Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv više rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta. Sud je ocenio da je ograničenje slobode kretanja bilo srazmerno legitimnom cilju obezbeđenja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4128/2020
14.11.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sh. D. iz Skoplja, Republika Severna Makedonija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Sh. D. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 od 9. marta 2019. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 – Kv. Po4. 28/20 od 13. marta 2020. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 od 9. juna 2020. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 – Kv. Po4. 52/20 od 26. juna 2020. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 od 8. septembra 2020. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 – Kv. Po4. 81/20 od 18. septembra 2020. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 od 8. decembra 2020. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 – Kv. Po4. 108/20 od 15. decembra 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sh. D. iz Skoplja, Republika Severna Makedonija, podneo je Ustavnom sudu, 8. aprila 2020. godine, preko punomoćnika A. A, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu 13. jula, 23. septembra i 28. decembra 2020. godine, protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 od 9. marta 2019. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 – Kv. Po4. 28/20 od 13. marta 2020. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 od 9. juna 2020. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 – Kv. Po4. 52/20 od 26. juna 2020. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 od 8. septembra 2020. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 – Kv. Po4. 81/20 od 18. septembra 2020. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 od 8. decembra 2020. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 – Kv. Po4. 108/20 od 15. decembra 2020. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 33. st. 1, 2. i 6, člana 36. stav 2. i člana 39. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da se protiv podnosioca vodi postupak zbog izvršenja krivičnog dela davanje mita u privrednom poslovanju iz člana 231. Krivičnog zakonika; da Krivični zakonik za izvršenje navedenog krivičnog dela propisuje poseban uslov koji se tiče svojstva ličnosti učinioca i načina izvršenja dela, koji se odnosi na to da lice kome se čini poklon ili druga korist mora obavljati privrednu delatnost, a to lice je, u ovom slučaju, penzioner, te ne postoji osnovanost sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, na koji način je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava; da je prema podnosiocu prvobitno bio određen pritvor, te je pritvor rešenjem od 9. decembra 2019. godine ukinut i prihvaćeno je jemstvo u iznosu od 200.000 evra, izrečena mu je mera zabrane napuštanja boravišta – teritorije grada Beograda, oduzeta mu je putna isprava Republike Severne Makedonije i naloženo da se svakog prvog i petnaestog u mesecu javlja u PS Palilula; da je osporenim rešenjem ova mera produžena; da prvostepeni sud navodi identične činjenice na kojima su zasnovana i prethodna rešenja i da ne raspolaže nijednom novom činjenicom; da je podnosilac uz predlog za ukidanje ove mere nedvosmisleno dokazao da ima neodložnu potrebu da putuje u inostranstvo, ponudio dodatno jemstvo, pri čemu je postavio punomoćnika za prijem pošte u Republici Srbiji i dao obećanje sudu da će se odazvati na svaki poziv, čime su bile ispunjene sve zakonske pretpostavke za ukidanje mere i vraćanje putne isprave; da se u proteklom periodu od četiri meseca okrivljeni pridržavao navedenih mera koje su bile određene rešenjem od 9. decembra 2019. godine, o čemu su prvostepenom sudu dostavljeni dokazi, a koju činjenicu sud uopšte ne navodi u obrazloženju rešenja, niti daje jasne i nedvosmislene razloge koji opravdavaju postojanje konkretne opasnosti od bekstva podnosioca, na koji način mu je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i pravo na slobodu kretanja iz člana 39. Ustava; da je jasno da je kumulativna primena mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog pored prihvaćenog jemstva i zabrane napuštanja boravišta uz obavezno javljanje svakog 1. i 15. u mesecu u PS Palilula, sa oduzetom putnom ispravom, u ovom trenutku prestroga i suvišna; da prilikom donošenja osporenih rešenja Viši sudu u Beogradu uopšte nije vodio računa o srazmernosti mera kojima se ograničava sloboda kretanja i štete koju trpi podnosilac, čime mu je povređeno pravo na slobodu kretanja; da je podnosilac četiri puta sudu podnosio molbe za privremeno vraćanje putne isprave i dozvolu da napusti Beograd u kratkim vremenskim periodima, radi poslovnih puteva, koje sud nije usvojio, o čemu nije odlučivano u pisanom obliku, već su branioci o tome bili obaveštavani usmeno, na koji način mu je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava; da skoro četiri meseca nije sprovedena nijedna procesna radnja, čime mu je povređeno pravo da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 33. Ustava; da braniocu nije omogućen uvid u celokupne spise predmeta, niti mu je dostavljen dokazni materijal narezivanjem na kompakt diskove, tražen 14. januara 2020. godine, čime mu povređeno pravo na odbranu iz člana 33. stav 2. Ustava; da se Više javnog tužilaštvo u Beogradu saglasilo sa ukidanjem mere zabrane napuštanja boravišta i vraćanjem putne isprave podnosiocu, ukoliko sud prihvati ponuđeno jemstvo u većem iznosu.

U dopuni ustavne žalbe od 13. jula 2020. godine je, između ostalog, navedeno: da sud prilikom donošenja osporenog rešenja nije vodio računa o načelu proporcionalnosti, a da se na ove navode drugostepeni sud nije ni osvrnuo; da je sud navodio identične razloge za produžavanje mere kao i u prethodno donetim rešenjima, a da nisu uzimane u obzir nikakve druge okolnosti koje su nastupile prilikom vođenja postupka, a posebno okolnost da je okrivljeni od početka krivičnog postupka u vremenskom periodu dužem od osam meseci odvojen od porodice i redovnog posla kojim se bavi, da je imao potrebu da obiđe bolesnu majku, te da je ipak reč o krivičnom delu za koje se sprovodi skraćeni postupak; da postupajući sudovi u osporenim rešenjima nisu naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je produženje mere zabrane napuštanja boravišta bilo neophodno radi vođenja postupka; da sud nije odgovorio na žalbene navode podnosioca; da je povređeno pravo podnosioca da mu se sudi bez odugovlačenja jer su saslušan svi svedoci i oba okrivljena još dok se nalazio u pritvoru, a da otkad je pritvor zamenjen blažom merom, nije izveden nijedan dokaz niti je preduzeta bilo kakva istražna radnja u periodu od gotovo šest meseci, sve do 2. juna 2020. godine, kada je određeno veštačenje; da odbrani nije do danas pružena mogućnost da izvrši bilo kakav uvid u spise ili da fotokopira spise iako je od započinjanja postupka proteklo više od osam meseci.

U dopuni ustavne žalbe od 23. septembra 2020. godine je, pored ostalog, navedeno: da se nadležno javno tužilaštvo dopisom saglasilo da se prema podnosiocu ukine mera zabrane napuštanja boravišta, vrati putna isprava i ukine mera javljanja PS Palilula, imajući u vidu prihvaćeno jemstvo, ali da je Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije ponovo nezakonito produžilo izrečenu meru, ponavljajući istovetne razloge kao i u prethodna dva rešenja o produženju izrečene mere; da je sudija za prethodni postupak u rešenju naveo da je ovakvu odluku doneo ispitujući po službenoj dužnosti da li je i dalje opravdano trajanje izrečene mere, čime je prekršio odredbe člana 200. ZKP, imajući u vidi da je odredbom člana 200. stav 1. ZKP izričito propisano da o određivanju mera iz člana 199. st. 1. i 2. ZKP sud odlučuje na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti, a u konkretnom slučaju protiv podnosioca nije podignut ni optužni predlog ni optužnica, tako da sud nije imao ovlašćenja da po službenoj dužnosti produži trajanje ove mere; da saglasnost nadležnog javnog tužilaštva da se prema okrivljenom ukine izrečena mera, ima značaj odustanka od prvobitno datom predloga; da u međuvremenu nije sprovedena nijedna istražna radnja.

U dopuni ustavne žalbe od 28. decembra 2020. godine je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud u svom rešenju ponovio sve one razloge koji su egzistirali i u ranijim rešenjima, ponovo postupajući po službenoj dužnosti, što je u suprotnosti sa odredbama čl. 199. i 200. ZKP, jer u toku trajanja prethodnog postupka sud koji sprovodi javni tužilac, sud nije ovlašćen da produžava meru bez njegovog zahteva ili saglasnosti; da sud nije vodio računa o načelu proporcionalnosti, posebno imajući u vidu činjenicu da je okrivljeni položio jemstvo od 200.000 evra; da se tokom celokupnog perioda trajanja mere ponavljaju isti razlozi koji su poslužili kao početni osnov za određivanje mere, bez navođenja konkretnih okolnosti; da je nadležno javno tužilaštvo ponovilo svoj stav da se mera izrečena prema podnosiocu ukine; da odbrani nije pružena mogućnost da izvrši bilo kakav uvid u spise ili da ih fotokopira, iako je od započinjanja postupka proteklo više od godinu dana.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i ukine osporena rešenja.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. od 12. novembra 2019. godine prema okrivljenom, ovde podnosiocu, određen je pritvor iz zakonskih razloga propisanih članom 211. stav 1. tač. 1) i 2) ZKP, a koji mu se računao od 11. novembra 2019. godine, kada je lišen slobode, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo davanje mita u obavljanju privredne delatnosti iz člana 231. Krivičnog zakonika.

Rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 od 4. decembra 2019. godine određeno je jemstvo prema okrivljenom u iznosu od 200.000 evra.

Rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 od 9. decembra 2019. godine prema okrivljenom je prihvaćeno jemstvo u visini od 200.000 evra, ukinut je pritvor određen 12. novembra 2019. godine i na osnovu člana 199. ZKP izrečena je mera zabrane napuštanja boravišta, privremeno je oduzeta putna isprava i naloženo mu je da se svakog 1. i 15. u mesecu javlja u PS Palilula.

Osporenim rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 od 9. marta 2020. godine prema podnosiocu je produžena mera zabrane napuštanja boravišta, kojom mu je zabranjeno da bez odobrenja suda napusti mesto boravišta – teritoriju grada Beograda, naloženo da se svakog 1. i 15. u mesecu javlja u PS Palilula i oduzeta mu je putna isprava – pasoš Republike Severne Makedonije. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je branilac okrivljenog 26. februara 2020. godine sudu podneo predlog koji je precizirao 27. i 28. februara 2020. godine, u kome je naveo da predlaže da se prema okrivljenom ukine mera zabrane napuštanja boravišta, produži javljanje svakog 1. i 15. u mesecu PS Palilula i okrivljenom vrati putna isprava – pasoš i poveća iznos jemstva za dodatnih 300.000 evra (što bi ukupno iznosilo 500.000 evra), navodeći da se okrivljeni u dosadašnjem toku postupka pridržavao svih mera koje su mu određene odlukama suda; da je do sada tri puta podnosio molbe za privremeno vraćanje putne isprave koje mu nisu usvojene i sa kojima se tužilaštvo nije saglasilo, te da je 30. decembra 2019. godine sudu dostavljena i izjava okrivljenog o postavljenju punomoćnika za prijem pošte u Republici Srbiji; da se zamenik javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije izjasnio da je tužilaštvo saglasno sa predlogom branioca okrivljenog da se izmeni odluka o jemstvu tako što će se povećati iznos jemstva na 500.000 evra, te ukoliko sud prihvati izmenu odluke o jemstvu da je tužilaštvo saglasno sa predlogom branioca da se prema okrivljenom ukine mera zabrane napuštanja boravišta – teritorije grada Beograda i vrati putna isprava, jer je jemstvo u iznosu od 500.000 evra adekvatna i dovoljna garancija da će okrivljeni biti dostupan organu postupka, te da je tužilaštvo saglasno da se okrivljenom produži obaveza javljanja u PS Palilula; da sudija za prethodni postupak opravdano nalazi da u konkretnom slučaju i dalje postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći i biti nedostupan organima koji vode postupak, a koje se ogledaju u činjenici da je okrivljeni strani državljanin – državljanin Republike Severne Makedonije, koji nema prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije, te činjenici da ima nepokretnosti van teritorije RS, činjenici da je jedini vlasnik privrednih društava čije je sedište u Skoplju, Republike Severne Makedonije, odnosno u inostranstvu, činjenici da njegova porodica takođe živi u inostranstvu – u Istanbulu u Turskoj, gde okrivljeni često boravi, dakle, činjenici da se radi o licu čije lične i porodične prilike nisu ničim vezane za teritoriju RS, odnosno licu čije centar životnih aktivnosti nije u RS, pa je nalazeći da sve napred navedene okolnosti ukazuju na opasnost od bekstva koja opasnost se može otkloniti merom predviđenom odredbom člana 199. st. 1. i 2. ZKP, navedenu meru produžio, shodno ovlašćenjima iz člana 200. ZKP; da je prilikom donošenja odluke sud imao u vidu navode branica okrivljenog sa kojim predlogom se saglasilo Više javno tužilaštvo u Beogradu da se poveća iznos jemstva na 500.000 evra uz ukidanje mere zabrane napuštanja boravišta, a produženje mere javljanja u PS Palilula i istovremeno da se okrivljenom vrati putna isprava – pasoš, međutim, po oceni suda ovi navodi predloga su bili bez uticaja na drugačiju odluku prilikom razmatranja opravdanosti daljeg trajanja izrečene mere; da se okrivljeni u ovom postupku nalazio u pritvoru, nakon čega je sud odredio jemstvo kao blažu meru obezbeđenja prisustva okrivljenog u postupku, te prihvatio navedeno jemstvo u iznosu od 200.000 evra, koji iznos je po oceni suda predstavljao adekvatnu i dovoljnu garanciju uz dato lično obećanje okrivljenog da se neće kriti i bez odobrenja suda napustiti boravište, kao i da će na adresi u Beogradu na kojoj boravi primati sva pismena, te je prema okrivljenom ukinuo pritvor; da je mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave po oceni suda nužna i neophodna mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i daljeg nesmetanog vođenja krivičnog postupka; da u pogledu predloga branioca da se iznos jemstva poveća dodatnom uplatom od 300.000 evra, a da se okrivljenom vrati putna isprava, po oceni suda zapravo predstavlja predlog da se ukine dodatna obaveza okrivljenog izrečena uz meru iz člana 199. ZKP i po oceni suda nije adekvatna garancija kod postojanja svih već napred pobrojanih činjenica; da je sud prilikom odlučivanja imao u vidu da se okrivljeni nalazio u pritvoru i da je položio određeni iznos jemstva kao zamenu za pritvor čime je došlo do primenjivanja druge blaže mere obezbeđenja prisustva okrivljenog, kao i da se privremeno oduzeta putna isprava može privremeno i vratiti ukoliko okrivljeni ima neodložnu potrebu da putuje u inostranstvo uz ispunjenje drugih zakonskih uslova, a što sud ceni u svakom konkretnom slučaju.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 – Kv. Po4. 28/20 od 13. marta 2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog i potvrđeno je prvostepeno rešenje. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da su neosnovani navodi izjavljene žalbe i da je pravilno odlučio sudija za prethodni postupak kada je prema okrivljenom produžio izrečenu meru obzirom da u konkretnom slučaju i dalje postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva okrivljenog; imajući u vidu da je okrivljeni državljanin RSM, da nema prijavljeno prebivalište na teritoriji RS, a ima nepokretnosti van teritorije RS, kao i da je jedini vlasnik privrednih društava čija su sedišta u Skoplju, a da njegova porodica živi u Istanbulu, gde okrivljeni često boravi, to sve navedene okolnosti ukazuju da je centar životnih aktivnosti okrivljenog van teritorije RS i da okrivljeni nije vezana za RS, ta da bi u slučaju ukidanja izrečene mere postojala opasnost od bekstva okrivljenog, zbog čega je pravilno prema okrivljenom, a na osnovu člana 200. ZKP produžio meru zabrane napuštanja boravišta; da je veće imalo u vidu i navode žalbe branioca okrivljenog da se Više javno tužilaštvo u Beogradu saglasilo sa predlogom branioca po kome bi okrivljeni pored već položenog iznosa od 200.000 evra na ime jemstva uplatio još iznos od 300.000 evra na ime jemstva, čime bi po oceni odbrane bili ispunjeni zakonski uslovi za izmenu navedenog rešenja, … ali imajući u vidu odredbe ZKP, kao i druge pozitivnopravne propise, nalazi da je takav predlog branioca u potpunosti neutemeljen u zakonu, da shodno članu 202. stav 1. ZKP jemstvo, kao mera obezbeđenja prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka može biti određena isključivo u slučaju kada se okrivljeni nalazi u pritvoru ili prema njemu treba biti određen pritvor; da je nesporno da je članom 200. stav 4. ZKP propisano da ako okrivljeni ima neodložnu potrebu da putuje u inostranstvo sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, ukoliko postavi punomoćnika za prijem pošte u RS i obeća da će se na svaki poziv suda odazvati, ili položi jemstvo, ali upravo i iz prostog jezičkog tumačenja navedene norme, kao i teleološkog tumačenja, može se zaključiti da se navedena pravna norma odnosi na situacije kada se jemstvo određuje kao dodatno sredstvo obezbeđenja prisustva okrivljenog, odnosno njegovog povratka sa neodložnog puta u inostranstvo, a ne kao samostalna mera koja bi zamenila meru zabrane napuštanja boravišta, a uz to i činjenicu da obaveza javljanja okrivljenog može da postoji isključivo iz meru zabrane napuštanja boravišta, a nikako egzistirati kao samostalna mera, to je veće ove navode branioca ocenilo kao neosnovane, pravno neutemeljene i samim tim i bez uticaja na donošenje drugačije odluke u ovom konkretnom slučaju.

Osporenim rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 od 9. juna 2020. godine prema okrivljenom je produžena mera određena rešenjem od 9. decembra 2019. godine. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su branioci okrivljenog od poslednjeg produženja mere dana 9. marta 2020. godine u više navrata predlagali da se prema okrivljenom ukine mera zabrane napuštanja boravišta i vrati putna isprava – pasoš, kao i da na ime vraćanja putne isprave okrivljeni položi novčani iznos navodeći da se okrivljeni u dosadašnjem toku postupka pridržavao svih mera koje su mu određene odlukama suda i da se redovno javljao u PS Palilula i nije napuštao teritoriju grada Beograda bez odobrenja suda i navodeći da je majka okrivljenog bolesna i hospitalizovana u Skoplju, te da postoji potreba da je okrivljeni poseti, kao i da se u konkretnom slučaju radi o složenom predmetu što ukazuje na činjenicu da će postupak duže trajati, te da protek vremena od donošenja rešenja kojim je navedena mera izrečena do sada ukazuje da ista gubi na intezitetu; da se zamenik javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu – Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije podneskom od 4. juna 2020. godine izjasnio da je tužilaštvo mišljenja da i dalje stoje razlozi zbog kojih je mera napuštanja boravišta prema okrivljenom izrečena, ta da je tužilaštvo dana 2. juna 2020. godine donelo naredbu o veštačenju od strane veštaka informacionih tehnologija i da je veštak preuzeo spise predmeta radi davanja nalaza i mišljenja, kao i da će nakon dostavljanja nalazi i mišljenja tužilaštvo preduzeti dokaznu radnju ispitivanja svedoka D, G; da sudija za prethodni postupak opravdano nalazi sa u konkretnom slučaju i dalje postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći i biti nedostupan organima koji vode postupak, a koje se ogledaju u činjenici da je okrivljeni strani državljanin koji nema prijavljeno prebivalište na teritoriji RS, te činjenici da ima nepokretnosti van RS, činjenici da je jedini vlasnik privrednih društava čije sedište je u Skoplju, činjenici da njegova porodica takođe živi u inostranstvu – u Istanbulu, gde okrivljeni često boravi, dakle, činjenici da se radi o licu čije lične i porodične prilike nisu ničim vezane za teritoriju RS, odnosno, licu čiji centar životnih aktivnosti nije u RS, pa je nalazeći da sve napred navedene okolnosti ukazuju na opasnost od bekstva koja opasnost se može otkloniti merom predviđenom odredbom člana 199. st. 1. i 2. ZKP; da je prilikom donošenja odluke sud imao u vidu i navode iz više podnetih predloga branilaca okrivljenih, međutim, po oceni suda navedeni navodi iz predloga su bili bez uticaja na drugačiju odluku prilikom razmatranja daljeg trajanja izrečene mere; da se okrivljeni nalazio u pritvoru, nakon čega je sud odredio jemstvo kao blažu meru obezbeđenja prisustva okrivljenog u postupku, te prihvatio navedeno jemstvo u iznosu od 200.000 evra, koji iznos je po oceni suda predstavljao adekvatnu i dovoljnu garanciju uz dato lično obećanje okrivljenog da se neće kriti i bez odobrenja suda napustiti boravište, kao i da će na adresi u Beogradu na kojoj boravi primati sva pismena, te je prema okrivljenom ukinuo pritvor i izrekao meru zabrane napuštanja boravišta uz dodatne obaveze, a koja mera je u konkretnom slučaju po nalaženju suda nužna za otklanjanje opasnosti od bekstva.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 – Kv. Po4. 52/20 od 26. juna 2020. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog i potvrđeno je prvostepeno rešenje. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da okolnost da u izreci rešenja nije naveden datum do kada traje mera, ne prestavlja bitnu povredu odredbi ZKP, s obzirom da je članom 200. navedeno da je sud dužan da na svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano i odluči o njenom produženju ili ukidanju; da okolnost da je rešenjem suda pritvor koji je bio određen okrivljenom zamenjen jemstvom u iznosu od 200.000 evra koji je okrivljeni položio, ne isključuje i mogućnost da prema okrivljenom odredi i neku drugu meru predviđenu članom 188. ZKP u slučaju da nađe da konkretne okolnosti ukazuju na opasnost od bekstva; da je upravo zakonodavac u članu 189. ZKP propisao da će sud prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, dok je u stavu 2. izričito propisano da organ postupka može odrediti dve ili više mera; da je stoga pravilno sudija za prethodni postupak zaključio da je u konkretnom slučaju, imajući u vidu sve okolnosti navedene u prvostepenom rešenju koje se tiču njegovih ličnih i porodičnih prilika, kako je to pravilno i obrazloženo, nužno da se produži mera zabrane napuštanja boravišta uz dodatne obaveze; da se neosnovano navodi i da su u međuvremenu, od određivanja mere, okolnosti zbog kojih je mera određena izgubile na značaju jer je i dalje, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud, stepen i intezitet opasnosti od bekstva okrivljenog i dalje takav da opravdava dalje produženje izrečene mere, jer je sudija za prethodni postupak pravilno, pre donošenja odluke o produženju mere, pribavio osim mišljenja javnog tužioca i izveštaj o do sada sprovedenim istražnim radnjama i onima koje su u toku, te onima koje su preostale da se izvedu; da činjenica da se okrivljeni redovno javljao u PS Palilula, a kako mu je to naloženo izrečenom merom, ukazuje da je okrivljeni navedenu meru poštovao, ali ne predstavlja neku činjenicu ili okolnost koja bi sama po sebi uticala na ukidanje izrečene mere, pogotovo što bi suprotno moglo imati posledice po okrivljenog; da ni po oceni veća okolnost da okrivljeni ima potrebe da zbog poslovnih obaveza putuje, te da, kako tim obavezama ne udovoljava, trpi finansijske gubitke, za sada nisu od značaja prilikom ocenjivanja potrebe za produženjem izrečene mere; da se neosnovano ukazuje da nema dokaza da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, obzirom da je sudija za prethodni postupak prilikom donošenja ožalbenog rešenja pravilno ocenio da postoji osnovana sumnja da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, kao i sve okolnosti pod kojima je krivično delo izvršeno, pa imajući u vidu i te okolnosti, pravilno po oceni veća produžio izrečenu meru uz obavezu javljanja i oduzimanja isprave.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. – Po4. 44/19 od 8. septembra 2020. godine prema okrivljenom je produžena izrečena mera. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je zamenik javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije podneskom od 18. avgusta 2020. godine obavestilo sud da je tužilaštvo dana 2. juna 2020. godine i 17. jula 2020. godine donelo naredbu o veštačenju od strane veštaka informacionih tehnologija, određujući sudskog veštaka G. M. da izvrši veštačenje kategorija štićenih podataka, te da je sudski veštak zatražio produženje roka za davanje nalaza i mišljenja za još 30 dana, a da je sudski veštak G. M. jedini sudski veštak za bezbednost informacija u Republici Srbiji, kao i da nije dostavljena dokumentacija koja je zatražena od strane PP „P.“, a koja će nakon dostavljanja biti predmet veštačenja, kao i da još uvek nije dostavljen odgovor po zamolnici koja je upućena Republici Severnoj Makedoniji i da se ne može proceniti kada će biti okončano kako veštačenje, tako i kada će traženu dokumentaciju dostaviti PP „P.“ i da poštujući odredbe Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku je tužilaštvo saglasno da se prema okrivljenom ukine mera zabrane napuštanja boravišta; da opravdano sudija za prethodni postupak nalazi da u konkretnom slučaju i dalje postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći i biti nedostupan organima koji vode postupak, a koje se ogledaju u činjenici da je okrivljeni strani državljanin koji nema prijavljeno prebivalište na teritoriji RS, činjenici da je jedini vlasnik privrednih društava čije sedište je u Skoplju, činjenici da njegova porodica živi u Istanbulu, gde okrivljeni inače i boravi, dakle, činjenici da se radi o licu čije lične i porodične prilike nisu ničim vezane za teritoriju RS, odnosno licu čiji centar životnih aktivnosti nije ničim veza za RS, odnosno, imajući u vidu da se sve napred navedene okolnosti zbog kojih je mera određena po predlogu zamenika javnog tužioca dana 9. decembra 2019. godine i produžavana do sada, nisu izmenile; da je sud imao u vidu i navode tužilaštva u podnesku od 18. avgusta 2020. godine, međutim, navodi tužilaštva nisu, po oceni suda, vezani za postojanje okolnosti zbog kojih je prema okrivljenom mera određena i produžavana, već se odnose na tok preduzimanja istražnih radnji od strane tužilaštva, koji je organ koji u ovoj fazi postupka isti vodi i shodne tome je i dužan da postupak sprovede u razumnom roku.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 – Kv. Po4. 81/20 od 18. septembra 2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba branilaca okrivljenog i potvrđeno je prvostepeno rešenje. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su neosnovani navodi iz žalbe da okolnosti koje navodi sudija za prethodni postupak nisu razlog za produženje mere već predstavljaju lične podatke okrivljenog, što su opšte činjenice zbog kojih se ne može zaključiti, bez dodatnih okolnosti da postoji opasnost od bekstva; da sve te okolnosti koje pravilno nabraja sudija za prethodni postupak i to porodična i radno – privredna vezanost za inostranstvo, jasno ukazuju da na strani okrivljenog postoji opasnost od bekstva u slučaju kada bi se mera ukinula; da se osim državljanstva u pobijanom rešenju navode i druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, koje i po oceni veća opravdavaju dalje produženje mere; da je sud cenio i navode da je zaključen Ugovor između Republike Srbije i Republike Severne Makedonije o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, ali bez obzira na odredbe ovog Ugovora smatra da i dalje stoje razlozi za produženje mere; da činjenica da se okrivljeni redovno javljao u PS Palilula, kako mu je to naloženo izrečenom merom, ukazuje da je okrivljeni navedenu meru poštovao, što je njegova obaveza, čije nepoštovanje bi moglo imati i posledice, pa stoga ovo nisu razlozi koji ukazuje da nema opasnosti od bekstva, kao ni okolnost da okrivljeni poseduje biometrijsku ličnu kartu Republike Makedonije sa kojom se može preći državna granica dveju zemalja, jer je svako ograničenje slobode pa i navedena mera evidentirano kod nadležnih organa zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji mogućnost da okrivljeni pređe granicu i napusti teritoriju RS i da stoga ove okolnosti, po oceni suda, ne mogu predstavljati okolnost od uticaja za ukidanje mere; da okolnosti navedene u žalbi da je prema okrivljenom primenjena i mera jemstva koja predstavlja „dobrovoljnu meru“, pa da zbog toga treba preinačiti ili ukinuti rešenja, su bez uticaja po oceni suda, jer Zakonik o krivičnom postupku ne poznaje podelu mera na „dobrovoljne“ i one druge, a jemstvo je predloženo i određeno radi zamene pritvora, pa je tako teža mera – pritvor zamenjena blažom merom; da se neosnovano navodi da se istražne radnje preduzimaju zbog krivičnog dela za koje se vodi skraćeni postupak, da delo koje se okrivljenom stavlja na teret predstavlja delo malog značaja i da je okrivljeni devet meseci u stranoj zemlji, kada se ima u vidu složenost činjenične građe u konkretnom slučaju, kao i okolnost da je određeno veštačenje u oblasti za koji postoji mali broj eksperata odnosno veštaka na listi stalnih sudskih veštaka, sve pri činjenici da tužilac kao organ postupka ima mogućnost primene zakonskih mehanizama za ubrzanje postupka.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. – Po4. 44/19 od 8. decembra 2020. godine prema okrivljenom je produžena izrečena mera zabrane napuštanja boravišta, uz obavezu da se svakog 1. i 15. u mesecu javlja u PS Vračar i uz oduzimanje putne isprave - pasoša. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je zamenik nadležnog javnog tužioca podneskom od 7. decembra 2020. godine obavestio sud da je tužilaštvo dana 2. juna i 17. jula 2020. godine donelo naredbu o veštačenju od strane veštaka informacionih tehnologija, određujući sudskog veštaka G.M. da izvrši veštačenje kategorije štićenih podataka, te da je sudski veštak zatražio produženje roka za davanje nalaza i mišljenja za još 30 dana, a da je produženje roka zatražio i podneskom od 4. decembra 2020. godine, te da je sudski veštak G.M. jedini sudski veštak za bezbednost informacija u RS, kao i da još uvek nije dostavljen odgovor po zamolnici koja je upućena RSM, da se radi o skraćenom postupku i da se ne može proceniti kada će biti okončano veštačenje, ta da poštujući odredbe Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku tužilaštvo je saglasno da se prema okrivljenom ukine mera zabrane napuštanja boravišta, vrati putna isprava i ukine mera javljanja MUP RS, te da je tužilaštvo mišljenja da se prihvaćenim jemstvom od 200.000 evra može obezbediti prisustvo okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka; da sudija za prethodni postupak nalazi da u konkretnom slučaju i dalje postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći i biti nedostupan organima koji vode postupak; da se radi o licu čije lične i porodične prilike nisu ničim vezane za teritoriju RS, odnosno, licu čiji centar život aktivnosti nije ničim veza za RS, odnosno, imajući u vidu da se sve napred navedene okolnosti zbog kojih je mera određena po predlogu zamenika javnog tužioca dana 9. decembra 2019. godine i produžavana do sada nisu izmenile; da se okrivljeni nalazio u pritvoru, nakon čega je sud odredio jemstvo kao blažu meru obezbeđenja prisustva okrivljenog u postupku, te prihvatio navedeno jemstvo u iznosu od 200.000 evra, koji iznos je po oceni suda predstavljao adekvatnu i dovoljnu garanciju uz dato lično obećanje okrivljenog da se neće kriti i bez odobrenja suda napustiti boravište, kao i da će na adresi u Beogradu na kojoj boravi primati sva pismena, te je prema okrivljenom ukinuo pritvor i izrekao meru zabrane napuštanja boravišta, uz dodatne obaveze, a koja mera je u konkretnom slučaju po nalaženju suda nužna za otklanjanje opasnosti od bekstva okrivljenog; da je sud imao u vidu i navode tužilaštva iz podneska od 7. decembra 2020. godine, ali je našao da isti nisu vezani za postojanje okolnosti zbog kojih je prema okrivljenom mera određena i produžavana, već se odnose na tok preduzimanja istražnih radnji od strane tužilaštva, koji je u ovoj fazi organ koji vodi postupak i shodno tome je i u obavezi da postupak sprovede u razumnom roku.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 – Kv. Po4. 108/20 od 15. decembra 2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba branilaca okrivljenog i potvrđeno je prvostepeno rešenje. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je sud pre svega našao da su neosnovani navodi žalbe da je u konkretnom slučaju bio potreban predlog tužioca za produženje mere i da se tužilac saglasio sa ukidanjem mere, jer je prema odredbama člana 200. ZKP pre odlučivanja o daljem produženju ove mere nužno pribavljanje samo mišljenja tužioca, pri čemu u konkretnom slučaju izjašnjenje tužioca u velikoj meri sadrži i razloge koji se ne odnose na okolnosti za produženje mere, a tužilac navodi i mišljenje o jemstvu koje nije predmet odlučivanja; da je ceneći izjavljene žalbe veće posebno imalo u vidu protek vremena od kada je okrivljenom određena mera zabrane napuštanja boravišta, što je u konkretnom slučaju i suština žalbenih navoda, ali je našlo da su isti neosnovani bez obzira na težinu krivičnog dela koje se okrivljenom stavlja na teret u ovom postupku i zaprećenu kaznu, a zbog složenosti činjenične i dokazne građe, kod okolnosti da je bilo neophodno veštačenje koje je naloženo od strane tužilaštva, kao i da je angažovan veštak koji je jedini u toj oblasti u RS, a koji je čak zatražio i produženje roka za davanje nalaza i mišljenja; da su navodi branilaca da je okrivljeni kao stranac lišen kontakta sa porodicom za sada neosnovani, imajući u vidu da postoje zakonom predviđene mogućnosti da se navedeni kontakt ostvari na traženje i uz odobrenje suda; da je veće pri odlučivanju imalo u vidu i da se ova mera skladu sa članom 199. ZKP određuje kada postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se i otići u nepoznato mesto ili inostranstvo, uz mogućnost da uz odobrenje suda napusti mesto boravišta ili teritoriju RS, koju mogućnost je okrivljeni koristio, čime po nalaženju veća okrivljenom nije ograničeno pravo da se nesmetano viđa sa članovima porodice niti da obavlja poslovne aktivnosti, posebno s obzirom da se u skladu sa proglašenom pandemijom veliki broj poslova obavlja od kuće bez mogućnosti održavanja poslovnih aktivnosti izvan granica zemlje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega, da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. st. 1, 2. i 6.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije, da se ulazak stranaca u Republiku Srbiju i boravak u njoj uređuju zakonom, da stranac može biti proteran samo na osnovu odluke nadležnog organa, u zakonom predviđenom postupku i ako mu je obezbeđeno pravo žalbe i to samo tamo gde mu ne preti progon zbog njegove rase, pola, vere, nacionalne pripadnosti, državljanstva, pripadnosti određenoj društvenoj grupi, političkog mišljenja ili gde mu ne preti ozbiljno kršenje prava zajemčenih ovim ustavom (član 39.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor (član 188.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189.).

Odredbama člana 199. ZKP je propisano: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti mesto boravišta ili teritoriju Republike Srbije (stav 1.); da uz meru iz stava 1. ovog člana, okrivljenom može biti zabranjeno posećivanje određenih mesta ili naloženo da se povremeno javlja određenom državnom organu ili privremeno oduzeta putna isprava ili vozačka dozvola (stav 2.); da se merama iz st. 1. i 2. ovog člana ne može se ograničiti pravo okrivljenog da živi u svom stanu, da se nesmetano viđa sa članovima porodice, bliskim srodnicima i svojim braniocem (stav 3.).

Članom 200. ZKP je, pored ostalog, propisano: da o određivanju mera iz člana 199. st. 1. i 2. ovog zakonika odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti, da o određivanju mere sud obaveštava ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove (stav 1.); da u toku istrage obrazloženo rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju mere iz stava 1. ovog člana donosi sudija za prethodni postupak, a posle podignute optužnice predsednik veća, a na glavnom pretresu veće i da ako meru nije predložio javni tužilac, a postupak se vodi za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, pre donošenja odluke će se zatražiti mišljenje javnog tužioca (stav 2.); da će se okrivljeni u rešenju o određivanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se protiv njega može odrediti teža mera (član 188.) ako prekrši izrečenu zabranu (stav 3.); da ako okrivljeni iz stava 3. ovog člana ima neodložnu potrebu da putuje u inostranstvo sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, ukoliko postavi punomoćnika za prijem pošte u Republici Srbiji i obeća da će se na svaki poziv suda odazvati, ili položi jemstvo (stav 4.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 5.).

Odredbom člana 202. stav 1. ZKP je propisano da se okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor ili je već u pritvoru zbog postojanja razloga propisanih u članu 211. stav 1. tač. 1) i 4) ovog zakonika, može ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu, ako on lično ili neko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja postupka neće pobeći i ako sam okrivljeni, pred sudom pred kojim se vodi postupak, da obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište.

Saglasno odredbama člana 206. ZKP ako okrivljeni prekrši obećanje iz člana 202. stav 1. ovog zakonika, sud će rešenjem oduzeti vrednost koja je data kao jemstvo u korist budžeta Republike Srbije (stav 1.) a prema okrivljenom iz stava 1. ovog člana odrediće se pritvor (stav 2.).

Članom 207. ZKP je, pored ostalog, propisano: prema okrivljenom za koga je položeno jemstvo, odrediće se pritvor ako na uredan poziv ne dođe, a izostanak ne opravda ili ako se pojavi drugi razlog za određivanje pritvora (stav 1.); da se u slučaju iz stava 1. ovog člana, jemstvo ukida rešenjem, položeni novčani iznos, dragocenosti, hartije od vrednosti ili druge pokretne stvari vraćaju se, a hipoteka se skida i da će se na isti način postupiti i kad se krivični postupak pravnosnažno okonča rešenjem o obustavi postupka ili odbijanju optužbe ili presudom (stav 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžavana mera zabrane napuštanja boravišta, tako što mu je zabranjeno da bez odobrenja suda napusti mesto boravišta - teritoriju grada Beograda, uz obavezu da se svakog 1. i 15. u mesecu javlja u PS Palilula, odnosno Vračar, uz privremeno oduzimanje putne isprave - pasoša, te da u odnosu na osporena rešenja ističe povredu prava iz člana 32. stav 1, člana 33. st. 1, 2. i 6, člana 36. stav 2. i člana 39. Ustava.

Polazeći od prethodno iznetog, te navoda ustavne žalbe kojima podnosilac obrazlaže istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 33. stav 6, člana 36. stav 2. i člana 39. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se izneti razlozi u suštini odnose na pravo na slobodu kretanja, te je sve navode ustavne žalbe cenio u odnosu na povredu prava iz člana 39. Ustava.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 39. Ustava, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je odredbama člana 20. Ustava, pored ostalog, predviđena mogućnost ograničenja ljudskih i manjinskih prava pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje dopušteno Ustavom i propisano zakonom; 2) da ograničenje služi svrsi koju Ustav dopušta; 3) da je takva vrsta ograničenja neophodna i potrebna u demokratskom društvu; 4) da se ograničenjem ne zadire u suštinu zajemčenog prava. Istim članom Ustava je utvrđena obaveza svih državnih organa, naročito sudova, da u slučaju postojanja ograničenja Ustavom garantovanih prava posebno vode računa o principu srazmernosti, odnosno o postojanju i uspostavljanju pravične ravnoteže između sredstva koje se koristi (ograničenje ustavnog prava) i cilja koji se želi postići (zaštita prava drugih ili zaštita vrednosti demokratskog društva: ovo pre svega podrazumeva obavezu da se u svakom konkretnom slučaju ima u vidu suština prava koje se ograničava, važnost svrhe ograničenja, priroda i obim ograničenja, odnos ograničenja sa svrhom ograničenja, kao i da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava).

Ustavni sud dalje naglašava da je sloboda kretanja (i nastanjivanja) jedno od osnovnih ličnih prava pojedinca koje jemči Ustav i konstatuje da Ustav u članu 39. stav 1. svakom licu garantuje da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati.

Međutim, navedena sloboda nije apsolutna, budući da Ustav u stavu 2. istog člana dopušta mogućnost njenog ograničenja i upućuje na zakon koji reguliše ograničenje ove slobode, koji mora biti vezan opštim ustavnim pravilom koje definiše sadržaj, kvalitet i obim zakonskih ovlašćenja u materiji ljudskih prava (član 18. stav 2.) i granicama u kojima Ustav dopušta ograničenje ljudskih prava (član 20.). Istovremeno, Ustav neposredno utvrđuje razloge koji mogu biti osnov za ograničenje, među kojima je, pored ostalih, i vođenje krivičnog postupka.

Za nesmetan tok krivičnog postupka potrebno je, pored ostalog, prisustvo određenih lica, posebno okrivljenog. Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka su, saglasno odredbama člana 188. ZKP: poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor. Prema okrivljenom koji se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, može se, saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP odrediti pritvor. Međutim, ako navedeni uslovi nisu ispunjeni, već postoje samo okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, neće se odrediti pritvor, kao najteža mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, već mera zabrane napuštanja boravišta, kao „srednja“ mera između potpune slobode i pritvora.

Polazeći od do sada navedenog, kao i od ustanovljene prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) (videti, pored ostalih, presudu ESLjP u predmetu Miazdzyk protiv Poljske, predstavka broj 23592/07, od 24. januara 2012. godine, st. 29. do 41.), Ustavni sud smatra da se prilikom ocene da li je došlo do povrede prava na slobodu kretanja mora ispitati: 1) da li je bilo ograničenja slobode kretanja u konkretnom slučaju; 2) da li je ograničenje bilo izričito propisano zakonom i koja je njegova svrha; 3) da li je ograničenje proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu.

5.1. Ispitujući da li je u konkretnom slučaju bilo ograničenja slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je nesporno da je do ograničenja slobode kretanja došlo, budući da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima mu je pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta – teritorije grada Beograda uz privremeno oduzimanje putne isprave – pasoša i uz obavezu da se svakog 1. i 15. u mesecu javlja u PS Palilila, odnosno Vračar. Ustavni sud naglašava da, kako bi ovo ograničenje bilo u skladu sa odredbom člana 39. stav 2. Ustava, ono mora biti propisano (i u skladu sa) zakonom, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka i mora biti „neophodno u demokratskom društvu“ (videti presudu ESLjP Raimondo protiv Italije, predstavka broj 12954/87, od 22. februara 1994, serija A broj 281-A, stav 39.).

5.2. Ocenjujući ispunjenost drugog uslova, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode kretanja (donošenje mere o zabrani napuštanja boravišta prema podnosiocu ustavne žalbe uz privremeno oduzimanje putne isprave i obavezu da se svakog 1. i 15. u mesecu javlja u PS Vračar) propisano zakonom – Zakonikom o krivičnom postupku (član 199.) i da je svrha produženja navedene mere bila nesmetano vođenje krivičnog postupka, odnosno obezbeđenje prisustva podnosioca u krivičnom postupku koji se protiv njega vodio, kako to i stoji u obrazloženju osporenih rešenja nadležnih sudova. Shodno tome, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe težilo legitimnom cilju utvrđenim odredbom člana 39. stav 2. Ustava, tj. vođenju krivičnog postupka.

Ostaje da se utvrdi da li je trajanje mere zabrane napuštanja boravišta bilo proporcionalno cilju koji se želi postići.

5.3. Prilikom ispitivanja trećeg uslova, Ustavni sud je ocenjivao da li je ovakvo ograničenje slobode kretanja podnosioca, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zaista bilo i neophodno ili je bilo prekomerno, a kako se ističe u ustavnoj žalbi. Naime, Ustavni sud naglašava da je u situaciji kada postoje dva ili više suprotstavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak redovnih sudova da, ceneći okolnosti svakog konkretnog slučaja, uspostave ravnotežu između tih suprotstavljenih prava, ili da, ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava, odnosno da obezbede da svako ograničenje bude opravdano i srazmerno.

U smislu prethodno iznetog, Ustavni sud konstatuje da je prema podnosiocu ustavne žalbe, do dana podnošenja treće dopune ustavne žalbe (28. decembar 2020. godine), mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave i obavezu javljanja PS Palilula, odnosno Vračar trajala godinu i 19 dana (računajući 9. decembra 2019. godine, kada rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp. Po4. 44/19 prihvaćeno jemstvo, ukinut pritvor i izrečena mera zabrane napuštanja boravišta).

Međutim, Ustavni sud smatra da se trajanje navedene mere, samo po sebi, ne može uzeti kao jedini osnov za utvrđivanje da li je postignuta ravnoteža između opšteg interesa u nesmetanom vođenju krivičnog postupka i ličnog interesa podnosioca da u potpunosti uživa slobodu kretanja. Ovo pitanje se mora procenjivati u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Ograničenje može biti opravdano u datom slučaju samo ako postoje jasni pokazatelji istinskog javnog interesa koji prevazilaze pravo pojedinca na slobodu kretanja (videti odluku ESLjP Hajibeyli protiv Azerbejdžana, broj 16528/05, stav 63.).

Pre svega, Ustavni sud ukazuje da se ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe u konkretnom slučaju sastojalo u zabrani napuštanja boravišta – teritorije grada Beograda, uz privremeno oduzimanje putne isprave i obavezu javljanja u PS Palilula, odnosno Vračar svakog 1. i 15. u mesecu.

Ustavni sud dalje ukazuje da je navedena mera prema podnosiocu ustavne žalbe određena, te osporenim rešenjima produžena, nakon što je prema podnosiocu bila na snazi mera pritvora. U smislu navedenog, Ustavni sud konstatuje da je prema podnosiocu ustavne žalbe tokom trajanja krivičnog postupka teža mere za obezbeđivanje prisustva okrivljenog, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zamenjena blažom merom. Takođe, Ustavni sud napominje da opasnost od bekstva predstavlja mogući razlog za određivanje pritvora (član 211. stav 1. tačka 1. ZKP), jemstva (član 202. stav 1. ZKP), kao i mere zabrane napuštanja stana (član 208. stav 1. ZKP). U tom smislu, mera zabrane napuštanja boravišta predstavlja alternativu napred navedenim trima merama, a od kojih se u praksi pritvor često određuje baš zbog opasnosti od bekstva okrivljenog. Mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave se određuje u svim onim situacijama u kojima postoji manje izražena opasnost od bekstva (ali ipak postoji opasnost od bekstva), koja se može isključiti ostavljanjem okrivljenom veće slobode kretanja unutar teritorije države, odnosno grada, uz zabranu njihovog napuštanja.

Drugo, Ustavni sud ukazuje da okrivljenom, saglasno odredbi člana 10. stav 1. ZKP, mogu biti ograničene slobode i prava pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije. Naime, svaki okrivljeni je, po logici stvari, u velikoj meri ograničen u slobodi kretanja, budući da ima dužnost ne samo da se odaziva svakom pozivu suda, već i da sud obavesti o svakoj promeni adrese ili boravišta i nameri da promeni adresu ili boravište. Mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave ima za cilj obezbeđenje većeg stepena kontrole kada postoje okolnosti koje sud dovode do uverenja da je opasnost od bekstva u inostranstvo povećana.

Treće, Ustavni sud smatra da podnosilac nije apsolutno lišen slobode kretanja, imajući u vidu da ukoliko ima potrebu da putuje u inostranstvo, sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, odnosno da ima mogućnost da traži posebnu dozvolu i da dobije putnu ispravu radi putovanja van zemlje iz bilo kog razloga (radi lečenja i slično).

Ustavni sud konstatuje da je odlučni razlog na kome su nadležni sudovi zasnovali svoju odluku o ograničenju prava na slobodu kretanja, pored složenosti krivične i dokazne građe vezane za krivično delo za koje se okrivljeni tereti, upravo isti onaj razlog koji se u ustavnoj žalbi ističe kao glavno utemeljenje za postojanje povrede prava na slobodu kretanja zajemčenog članom 39. Ustava, a to su lične prilike okrivljenog – da je strani državljanin sa stranom putnom ispravom, da mu porodica živi u inostranstvu, da je vlasnih privrednih društava čije je sedište u inostranstvu, odnosno, da mu centar životnih aktivnosti nije u Republici Srbiji. Dodatno, procenjujući neophodnost propisane mere, nadležni sud je u osporenim rešenjima istakao da je u odnosu na okrivljenog procesna mera obezbeđenja prisustva ublažena i da se u tom trenutku u odnosu na njega primenjuje najblaža procesna mera, koja mu slobodu kretanja ne ograničava prekomerno.

Ustavni sud na ovom mestu ističe da kada se ograničavaju prava i slobode okrivljenog pre donošenja pravnosnažne odluke, ograničenje sloboda okrivljenog, pa i slobode kretanja isključivo unutar teritorije Republike Srbije, mora se vršiti samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka. S obzirom na istaknuto, Ustavni sud ocenjuje da je obrazloženje koje je nadležni sud dao procenjujući potrebu da se okrivljenom ograniči sloboda kretanja na kretanje unutar teritorije Republike Srbije – grada Beograda, naspram prava na kretanje i van ove teritorije, zasnovali na principu srazmernosti, ceneći sa jedne strane opasnost od bekstva i skrivanja okrivljenog u inostranstvu u odnosu na nesmetani tok krivičnog postupka sa druge strane. Ustavni sud ocenjuje da je Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije, procenjujući neophodnost produženja mere ograničenja slobode kretanja, na ustavnopravno relevantan i dovoljan način sa stanovišta primene člana 39. Ustava, obrazložio na kojim je okolnostima zasnovao stav da opasnost od bekstva i skrivanja u inostranstvu preteže u odnosu na slobodu kretanja koja je ograničena oduzimanjem putne isprave.

Pored istaknutog, Ustavni sud konstatuje i da je navedena mera prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima pravnosnažno produžena u krivičnom postupku koji se protiv njega vodio zbog krivičnog dela davanje mita u obavljanju privredne delatnosti iz člana 231. Krivičnog zakonika, da je nadležno javno tužilaštvo donelo naredbu o veštačenju od strane veštaka informacionih tehnologija, koji je trebalo da izvrši veštačenje štićenih podata, da je sudski veštak zatražio produženje roka za davanje nalaza i mišljenja, te da je on jedini sudski veštak u ovoj oblasti u Republici Srbiji, što nesporno ukazuje na činjeničnu i pravnu složenost predmeta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe iz člana 39. stav 2. Ustava bilo srazmerno, odnosno da je uspostavljena pravična ravnoteža između opšteg interesa za nesmetano vođenje krivičnog postupka i prava podnosioca ustavne žalbe na slobodno kretanje.

U odnosu na istaknutu povredu posebnih prava okrivljenog iz člana 33. st. 1. i 2. Ustava, a imajući u vidu da se ustavnom žalbom osporavaju rešenja kojima je prema podnosiocu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenog prava čija se povreda ističe.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 44/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti