Odbijanje ustavne žalbe protiv presuda o iseljenju iz stana zbog nepostojanja povrede prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih presuda o iseljenju. Utvrđeno je da nije bilo povrede prava na pravično suđenje, jer su sudovi dali jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za svoje odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Petre Bošković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Petre Bošković izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4252/08 od 12. maja 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6179/10 od 4. avgusta 2010. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Petre Bošković izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu P. 4252/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. Petra Bošković iz Beograda je 20. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Snežane Kovčić, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6179/10 od 4. avgusta 2010. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4252/08 od 12. maja 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da se sporni parnični postupak vodio po tužbi Republike Srbije iz razloga što podnositeljka ustavne žalbe stan broj 63 u Drinčićevoj ulici 11a u Beogradu drži bez pravnog osnova, sa ciljem da se ona sa porodicom iz tog stana iseli. Podnositeljka tvrdi da je ona u žalbi protiv prvostepene presude ukazala na bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene od strane prvostepenog suda, na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, ali da je drugostepeni sud žalbu odbio i potvrdio prvostepenu presudu, zanemarujući sve navedene činjenice i dokaze u prilog činjenici da ona sporni stan ne koristi bez pravnog osnova.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da poništi presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu, kao i presudu Apelacionog suda u Beogradu, odredi da se uklone štetne posledice u određenom roku, te odloži izvršenje osporenog pojedinačnog akta.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Republika Srbija kao tužilac je 27. maja 2008. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Petre Bošković, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojom je tražila da se tužbeni zahtev usvoji, a tužena obaveže da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana broj 63, površine 37mkv, u zgradi u Drinčićevoj ulici 11a u Beogradu i stan ispražnjen od lica i stvari preda u posed na korišćenje i raspolaganje tužiocu - Republici Srbiji.

Tužena-protivtužilja je 26. juna 2008. godine odgovorila na tužbu kada je osporila tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i podnela protivtužbu, zahtevajući da se tužbeni zahtev odbije kao neosnovan, te usvoji protivtužbeni zahtev, navodeći da joj prema opštem aktu Servisa za materijalno-finansijske poslove saveznih organa uprave i saveznih organizacija pripada dvosoban stan.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 12. maja 2009. godine doneo osporenu presudu kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i obavezao tuženu-protivtužilju da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana broj 63 površine 37 mkv u zgradi u Drinčićevoj ulici broj 11a u Beogradu i da stan ispražnjen od lica i stvari preda u posed na korišćenje i raspolaganje tužiocu-protivtuženom, a odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje kojim je tražila da se utvrdi da tužena-protivtužilja ima pravo zakupa na neodređeno vreme na stanu broj 63 koji će koristiti zajedno sa članovima svog porodičnog domaćinstva, što je tužilac-protivtuženi dužan priznati i trpeti, kao i da će presuda zamenjivati ugovor o zakupu napred navedenog stana sve dok se takav ugovor ne zaključi.

Prvostepeni sud je na osnovu priloženih dokaza u postupku utvrdio:

- da je 15. decembra 1989. godine Savezno izvršno veće, Komisija za kadrovska, stambena i administrativna pitanja donela rešenje broj 51-36/1-382/88, na osnovu kojeg je tuženoj-protivtužilji dodeljen na neposredno korišćenje stan broj 64 površine 31 mkv;

- da je 9. januara 1990. godine Servis za finansijsko-materijalne poslove Saveznih organa uprave i saveznih organizacija doneo rešenje broj 01-23/1, na osnovu kojeg je tuženoj-protivtužilji, kao radniku servisa za finansijsko materijalne poslove Saveznih organa u Upravi saveznih organizacija, dodeljen na korišćenje jednosoban stan broj 64 površine 31 mkv u Drinčićevoj ulici broj 11a u Beogradu kao kadrovski stan;

- da je 21. aprila 1992. godine doneto rešenje broj 3642/2, na osnovu kojeg je tužilji-protivtuženoj dodeljen na korišćenje stan broj 63 površine 37 mkv na istoj adresi kao i stan broj 64 od strane Saveznog izvršnog veća, uz obavezu imenovane da ustupi Komisiji stan koji koristi i konstatovano da je rešenje Komisije 05-36/1-382/88 od 15. decembra 1989. godine stavljeno van snage;

- da je 12. maja 1992. godine Savezno izvršno veće - Komisija za kadrovska, stambena i administrativna pitanja donelo rešenje broj 05-409/2, na osnovu kojeg je Petri Bošković, radniku servisa za finansijsko materijalne poslove saveznih organa u upravi saveznih organizacija dodeljen na korišćenje jednosoban stan broj 63 površine 37 mkv u Drinčićevoj ulici 11a u Beogradu i stavljeno van snage rešenje Servisa o davanju stana na korišćenje broj 01-23/1 od 9. januara 1990. godine;

- da je Petra Bošković 29. aprila 1993. godine otkupila stan broj 64, što proizlazi iz ugovora o otkupu stana na kome je pravo raspolaganja imala SRJ, a koji je zaključen između države SRJ - Savezne Vlade - Komisije za administrativna pitanja, kao prodavca i Petre Bošković, kao nosioca stanarskog prava i da je navedeni ugovor overen ored Drugim opštinskim sudom u Beogradu II Ov. br. 4505/93 dana 22. maja 1993. godine;

- da je 21. decembra 2000. godine izvršena primopredaja stana broj 63 površine 37 mkv u zakup između Savezne direkcije za imovinu kao zakupodavca i Petre Bošković kao zakupca, kada je konstatovano da danom obostranog potpisivanja zapisnika počinju teći sve ugovorne obaveze iz ugovora o zakupu.

Iz ustavne žalbe i dokaza uz nju priloženih proizilazi da je razlog zbog kojeg je podnositeljka ušla u sporni stan broj 63 površine 37 mkv tek 21. decembra 2000. godine taj što je u tom stanu bilo bespravno useljeno lice, kao i da je pravni prethodnik tužioca-protivtuženog vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu spor radi iseljenja, da je u tom sporu tužena-protivtužilja bila umešač na strani tužioca i da je isti postupak bio okončan presudom P. 9916/92 donetom 28. maja 1998. godine, a da je prinudno iseljenje izvršeno 20. decembra 2000. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je na osnovu priloženih dokaza ocenio da je tuženoj dat na korišćenje stan broj 64 površine 31 mkv i da joj je naknadno dodeljen stan broj 63 površine 37 mkv uz obavezu da ustupi i preda na raspolaganje Komisiji za stambena pitanja Savezne Vlade napred navedeni stan broj 64 koji koristi, kao i da ga tužena nije vratila već ga je ugovorom o otkupu stana koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. br. 4505/93 od 22. maja 1993. godine otkupila, te da nije izvršila svoju obavezu iz rešenja o davanju stana na korišćenje i našao da je ugovor o zakupu stana broj 63 otkazan, te da tužena-protivtužilja navedeni stan koristi bez pravnog osnova. Iz svih navedenih razloga sud je odbio protivtužbeni zahtev, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi da se tuženoj-protivtužilji stan broj 63 dodeli u zakup i da je ugovor o zakupu stana mogao biti zaključen samo u slučaju da je tužena-protivtužilja ispunila svoju obavezu i vratila stan koji koristi što ona nije učinila, već je stan u međuvremenu otkupila. Sud je imao u vidu i navode da tuženoj pripada dvosoban stan, ali je našao da su isti neosnovani, s obzirom na to da je tužena-protivtužilja ukoliko je bila nezadovoljna rešenjem kojim joj je stan dodeljen na korišćenje, imala zakonsku mogućnost da izjavi žalbu protiv istog, što ona nije učinila

Apelacioni sud u Beogradu je povodom žalbe tužene-protivtužilje doneo osporenu presudu Gž.6179/10 od 4. avgusta 2010. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu protivtužilje i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4252/08 od 12. maja 2009. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude navedno je: da je tuženoj aktom davaoca Saveznog izvršnog veća, na osnovu člana 21. Uredbe o uslovima i načinu rešavanja stambenih potreba funkcionera i rukovodećih radnika u Saveznom izvršnom veću i saveznim organima ("Službeni list SFRJ", broj 44/91) i člana 35. Poslovnika Saveznog izvršnog veća, Komisije za stambena pitanja, rešenjem broj 3642/2 od 21. aprila 1992. godine dat na korišćenje stan broj 63 od 37 mkv, u ulici Drinčićevoj 11a, pod uslovom da davaocu ustupi stan koji koristi (broj 64 u ulici Drinčićevoj 11a); da tu obavezu tužena nije izvršila, pa se ne može koristiti pravom iz navedenog akta davaoca o dodeli stana broj 63, jer pravni posao zaključen, odnosno dat pod uslovom, proizvodi pravno dejstvo ukoliko uslov nastupi (član 74. Zakona o obligacionim odnosima), kako uslov ovde nije nastupio, jer tužilja davaocu nije predala stan broj 64, to akt davaoca u odnosu na stan broj 63 ne proizvodi pravno dejstvo i tužilja na ovom stanu nije mogla steći svojstvo trajnog zakupca na stan, pa stan koristi bez pravnog osnova; da tužilac na osnovu ovlašćenja iz odredaba člana 3. i člana 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, osnovano traži predaju svoga stana i iseljenje tužene; da su bez uticaja na drugačiju odluku navodi žalbe kojima se ukazuje na činjenicu da stan broj 64 koji koristi tužena ne rešava njeno stambeno pitanje i da joj je pravni prethodnik tužioca omogućio otkup stana broj 64 i da u zapisniku o primopredaji stana broj 63 nije sadržan uslov za predaju stana broj 64.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Polazeći od navedenog, za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05), propisano je: da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom i da je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (član 3.); da vlasnik može zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari (član 37. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), propisano je da ako je ugovor zaključen pod odložnim uslovom pa se uslov ispuni, ugovor deluje od trenutka njegovog zaključenja, osim ako iz zakona, prirode posla ili volje stranaka ne proističe nešto drugo (član 74. stav 2.)

Zakonom o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05) je propisano da se stambene zgrade i stanovi koriste po osnovu prava svojine na stanu i po osnovu zakupa, da ako se neko lice useli u stan ili zajedničke prostorije stambene zgrade bez pravnog osnova ili koristi stan bez zaključenog ugovora ili je poništen pravni osnov po kome je zaključen ugovor, vlasnik stana, odnosno lice koje ima pravni interes, može kod opštinskog organa nadležnog za stambene poslove da zahteva njegovo iseljenje; postupak za iseljenje iz stava 2. ovog člana je hitan (član 5. st. 1.-3.); da se od dana stupanja na snagu ovog zakona na stanu ne može steći stanarsko pravo i da lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona stekla stanarsko pravo po ugovoru o korišćenju stana, nastavljaju sa korišćenjem stana po osnovu tih ugovora, sa pravima i obavezama utvrđenim ovim zakonom, pod uslovima iz čl. 31. do 39. ovog zakona (član 30.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je prethodno ocenio da je podnositeljka ustvne žalbe u suštini nezadovoljna ishodom spora vođenog radi iseljenja u kome su donete osporene presude, te da se žali na utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog i procesnog prava. Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome su donete osporene presude u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustvnosudskom predmetu prethodno konstatuje da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i ovavezama podnositeljke ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnositeljki ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

U konkretnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je Prvi opštinski sud u Beogradu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te sprovođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i obavezao tuženu-protivtužilju, ovde podnositeljku ustavne žalbe da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana broj 63 površine 37 mkv i da stan ispražnjen od lica i stvari preda u posed na korišćenje i raspolaganje tužiocu-protivtuženom, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka ove presude i odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje kojim je tražila da se utvrdi da ona ima pravo zakupa na nedoređeno vreme na spornom stanu, što je tužilac-protivtuženi dužan priznati i trpeti, kao i da će presuda zamenjivati ugovor o zakupu napred navedenog stana sve dok se takav ugovor ne zaključi. Ustavni sud je ocenio da su Prvi opštinski sud u Beogradu, a potom Apelacioni sud u Beogradu odlučujući o izjavljenoj žalbi, dali jasne, precizne i logične zaključke za svoje stavove koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično bili primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje.

Naime, osporeni parnični postupak je vođen povodom tužbe Republike Srbije kojom je traženo da se tužba usvoji, podnositeljka ustavne žalbe obaveže da se sa svim licima i stvarima iseli iz spornog stana i stan ispražnjen od lica i stvari preda u posed na korišćenje i raspolaganje tužiocu, tokom kojeg je podnositeljki pružena mogućnost da odgovori na navedenu tužbu i podnese protivtužbu, čime joj je omogućen pristup sudu. Po oceni Ustavnog suda, podnositeljki je tokom postupka pred prvostepenim sudom bilo omogućeno da predlaže dokaze, odgovori na navode i predložene dokaze suprotne strane, iz čega proizlazi da tokom predmetnog parničnog postupka nije drugačije tretirana u odnosu na tužioca. Podnositeljka je imala mogućnost da izjavi žalbu, o kojoj je odlučivao nadležni drugostepeni sud, koji je u obrazloženju naveo razloge za svoju odluku, a koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da su navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi ustavnog prava identični navodima koji su već izneti u žalbi protiv prvostepene presude, te da okolnost da podnositeljka ustavne žalbe nije zadovoljna ishodom predmetnog postupka ne znači istovremeno da joj u konkretnom slučaju nije bilo obezbeđeno pravično suđenje.

S obzirom na to da je podnositeljki ustavne žalbe omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvdrio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak otpočeo podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu 27. maja 2008. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda 4. avgusta 2010. godine.

Naime, Prvi opštinski sud u Beogradu je o tužbi podnetoj 27. maja 2008. godine odlučio presudom III P. 4252/08 dana 12. maja 2009. godine, dakle u roku kraćem od jedne godine. Podnositeljka ustavne žalbe je žalbu protiv presude prvostepenog suda podnela 16. juna 2009. godine, a Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 6179/10 odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu dana 4. avgusta 2010. godine, u roku od jedne godine, jednog meseca i 18 dana.

Imajući u vidu da je osporeni parnični postupak trajao dve godine, dva meseca i osam dana, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju, podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio u tom delu, kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe protiv presuda o iseljenju iz stana zbog nepostojanja povrede prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti