Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 16 godina. Postupak je bio u prekidu 12 godina zbog drugog spora, što ukazuje na neažurnost sudova. Dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4120/2017
21.05.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i Ž. B . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. B . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 201/17 (ranije predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1306/01) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. B . iz Beograda je , 13. maja 2017. godine, preko punomoćnika M . S, advokata iz Beograda Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 201/17 (ranije predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1306/01), kao i zbog povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se navedeni član Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je povredu navedenog člana cenio u odnosu na označenu ustavnu odredbu.

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno i hronološki obrazložila činjenično stanje, tok predmetnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je dana 5. maja 2001. godine podnela tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Lj.Đ. radi utvrđenja prava svojine na nepokretnosti ; da je nakon tri godine od podnošenja tužbe parnični postupak prekinut do okončanja druge parnice kao prethodnog pitanj a i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 201/17od 14. februara 2017. godine i dopunskim rešenjem o troškovima postupka Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 201/17 od 10. aprila 2017. godine, te joj je zbog dužine trajanja postupka od 16 godina, čijem trajanju ona nije doprinela, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevala je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra i naknadu troškova postupka pred Ustavni sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 201/17, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 4. maja 2001. godine podnela Petom opštinsko m sud u u Beogradu tužbu radi utvrđenja prava svojine na nepokretnosti protiv tuženog Lj.Đ.

Predmet je dobio broj P. 1306/01.

Pred prvostepenim sudom održano je četiri ročišta na kojima je u dva navrata izvršen uviđaj suda na licu mesta, saslušane su parnične stranke, i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok dva ročišt a ni su bila održana, i to jedno zbog odsustva tuženog, što je dovelo do donošenja presude zbog izostanka, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom zbog izostanka Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1306/01 od 28. juna 2001. godine usvojen je tužbeni zahtev.

Tuženi je 5. septembra 2001. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje i rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1306/01 od 7. novembra 2001. godine dozvoljen je povraćaj u pređašnje stanje i stavljena ja van snage presuda zbog izostanka Opštinskog suda u Beogradu P. 1306/1 od 28. juna 2001. godine.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3280/01 od 21. januara 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev.

Tuženi je 16. maja 2003. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6948/03 od 28. oktobra 2003. godine ukinuta je prvostepena presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3280/01 od 21. januara 2003. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 369/04 od 7. maja 2004. godine prekinut je predmetni postupak koji je vođen pod brojem P. 369/04 radi rešavanja prethodnog pitanja, odnosno do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka P. 1032/03, koji je vođen po tužbi Lj.Đ, tuženog u ovom predmetu, radi dokazivanja ništavosti, odnosno punovažnosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti , zaključenog između N. B, kao prodavca i D. J. kao kupca i ugovora o razmeni zaključenog između D. J. i podnositeljke ustavne žalbe.

Podnositeljka je 31. maja 2004. godine izjavila žalbu protiv rešenja o prekidu postupka i rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6153/04 od 29. septembra 2004. godine odbijena je kao neosnovana njena žalba i potvrđeno je prvostepeno rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 369/04 od 7. maja 2004. godine o prekidu postupka.

Podnositeljka je 9. jula 2014. godine obavestila sud da je tuženi Lj.Đ. preminuo, da su njegovi zakonski naslednici M.Đ. i V.T. i tražila je nastavak predmetnog parničnog postupka, navodeći da je postupak u predmetu P. 1032/03 okončan rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10538/11 od 21. novembra 2011. godine kojim je povučena tužba od strane zakonskih naslednika pok. Lj.Đ. Navedeno rešenje o povlačenju tužbe , koje je doneto nakon osam godina od podnete tužbe u tom predmetu, postalo je pravnosnažno 6. maja 2013. godine čime je postupak u predmetu P. 1032/03 pravnosnažno okončan.

Sud je dopisom od 10. jula 2014. godine tražio od zakonskih naslednika pok. tuženog Lj. Đ. da dostave sudu ostavinsko rešenje i zatim je sud podneskom od 28. januara 2015. godine tražio od MUP-a Policijske stanice Vračar da pravnim sledbenicima pok. tuženog Lj. Đ. uruče pozive za ročište za glavnu raspravu zakazanu za 6. april 2015. godine, pa je na ročištu od 6. aprila 2015. godine sud doneo rešenje P. 19976/13 da se ročište po predlogu za nastavak postupka održi.

Zatim su pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu održan a dva ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, kao i u listu katastra nepokretnosti Opštine Voždovac, dok jedno ročište nije bilo održano iz procesnih razloga.

Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 19976/13 od 19. jula 2016. godine nastavljen je parnični postupak koji je prekinut rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 369/04 od 7. maja 2004. godine do pravnosnažnog okončanja postupka P. 1032/03, s obzirom na to da je navedeni postupak u predmetu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1032/03 pravosnažno okončan.

Tužbeni zahtev je preciziran 17. januara 2017. godine.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 201/17 od 14. februara 2017. godine utvrđeno je da je tužilja pored upisanog suvlasništva na ½ idealnog dela, suvlasnik i na preostalih ½ idealnih dela na porodičnoj stambenoj zgradi bliže opisanoj u izreci, upisanoj u list nepokretnosti br. … KO Voždovac, što su tuženi V. T . i M . Đ, kao pravni sledbenici zemljišnoknjižnog suvlasnika sa ½ idealan dela, sada pok. Lj. Đ, dužni priznati i trpeti da tužilja ovo svoje pravo upiše kod Službe za Katastar nepokretnosti – KO Voždovac, a po osnovu ove presude.

Protiv navedene presude tuženi nisu izjavili žalbu.

Podneskom od 31. marta 2017. godine tužilja je predložila da sud donese dopunsko rešenje o troškovima postupka , navodeći da je prvostepeni sud u svojoj odluci propustio da odluči o troškovima parničnog postupka, a po troškovniku koji je oprede ljen i dostav ljen na ročištu od 14. februara 2017. godine.

Dopunskim rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 201/17 od 10. aprila 2017. godine usvojen je predlog tužilje za donošenje dopunskog rešenja o troškovima, pa su obavezani tuženi da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 60.000,00 dinara .

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka pozva la u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih pr ava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 19/28, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, u kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. istog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri i po godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu – 4. maja 2001. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 10. aprila 2017. godine

Ustavni sud konstatuje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupak.

Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je zaključio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni spor okončao u razumnom roku, bez nepotrebnog odugovlačenja. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju ne postoji okolnost koja bi mogla opravdati trajanje parničnog postupka od 16 godina u kome je odlučivano o tužbenom zahtevu podnositeljke radi utvrđenja prava svojine na nepokretnosti.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala opravdani interes za efik asno vođenje predmetnog postupka, odnosno da se postupak okonča u razumnom roku i da se o tužbi podnositeljke odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ispitujući ponašanje podnositeljke, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužem trajanju postupka.

Po oceni Ustavnog sud a, predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razmotri pre odlučivanja.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni postupak bio u prekidu u trajanju od devet godina, do okončanja parničnog postupka u predmetu P. 1032/03 od čijeg ishoda je zavisilo rešavanje prethodnog pitanja u ovom sporu, te da je ukupno trajanje prekida osporenog postupka iznosio 12 godina. Kako je parnični postupak u predmetu P. 1032/03 pravnosnažno okončan 6. maja 2013. godine, to proizlazi da je isti trajao skoro deset godina, što dozvoljava da se prima faciae zaključi postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljuska prava prema kojoj će postojati pov reda prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je do dugog trajanja postupka došlo zbog odluke o njegovom prekidu kako bi se sačekao ishod drugih postupaka u slučaju da je i u tim drugim postupcima bilo neopravdanog odugovlačenja i kašnjenja koje se može pripisati nacionalnim sudovima i organima (videti presudu Stoje protiv Hrvatske, od 11. januara 2007. godine, stav 45, broj predstavke 28074/03). Iako je ova okolnost dovoljna da se utvrdi postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je utvrdio i postojanje neažurnog postupanja nadležnog prvostepenog suda u ovom postupku. Ovde se posebno ima u vidu da je nakon zahteva podnositeljke za nastavak prekinutog postupka od 9. jula 2014. godine, sud odlučio nakon dve godine – rešenjem od 19. jula 2016. godine.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 201/17 (ranije predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1306/01), pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove Odluke Ministarstvu.

Prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je imao u vidu da je upravo podnositeljka zahteva la naknadu u navedenom iznosu.

U vezi navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao pravno utemeljeni ustavnopravni razlozi za povredu ovog ustavnog prava. Stoga je u ovom delu ustavna žalba odbačena u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti