na KP 8371/2, 3, 4 i 6“, u kome su naveli da su vlasnici KP. br. 8370/3 i 8370/4, KO Niš Ćele-Kula, na kojima su izgradili jednu porodičnu stambenu zgradu i da su spremni da na drugom delu placa grade još jednu takvu zgradu, za koju imaju odgovarajuće odobrenje. Dalje su naveli da je donošenjem navedenog DUP-a došlo do neznatnog pomeranja granica KP u istom nizu i da su oni ustupili deo placa po celoj dužini, što treba da učini i njihov sused M.R, ali je on to odbio, zbog čega je „za sprovođenje odluke navedenog DUP-a“ vođen upravni postupak. Predložili su da im nadležni organ „omogući da od M.R. dobiju deo placa u istoj površini koju su oni ustupili V.M. vlasniku KP 8730/1 i 8370/2“.

Sekretarijat za finansije opštine Niš broj 04-463-33086 je 12. marta 1987. godine izdao potvrdu da je tom sekretarijatu podnet zahtev 28. oktobra 1986. godine za rešavanje imovinsko-pravnih odnosa na KP 8370/4 i KP 8371/5. U potvrdi je navedeno da je za KP 8370/4 doneto rešenje o priznavanju prava preče gradnje, koje je postalo pravnosnažno, a da je u pogledu druge parcele u toku postupak oko izuzimanja iste i dodele podnositeljki ustavne žalbe u svrhu kompletiranja njenog gradilišta.

3.1. Činjenice u vezi sa korišćenjem katastarske parcele KP 8371/ 1:

A. A, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 13. maja 1985. godine nadležnom organu zahtev da mu se dodeli na korišćenje KP 8371/ 1, KO Niš-Ćele Kula, radi kom pletiranja građevinske parcele. Rešenjem Sekretarijata za finansije gradske uprave grada Niša broj 463-123/85-04 od 17. septembra 1997. godine odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za davanje na korišćenje gradskog građevinskog zemljišta, jer je pred metna parcela izgrađena. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da se na predmetnoj parceli nalazi pomoćni objekat, čija izgradnja je naknadno odobrena rešenjem Sekretarijata za urbanizam i komunalne delatnosti gradske uprave grada Niša broj 06-351/420- 1202-95 od 22. oktobra 1997. godine; da se na osnovu člana 21. Zakona o građevinskom zemljištu , gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini daje na korišćenje kao neizgrađeno i uređeno, te da ne postoje uslovi za dodelu na korišćenje izgrađenog građevinskog zemljišta. Ministarstv o finansija je usvojilo žalbu podnosioca i rešenjem od 23. januara 1998. godine poništilo navedeno rešenje, kako bi se u ponovnom postupku utvrdilo da li je važećim DUP-om predviđeno kompletiranje građevinske parcele i o kakvom objektu se radi, s obzi rom na odredbu člana 18. Zakona. Vrhovni sud Srbije je 16. septembra 1998. godine doneo presudu kojom je odbio tužbu Grada Niša izjavljenu protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju navedene presude Vrhovni sud Srbij e je ocenio pravilnim zaključak tuženog organa da je prvostepeni organ pogrešno primenio odredbe čl. 21. i 22. 3akona o građevinskom zemljištu, jep ce u konkretnom slučaju radi o kompletiranju građevinske parcele, budući da sporna parcela predstavlja deo građevinske parcele, zajedno sa parcelom podnosioca ustavne žalbe na kojoj se nalazi njegova stambena zgrada i kao takva ne predstavlja neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište, koje se daje na korišćenje na osnovu javnog nadmetanja, već predstavlja izgrađeno gradsko građevinsko zemljište. Taj sud je ocenio da nema mesta upućivanju podnosioca ustavne žalbe da u smislu navedenih odredaba Zakona pokuša da dobije spornu parcelu u postupku javnog nadmetanja. U izvršenju navedene sudske presude drugostepeni organ je poništio prvostepeno rešenje od 17. septembr a 1997. godine, nakon čega je nadležni organ doneo još dva rešenja kojima je odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe ( 12. septembra 2011. godine i 9. aprila 2013. godine). Nadležno ministarstvo je rešenjima od 21. maja 2012. godine i 24. maja 2013. godine poništilo navedena prvostepena rešenja , ocenjujući da nije postupljeno po primedbama iz ranijih rešenja u pogledu primene propisa koji su bili na snazi u vreme podnošenja zahteva. Do 14. novembra 2013. godine, kada je prvostepeni organ dostavio odgovor na ustavnu žalbu i deo spisa ovog predmeta, Upravni sud još nije doneo odluku o tužbi Javnog pravobranioca grada Niša protiv konačnog rešenja od 24. maja 2013. godine.

3.2. Činjenice u vezi sa objektom sagrađenim na KP 8371/1:

Rešenjem Sekretarijata za inspekcijske poslove gradske uprave grada Niša broj 356/1-295/94-11 od 15. novembra 1994. godine naloženo je investitoru M.R da, u roku od pet dana od dana prijema rešenja, poruši stambeni objekat sagrađen na KP 8371/1. Vrhovni sud Srbije je presudom od 28. juna 1995. godine odbio kao neosnovanu tužbu kojom je M.R. osporavao zakonitost drugostepenog rešenja od 23. decembra 1994. godine, kojim je odbijena njegova žalba u upravnom postupku. Građevinska inspekcija je 1. septembra 2000. godine donela zaključak o dozvoli izvršenja navedenog rešenja, čije je sprovođenje započelo 19. marta 2002. godine. Zahtev M.R za odlaganje izvršenja odbijen je rešenjem od 12. aprila 2002. godine, a njegova žalba 30. jula 2002. godine. Vrhovni sud Srbije je presudom od 4. septembra 2003. godine odbio tužbu M.R. kao neosnovanu.

Rešenjem Sekretarijata za urbanizam i komunalne delatnosti gradske uprave grada Niša broj 06-351/420- 1202-95 od 22. oktobra 1997. godine investitoru M.R. naknadno je odobrena izgradnja pomoćnog objekta na KP 8371/3 i KP 8371/1 , KO Niš-Ćele Kula. Navedeno rešenje je poništeno u postupku po žalbi podnosilaca ustavne žalbe, rešenjem od 10. decembra 1998. godine, a Vrhovni sud Srbije je presudom od 9. februara 2000. godine odbio kao neosnovanu tužbu M.R. podnet u u upravnom sporu protiv navedenog konačnog upravnog akta. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje 24. jula 2000. godine, kojim je odbio zahtev M.R. za naknadno izdavanje građevinske dozvole z a izgrađeni pomoćni objekat na KP 8371/1 i KP 8371/3.

Investitor M.R. je 10. marta 2006. godine podneo zahtev za legalizaciju objekata na KP 8371/1 , KO Niš-Ćele Kula.

Uklanjanje stambenog objekta na osnovu rešenja broj 356/1-295/94-11 od 15. novembra 1994. godine bilo je zakazano za: 19. mart 2002. godine – kad a je skinut crep sa krova i pokrivač krovne konstrukcije; 20. i 21. septemba r 2010. godine – kada se nije pristupilo prinudnom uklanjanju zbog privremene obustave rad a u preduzeću koje izvodi predmetne radove; 22. i 23. novembar 2011. godine – kada je izvršenje predmetnog rešenja sprovedeno u potpunosti. 3.3. Činjenice u vezi sa korišćenjem katastarske parcele KP 8371/ 5:

V. A, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 28. oktobra 1986. godine zahtev nadležnom organu da joj se dodeli na korišćenje KP 8371/ 5, KO Niš-Ćele Kula, radi kompletiranja gradilišta po Generalnom urbanističkom planu i dobijanja građevinske dozvole za KP 8370/4. Rešenjem Sekretarijata za finansije gradske uprave grada Niša broj 463-330/86-04 od 28. oktobra 1997. godine odbijen je zahtev podnositeljke za davanje na korišćenje neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta na KP 8371/ 5. Drugostepeni organ je usvojio žalbu podnositeljke i rešenjem od 3. februara 1998. godine poništio prvostepeno rešenje, a rešenjem od 9. septembra 2011. godine, donetim u ponovnom postupku, prvostepeni organ je ponovo odbio predmetni zahtev podnositeljke, navodeći za to sledeće razloge: da je uviđajem na licu mesta obavljenim 23. aprila 2007. godine utvrđeno da je KP 8371/5 i dalje opterećena objektom; da je DUP „Pantelej“ stavljen van snage donošenjem Regulacionog plana „Pantelej“; da je u međuvremenu stupio na snagu novi Zakon o planiranju i izgradnji iz 2009. godine , prema kome zemljište može biti dato neposrednom pogodbom samo onom licu koje izradom projekta preparcelacije formira građevinsku parcelu; da je podnositeljka obaveštena da je potrebno da se , na osnovu člana 68. tog zakona, o brati ovoj upravi – Odseku za upravljanje i administriranje građevinskim i poljoprivrednim zemljištem u svojini Grada, podnese zahtev i pribavi potrebnu dokumentaciju, nakon čega će se o nj enom zahtevu meritorno odlučivati. Žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja odbačena je kao nedopuštena rešenjem Ministarstva finansija broj 463-02-00629/2011-07 od 28. septembra 2012. godine. Drugostepeni organ je, imajući u vidu odredbu člana 21. Zakona o građevinskom zemljištu iz 1979. godine i odredbu člana 68. stav 1. važećeg Zakona o planiranju i izgradnji , ocenio da odlučivanje prvostepenog organa u smislu navedenih odredaba nije rešavanje u upravnoj stvari, zbog čega odluka doneta u postupku po zahtevu podnositeljke za dodelu predmetne parcele ne predstavlja upravni akt . Odlučujući o tužbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv navedenog konačnog rešenja, Upravni sud je rešenjem U. 15806/12 od 30. maja 2013. godine odbacio tužbu kao nedozvoljenu, na osnovu odredbe člana 26. stav 1. tačka 2. Zakona o upravnim sporovima, nalazeći da pobijani akt tuženog organa nije upravni akt u smislu člana 4. u vezi sa članom 3. stav 1, niti članom 3. st. 2. i 3. navedenog zakona, „budući da predstavlja akt raspolaganja za čiju ocenu zakonitosti nije obezbeđena sudska zaštita u upravnom sporu“ i da je bez uticaja na drugačiju odluku činjenica da je drugostepeni organ odlučujući o žalbi doneo rešenje, a ne zaključak, na osnovu odredbe člana 229. stav 1. Z akona o opštem upravnom postupku. Podnositeljka ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja U. 15806/12 od 30. maja 2013. godine podnela prigovor Upravnom sudu, o kome još nije doneta odluka.

Rešenjem broj 04-463-330/86 od 25. aprila 1990. godine , na inicijativu podnositeljke ustavne žalbe, izuzeta je iz poseda ranijeg vlasnika M.R, u korist opštine Niš, KP 8371/5, KO Niš-Ćele Kula. Zaključkom od 22. maja 2001. godine dozvoljeno je izvršenje navedenog pravnosnažnog i izvršnog rešenja, oduzimanjem predmetne parcele i predajom iste u državinu novom korisniku gradu Nišu u državinu. Žalba M.R. izjavljena protiv tog zaključka odbijena je kao neosnovana rešenjem od 2. juna 2003. godine. Upravni spor koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije okončan je presudom tog suda od 29. marta 2004. godine, kojom je odbijena tužba M.R. kao neosnovana.

3.4. Činjenice u vezi sa objektima sagrađenim na KP 8371/5:

Rešenjem sekretarijata za inspekcijske poslove gradske uprave grada Niša – Građevinska inspekcija broj 356/1-509/02-10 od 15. avgusta 2002. godine naloženo je investitoru M.R. da „eventualno“ na izgrađen im pomoćnim objektima, pekari i vc-u, na KP 8371/5 , KO Niš-Ćele Kula, bez građevinske dozvole, u roku od 90 dana od dana prijema rešenja , podnese dokaz građevinskoj inspekciji da je pribavio građevinsku dozvolu za izgrađene objekte.

Sekretarijat za inspekcijske poslove gradske uprave grada Niša je 3. decembra 2002. godine doneo rešenje 356/ 1-509/02-10 kojim je nalož io M.R. da poruši pomoćne objekt e na KP 8371/5 . Zaključkom Građevinske inspekcije od 29. marta 2010. godine o dozvoli izvršenja utvrđeno je da je rešenje od 3. decembra 2002. godine postalo izvršno 30. januara 2003. godine i da se dozvoljava njegovo izvršenje prinudnim putem protiv Lj.R kao pravnog sledbenika M.R, koji je u međuvremenu preminuo.

Uklanjanje pomoćnih objekata na osnovu rešenj a broj 356/1-509/02-10 od 3. decembra 2002. godine bilo je zakazano za: 20. i 21. septemba r 2010. godine – kada se nije pristupilo prinudnom uklanjanju zbog privremene obustave rad a preduzeću koje te poslove obavlja na osnovu ugovora; 22. i 23. novembar 2011. go dine – kada je uklonjen deo objekata; 25. i 26. jul 2013. godine – kada su uklonjeni preostali pomoćni objekti, čime je izvršenje predmetnog rešenja sprovedeno u potpunosti.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuj u u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.). da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

S obzirom na to da se odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju , po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je istaknute povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:

Odredbama Zakona o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, br. 20/79, 16/83 i 38/84), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva podnosioca ustavne žalbe za davanje na korišćenje KP 8371/ 1, KO Niš-Ćele Kula, bilo je propisano: da je usled promene urbanističkog plana, odnosno parcelacije, korisnik izgrađenog gradskog građevinskog zemljišta dužan da trpi izmene granica građevinske parcele (član 15. stav 3.); da se gradsko građevinsko zemljište daje na korišćenje na osnovu konkursa ili neposrednom pogodbom, pod uslovima, na način i u postupku koji propisuje skupština opštine (član 20. stav 1.); da se gradsko građevinsko zemljište namenjeno za izgradnju porodičnih stambenih zgrada može dati građanima i pravnim licima koja grade za građane samo na osnovu konkursa, osim u slučaju prečeg prava gradnje (član 20. stav 2.); da ako je neizgrađeno građevinsko zemljište bilo u svojini više lica, svaki od ranijih suvlasnika može ostvariti preče p ravo gradnje kad se na osnovu detaljnog urbanističkog plana na tom zemljištu obrazuje više odgovarajućih građevinskih parcela, a njegov raniji suvlasnički deo odgovara veličini jedne od obrazovanih građevinskih parcela (član 28. stav 1.); da ako se od zemljišta iz stava 1. ovog člana obrazuje jedna ili više građevinskih parcela, a ranijih suvlasnika ima više od broja tih parcela, ili ako njihovi raniji realni ili idealni suvlasnički delovi ne odgovaraju veličini obrazovanih građevinskih parcela, preče pravo gradnje može se ostvariti ako svi sporazumno podnesu zahtev koji odgovara izvršenoj parcelaciji i drugim propisanim uslovima ( član 28. stav 2.). Identična zakonska rešenja sadržao je Zakon o građevinskom zemljištu – zvanično prečišćen tekst („Službeni glasnik SRS“, broj 27/86), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva podnositeljke ustavne žalbe za davanje na korišćenje KP 8371/ 5, KO Niš-Ćele Kula, kao i Zakon o građevinskom zemljištu – zvanično prečišćen tekst („Službeni glasnik SRS“, broj 23/90).

Odredbom člana 20. Zakona o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik RS“, broj 44/95) bilo je propisano da je korisnik gradskog građevinskog zemljišta u državnoj svojini dužan da trpi promene granica građevinske parcele, prema planu parcelacije. Prelazna odredba člana 34. navedenog zakona je predviđala da se preče pravo gradnje na gradskom građevinskom zemljištu u državnoj svojini ostvaruje u skladu sa Zakonom o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, broj 23/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 3/90, 53/93, 67/93 i 48/94), koji je prestao da važi danom stupanja na snagu ovog zakona, osim odredaba kojima je uređeno ostvarivanje navedenog prava.

Odredbama člana 39. Zakona o planiranju i uređenju prostora i naselja („Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 23/96, 16/9 i 46/98 ) bilo je propisano: da se, u slučaju da oblik i veličina katastarske parcele ne omogućavaju obrazovanje građevinske parcele, na predlog zainteresovanog lica i uz saglasnost vlasnika zemljišta vrši ispravka granica susednih parcela, pod uslovom da je takva promena u skladu sa uslovima utvrđenim planom (stav 2.); da se promena prostornih obeležja katastarske parcele iz stava 2. ovog člana, vrši parcelacijom na osnovu plana parcelacije, a ako takav plan ne postoji na osnovu opštih uslova propisanih regulacionim planom (stav 3.); da je zabranjena fizička deoba postojeće katastarske parcele radi stvaranja građevinskih parcela na prostoru za koji nije donet plan koji sadrži plan parcelacije (stav 4.).

Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09) bilo je propisano da će se rešavanje zahteva za izdavanje građevinske dozvole, upotrebne dozvole i drugih zahteva za rešavanje o pojedinačnim pravima i obavezama, podnetih do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 171.). Pitanje primene propisa na započete postupke na isti način je uređeno član om 218. važećeg Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09 - ispravka, 64/10 – Odluka US, 24/11, 121/12 i 50 /13 – Odluka US).

Odredbom člana 13. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ“, broj 52/56, „Službeni list SFRJ“, br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ“, broj 24/94), koji je važio u vreme podnošenja predmetnih zahteva za davanje zemljišta na korišćenje, bilo je propisano da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja . Važeći Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) sadrži odredbu identične sadržine (član 14.), a navedenim zakonom je , takođe, propisano: da je stranka lice po čijem zahtevu je pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku (član 39.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da se rešenje doneseno u postupku izvršenja izvršava kad postane izvršno (član 261. stav 2.); da se izvršenje radi ispunjenja nenovčanih obaveza izvršenika sprovodi administrativnim putem (član 266. stav 1.); da organ nadležan za sprovođenje administrativnog izvršenja donosi, po službenoj dužnosti ili po predlogu tražioca izvršenja, zaključak o dozvoli izvršenja, a da se zaključkom konstatuje da je rešenje koje treba izvršiti postalo izvršno i određuju način i sredstva izvršenja, kao i da je protiv ovog zaključka dopuštena žalba nadležnom drugostepenom organu (član 268. stav 1.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatra ju da im je u upravnim postupcima koji se vode po njihovom zahtevu za davanje na korišćenje KP 8371/1 i KP 8371/5 , KO Niš-Ćele Kula (dalje u tekstu: predmetne KP) i u postupcima administrativnog izvršenja rešenja kojima je naloženo rušenje objekata na tim parcelama, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemče no odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava. Podnosioci ustavne žalbe, takođe, smatraju da je nadležni organ bio dužan da postupi po njihovom „predlogu za izvršenje D etaljnog urbanističkog plana ‚Pantelej’ na KP 8371/2, 3, 4 i 6“, koji su podneli 16. februara 1995. godine. Po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, „potpuno je bilo izvesno i, na zakonu i propisima grada, zasnovano “ njihovo očekivanje da im se u efikasnom postupku dodele predmetne KP.

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe ratione temporis, s obzirom na to da su rešenja kojima je naloženo rušenje objekata i zaključci kojim a je dozvoljeno nj ihovo izvršenje doneti pre proglašenja Ustava, Ustavni sud je nesumnjivo utvrdio da u vreme podnošenja ustavne žalbe nije bilo sprovedeno izvršenje rešenja Sekretarijata za inspekcijske poslove gradske uprave grada Niša broj 356/1-295/94-11 od 15. novembra 1994. godine, niti rešenje tog organa broj 356/1-509/02-10 od 3. decembra 2002. godine. Imajući u vidu da je povreda prava na koju se ukazuje u ustavnoj žalbi trajnog karaktera, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba ratione temporis dopuštena (videti, na primer, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Ilić protiv Srbije, od 9. oktobra 2007. godine, st. 52. do 54. i Kostić protiv Srbije, od 25. novembra 2008. godine, st. 44. do 46.).

Poštujući metodologiju Evropskog suda za ljudska prava, koju primenjuje i Ustavni sud, prilikom razmatranja da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede prava na imovinu, Ustavni sud je prvo morao da utvrdi da li podnosi oci ustavne žalbe im aju imovinu koja je zaštićena članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 58. Ustava. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na stavove Evropskog suda za ljudska prava izražene u predmetima u kojima je odlučivao o povredi prava na imovinu:

- „imovina” u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju može biti samo „postojeća imovina”, uključujući i potraživanja u odnosu na koja lice ima bar „legitimno očekivanje” da će ih realizovati (presuda Jantner protiv Slovačke , broj 39050/97 od 4. marta 2003. godine, stav 27.),

- pojam „imovina“ nije ograničen na vlasništvo nad materijalnim dobrima i nezavisan je od formalne klasifikacije u domaćem zakonu; pitanje koje treba da bude ispitano je da li u okolnostima slučaja, posmatranim kao celina, može da se smatra da je podnosiocu dodeljeno pravo na materijalni interes zaštićen odredbom člana 1. Protokola 1; činjenica da domaći zakoni države ne prepoznaju određeni interes kao pravo ili čak kao imovinsko pravo, ne mora nužno da sprečava da interes u pitanju, u nekim okolnostima, bude smatran imovinom ( presuda Žakova protiv Republike Češke, broj 2000/09 od 3. oktobra 2013. godine) ,

- svako mešanje državnog organa u mirno uživanje poseda treba da bude zakonito, lišavanje poseda se odobrava samo prema uslovima predviđenim zakonom i države imaju pravo da kontrolišu korišćenje imovine primenom zakona; obaveza je države da upotrebi sva raspoloživa pravna sredstva radi izvršenja pravosnažne upravne odluke, bez obzira na činjenicu što je ona doneta protiv privatnog lica, kao i da osigura da se propisno poštuju svi relevantni domaći postupci ( presuda Ilić protiv Srbije, broj 30132/04 od 9. oktobra 2007. godine, st. 73. i 74.).

Ispitujući prirodu prava koje je predmet zahteva podnosilaca ustavne žalbe , Ustavni sud je najpre konstatovao da se, prema ranije važećim propisima, gradsko građevinsko zemljište davalo na korišćenje na osnovu konkursa ili neposrednom pogodbom, pod uslovima, na način i u postupku koji propisuje skupština opštine, koja je o tome donosila rešenje. Iz navedenog sledi da takav akt nesumnjivo predstavlja akt raspolaganja, zbog čega se ne može smatrati da lice čiji je zahtev za davanje gradskog građevinskog zemljišta na korišćenje odbijen, ima imovinu u smislu člana 58. Ustava, jer se ustavnim garancijama ovog prava štiti samo postojeća imovina.

Ustavni sud je, na osnovu navedenih odredaba zakona, utvrdio: da se gradsko građevinsko zemljište namenjeno za izgradnju porodičnih stambenih zgrada, izuzetno, moglo davati građanima bez konkursa – u slučaju prečeg prava gradnje; da je navedeno pravo mogao ostvariti svaki od ranijih suvlasnika, kad se na osnovu detaljnog urbanističkog plana na gradskom građevinskom zemljištu obrazuje više građevinskih parcela, a njegov raniji suvlasnički deo odgovara veličini jedne od o brazovanih građevinskih parcela; da je k orisnik gradskog građevinskog zemljišta u državnoj svojini dužan da trpi promene granica građevinske parcele, prema planu parcelacije; da se preče pravo gradnje na gradskom građevinskom zemljištu u državnoj svojini ostvar ivalo u skladu sa odredbama zakona kojima je bio uređen ovaj pravni institut i nakon prestanka njegovog važenja; da se uz saglasnost vlasnika zemljišta vršila ispravka granica susednih parcel a, kako bi se omogućilo obrazovanje građevinske parcele, a promena prostornih obeležja katastarske parcele se vrši la fizičkom deobom, odnosno parcelaci jom.

Ustavni sud je na osnovu činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, utvrdio:

- da je rešenjem nadležnog organa odobrena fizička deoba, odnosno parcelacija katastarskih parcela br. 8370, 8371, 8372 i 8373, KO Niš, u cilju formiranja gradilišta za individualnu stambenu izgradnju, u svemu prema deobnom planu , odnosno parcelaciji Ureda za katastar ,

- da je donošenjem detaljnog urbanističkog plana za predmetno područje došlo do neznatnog pomeranja granica katastarskih parcela u istom nizu, zbog čega su podnosioci ustavne žalbe ustupili deo zemljišta na kome su imali pravo korišćenja,

- da su podnosioci ustavne žalbe raniji vlasnici KP 8370/3 i KP 8370/4, na kojima su mogli steći preče pravo gradnje, u skladu sa tada važećim zakonom;

- da katastarske parcele koje su bile u ranijem vlasništvu podnosioca, odnosno, podnositeljke ustavne žalbe, nakon izvršene parcelacije čine po jednu građevinsku parcelu sa predmetnom KP 8371/1, odnosno KP 8371/5.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali legitimno očekivanje da će bit i u mogućnosti da realizuju svoj ekonom ski interes dobijanjem na korišćenje predmetnih KP, s obzirom na to da one čine deo građevinske parcele na kojoj su mogli steći preče pravo gradnje kao raniji vlasnici i na kojoj se nalazi njihova stambena zgrada, iz čega sledi da podnosioci ima ju imovinu u smislu člana 58. Ustava.

Ispitujući da li je došlo do mešanja u pravo podnosilaca na mirno uživanje imovine, Ustavni sud je na osnovu odredaba zakona kojima je bilo uređeno korišćenje gradskog građevinskog zemljišta i Zakona o opštem upravnom postupku, utvrdio: da lice koje ima pravni interes može od nadležnog organa uprave zahtevati da mu dodeli na korišćenje građevinsko zemljište koje, nakon izvršene parcelacije, čini građevinsku parcelu sa katastarskom parcelom na kojoj je ostvario preče pravo gradnje; da ostvarivanje navedenog prava podrazumeva prethodno izuzimanje tog zemljišta iz poseda ranijeg korisnika i, eventualno, uklanjanje objekata koji se na spornom zemljištu nalaze; da se rešenje doneseno u postupku administrativnog izvršenja mora izvršiti bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od kada je postalo izvršno.

Ustavni sud je, na osnovu uvida u spise predmeta Uprave za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša – Građevinska inspekcija u predmetima br. 356/1-509/02-10 i 356/1-295/94-11 utvrdio:

- da je zaključak o dozvoli izvršenja rešenja broj 356/1-295/94-11 od 15. novembra 1994. godine donet 1. septembra 2000. godine , pet godina nakon njegove pravnosnažnosti, te da je izvršenje tog rešenja započelo 19. marta 2002. godine, a okončano 23. novembr a 2011. godine ,

- da je zaključak o dozvoli izvršenja rešenja broj 356/1-509/02-10 od 15. avgusta 2002. godine donet 29. marta 2010. godine, osam godina nakon njegove pravnosnažnosti, te da je izvršenje tog rešenja započelo 20. septemb ra 2010. godine, a okončano 26. jula 2013. godine.

Polazeći od toga da su u konkretnom slučaju postojala pravnosnažna i izvršna rešenja upravnog organa kojima je naloženo rušenje objekata, a imajući u vidu hitnost postupka administrativnog izvršenja , Ustavni sud je ocenio da je propuštanje nadležnih organa da taj postupak efikasno sprovedu predstavljalo mešanje u pravo podnosilaca na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. Ustava i da to mešanje nije izvršeno u skladu sa zakonom. Ustavni sud smatra da ovakav zaključak ne stvara potrebu da se utvrdi da li je postignuta pravična ravnoteža između potreba od opšteg interesa zajednice, sa jedne strane, i zahteva za zaštitu osnovnih prava pojedinca sa druge strane, prihvatajući stanovište Evropskog suda za ljudska prava izraženo u navedenom predmetu Iatridis protiv Grčke , stav 58. presude.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosilaca izjavljenu zbog povrede prava na imovinu, odluč ujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ima u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i od značaja istaknutog prava za podnosioca . U konkretnom slučaju, međutim, Ustavni sud nije ispitivao navedene kriterijume, s obzirom na dužinu predmetnih upravnih postupaka i specifičnu prirodu postupka administrativnog izvršenja. Ustavni sud posebno napominje da je navedenom odredbom člana 268. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku propisano da je organ nadležan za sprovođenje administrativnog izvršenja dužan da donese zaključak o dozvoli izvršenja rešenja koje je doneseno u upravnoj stvari, po službenoj dužnosti, bez odlaganja, kad je to rešenje postalo izvršno, a najkasnije u roku od 30 dana od dana kad je rešenje postalo izvršno. Po oceni Ustavnog suda, cilj određivanja ovog roka je da se obezbedi efikasnost rada organa uprave nadležnog za sprovođenje administrativnog izvršenja.

U vezi sa predmetnim upravnim postupcima pokrenutim zahtevima podnosilaca za davanje predmetnih KP na korišćenje, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pred Upravom za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša u predmetu 463-330/1986-04 trajao od 28. oktobra 1986. godine do 30. maja 2013. godine, a da postupak pred tim organom u predmetu 463-123/1985-04 traje od 13. maja 1985. godine i da još nije okončan. Ustavni sud je ocenio da odgovornost za navedeno trajanje ovih postupaka, prevashodno, snosi prvostepeni organ koji nije imao u vidu da predmetne KP nakon izvršene parcelacije čine deo građevinske parcele, zajedno sa katastarskim parcelama na kojima su podnosioci ustavne žalbe, kao raniji vlasnici, mogli steći preče pravo gradnje. Takođe, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni organ propustio da, koristeći ovlašćenja iz člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku, sam reši upravnu stvar, posebno nakon donošenja rešenja o izuzimanju iz poseda M.R. predmetnih parcela.

Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci ustavne žalbe propustili da koriste pravna sredstva za ubrzanje postupka u periodu više od deset godina, koliko je trajalo odlučivanje prvostepenog organa o njihovim zahtevima za davanje predmetnih KP na korišćenje. Ustavni sud je, međutim, ocenio da propuštanje podnosilaca da u navedenom periodu podnesu žalbu zbog neodlučivanja prvostepenog organa o njihovim zahtevima, a potom tužbu u upravnom sporu, u skladu sa zakonom, u konkretnom slučaju nije moglo biti od uticaja na odlučivanje o navedenim zahtevima, imajući u vidu povezanost predmetnog upravnog postupka sa postupcima koji su se u istom periodu vodili radi izuzimanja predmetnih KP iz poseda M.R. i radi administrativnog izvršenja rešenja o rušenju objekata koji su se nalazili na predmetnim KP.

Polazeći od toga da predmetni upravni postupci nisu pravnosnažno okončani ni posle 25 godina, a imajući u vidu činjenice utvrđene prilikom ocenjivanja ustavne žalbe sa stanovišta prava na imovinu, Ustavni sud je ocenio da neodlučivanje nadležn ih organa o zahtevima podnosilaca ustavne žalbe za davanje na korišćenje predmetnih KP, te njihov propust da delotvorno sproved u postupak administrativnog izvršenja rešenja o rušenju objekata na predmetnim KP, predstavljaju povredu prava podnosi laca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu podnosilaca i u ovom delu usvojio, odlučujući, takođe, kao u tač 1. i 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu Ustavni sud je u tački 4. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupci se upravni postupci koji se vode pred Upravom za imovinu i inspekcijske po slove grada Niša u predmetima br. 463-123/1985-04 i 463-330/1986-04 okončali u najkraćem roku .

Ustavni sud konstatuje da posledice povrede prava na imovinu učinjene propuštanjem nadležnih organa da efikasno sprovedu postupak administrativnog izvršenja, po pravilu, prestaju okončanjem tog postupka. Ustavni sud, međutim, ocenjuje da u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava nisu otklonjene uklanjanjem objekata koji su se nalazili na predmetnim KP, jer je time podnosiocima ustavne žalbe, eventualno, omogućeno faktičko korišćenje predmetnih KP. Stoga ovaj sud nalazi da se pravne posledice povrede prava na imovinu u predmetnom upravnom postupku mogu otkloniti jedino davanjem podnosiocima ustavne žalbe na korišćenje predmetnih KP, po njihovima zahtevima podnetim 13. maja 1985. godine, odnosno 28. oktobra 1986. godine, u skladu sa tada važećim propisima.

Ustavni sud je, s tim u vezi, konstatovao da je Upravni sud rešenjem U. 15806/12 od 30. maja 2013. godine odbacio tužbu podnositeljke izjavljenu protiv konačne odluke o odbacivanju njene žalbe, ocenjujući da odluka doneta u postupku po zahtevu podnositeljke za dodelu predmetne KP „predstavlja akt raspolaganja za čiju ocenu zakonitosti nije obezbeđena sudska zaštita u upravnom sporu“. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe protiv navedenog rešenja podnela prigovor Upravnom sudu, o kome taj sud još nije odlučio. Imajući u vidu da rešenje Upravnog suda U. 15806/12 od 30. maja 2013. godine još nije postalo pravnosnažno, Ustavni sud nije mogao da ocenjuje ustavnopravnu prihvatljivost razloga koji su opredelili Upravni sud da odbaci tužbu podnositeljke ustavne žalbe kao nedozvoljenu.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe ocenio da se povrede prava na pravično suđenje i na delotvorni pravni lek obrazlažu istim navodima kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zbog čega nije posebno cenio ove navode, kao ni osporenu radnju nepostupanja po „predlogu za izvršenje Detaljnog urbanističkog plana na predmetnim KP“, podnetom 16. februara 1995. godine.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovanih povred a prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje predmetnih postupaka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpe li zbog neažurnog postupanja nadležnih organa . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.