Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je revizijski sud proizvoljno primenio materijalno pravo, pozivajući se na zakon koji nije bio merodavan za konkretan slučaj, čime je povredio pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vuka Ćirovića iz Nove Varoši, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vuka Ćirovića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 490/10 od 24. juna 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemečno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 490/10 od 24. juna 2010. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8511/08 od 24. jula 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vuk Ćirović iz Nove Varoši je 20. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Bogoljuba Gačevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 490/10 od 24. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac rođen u Srbiji, u opštini Nova Varoš; da je devedesetih godina prošlog veka živeo u Crnoj Gori, gde je imao registrovanu autoprevozničku delatnost i bio prijavljen svim državnim "nadleštvima"; da je u to vreme Vlada Republike Srbije donela Uredbu o posebnoj naknadi za registraciju vozila sa crnogorskim tablicama u Srbiji; da su po isteku roka za preregistraciju, policijski organi Republike Srbije oduzeli od podnosioca teretno vozilo marke "Skanija", registrovano u Bijelom Polju, kojim je on obavljao svoju delatnost registrovanu u Crnoj Gori; da je tim povodom vođen prekršajni postupak, koji je okončan pravnosnažnom obustavom, tako da je vozilo podnosiocu vraćeno nakon dvadeset dva meseca i deset dana; da je, s obzirom na to da je bio sprečen da ostvaruje dobit upotrebom vozila koje mu je bilo oduzeto, podnosilac pokrenuo parnični postupak za naknadu štete, protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu; da je ovu parnicu "ishodio" u svoju korist presudama nižestepenih sudova; da je Vrhovni kasacioni sud, postupajući po reviziji tužene, doneo osporenu presudu kojim je preinačio presude nižesetepenih sudova i tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan; da je revizijski sud, restriktivnim tumačenjem odredbe člana 159. stav 1. tada važećeg Zakona o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi, našao da podnosilac nema pravo na naknadu štete zbog izmakle koristi; da se osim toga, revizijski sud bavio i činjeničnim pitanjima, u kom pravcu nije imao legitimitet za preinačenje, već samo za eventualno ukidanje; da je Vrhovni kasacioni sud učinio neprimerenu manipulaciju propisima, pozivajući se na Zakon o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi, prenebregavajući činjenicu da je podnosilac u prekršajnom postupku odgovarao za navodno učinjenu povredu Uredbe Vlade Srbije, koja nije predstavljala savezni propis.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je na osnovu uvida u spise parničnog predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6567/01, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. novembra 2001. godine, u svojstvu tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Uprava saobraćajne policije, radi naknade štete zbog izgubljene dobiti od skupa vozila marke "Skanija", oduzetog u periodu od 11. januara 1999. godine do 20. novembra 2000. godine.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6567/01 od 8. maja 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u celini. U obrazloženju prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je sud tokom postupka nedvosmisleno utvrdio da je tužena tužiocu 11. januara 1999. godine, na naplatnoj rampi Bubanj-potok, na auto-putu Beograd - Niš, oduzela teretno vozilo (šleper) marke "Skanija", sa registarskim brojem BP 419-96 i poluprikolicu sa registarskim brojem BP 18-46, kao skup vozila kojim je tužilac tom prilikom upravljao, nalazeći da tužilac nije postupio po Uredbi o posebnoj naknadi za registraciju određenih vozila ("Službeni glasnik RS", broj 30/98), te da je fiktivno prijavio prebivalište na području opštine Bijelo Polje, kako bi izbegao plaćanje naknade za preregistraciju vozila, na koji način je prekršio i odredbe Zakona o prebivalištu i boravištu građana; da je zbog navedenog razloga, protiv tužioca vođen prekršajni postupak kod Gradskog sudije za prekršaje u Beogradu; da je rešenjem Up. 201212-201213/99 od 24. juna 1999. godine, koje je potvrđeno rešenjem Veća sudija za prekršaje Vp. 10044/2000 od 16. oktobra 2000. godine, pravnosnažno obustavljen prekršajni postupak protiv tužioca, zbog prekršaja iz člana 24. stav 1. tačka 1) Zakona o prebivalištu i boravištu građana i člana 6. stav 1. tačka 4) i stav 2. Uredbe o posebnoj naknadi za registraciju određenih vozila; da je po okončanju prekršajnog postupka, tužiocu predmetni skup vozila vraćen 20. novembra 2000. godine; da je tužilac, kao auto-prevoznik, usled navedenog postupka tužene, bio sprečen da obavlja svoju registrovanu delatnost ukupno 482 radna dana; da je po nalazu i mišljenju veštaka saobraćajne struke, tužilac u predmetnom periodu, zbog nemogućnosti korišćenja vozila, pretrpeo štetu u iznosu od 1.817.405 dinara; da tužilac nije vodio poslovne knjige i da nema evidenciju o angažovanju vozila u predmetnom periodu, iz kog razloga je visina štete utvrđena na osnovu broja auto dana koje je vozilo moglo provesti u radu da nije bilo oduzeto vlasniku, a prema cenovniku za prevoz robe u unutrašnjem drumskom saobraćaju, u izdanju poslovnog udruženja "Srbija transport" iz Beograda; da je sud doneo odluku kao u izreci na osnovu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi čl. 299. i 300. Zakona o prekršajima; da je prilikom donošenja pravnog mišljenja, sud pošao i od instituta neosnovanog obogaćenja iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima i našao da se u konkretnom slučaju vraćanje stečenog po osnovu koji je kasnije otpao, vrši po pravilima ovog instituta, povraćajem konkretno određenih zamenljivih stvari (određeni broj novčanih jedinica); da s obzirom na to da nadležni organi tužene nisu utvrdili prekršajnu odgovornost tužioca, te da nije postojao pravni osnov za dalje zadržavanje vozila, okolnost što su nadležni organi savesno postupali pre privremenog oduzimanja stvari, ne oslobađa tuženu obaveze da vrati oduzeta sredstva i plati kamatu na osnovu člana 214. Zakona o obligacionim odnosima, jer je od dana oduzimanja vozila tužena bila nesavestan sticalac; da je tužena, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, u obavezi da tužiocu plati i pripadajuću zateznu kamatu, bez obzira na tvrdnje da je prilikom oduzimanja vozila bila savestan, a kasnije postala nesavestan sticalac.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 8511/08 od 24. jula 2008. godine kojom je žalbu odbio i presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6567/01 od 8. maja 2006. godine u celini potvrdio. U obrazloženju drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, te kako tužena nije uspela da obori pretpostavku protivpravnosti postupanja njenih organa prilikom oduzimanja vozila tužiocu, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo zbog nekorišćenja vozila; da žalbeni navod tužene, da su njeni organi imali pravo da oduzmu vozilo od tužioca, ne dovodi u pitanje ispravnost pravnog zaključka prvostepenog suda o odgovornosti tužene; da je nesporno da državni organi imaju pravo da oduzmu stvari za koje sumnjaju da su predmet prekršaja ili krivičnog dela, međutim, da takvi postupci organa tužene ne bi prouzrokovali građansko-pravnu odgovornost države potrebno je u krivičnom ili prekršajnom postupku opravdati, tj. dokazati da su oduzete stvari predmet izvršenja krivičnog dela ili prekršaja; da je obustavom prekršajnog postupka tužena izgubila pravni osnov da drži oduzeto vozila tužioca, odnosno da se u takvoj pravnoj situaciji ima smatrati da je od samog početka tužena neosnovano držala to vozilo; da i drugostepeni sud smatra da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo zbog nekorišćenja svog vozila i da je dužna da tužiocu nadoknadi izmaklu dobit; da je visinu pretrpljene štete prvostepeni sud pravilno utvrdio na osnovu ocene nalaza i mišljenja sudskog veštaka, koristeći se ovlašćenjem iz člana 8. Zakona o parničnom postupku; da drugostepeni sud ne prihvata žalbeni navod da je prvostepeni sud propustio da utvrdi da li je tuženi bio registrovan za obavljanje auto-prevozničke delatnosti i da li je bio poreski obveznik u sistemu tzv. paušalnog oporezivanja; da ove pretpostavke, pod uslovom da su tačne, ne isključuju odgovornost tužene, niti je umanjuju, jer ukoliko tužilac nije platio porez ili nije bio registrovan za obavljanje auto-prevozničke delatnosti, to može samo postaviti pitanje njegove odgovornosti, ali ne u ovoj vrsti postupka.

U postupku po reviziji tužene, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 490/10 od 24. juna 2010. godine, kojom je reviziju usvojio, presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6567/01 od 8. maja 2006. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž. 8511/08 od 24. jula 2008. godine preinačio i tužbeni zahtev tužioca u celini odbio kao neosnovan. U obrazloženju osporene revizijske presude se, između ostalog, navodi: da suprotno izraženom pravnom stavu nižestepenih sudova, revizijski sud smatra da tužilac nema pravo na naknadu štete u vidu izmakle koristi, iz razloga što je tada važećom odredbom člana 159. stav 1. Zakona o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi, koja se ima primeniti na materijalno-pravni odnos stranaka, bilo propisano da lice protiv koga je obustavljen prekršajni postupak kojim je izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta ima pravo samo na naknadu stvarne štete, a ne i štete u vidu izmakle koristi; da s tim u vezi, to lice ima pravo samo na povraćaj vozila; da je vozilo, u konkretnom slučaju, vraćeno tužiocu; da uzimajući u obzir da je imperativnom zakonskom normom propisano da se u takvim situacijama ne dosuđuje izmakla korist, nižestepeni sudovi su pogrešnom primenom materijalnog prava odlučili o tužbenom zahtevu i bez pravnog osnova dosudili štetu u vidu izmakle koristi; da, pritom, šteta u vidu izmakle koristi uopšte nije dokazana, s obzirom na to da se visina takve štete ne može utvrđivati hipotetično, putem mogućih auto dana; da je tužilac u sporu za naknadu štete u vidu izmakle koristi, zbog nemogućnosti korišćenja vozila, morao da pruži jasne i sigurne dokaze na okolnost šta je to radio pre oduzimanja vozila, koliko je zarađivao, da li bi taj isti posao obavljao i istu zaradu ostvario i u vremenu u kome mu je vozilo oduzeto; da tužilac na te okolnosti nije pružio nijedan dokaz, što dalje podrazumeva da su bili ispunjeni uslovi za odbijanje tužbenog zahteva po osnovu pravila o teretu dokazivanja; da, pritom, kod ovakvog stanja stvari nisu ispunjeni ni uslovi iz člana 189. st. 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), relevantnim za konkretan spor, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo, a da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1-3.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi (član 210. stav 1.).

Odredbama Zakona o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 20/82, 14/85, 74/87, 57/89, 3/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 50/93, 24/94, 28/96 i 64/01 ), važećeg u vreme nastanka spornog materijalnopravnog odnosa, bilo je propisano: da se ovim zakonom utvrđuju opšti uslovi odgovornosti i sankcije koje se propisuju za prekršaje određene u saveznim propisima i uređuje postupak koji vode savezni organi (član 1. stav 1.); da odredbe ovog zakona o odgovornosti i kažnjavanju za prekršaje - čl. 2. do 51. primenjuju i organi u republikama i autonomnim pokrajinama kad odlučuju o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi (član 1. stav 2.); da prekršaji određeni u saveznim propisima jesu povrede javnog poretka utvrđenog saveznim zakonom i drugim saveznim propisom za koje se predviđaju prekršajne kazne i zaštitne mere (član 2.); da lice kome je u prekršajnom postupku neopravdano izrečena novčana kazna, zaštitna mera oduzimanja imovinske koristi ili zaštitna mera oduzimanja predmeta, ima pravo na povraćaj plaćene novčane kazne, povraćaj oduzete imovinske koristi, povraćaj predmeta ili novčane vrednosti oduzetog predmeta (član 159. stav 1.); da se smatra da je lice neopravdano kažnjeno ako je u slučaju preinačenja pravnosnažnog rešenja o prekršaju ili ukidanju pravnosnažnog rešenja o prekršaju postupak protiv njega pravnosnažno obustavljen usled toga što je utvrđeno da delo nije prekršaj ili što postoje osnovi koji isključuju odgovornost učinioca prekršaja, ili što nema dokaza da je ono učinilo prekršaj (član 159. stav 2.).

Odredbama člana 223. Zakona o prekršajima („Službeni glasnik SRS”, broj 44/89 i „Službeni glasnik RS”, br. 21/90, 11/92, 6/93, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98, 65/01 i 55/04 ), važećeg u vreme nastanka spornog materijalnopravnog odnosa, pored ostalog, bilo je propisano: da p redmeti koji mogu biti oduzeti po ovom zakonu, mogu se privremeno oduzeti i pre donošenja rešenja o prekršaju, da privremeno oduzimanje predmeta pismenom naredbom određuje sudija koji vodi prekršajni postupak, te da se zakonom mogu ovlastiti i službena lica inspekcijskih organa i organa unutrašnjih poslova da mogu privremeno oduzeti predmete iz stava 1. ovog člana kad u vršenju službene dužnosti saznaju za prekršaj (st. 1 – 3.).

Odredbama Uredbe Vlade Republike Srbije o posebnoj naknadi za registraciju određenih vozila ("Službeni glasnik RS", broj 30/98), važeće u vreme nastanka spornog materijalnopravnog odnosa, bilo je propisano: da pravno i fizičko lice sa sedištem, odnosno prebivalištem na teritoriji Republike Srbije, koje je vlasnik vozila registrovanog u Republici Crnoj Gori do dana stupanja na snagu ove uredbe za koje nije sproveden carinski postupak, može da koristi vozilo na teritoriji Republike Srbije pod uslovom da do 30. septembra 1998. godine izvrši registraciju tog vozila u Republici Srbiji (član 1.); da će se za korišćenje vozila suprotno članu 1. ove uredbe kazniti novčanom kaznom za prekršaj, pored ostalih, fizičko lice u iznosu od 800 do 1.000 novih dinara (član 6. stav 1. tačka 4)); da će se za prekršaj iz stava 1. ovog člana, pored novčanih kazni, izreći zaštitna mera oduzimanja vozila (član 6. stav 2.).

Odredbom člana 24. Zakona o prebivalištu i boravišta građana ("Službeni glasnik RS", br. 42/77 – prečišćen tekst i 25/89 i " Službeni glasnik RS", br. 53/93 - dr. zakon, 67/93 - dr. zakon i 48/94 - dr. zakon), važećeg u vreme nastanka spornog materijalnopravnog odnosa, bilo je propisano da će se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do 15 dana za prekršaj kazniti lice koje izbegava prijavljivanje ili odjavljivanje prebivališta ili boravišta odnosno promene adrese stana, odnosno boravka u inostranstvu dužeg od 60 dana, privremenog dolaska ili povratka u zemlju kada je to ovim zakonom predviđeno ili da neistinite podatke u nameri da izbegne evidentiranje (čl. 5, 6, 10, 11, 12. i 13 .).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac, u suštini, žali na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda.

Stoga, Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosi ocu osigurao pravo na pravično suđenje garant ovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud osporenu presudu zasnovao na odredbi člana 159. stav 1. Zakona o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi (u daljem tekstu: Savezni zakon), kojom je, po shvatanju revizijskog suda, bilo isključeno pravo na naknadu štete zbog izmakle koristi i za lice kome je neopravdano izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta bilo propisano samo pravo na naknadu stvarne štete. Po oceni Ustavnog suda, za primenu napred navedene zakonske norme bilo je potrebno ispunjenje dva kumulativno određena uslova. Prvi je podrazumevao da je neko lice prekršajno gonjeno za prekršaj određen u tadašnjim saveznim propisima (član 2. Saveznog zakona), a drugi se odnosio na činjenicu da je tom istom licu pravnosnažnim rešenjem o prekršaju najpre izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta, a zatim, u postupku po vanrednom pravnom leku, nakon preinačenja ili ukidanja pravnosnažnog rešenja, prekršajni postupak pravnosnažno obustavljen usled toga što je utvrđeno da delo nije prekršaj ili što postoje osnovi koji isključuju odgovornost učinioca prekršaja, ili što nema dokaza da je to lice učinilo prekršaj, u kom slučaju se kaže da je učinilac prekršaja bio "neopravdano kažnjen" (član 159. stav 2. Saveznog zakona). Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije bio ispunjen nijedan od navedena dva uslova, s obzirom na to da je u postupku koji prethodi ustavnoj žalbi nesporno utvrđeno da je podnosilac prekršajno gonjen zbog izvršenja prekršaja utvrđenih propisima Republike Srbije, tada članice Savezne Republike Jugoslavije, i to odredbama člana 6. stav 1. tačka 4) Uredbe Vlade Republike Srbije o posebnoj naknadi za registraciju određenih vozila i člana 24. Zakona o prebivalištu i boravišta građana, koji je takođe bio republičkog karaktera. S druge strane, u ovom postupku je takođe utvrđeno da podnosilac za navedene prekršaje nije bio pravnosnažno kažnjen, u kom pogledu nije ni moglo biti vanrednog preispitivanja pravnosnažnog rešenja o prekršaju, već je, naprotiv, u toku samog prekršajnog postupka utvrđeno da on nije učinio prekršaje koji su mu stavljeni na teret, zbog čega je prekršajni postupak pravnosnažno obustavljen. Istovremeno, po daljoj oceni Ustavnog suda, mera oduzimanja predmetnog vozila od podnosioca bila je privremenog karaktera, jer je izvršena saglasno odredbi člana 223. stav 3. tada važećeg Zakona o prekršajima Republike Srbije, što dodatno potvrđuje stav Ustavnog suda da u konkretnom slučaju apsolutno nije bilo mesta primeni odredbe člana 159. stav 1. Zakona o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi, s obzirom na to da se ista odnosila isključivo na zaštitnu meru oduzimanja predmeta izrečenu pravnosnažnim rešenjem o prekršaju.

Vrhovni kasacioni sud je, po oceni Ustavnog suda, zasnivajući osporenu presudu na zakonskoj normi koja se u konkretnom slučaju nije mogla primeniti na sporni materijalno-pravni odnos, arbitrerno primenio merodavno materijalno pravo, čime je učinio povredu prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu svega izloženog , Ustavni sud je saglasno odredbama člana 89. st . 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 490/10 od 24. juna 2010. godine i odredio da Vrhovni kasacioni donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8511/08 od 24. jula 2008. godine, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

6. S obzirom na činjenicu da je Ustavni sud poništio osporenu revizijsku presudu i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužene, to je, po oceni Ustavnog suda, zahtev podnosioca ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava za sada preuranjen, zbog čega je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti