Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog značajne neaktivnosti i neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4138/2012
23.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: zamenik predsednik a Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. P. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5830/2000 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. P. iz Beograda podnela je, 23. maja 2012. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, budući da je osporeni postupak trajao više od 15 godina, te predlaže da joj se odredi naknada nematerijalne štete zbog povrede označenog prava, kao i troškovi za sastav ove ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 96/10 (ranije spis Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5830/2000) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 15. jula 1996. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih "Š. o ." a.d. iz Beograda i P.N, radi naknade materijalne štete na putničkom vozilu. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 4480/96. Na ročištu održanom 22. septembra 2000. godine, prvostepeni sud je rešenjem prekinuo postupak u odnosu na prvotuženog "Š . o ." a.d, zbog otvaranja stečajnog postupka prema tom pravnom licu, dok je u odnosu na drugotuženog P. N. razdvojio postupak i naložio da se formira novi predmet. Nakon toga, u odnosu na tuženog P. N. formiran je predmet P. 5830/2000.

Navedena tužilja podnela je 29. marta 2006. godine posebnu tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu i protiv tuženog U. o . o . SCG – G . fond iz Beograda, radi naknade štete. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 2800/06.

Na ročištu održanom 19. maja 2006. godine prvostepeni sud je doneo rešenje na osnovu koga je postupak koji se vodio u predmetu P. 2800/06 spojen postupku koji se vodio u predmetu P. 5830/2000. Podneskom od 21. septembra 2006. godine, punomoćnik podnositeljke je povukao tužbu u odnosu na drugotuženo Udruženje, sa čim e se taj tuženi potom saglasio, te precizirao tužbeni zahtev u odnosu na tuženog P. N, tražeći da ga sud obaveže da tužilji na ime naknade štete na vozilu isplati iznos od 275.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 1. jula 1994. godine.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 46 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 17 održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tuž enog i dvostrukim veštačenjem preko različitih veštaka saobraćajne struke, nakon čega su njihovi nalazi na raspravi usaglašavani, dok preostalih 29 ročišta nije održano bez krivice tužilje.

Prvo ročište je održano 10. decembra 1997. godine, nakon čega u periodu od 2. aprila 1998. godine, pa do 11. februara 2003. godine, prvostepeni sud nije održao čak 18 zakazanih ročišta zbog nedostavljanja spisa predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 1261/94, traženih radi uvida. Takođe, pet ročišta nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 13. aprila 2011. godine doneo presudu P. 69/10 kojom je tužbeni zahtev tužilje u celini odbio kao neosnovan jer nije dokazala da joj pripada naknada štete u iznosu preciziranom još u podnesku iz septembra 2006. godine, iako je sud od nje izričito tražio da pruži dokaze na ove okolnosti, te je obavezao tužilju da protivnoj strani nadoknadi parnične troškove u iznosu od 142.500 dinara. Navedena presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5361/11 od 7. marta 2012. godine u stavu prvom izreke, dok je u stavu drugom izreke, kojim je rešeno o troškovima postupka, prvostepena presuda preinačena tako što je tuženom na ime parničnih troškova dosuđen iznos od 90.000 dinara.

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na predmetni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan, proteklo 15 godina i osam meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka prima facie izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku postavila relativno složena činjenična i pravna pitanja, koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak višestrukim veštačenjem na okolnost uzroka nastanka konkretne saobraćajne nezgode, saslušanjem tuženog, čitanjem priložene dokumentacije i pribavljenih istražnih spisa, te usaglašavanjem nalaza veštaka saobraćajne struke, kako međusobno, tako i odnosu na već date nalaze od strane drugih saobraćajnih veštaka u krivičnom postupku.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosi teljka nije značajnije doprine la dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se i ona i nje n punomoćnik uredno odazivali na pozive za zakazana ročišta. Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku , ali i da je zbog načina na koji je bio postavljen, njen tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen, jer njegovu visinu nije ni pokušala da dokaže na pravno relevantan način i pored ukazivanja na to od strane suda.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka ipak dao prvostepeni sud. Naime, prva prvostepena presuda je doneta tek posle 14 godina od podnošenja tužbe. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je od ukupno 46 zakazanih ročišta održao svega 17, što nije u skladu sa načelom koncentracije dokaza i procesne ekonomičnosti. Pri tome, u periodu od podnošenja tužbe pa do 4. decembra 2002. godine, dakle za šest i po godina, održana su samo tri ročišta za glavnu raspravu, dok su sva ostala odlagana. Ukupno 18 ročišta nije održano jer tom sudu nisu bili dostavljeni traženi istražni spisi Drugog opštinskog suda u Beogradu, dok pet ročišta nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosi teljki ustavne žalbe u označenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosi teljku ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, određenu složenost spora i njegov značaj za podnositeljku, kao i razloge za pravnosnažno okončanje parnice na štetu podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe prevashodno pretrpela zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu i svrhu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe , Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti