Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao osam i po godina. Podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete zbog nerazumno dugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud , Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Đ. iz O. i B. Đ, D. I, D. V. i D. Ž, svih iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Đ, B. Đ, D. I, D. V. i D. Ž. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Odžacima u predmetu P1. 258/08, a zatim pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P1. 894/11, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Đ. iz O, B. Đ, D. I, D. V. i D. Ž, svi iz K, su 7. septembra 2011. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz O, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Odžacima u predmetu P1. 258/08.

Podnosioci su osporili i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 883/11 od 27. maja 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na rad iz člana 60. st. 3. i 4. Ustava, navodeći „da u osporenoj presudi nije primenjena odredba člana 43. stav 1. Zakona o osnovama radnih odnosa prema kojoj su podnosioci imali pravo na otpremninu u vidu novčane isplate u visini 24 mesečne zarade“.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da je predmetni parnični postupak započeo podnošenjem tužbi podnosilaca prvostepenom sudu u Odžacima 12. decembra 2002. godine, a da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 883/11 od 27. maja 2011. godine; da im je zbog nerazumno dugog trajanja predmetnog postupka od osam godina i pet meseci povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da im je povređeno i pravo na rad iz člana 60. st. 3. i 4. Ustava jer im je kao invalidima rada prestao radni odnos bez pravične naknade u slučaju prestanka radnog odnosa, odnosno otpremnine koju im poslodavac nije obezbedio. Traže „da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da im naknadi štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i naknadu štete zbog toga što im je prestao radni odnos suprotno tada važećim zakonima“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru P1. 894/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Odžacima P1. 258/08) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 12. decembra 2002. godine podneli posebne tužbe Opštinskom sudu u Odžacima protiv tuženog I. „P.“ iz O, radi isplate zarade.

Rešenjem Opštinskog suda u Odžacima od 18. decembra 2002. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i uputio predmete Trgovinskom sudu u Somboru, s obzirom na to da je rešenjem Trgovinskog suda u Somboru St. 862/02 od 17. decembra 2002. godine nad tuženim otvoren postupak stečaja. Postupak stečaja nad tuženim je okončan rešenjem Trgovinskog suda u Somboru St. 862/02 od 3. novembra 2003. godine zaključenjem prinudnog poravnanja. Trgovinski sud u Somboru se rešenjem od 31. maja 2005. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i 1. novembra 2005. godine je dostavio predmete Opštinskom sudu u Odžacima kao stvarno i mesno nadležnom sudu, navodeći da je predmet spora po svojoj prirodi radnopravni spor za koji je nadležan opštinski sud, imajući u vidu da spor nije nastao povodom postupka stečaja. Zatim su rešenjem Opštinskog suda u Odžacima P1. 60/06 od 29. marta 2006. godine spojene parnice svih tužilaca i određeno je da će se jedinstveni postupak po svim tužbama voditi pod brojem P1. 60/06.

Pred Opštinskim sudom u Odžacima održano je pet ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, pribavljanjem određenih podataka o zaradama tužilaca i o uplaćenim porezima i doprinosima, saslušanjem svedoka, suočenjem svedoka i suočenjem svedoka i tužilaca, pribavljanjem određenih podataka od Republičkog fonda za PIO - Filijala Sombor, Služba u Odžacima, dok dva ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga.

Tužbeni zahtev je preciziran 27. marta i 8. novembra 2007. godine.

Presudom Opštinskog suda u Odžacima P1. 60/06 od 14. novembra 2007. godine usvojen je u celosti tužbeni zahtev radi poništaja sporazuma o isplati otpremnine i isplate, a dopunskom presudom Opštinskog suda u Odžacima P1. 60/06 od 13. marta 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev za isplatu 15 zarada u poslednje tri godine.

Rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž1. 767/08 od 24. juna 2008. godine žalba tuženog je usvojena i dopunska presuda Opštinskog suda u Odžacima P1. 60/06 od 13. marta 2008. godine je ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž1. 767/08 od 24. juna 2008. godine žalba tuženog je usvojena i presuda Opštinskog suda u Odžacima P1. 60/06 od 14. novembra 2007. godine je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 258/08 i održano je dva ročišta, dok dva ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga. Na održanim ročištima su izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Presudom Opštinskog suda u Odžacima P1. 258/08 od 23. januara 2009. godine odbijen je prvoredni tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se poništi rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa od 4. juna 2002. godine - tužilaca D. I. i D. Ž, od 4. jula 2002. godine - tužilaca D. Đ. i D. V, odnosno od 20. decembra 2001. godine – tužioca B. Đ, da se utvrdi ništavost člana 1. sporazuma o isplati otpremnine od 4. juna i 4. jula 2002. godine, odnosno čl. 1. i 2. sporazuma od 20. decembra 2001. godine, da se utvrdi pravo tužilaca na otpremninu u visini od 24 mesečne zarade i isplati ista sa neisplaćenom zaradom i naknadom štete za neiskorišćeni godišnji odmor, dok je drugoredni tužbeni zahtev tužilaca usvojen i utvrđena je ništavost odredbi člana 1. sporazuma isplati otpremnine - isporukom robe od 4. jula 2002. godine, tužilaca D. Đ, D. I, D. Ž. i člana 1. sporazuma po isplati otpremnine - isporukom robe i tužioca B. Đ. od 20. decembra 2001. godine. Istom presudom obavezan je tuženi da tužilji D. Đ. na ime neisplaćene otpremnine isplati iznos od 174. 241, 02 dinara, tužiocu D. V. na ime neto zarade za juni mesec i na ime naknade štete zbog nekorišćenja godišnjeg odmora za 2002. godinu iznos od 13.863,60 dinara, tužiocu D. I. na ime neisplaćene otpremnine iznos od 155.092,14 dinara, tužiocu D. Ž. na ime neisplaćene otpremnine iznos od 181.074,07 dinara i tužiocu B. Đ. na ime neisplaćene otpremnine iznos od 251.655,82 dinara, kao i da tužiocima D. Đ, D. I. i D. Ž. na ime neto zarade za juni mesec 2002. godine i naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2002. godinu isplati iznose bliže navedene u usvajajućem delu izreke prvostepene presude, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. novembra 2008. godine do isplate. Navedenom presudom obavezan je tuženi da isplati tužiocima solidarno na ime troškova parničnog postupka iznos od 1.199.700,00 dinara.

Dopunskom presudom Opštinskog suda u Odžacima P1. 258/08 od 16. aprila 2009. godine usvojen je deo prvorednog tužbenog zahteva tužilaca za isplatu otpremnine i obavezan tuženi da tužilji D. Đ. na ime neisplaćene otpremnine isplati iznos od dosuđenog iznosa od 174.241,02 dinara do traženog iznosa od 836.356,89 dinara, tužiocu D. V. na ime neisplaćene otpremnine iznos od 676.298,84 dinara, tužiocu D. I. preko dosuđenog iznosa od 155.092,14 dinara do traženog iznosa od 676.298,84 dinara, tužiocu D. Ž. na ime neisplaćene otpremnine iznos od 867.691,54 dinara i tužiocu B. Đ. na ime neisplaćene otpremnine iznos od 777.469,53 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. novembra 2008. godine do isplate.

Odlučujući o žalbama svih tužilaca i tuženog, Okružni sud u Somboru je presudom Gž1. 1493/09 od 28. septembra 2009. godine: 1) preinačio rešenje o troškovima postupka sadržano u presudi Opštinskog suda u Odžacima P1. 258/08 od 23. januara 2009. godine, i to tako da je zahtev za naknadu parničnih troškova tužilaca preko iznosa od 472.500,00 dinara do 1.199.700,00 dinara odbijo, dok je u preostalom delu žalbu tuženog odbio i prvostepeno rešenje potvrdio; 2) preinačio prvostepenu presudu u pobijanom usvajajućem delu u kojem se utvrđuje ništavost odredbi člana 1. sporazuma o isplati otpremnine za tužioce D. Đ, D. I, D. Ž. i B. Đ. i u tom delu tužbeni zahtev tih tužilaca odbio, dok je u preostalom usvajajućem delu žalbu tuženog odbio i prvostepenu presudu u odnosu na sve tužioce potvrdio; 3) preinačio dopunsku presudu Opštinskog suda u Odžacima P1. 258/08 od 16. aprila 2009. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje D. Đ. za isplatu otpremnine preko iznosa od 174.241,02 dinara do 836.356,89 dinara, tužioca D. I. preko iznosa od 155.092,14 dinara do iznosa od 676.298,84 dinara i tužioca D. V. za isplatu otpremnine u iznosu od 676.298,84 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10. novembra 2008. godine; 4) preinačio dopunsku presudu za tužioca D. Ž. u delu isplate otpremnine preko iznosa od 181.074,07 dinara do 867.356,89 dinara, i to tako što je zahtev tog tužioca sa zakonskom zateznom kamatom od 10. novembra 2008. godine do isplate odbio, dok je dopunsku presudu u delu kojom je odlučeno do iznosa od 181.074,07 dinara ukinuo i tužbu odbacio; 5) preinačio dopunsku presudu za tužioca B. Đ. u delu isplate otpremnine preko iznosa od 251.655,82 dinara do 777.469,53 dinara, tako što je tužbeni zahtev tog tužioca, sa zakonskom zateznom kamatom na tu razliku od 10. novembra 2008. godine do isplate odbio, dok je dopunsku presudu u delu kojim je odlučeno do iznosa od 251.655,82 dinara ukinuo i u tom delu tužbu odbacio; 6) obavezao tužioce da solidarno isplate tuženom troškove postupka u iznosu od 43.000,00 dinara.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1015/10 od 20. januara 2011. godine, donetim po reviziji tužilaca na odbijajući deo njihovog tužbenog zahteva iz presude Okružnog suda u Somboru Gž1. 1493/09 od 28. septembra 2009. godine, ukinuta je navedena presuda u delu u kome je odlučeno o utvrđenju ništavosti odredbi člana 1. sporazuma o isplati otpremnine za tužioce D. Đ, D. I, D. Ž. i B. Đ. (stav 2. izreke), delu u kome su odbijeni zahtevi tužilaca za isplatu otpremnine, i to tužilje D. Đ. preko iznosa od 174.241,02 dinara do traženog iznosa od 836.356,89 dinara, tužioca D. Ž. preko iznosa od 155.092,14 dinara do traženog iznosa od 676.298,84 dinara i tužioca D. V. za isplatu otpremnine u iznosu od 676.298,84 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10. novembra 2008. godine na iste iznose do isplate, i st. 4, 5. i 6. izreke iste presude u delu u kome je preinačena dopunska presuda u odnosu na tužioca D. Ž. i tužioca B. Đ. i u pogledu odluke o troškovima postupka preko iznosa od 472.500,00 dinara do traženog iznosa od 1.199.700,00 dinara (stav 1. izreke presude) i u ovom delu je predmet vraćen Apelacionom sudu u Novom Sadu na ponovno odlučivanje.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 883/11 od 27. maja 2011. godine žalba tužilaca je odbijena a žalba tuženog je delimično usvojena pa je preinačena dopunska presuda Opštinskog suda u Odžacima P1. 258/08 od 16. aprila 2009. godine i tužbeni zahtev tužilaca radi isplate otpremnine, i to - tužilje D. Đ. preko dosuđenog iznosa od 174.241,02 dinara do traženog iznosa od 836.356,89 dinara, tužioca D. V. za iznos od 676.298,84 dinara, tužioca D. I. preko dosuđenog iznosa od 155.092,14 dinara do traženog iznosa od 676.298,84 dinara, tužioca D. Ž. preko dosuđenog iznosa od 181.074,07 dinara do traženog iznosa od 867.691,54 dinara i tužioca B. Đ. preko dosuđenog iznosa od 251.655,82 dinara do traženog iznosa od 777.469,53 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. novembra 2008. godine do isplate, je odbijen kao neosnovan; ukinuta je dopunska presuda od 16. aprila 2009. godine u odnosu na tužioca D. Ž. u delu obaveze isplate otpremnine do dosuđenog iznosa od 181.074,07 dinara i tužioca B. Đ. u delu obaveze isplate otpremnine do dosuđenog iznosa od 251.655,82 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. novembra 2008. godine do isplate; odbijene su žalbe tužilaca i tuženog i presuda Opštinskog suda u Odžacima P1. 258/08 od 23. januara 2009. godine je potvrđena u pobijanom odbijajućem delu prvorednog tužbenog zahteva kojim je odbijen zahtev tužilaca D. Đ, D. V, D. I. i D. Ž. za poništaj tačke 3. rešenja tuženog od 4. jula 2002. godine, utvrđenje ništavosti odredbi člana 1. sporazuma o isplati otpremnine, utvrđenje prava na otpremninu u visini od 24 mesečne zarade i isplatu iste otpremnine, odnosno tužioca B. Đ. za poništaj tačke 3. rešenja tuženog od 20. decembra 2001. godine, utvrđenje ništavosti odredbi čl. 1. i 2. sporazuma o isplati otpremnine od 20. decembra 2001. godine, utvrđenje prava na isplatu otpremnine u visini od 24 mesečne zarade i isplati iste, i usvajajućem delu utvrđenja ništavosti odredbi člana 1. sporazuma o isplati otpremnine - isporukom robe; preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u presudi Opštinskog suda u Odžacima P1. 258/08 od 23. januara 2009. godine, tako što je zahtev tužilaca za naknadu parničnih troškova preko dosuđenog iznosa od 472.500,00 dinara do traženog iznosa od 1.199.700,00 dinara odbijen kao neosnovan.

U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno sledeće:

Prvostepeni sud je, po oceni toga suda, pravilnom primenom materijalnog prava, ceneći sadržaj sporazuma koji su tužioci zaključili sa tuženim i rešenja o prestanku radnog odnosa, odlučio kada je njihov prvoredni tužbeni zahtev u delu utvrđenja ništavosti rešenja o prestanku radnog odnosa kojima je utvrđeno pravo tužilaca na otpremninu, sporazuma o isplati otpremnine kojima je utvrđena visina iste i utvrđenja prava na isplatu otpremnine u visini 24 mesečne zarade koje prethode mesecu prestanka radnog odnosa i isplati tako obračunate otpremnine odbio kao neosnovan, ceneći da su tužioci sa tuženim kao poslodavcem ugovorili isplatu otpremnine u visini utvrđenoj Zakonom o radu važećim u trenutku prestanka radnog odnosa. U konkretnom slučaju tužioci su ostvarili pravo na isplatu otpremnine s obzirom na to da im je radni odnos kod tuženog prestao po osnovu prestanka potrebe za njihovim radom kao tehnološkom višku u smislu člana 117. Zakona o radu. Prihvatili su zaključenjem sporazuma o isplati otpremnine istu u visini utvrđenoj članom 117. Zakona o radu i saglasili se bez mana volje sa uslovima isplate i rešenjima o prestanku radnog odnosa koji su primili uz potpis i prethodni dogovor sa tuženim kao poslodavcem i prethodnim upoznavanjem sa pravima kao nezaposlenih lica do ostvarenja prava na penziju koja su i ostvarili do penzionisanja, dakle, bili su upoznati sa uslovima prestanka radnog odnosa kod tuženog. U konkretnom slučaju tužiocima je rešenjima o prestanku radnog odnosa utvrđeno pravo na otpremninu u visini petorostrukog iznosa zarada pre prestanka radnog odnosa u skladu sa članom 117. Zakona o radu važećim u trenutku prestanka radnog odnosa.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 60. Ustava jemči se pravo na rad, pored ostalog, da su svima pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, određeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu, za rad i na pravičnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (st. 3. i 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i „Službeni list SRJ“ br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro četiri godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbi sudu 12. decembra 2002. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u predmetnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbama podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnošenja tužbi, prvostepena presuda je doneta nakon pet godina i u tom periodu je bilo održano pet ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nije bilo održano, drugostepeni sud je posle sedam mseci odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak: zatim je u ponovnom postupku prvostepeni sud odlučio posle šest meseci, drugostepeni sud posle osam meseci a revizijski sud je posle godinu i po dana ukinuo drugostepenu presudu u delu i predmet u tom delu vratio drugostepenom sudu na ponovni postupak i drugostepeni sud je odlučio posle četiri meseca. Takođe, tek posle četiri godine od podnošenja tužbi sve parnice po tim tužbama su spojene radi vođenja jedinstvenog postupka.

Dakle, parnični postupak koji za predmet ima radni spor je trajao osam i po godina.

Po oceni Suda, iako su nadležni sudovi u relativno kratkim vremenskim intervalima odlučivali, osim prvostepenog suda, koji je prvi put odlučio posle pet godina, i u tom petogodišnjem periodu održao samo pet ročišta za glavnu raspravu, trajanje parničnog postupka od osam i po godina koji ima za predmet radni spor predstavlja nerazumno dug period trajanja postupka kako po praksi Ustavnog suda, tako i po merilima i kriterijumima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dužni trajanja postupka jer su se uredno odazivali pozivima za glavnu raspravu, postupali su po nalozima suda i pri tome nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja. Takođe, i predmet spora je bio od značaja za podnosioce, imajući u vidu da se radilo o predmetu iz radnog odnosa.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred ranijim Opštinskim sudom u Odžacima u predmetu P1. 258/08, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra pojedinačno obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli isključivo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi osporavanja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 883/11 od 27. maja 2011. godine, isticanjem povrede prava podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. st. 3. i 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava na koja se podnosioci pozivaju, već se isključivo ističe pogrešna primena materijalnog prava u osporenoj drugostepenoj presudi, zbog toga što je utvrđeno da podnosiocima ne pripada pravo na isplatu otpremnine u traženom iznosu.

Po oceni Ustavnog suda, ne postoje ustavnopravni razlozi za isticanje povrede označenih ustavnih prava u navodima podnosilaca ustavne žalbe da su imali pravo na otpremninu u vidu novčane isplate u visini 24 mesečne zarade, u smislu odredbe člana 43. stav 1. tačka 4) Zakona o osnovama radnih odnosa. Naime, navedena zakonska odredba uređuje jednokratnu novčanu isplatu, a ne otpremninu i prema toj odredbi poslodavac je dužan da zaposlenom za čijim je radom prestala potreba obezbedi jedno od taksativno označenih prava, između ostalog i pravo na jednokratnu novčanu isplatu najmanje u visini 24 mesečne zarade zaposlenog ostvarene u mesecu koji prethodi prestanku radnog odnosa, dok prema stavu dva ovog člana zaposlenom invalidu ne može prestati radni odnos po osnovama iz stava 1. ovog člana dok ne ostvari pravo na penziju ili uz njegovu saglasnost jedno od prava iz toga stava. Prema članu 46. tog zakona, ako zaposlenom nije moglo da se obezbedi ni jedno od prava iz člana 43. stav 1. ovog zakona, poslodavac može da raskine ugovor sa zaposlenim uz obavezu isplate otpremnine. Dakle, podnosioci se u ustavnoj žalbi pozivaju na zakonsku odredbu kojom je predviđena jednokratna novčana isplata, a ne otpremnina.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude naveo dovoljne razloge za donetu odluku i zauzet pravni stav da su podnosioci ustavne žalbe prihvatili, zaključenjem sporazuma o isplati otpremnine, istu u visini utvrđenoj članom. 117. Zakona o radu, i saglasili se, bez mana volje, sa uslovima isplate i rešenjima o prestanku radnog odnosa koji su primili uz potpis i prethodni dogovor sa tuženim kao poslodavcem i upoznavanjem sa pravima kao nezaposlenih lica do ostvarenja prava na penziju koja su i ostvarili do penzionisanja, dakle, bili su upoznati sa uslovima prestanka radnog odnosa kod tuženog. Ustavni sud dakle nalazi da je nadležni sud u osporenoj odluci dao jasne i dovoljno obrazložene razloge, na osnovu kojih je na ustavnopravno prihvatljiv način primenjeno merodavno materijalno i procesno pravo. Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju osnova za sumnju da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da su njome povređeni pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava i na pravo na rad iz člana 60. st. 3. i 4. Ustava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 883/11 od 27. maja 2011. godine odbacio kao očigledno neosnovanu u drugom delu tačke 1. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti