Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio da je u izvršnom postupku, koji je trajao skoro tri godine, povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Povreda je nastala usled neefikasnog postupanja nadležnog suda u sprovođenju izvršenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Milan Stanić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. d. „P.E. - P .“ d.o.o. P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba P. d. „P. E. - P.“ d.o.o. P. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu I. 475/2009 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. d. „P. E. - P.“ d.o.o. P. izjavilo je ustavnu žalbu 7. septembra 2011. godine, dopunjenu 29. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz N, protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Iž. 1259/11 od 15. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku suđenje u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu I. 475/2009.

U ustavnoj žalbi i dopuni je, pored detaljno iznetog toka predmetnog izvršnog postupka, navedeno: da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer izvršni postupak traje od 29. decembra 2008. godine, a do podnošenja ustavne žalbe nije okončan; da su sudovi pogrešno zaključili da je on namiren u celosti, poklanjajući veru nalazu i mišljenju veštaka, iako izvršni dužnik nije dokazao svoju tvrdnju da je izvršio uplatu iznosa od 2.576.186,67 dinara izvršnom poveriocu, ali da dokaz o uplati ne postoji; da zbog svega iznetog podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje; da podnosilac povredu prava na jednaku zaštitu prava vidu u tome što je on morao dostavlja dokaze čak i za činjenice koje nisu bile sporne, a da je sud navod izvršnog dužnika o uplati iznosa od 2.576.186,67 dinara učinjenoj 26. marta 1999. godine prihvatio kao dokazanu činjenicu, iako validnog dokaza, po njegovom mišljenju o tome nema; da su sudovi pogrešno obračunavali vrednost robe uzimajući njihovu „fakturnu, a ne maloprodajnu vrednost“, jer to nije predviđeno izvršnom ispravom. Predložio je da Sud usvoji ustavnu žalbu, ali zahtev za naknadu štete nije istaknut.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Privrednog suda u Nišu I. 475/2009, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, podneo je 29. decembra 2008. godine Trgovinskom sudu u Nišu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) protiv izvršnog dužnika – „D. F.d.“ a. d. N, predlog za izvršenje oduzimanjem pokretnih zamenljivih stvari – 3.875,50 kilograma cigareta marke „K.“, a na osnovu izvršne isprave – sudskog poravnanja zaključenog između istih stranaka pred Privrednim sudom u Prištini P. 2772/94 od 30. decembra 1998. godine.

Trgovinski sud je 31. decembra 2008. godine zaključkom I. 783/08 naložio izvršnom poveriocu da uredi predlog za izvršenje tako što će ga uskladiti sa izvršnom ispravom. Izvršni poverilac je 12. januara 2009. godine dostavio novi – uređeni predlog za izvršenje. Postupajući po navedenom predlogu, Trgovinski sud je 15. januara 2009. godine doneo rešenje I. 783/08, kojim je odredio predloženo izvršenje.

Izvršni dužnik je 26. januara 2009. godine izjavio prigovor protiv rešenja o izvršenju I. 783/08 od 15. januara 2009. godine, da bi Viši trgovinski sud rešenjem Iž. 598/09 od 15. aprila 2009. godine ukinuo pobijano prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Trgovinski sud je zaključkom I. 475/2009 od 6. jula 2009. godine naložio izvršnom poveriocu da dostavi novi predlog za izvršenje u kome će tačno opredeliti preostali iznos novčanog i nenovčanog potraživanja koji mu izvršni dužnik duguje po izvršnoj ispravi, kao i da ograniči izvršenje na sredstvima i predmetima koji su dovoljni za namirenje potraživanja.

Izvršni poverilac je 20. jula 2009. godine dostavio novi predlog za izvršenje. Postupajući po navedenom predlogu, Trgovinski sud je 2. septembra 2009. godine doneo rešenje I. 475/09, kojim je odredio predloženo izvršenje.

Izvršni dužnik je 10. septembra 2009. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja.

Trgovinski sud je 20. oktobra 2009. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka finansijske struke radi utvrđenja preostalog iznosa kako novčane, tako i nenovčane obaveze izvršnog dužnika prema izvršnom poveriocu.

Izvršni poverilac je podneskom od 15. januara 2010. godine urgirao da se spisi predmeta dostave veštaku kako bi on mogao da izvrši nalog iz rešenja suda od 20. oktobra 2009. godine.

Veštak je nalaz i mišljenje 7. aprila 2010. godine dostavio sada Privrednom sudu u Nišu (u daljem tekstu: Privredni sud), a izvršni poverilac je 20. aprila podneskom istakao primedbe na nalaz veštaka vezane za to koji je cenovnik trebalo primeniti kada se radi o izvršenju obaveze putem predaje cigareta, kao i za činjenicu da ne postoji izvod od 26. marta 1999. godine o izvršenoj uplati 2.576.186,67 dinara. Veštak se 30. aprila 2010. godine pismeno izjasnio na primedbe poverioca.

Ročište zakazano za 23. septembar 2010. godine nije održano, jer punomoćnik izvršnog dužnika nije došao. Takođe, ni ročište zakazano za 7. oktobra 2010. godine nije održano, zbog promene postupajućeg sudije, da bi tek ročište zakazano za 11. oktobra 2010. godine, bilo održano. Zaključkom donetim istog dana, Privredni sud je naložio poveriocu da dostavi sudu izvod iz banke o kretanju-promenama na njegovom računu za 26. mart 1999. godine.

Postupajući po nalogu suda iz zaključka od 11. oktobra 2010. godine, izvršni poverilac je u podnesku od 26. oktobra 2010. godine istakao da nije u mogućnosti da dostavi sudu izvod iz banke o kretanju-promenama na njegovom računu za 26. mart 1999. godine, ujedno navodeći da je Vlada Savezne Republike Jugoslavije 24. marta 1999. godine proglasila ratno stanje, te da su u takvim okolnostima prestale da rade mnoge javne institucije, među kojima i Zavod za obračun i plaćanje, koji je prestao da dostavlja izvode.

Privredni sud je zaključkom od 10. novembra 2010. godine naložio dužniku da dostavi sudu dokaze o uplati izvršenoj 26. marta 1999. godine (sporni iznos od 2.576.186,67 dinara), kao i cenovnik cigareta važeći na dan 30. decembra 1998. godine.

Izvršni dužnik je 18. novembra 2010. godine dostavio sudu traženi cenovnik cigareta, kao i fotokopiju izveštaja o uplati od 26. marta 1999. godine sa snimkom svih uplata, koji je sačinjen u bazi podataka mikrofilmovane dokumentacije dužnika koja se nalazi u prostorijama bivše „E. I.“ u N.

Nakon toga, veštak je postupajući po nalogu suda izvršio dopunsko veštačenje, a svoj nalaz je dostavio sudu u januaru 2011. godine. Izvršni poverilac je podneskom od 4. februara 2011. godine istakao da se veštak nije izjasnio o tome da li postoji knjigovodstvena dokumentacija o uplati od 26. marta 1999. godine, niti je pravilno izvršio uporedni obračun isporučenih cigareta i cigareta marke „K.“. Na navedene primedbe veštak se izjasnio podneskom od 14. februara 2011. godine.

Privredni sud je zaključkom od 10. marta 2011. godine naložio izvršnom poveriocu da uredi predlog za izvršenje, tako što će opredeliti visinu novčanog i materijalnog potraživanja i troškove postupka. Izvršni poverilac je 21. marta 2011. godine podneo sudu „precizirani“ predlog za izvršenje.

Privredni sud je 29. marta 2011. godine doneo rešenje I. 475/2009, kojim je u stavu prvom izreke delimično odbio žalbu izvršnog dužnika od 10. septembra 2009. godine i delimično potvrdio rešenje o izvršenju Trgovinskog suda od 2. septembra 2009. godine, i to za predaju 1.284,95 kg cigareta marke „K.“ i za troškove postupka i u tom delu je postupak nastavljen. U stavu drugom izreke ovog rešenja delimično je usvojena žalba izvršnog dužnika, pa je rešenje Trgovinskog suda od 2. septembra 2009. godine ukinuto u delu za isporuku još 2.590,55 kg cigareta marke „K.“ i za isplatu novčanog potraživanja od 3.947.626,73 dinara i u tom delu je obustavljen postupak izvršenja i ukinute sprovedene radnje. U obrazloženju rešenja, pored ostalog, je navedeno: da je sporno da li je dužnik 26. marta 1999. godine platio poveriocu iznos od 2.576.186,67 dinara; da je na osnovu izvoda o promenama na računu dužnika od 26. marta 1999. godine utvrđeno da je toga dana poveriocu uplaćen navedeni iznos, što je potvrdio i sudski veštak; da se zato ne može prihvatiti tvrdnja poverioca da mu taj iznos nije plaćen, jer sam poverilac tvrdi da mu je dokumentacija iz tog perioda uništena, te se postavlja pitanje kako on može znati da taj deo duga nije izmiren.

Stranke su 4. aprila 2011. godine izjavile žalbe protiv navedenog rešenja. Postupajući po žalbama stranaka, Privredni apelacioni sud je doneo osporeno rešenje Iž. 1259/11 od 15. jula 2011. godine, kojim je u stavu prvom izreke ukinuo rešenje Privrednog suda I. 475/2009 od 29. marta 2011. godine. U stavu drugom izreke ovog rešenja odbijena je kao neosnovana žalba izvršnog dužnika, pa je potvrđeno rešenje o izvršenju Trgovinskog suda I. 475/2009 od 2. septembra 2009. godine u delu u kome je obavezan izvršni dužnik na predaju poveriocu 1.284,95 kg cigareta marke „K.“ i isplatu troškova izvršenja. U stavu trećem izreke rešenja odbijena je kao neosnovana žalba izvršnog poverioca, pa je stav drugi izreke rešenja Privrednog suda I. 475/2009 od 29. marta 2011. godine, potvrđen. U obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog, je navedeno: da je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka prvostepeni sud utvrdio da je izvršni dužnik izvršnom poveriocu isporučio razne vrste cigareta po osnovu predmetnog sudskog poravnanja u periodu od 30. marta 1999. godine do 10. septembra 1999. godine; da je količina isporučenih cigareta jednaka ekvivalentu od 26.715,05 kg cigareta marke „K.“, odnosno da je izvršni dužnik isporučio 1.284,95 kg cigareta marke „K.“ manje; da je prvostepeni sud na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrdio da vrednost 28.000 kg cigareta marke „K.“ po važećim cenama na dan poravnanja iznosi 7.706.440,00 dinara (275,23 dinar/kg); da je izvršni dužnik u periodu od 1. februara 1999. godine do 26. marta 1999. godine isplatio poveriocu iznos od 7.728.560,01 dinara, odnosno da je u preostalom delu obaveza iz poravnanja u celosti ispunjena; da je izvršni dužnik u ovom delu svoju novčanu obavezu iz izvršne isprave ispunio, a što je prvostepeni sud utvrdio na osnovu izvedenih dokaza - priložene dokumentacije, kao i nalaza i mišljenja veštaka; da se navodi izvršnog poverioca - da izvršni dužnik nije dokazao svoju tvrdnju da je 26. marta 1999. godine izvršio uplatu iznosa od 2.576.186,67 dinara, da dokaz o uplati nije sastavni deo nalaza i mišljenja veštaka, da je prvostepeni sud, na osnovu takvog pogrešnog obračuna veštaka, pogrešno zaključio da je novčana obaveza iz rešenja o izvršenju u celosti izmirena, ne mogu prihvatiti kao osnovani; da je prvostepeni sud jasno naveo razloge zbog čega je uvažio žalbu izvršnog dužnika i delimično ukinuo rešenje o izvršenju i te razloge prihvata i drugostepeni sud; da su sve primedbe koje izvršni poverilac ističe na obračun veštaka u žalbi, isticane i u toku prvostepenog postupka i da je na njih veštak odgovorio, što je sve bilo predmet ocene prvostepenog suda.

Izvršni poverilac je podneskom od 23. septembra 2011. godine urgirao da se nastavi postupak izvršenja u delu u kome nije obustavljen, da bi podneskom od 24. oktobra 2011. godine predložio da se postupak obustavi, jer je izvršni dužnik u celosti izmirio svoju obavezu prema poveriocu.

Privredni sud je doneo rešenje I. 475/2009 od 25. oktobra 2011. godine kojim je obustavio postupak izvršenja određen rešenjem I. 475/2009 od 29. marta 2011. godine i ukinuo sve sprovedene radnje. Kako se stranke nisu žalile, rešenje je postalo pravnosnažno 8. novembra 2011. godine.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuje od navedene odredbe Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede ovih prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbama člana 36. Ustava utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak pokrenut 29. decembra 2008. godine podnošenjem predloga za izvršenje Trgovinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 8. novembra 2011. godine – nakon skoro tri godine.

Na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja se mogu pojaviti tokom postupka, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ipak, u situaciji kada činjenično stanje nije bilo složeno i kada podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka, Ustavni sud ukazuje da odgovornost za trogodišnje trajanje izvršenja snose postupajući sudovi, koji u nekim situacijama nisu postupali ažurno, niti su preduzimali zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak izvršenja efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, Trgovinski sud, nakon što je 20. oktobra 2009. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem, tri meseca nije veštaku dostavio spise predmeta, da bi veštak svoj nalaz dostavio sudu tek skoro pola godine nakon rešenja suda.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete, Ustavni sud smatra da je samo donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Iž. 1259/11 od 15. jula 2011. godine, Ustavni sud podseća da podnosilac navode o povredi prava na pravično suđenje, u suštini, zasniva na činjenici da izvršni dužnik ne poseduje dokaz da je 26. marta 1999. godine izvršio uplatu spornog iznosa od 2.576.186,67 dinara izvršnom poveriocu, kao i da su sudovi pogrešno obračunavali vrednost robe – cigareta uzimajući njihovu „fakturnu, a ne maloprodajnu vrednost“.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, rešenje Privrednog suda I. 475/2009 od 29. marta 2011. godine i osporeni akt sadrže detaljna i jasna obrazloženja u kojima je, pored ostalog, navedeno da je na osnovu izvoda o promenama na računu dužnika od 26. marta 1999. godine utvrđeno da je toga dana poveriocu uplaćen sporni iznos od 2.576.186,67 dinara, što je potvrdio i sudski veštak u svom nalazu. Sudovi su dalje istakli da se ne može prihvatiti tvrdnja poverioca da mu sporni iznos nije isplaćen, jer on sam nije postupio u skladu sa nalogom suda od 10. novembra 2010. godine, navodeći da nije u mogućnosti da dostavi sudu izvod iz banke o kretanju-promenama na njegovom računu za 26. mart 1999. godine, jer takvu dokumentaciju ne poseduje (zbog ratnog stanja). Takođe, sudovi su istakli i da je vrednost predmetnih cigareta određena prema fakturnoj ceni koja je važila u vreme zaključenja ugovora, a ne prema maloprodajnoj ceni u koju je uračunat rabat - koji predstavlja zaradu poverioca. Ovakva obrazloženja navedenih akata, po mišljenju Ustavnog suda, su zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava.

Iz svega navedenog proizlazi da navodi ustavne žalbe ne sadrže razloge koji očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog izvršnog postupka, i koji bi ukazivali na to da je u predmetnom postupku proizvoljno utvrđeno činjenično stanje, odnosno da je došlo do proizvoljne primene relevantnog procesnog prava. Podnosilac nezadovoljan ishodom izvršnog postupka, od Ustavnog suda traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta, kojim je obustavljen postupak izvršenja.

U vezi sa povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava koju podnosilac zasniva na činjenici da je izvršni sud različito tretirao stranke u pogledu obaveze dokazivanja relevantnih činjenica, Ustavni sud ukazuje da ni ovi navodi nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer iz toka celokupnog izvršnog postupka takav zaključak se ne može izvesti. Suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni odredaba procesnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na jednaku zaštitu prava.

Konačno, ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge u pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer osporeni akt očigledno potvrđuje da je podnosilac imao i iskoristio pravo na korišćenje redovnog pravnog sredstva u izvršnom postupku o čijoj osnovanosti je odlučivao Privredni apelacioni sud.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Iž. 1259/11 od 15. jula 2011. godine odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti