Odbacivanje ustavne žalbe zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga protiv krivičnih presuda

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Dejana Dmitrića izjavljenu protiv krivičnih presuda Okružnog i Apelacionog suda. Sud je utvrdio da podnosilac, tvrdeći pogrešnu primenu materijalnog prava, zapravo traži instancionu kontrolu, a nije naveo ustavnopravne razloge za povredu prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednica dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Dmitrića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. novembra 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Dejana Dmitrića iz Beograda izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu K. 113/09 od 11. marta 2009. godine, i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 64/10 od 19. aprila 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dejan Dmitrić iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 17. septembra 2010. godine, preko punomoćnika, advokata Slobodana Božića iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu K. 113/09 od 11. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 64/10 od 19. aprila 2010. godine, zbog povrede prava iz čl. 33. i 34. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da su postupajući sudovi doneli „nezakonite presude kojim je povređen Ustav RS na štetu podnsoioca ustavne žalbe“, a iz razloga što su pogrešno primenili materijalno pravo, odnosno „nisu primenili odredbe Krivičnog zakonika o produženom krivičnom delu“. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i osporene akte, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu K. 113/09 od 11. marta 2009. godine, optuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim za izvršenje tri krivična dela, i to dva krivična dela razbojništvo iz člana 168. Krivičnog zakonika (''Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, za koja mu je izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i dva meseca.

Osporenom presudom presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 64/10 od 19. aprila 2010. godine odbijene su kao neosnovane žalbe podnosioca i Okružnog javnog tužioca, i potvrđena osporena presuda Okružnog suda u Beogradu K. 113/09 od 11. marta 2009. godine. U obrazloženju presude se navodi da je prvostepeni sud pravilno, potpuno i svestrano ceneći sve izvedene dokaze, kao i odbranu okrivljenog, pouzdano utvrdio sve činjenice od značaja za odlučivanje, te na tako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i odlučio o krivici okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da se podnosilac Ustavnom sudu obraća kao instancionom, ističući ponovo navode iz žalbe drugostepnom sudu, i to da su prvostepeni i drugostepeni sud pogrešnom primenom materijalnog prava, odnosno neprimenjivanjem odredaba o produženom krivičnom delu iz člana 61. Krivičnog zakonika, povredili čl. 33. i 34. Ustava. Odredbama člana 33. Ustava, utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.); Odredbama člana 34. Ustava utvrđeno je: da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, a da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (stav 2.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. (stav 3.); da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, te da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (stav 4.); da je izuzetno, ponavljanje postupka dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod (stav 5.); da krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva (stav 6.).

4. Po oceni Ustavnog suda, u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe povređena prava iz čl. 33. i 34. Ustava.

Uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na pravilnu primenu zakona na utvrđeno činjenično stanje u postupku, već detaljno cenjeni i obrazloženi u osporenoj drugostepenoj presudi. Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka organa nadležnih u redovnom postupku, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve razloge.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da izneti navodi ne predstavljaju ustavnopravne razloge na kojima se mogu zasnivati tvrdnje o povredi prava iz čl. 33. i 34. Ustava. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić