Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku po predlogu za ponavljanje radnog spora, koji je trajao preko četiri i po godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba na odluke odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić , dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. B. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. B . i utvrđuje da je u postupku koji je po predlogu podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 2058/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B . iz Beograda podneo je, 8. maja 2014 . godine, preko punomoćnika B. M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 56/06, i u postupku koji je po predlogu za ponavljanje postupka vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2058/10, kao i protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2058/10 od 9. marta 2012. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 262/12 od 25. decembra 2013. godine, zbog povrede načela iz člana 14. i prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo 10. februara 2006. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Sportske gimnazije iz Beograda, radi poništaja rešenja o udaljenju sa rada; da je predmetni postupak okončan donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1359/08 od 26. novembra 2008. godine; da je 28. marta 2009. godine podneo predlog za ponavljanje parničnog postupka, koji je nakon pet godina okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 262/12 od 25. decembra 2013. godine, kojim je odbijena njegova žalba i potvrđeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2058/10 od 9. marta 2012. godine o odbačaju predloga za ponavljanje postupka. Ustavnom žalbom se osporava ukupna dužina trajanja predmetnih postupaka i odluke donete u postupku koji je vođen po predlogu podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje pravosnažno okončanog postupka.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu označenih prava, pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Takođe, ustavna žalba se može izjaviti jedino protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajem čenih prava i sloboda. Pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava sadrži ustavno jemstvo svakome da će nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspraviti i odlučiti, između ostalog, o njegovim pravima i obavezama.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2058/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P 1. 56/06 ) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. februara 2006. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene S. g . iz Beograda, radi poništaja rešenja o udaljenju sa posla, koja je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P1. 56/06.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 56/06 od 12. oktobra 2006. godine tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan i obavezan tužilac da tuženoj naknadi parnične troškove.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1359/08 od 26. novembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 56/06 od 12. oktobra 2006. godine.

Tužilac je 28. marta 2009. godine podneo Drugom Opštinskom sudu u Beogradu predlog za ponavljanje postupka. Prvi osnovni sud u Beogradu, na koji je nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu prešla nadležnost za odlučivanje, je 1. juna 2010. godine održao ročište povodom podnetog predloga za ponavljanje postupka u predmetu kojem je dodeljen broj P1. 2058/10.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2058/10 od 15. juna 2010. godine odbijen je kao neosnovan predlog za ponavljanje postupka, sa obrazloženjem da je sporno rešenje, prema uverenju tog suda doneto od strane ovlašćenog organa, u skladu sa članom 128. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Rešavajući o žalbi tužioca, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1777/10 od 21. decembra 2011. godine ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2058/10 od 15. juna 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, zbog bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku iz člana 361. stav 2. tačka 12).

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2058/10 od 9. marta 2012. godine odbačen je kao nedozvoljen predlog za ponavljanje postupka, okončanog pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 56/06 od 12. oktobra 2006. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 262/12 od 25. decembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno prvostepeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2058/10 od 9. marta 2012. godine.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je 8. aprila 2014. godine dostavljen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

4. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 56/06, i postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2058/10 po predlogu za ponavljanje postupka, Ustavni sud, najpre, ukazuje na svoj pravni stav da pravosnažno okončani sudski postupak i postupak koji se vodi po predlogu za njegovo ponavljanje ne predstavljaju jedinstvenu celinu, jer je smisao ulaganja ovog vanrednog pravnog leka upravo u tome da se eventualno ishoduje ponavljanje postupka koji je već okončan.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je parnični postupak koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 56/06 i postupak po predlogu za ponavljanje postupka koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2058/10, posmatrao kao odvojene postupke.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 56/06 pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1359/08 od 26. novembra 2008. godine, koju je podnosilac ustavne žalbe nesporno primio pre 28. marta 2009. godine kada je podneo predlog za ponovljanje postupka, dok je ustavna žalba izjavljena 8. maja 2014. godine, dakle po isteku roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Stoga je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 56/06 odbačena kao neblagovremena, saglasno članu 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu , pa je rešeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je p o predlogu za ponavljanje postupka vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2058/10, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe podneo ovaj predlog 28. marta 2009 . godine, a da je navedeni postupak pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 262/12 od 25. decembra 2013. godine, koje je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavljeno 8. aprila 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko četiri i po godine.

Trajanje postupka po vanrednom pravnom leku od pet godina samo po sebi ukazuje na to da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Ovo posebno što u postupku po predlogu za ponavljanje postupka parnični sud utvrđuje samo da li je predlog blagovremen, potpun, odnosno dozvoljen, i ukoliko nađe da jeste, po održanom ročištu ceni da li su ili nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi da se ponavljanje postupka dozvoli.

Imajući u vidu navedeno, kao i utvrđene činjenice u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je postupanje parničnih sudova u predmetnom postupku bilo nedelotvorno i neefikasno. Naime, prvo ročište radi raspravljanja o predlogu za ponavljanje postupka je održano nakon osam meseci od podnošenja predloga. Rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2058/10 od 15. juna 2010. godine je ukinuto rešenjem Višeg suda u Beograduu Gž1. 1777/10 od 21. decembra 2011. godine, zbog bitne povrede pravila postupka. Pri tome, drugostepeni sud je godinu i po dana odlučivao o žalbi. U ponovnom postupku je odbačen predlog za ponavljanje postupka, a drugostepeno rešenje kojim je postupak okončan je dostavljeno punomoćniku podnosioca ustavne žalbe nakon više od tri meseca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem sudova podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen po njegovom predlogu za ponavljanje postupka pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2058/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno predmet postupka, ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka i postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Imajući u vidu da pojedinačnim aktima – rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2058/10 od 9. marta 2012. godine i Višeg suda u Beogradu Gž1. 262/12 od 25. decembra 2013. godine, koja se osporavaju ustavnom žalbom, nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi da se pravnosnažno okončani postupak ponovi, to je Ustavni sud ocenio da se osporeni akti, rationae materiae, ne mogu dovesti u vezu sa povredom prava na pravično suđenje.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da navodima ustavne žalbe nije doveden u sumnju zaključak sudova iz osporenih rešenja o nedopuštenosti predloga za ponavljanje postupka. Podnosilac u ustavnoj žalbi ponavlja navode iznete u žalbi protiv prvostepenog rešenja koji su, po oceni Ustavnog suda, u osporenom drugostepenom rešenju detaljno obrazloženi uz ustavnopravno prihvatljivo tumačenje merodavnog procesnog prava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na rad iz člana 60. st. 1. i 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se označena prava, s obzirom na njihovu Ustavom utvrđenu sadržinu, ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa pravnom prirodom i sadržinom osporenih akata.

Takođe, ustavna žalba ne sadrži nijedan ustavnopravni razlog koji bi se mogao dovesti u vezu sa povredom načela zaštite nacionalnih manjina zajemčenih članom 14. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća na to da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti