Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 18 godina. I pored doprinosa podnosioca, Sud nalazi odgovornost sudova za prekomerno trajanje i dosuđuje naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-412/2022
28.03.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi L. D . iz Petrovaradina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba L. D . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, za jemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5420/16, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo L. D . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbi je na dan isplate. Naknada se isplaću je na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. L. D . iz Petrovaradina izjavio je Ustavnom sudu, 10. januara 20 22. godine, preko punomoćnika P. Ć , advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2237/18 od 16. oktobra 2018. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1627/2019 od 18. novembra 20 21. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5420/16. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Kako su označene odredbe Evropske konvencije i njenog Protokola 1 sadržinski gotovo identične odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud postojanje povrede tih odredaba ceni u odnosu na navedene odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored navođenja istorijskih činjenica iz vremena zaključenja spornog darovnog ugovora , navedeno: da su drugostepeni sud i revizijski sud na pravno potpuno arbitraran način ocenili da se, u konkretnom slučaju, zbog proteka vremena i smrti poklonodavca ne može nedvosmisleno utvrditi da li je motiv za zaključenje predmetnog darovnog ugovora bile opšte poznate okolnosti tog vremena ili interes da se ostala imovina oslobodi tereta i dugova; da je podnosiocu ustavne žalbe, koji je naslednik po pravoj liniji iza svog dede, povređeno pravo na imovinu, jer je on imao legitimno očekivanje da će predmetna imovina biti vraćena legalnim naslednicima ; da je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao punih 18 godina, a da on nije doprineo odugovlačenju. Podnosilac je predloži o da Sud utvrdi povrede označenih prava, poništi osporeni revizijski akt i dosudi mu naknad u nematerijalne u iznosu od 3.000 evra.

Uz podnesak od 8. februara 2022. godine, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je dostavio i „naknadno pribavljenu pravnosnažnu prvostepenu presudu“ Opštinskog suda u Bečeju, čija sadržina govori u prilog navodima o osnovanosti ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 5420/16, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je u svojstvu tužioca 10. decembra 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv Opštine Novi Sad, AP Vojvodina, Republike Srbije, H . „V .“ Novi Sad i Grada Novog Sada, kojom je tražio da se utvrdi njegovo pravo vlasništva na određenoj nepokretnosti na 1/9 dela i da mu se odobri upis prava vlasništva u javnim knjigama. Takođe, predložio je da se odredi privremena mera zabrane otuđenja i opterećenja predmetne nepokretnosti do pravnosnažnog okončanja tog postupka.

Opštinski sud je rešenjem P. 9650/2003 od 15. decembra 2003. godine odredio predloženu privremenu meru, ali je postupajući po žalbi tuženih , Okružni sud u Novom Sadu ukinuo navedeno prvostepeno rešenje i predmet vratio na ponovni postupak.

Nakon što su tuženi odgovorili na tužbu, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 5. decembra 2005. godine, dok je na naredno m ročištu zakazanom za 9. februar 2006. godine, po predlogu tužioca , određeno zastajanje sa postupkom kako bi tužilac prikupio potrebnu dokumentaciju vezanu za njegovu aktivnu legitimaciju u tom sporu. Rešenjem Opštinskog suda P. 9650/2003 od 26. decembra 2007. godine određen je prekid postupka.

Tužilac je 20. februara 2009. godine predložio nastavak postupka, ujedno dostavljajući dokumentaciju neophodnu za dalje vođenje parnice, dok je podneskom od 25. februara ponovo predložio određivanje privremene mere. Međutim, na ročištu održanom 8. aprila 2009. godine tužilac je povukao predlog za nastavak postupka.

Tužilac je 3. decembra 2012. godine predložio nastavak postupka, a priključili su mu se još dve tužilje – njegove rođake. Osnovni sud je na ročištu održanom 7. marta 2013. godine doneo rešenje kojim je odredio nastavak postupka.

Tužilac je podneskom od 7. marta 2013. godine proširio tužbeni zahtev na utvrđenje da je ništav darovni ugovor od 16. decembra 1947. godine, da je ništav ugovor o poklonu od 1. avgusta 1950. godine i da je ništava odluka Narodnog odbora Opštine Novi Sad od 27. februara 1959. godine, te da se uspostavi stanje kakvo je bilo pre zaključenja navedenih ugovora. Prvo ročište u 2013. godin i je održano 25. aprila, dok se 28. maja tužbi pridružio još jedan tužilac , takođe rođak podnosioca ustavne žalbe. Osnovni sud je dozvolio subjektivno preinačenje na strani tužilaca. Do kraja 2013. godine su održana još dva ročišta za glavnu raspravu.

Ročište zakazano za 18. februar 2014. godine, na saglasan predlog stranaka, nije održano. Osnovni sud je nakon ročišta održanog 23. aprila 2014. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 3388/1 3, kojom je u pretežnom delu usvojio tužbene zahteve tužilaca, a u jednom delu odbacio tužbu i obavezao tužene da tužiocima naknade troškove postupka. Stranke su izjavile žalbe protiv presude Osnovnog suda P. 3388/13 od 23. aprila 2014. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3408/14 od 15. oktobra 2014. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi odlučivanja o predlogu tužioca za dopunu presude i radi sprovođenja izviđaja.

Osnovni sud je 8. maja 2015. godine održao ročište na kome je ponovo otvorio glavnu raspravu i istog dana doneo dopunsku presudu P. 3388/13, kojom je još jedan tužbeni zahtev tužilaca usvojio.

Postupajući po izjavljenim žalbama, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo rešenje Gž. 2598/15 od 17. decembra 2015. godine kojim je ukinuo presudu P. 3388/13 od 23. aprila 2014. godine i dopunsku presudu P. 3388/13 od 8. maja 2015. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Osnovni sud se rešenjem P. 177/2016 od 29. marta 2016. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u toj pravnoj stvari i spisi predmeta dostavio Višem sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom za dalje postupanje.

Kako Viši sud u Novom Sadu nije prihvatio nadležnost, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem od 18. maja 2016. godine rešio sukob nadležnosti, tako što je utvrdio da je za postupanje u tom predmetu nadležan Osnovni sud.

Podneskom od 27. juna 2016. godine još jedna tužilja, rođaka podnosioca ustavne žalbe se pridružila tužbi, a Osnovni sud joj je na ročištu za glavnu raspravu održanom 4. jula 2016. godine dozvolio stupanje u parnicu.

Osnovni sud je rešenjem od 26. jula 2016. godine odredio izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem kako bi se identifikovali objekti i parcele iz ugovora čije utvrđenje ništavosti traženo.

Sudski veštak je u januaru 2017. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, a 23. februara 2017. godine dopunu nalaz a i mišljenja , dok je 8. marta održano prvo ročište za glavnu raspravu u 2017. godini. Veštak se 7. aprila 2017. godine izjasnio na primedbe stranaka, a do kraja 2017. godine održana su još tri ročišta za glavnu raspravu. Dva ročišta nisu održana „zbog sprečenosti/promene postupajućeg sudije“.

Nakon ročišta održanog 9. februara 2018. godine, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i istoga dana doneo presudu P. 5420/2016, kojom je, pored ostalog, usvojio u celosti tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, tako što je utvrdio da je ništav sporni darovni ugovor od 16. decembra 1947. godine, da je ništav ugovor o poklonu od 1. avgusta 1950. godine , kao i da je ništava odluka Narodnog odbora Opštine Novi Sad od 27. februara 1959. godine, te odredio da se uspostavi stanje kakvo je bilo pre zaključenja ugovora.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu je održao raspravu i nakon toga doneo osporenu presudu Gž. 2237/18 od 16. oktobra 2018. godine, kojom je ukinuo presudu Osnovnog suda P. 54 20/2016 od 9. februara 2018. godine i odbio kao neosnovane tužbene zahteve, a obavezao tužioce da tuženima naknade troškove postupka.

Tužioci su 12. decembra 2018. godine izjavili reviziju, a Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 1627/2019 od 18. novembra 2021. godine, kojom je reviziju odbio kao neosnovanu. Pismeni otpravak revizijske presude je 20. decembra 2021. godine uručen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čij u se povred u, pored ostalih ukazu je, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 10. decembra 2003. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je okončan 18. novembra 2021. godine, donošenjem osporene revizijske presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao gotovo punih 18 godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora, iako je bilo više tužilaca i tuženih, i više zahteva o kojima je trebalo odlučiti, nije bio toliko složen da bi mogao opravdati osamnaestogodišnje trajanje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da se o njegovim tužbenim zahtevima odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem doprineo odugovlačenju postupka u određenoj meri. Naime, parnični postupak je bio u zastoju, odnosno prekidu u periodu od 9. februar 2006. godine, pa do 7. marta 2013. godine. Zastoj, kasnije prekid su određeni na zahtev podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje da i kada se od ukupnog trajanja postupka oduzme sedmogodišnj i period koji se ne može staviti na teret sudovima , odgovornost za preostalih 11 godina trajanja parničnog postupka, snose sudovi koji ni su preduzima li sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presud e Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2237/18 od 16. oktobra 2018. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1627/2019 od 18. novembra 2021. godine , sa aspekta povrede prava na pravično suđenje, zbog proizv oljne primene materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao sud četvrte instance oceni zakonitost osporenih presuda, za koje su sudovi dali jasne i dovoljne razloge koji nisu očigledno proizvoljni, a kojima su obrazložili bitna pitanja koja su p ostavljena u konkretnom slučaju.

U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud naglašava da u svim imovinskopravnim sporovima, koji se neminovno završavaju neuspehom jedne od stranaka u sporu, povreda imovinskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava, pošto to pravo podrazumeva pre svega garancije zaštite od nedozvoljenog mešanja javne vlasti u ostvarivanje zakonito stečenih svojinskih i drugih imovinskih prava. Imajući u vidu zaključak Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje, ustavnopravno neprihvatljivo je i ukazivanje da je osporenim presudama povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti