Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnetu zbog odbijanja tužbenog zahteva za udeo u zajedničkoj imovini. Sud je utvrdio da nedostatak sredstava podnositeljke za plaćanje veštačenja ne predstavlja povredu prava na pravično suđenje niti osnov za diskriminaciju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4132/2010
26.01.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika, dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Vlajić iz Jagodine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. januara 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Vesne Vlajić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Svilajncu P. 332/06 od 13. oktobra 2008. godine, presude Okružnog suda u Jagodini Gž. 2381/08 od 26. decembra 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 664/10 od 12. maja 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Vesna Vlajić iz Jagodine, preko punomoćnika Željka S. Ljubanića, advokata iz Jagodine, podnela je Ustavnom sudu 17. septembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na dostojanstvo ličnosti iz člana 23. stav 1. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i povredu prava zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe odbijen tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, primenom pravila o teretu dokazivanja na njenu štetu, jer je podnositeljka odustala od izvođenja dokaza veštačenjem preko veštaka ekonomske struke zbog nedostatka novca, koje je, po oceni suda, bilo neophodno za utvrđivanje osnovanosti tužbenog zahteva. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je parnični sud trebalo da primeni institut slobodne ocene iz člana 224. Zakona o parničnom postupku, kako bi se dosudilo pravo koje joj pripada makar u manjoj meri. Dalje navodi da je u parničnom postupku povređena garancija ravnopravnosti stranaka. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je sprečena u ostvarivanju svojih prava pred sudovima zbog nedostatka finansijskih sredstava koje je bilo potrebno za izvođenje navedenog veštačenja.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07)) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Svilajncu osporenom presudom P. 332/06 od 13. oktobra 2008. godine, u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traženo da sud utvrdi da je u periodu od 1990. godine do 2000. godine, za vreme trajanja bračne zajednice sa prvotuženim i zajedničkog života u domaćinstvu tuženih svojim radom i finansijskom pomoći njenih roditelja doprinela razvoju, ekonomskom prosperitetu i uveđanju imovine domaćinstva tuženih za označeni iznos, te da taj iznos predstavlja njen udeo u zajedničkoj stečenoj imovini tog domaćinstva. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tužene da tužilji solidarno isplate označeni novčani iznos na ime njenog udela u zajedničkoj imovini njihovog domaćinstva po osnovu sticanja u braku, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu trećem izreke obavezana tužilja da tuženima naknadi parnične troškove.

Okružni sud u Jagodini je osporenom presudom Gž. 2381/08 od 26. decembra 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 664/10 od 12. maja 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljenu protiv drugostepene presude.

4. Odredbama člana Ustava i na čije povrede se ustavnom žalbom poziva, jemči se neprikosnovenost ljudskog dostojanstva i dužnost je svakog da ga poštuje i štiti (član 23. stav 1.), kao i pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka (član 32. stav 1.).

Drugim odredbama Ustava na čije se povrede podnositeljka ustavne žalbe takođe poziva, jemči se pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na pravno sredstvo (član 36.), kao i pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da je označenim članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovano pravo na pravično suđenje, čiju zaštitu pruža i Ustav u članu 32, te se ocena postojana povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedeni član Ustava.

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i da li je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na ljudsko dostajanstvo, pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredtstvo, kao i pravo na imovinu. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Osporene presude se, po svojoj prirodi, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom povrede prava na ljudsko dostajanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na istim razlozima koji su isticani i u žalbi protiv prvostepene presude i u reviziji protiv drugostepene presude i cenjeni u osporenoj drugostepenoj i revizijskoj presudi, pa se njihovim ponovnim navođenjem u ustavnoj žalbi ne dovodi u sumnju pravilnost osporenih presuda, niti se ukazuje na proizvoljnost i arbitrernost u njihovom donošenju.

Parnični sud primenom instituta slobodne ocene iz člana 224. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 124/05 i 111/09) ne može da prekorači zakonom propisana ovlašćenja, niti da povredi cilj zbog koga je ustanovljen ovaj institut. U suprotnom, radilo bi se o proizvoljnoj oceni koja bi bila na štetu svih parničnih stranaka. U konkretnom slučaju, primena instituta slobodne ocene bi podrazumevala upuštanje suda u obračun parametra bliže opisanih u prvostepenoj presudi, na koji način bi se parnični sud bavio veštačenjem, što ne spada u nadležnost suda.

U ustavnoj žalbi nije navedeno kojim konkretnim radnjama suda je povređena procesna garancija ravnopravnosti parničnih stranaka na štetu podnositeljke. U vezi navoda podnositeljke da nije mogla da ostvari svoja prava zbog nedostatka finansijskih sredstava, Ustavni sud ukazuje da se navedena okolnost ne može pripisati odgovornosti suda.

Podnositeljka ustavne žalbe nije pružila dokaze da su navedeni sudovi u bitno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji odlučivali na drugačiji način, što je pretpostavka za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava koje garantuje dvostepenost u odlučivanju, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka izjavila žalbu protiv osporene prvostepene presude, saglasno odredbi člana 355. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na šta je poučena poukom o pravnom leku koju sadrži prvostepena presuda i da je Okružni sud u Jagodini odlučio o njenoj žalbi. Znači da je podnositeljka iskoristila pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasnivaju se na onim razlozima za koje je Ustavni sud u okviru ocene povrede prava na pravično suđenje utvrdio da su neosnovani, pa se posebno ne obrazlažu.

Podnositeljka ustavne žalbe se pozvala na to da joj je osporenim presudama povređeno načelo zabrane diskriminicaje iz člana 21. Ustava. Ovo načelo može biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom samo u vezi sa povredom ili uskrađivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. S obzirom na to da je Ustavni sud našao da ne postoji povreda Ustavom zajemčenih prava na koje se pozvala podnositeljka ustavne žalbe, samim tim nema ni povrede navedenog ustavnog načela.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

 

VRŠI FUNKCIJU PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

sudija dr Agneš Kartag Odri

 

Slični dokumenti

• Už 11276/2017: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 425/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 3933/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete
• Už 3975/2015: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 8878/2014: Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti i nenadležnosti Ustavnog suda
• Už 582/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2114/2015: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku