Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za priznavanje prava na invalidsku penziju. U preostalom delu, žalba koja se odnosila na pravičnost postupka je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. N . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. N . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji je vođen pred Pokrajinskim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Pokrajinskog fonda Novi Sad u predmetu broj 192.1-077095, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. N . iz B . je 7. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Š . P . i G . T, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 15422/10 (2008) od 27. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Takođe, podnositeljka je ustavnu žalbu izjavila i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Pokrajinskim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Pokrajinskog fonda Novi Sad u predmetu broj 192.1-077095 i pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Pokrajinskog fonda Novi Sad u predmetu broj 30-192. 10-77095 i upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 15422/10 (2008). U ustavnoj žalbi je detaljno izložen tok osporenog upravnosudskog postupka. Posebno je navedeno da se povreda prava na pravično suđenje ogleda u tome što u upravnom postupku nije veštačio nezavisan veštak, već onaj kojeg je imenovao i formirao upravni organ koji je odlučivao o podnositeljkinom zahtevu za priznavanje prava na invalidsku penziju.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta upravnih organa i Upravnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. marta 2006. godine podnela Pokrajinskom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija Pokrajinskog fonda Novi Sad zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju, koji je odbijen rešenjem prvostepenog upravnog organa broj 192.1-077095 od 31. januara 2007. godine.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 22. februara 2007. godine izjavila žalbu, koja je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Pokrajinskog fonda Novi Sad broj 30-192/10-77095 od 9. maja 2007. godine odbijena kao neosnovana.

Podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu protiv konačnog upravnog akta, koja je presudom Okružnog suda u Novom Sadu U. 339/07 od 21. maja 2008. godine uvažena, pa je poništeno navedeno drugostepeno rešenje.

U ponovnom postupku, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 30-192.10-77095 od 22. septembra 2008. godine kojim je žalba podnositeljke ponovo odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 20. oktobra 2008. godine podnela tužbu nadležnom sudu. Upravni sud je 1. januara 2010. godine preuzeo nerešene predmete Vrhovnog suda Srbije i okružnih sudova, pa je na sednici održanoj 27. maja 2011. godine doneo osporenu presudu U. 15422/10 (2008), kojom je tužba podnositeljke odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je ocena da li kod tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, postoji invalidnost data u toku postupka veštačenja koji je sproveden u skladu sa odredbama Pravilnika o obrazovanju, organizaciji i načinu rada organa veštačenja ("Službeni glasnik RS", br. 59/08 i 75/08); da je tuženi organ u potpunosti postupio po primedbama iz presude Okružnog suda u Novom Sadu U. 339/07 od 21. maja 2008. godine; da je ustanovljeno da kod podnositeljke ne postoji potpuni gubitak radne sposobnosti u smislu odredbe člana 21. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa da nisu ispunjeni zakonski uslovi za priznavanje prava na invalidsku penziju iz člana 25. navedenog Zakona.

Uvidom u spise predmeta Ustavni sud je, takođe, utvrdio: da je na osnovu zahteva podnositeljke od 4. juna 2007. godine, a koji je podnela za priznavanje prava na invalidsku penziju u iznosu od 50% invalidske penzije, u smislu člana 225. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, prvostepeni upravni organ doneo rešenje broj 37-D-6795-182.15 od 30. aprila 2010. godine, kojim je podnositeljki ustavne žalbe određena invalidska penzija u iznosu od 50% invalidske penzije, počev od 23. maja 2007. godine, a da je nakon toga rešenjem prvostepenog organa broj 30-191.10-77095/2013 od 29. aprila 2013. godine podnositeljki ustavne žalbe utvrđeno pravo na starosnu penzije od 6. aprila 2013. godine, imajući u vidu da je ispunila uslove za sticanje ove penzije na osnovu člana 19. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporeni upravnosudski postupak je pokrenut 10. marta 2006. godine, podnošenjem zahteva podnositeljke za ostvarivanje prava na invalidsku penziju, a okončan je donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 15422/10 (2008) od 27. maja 2011. godine, iz čega proizlazi da je osporeni postupak okončan za pet godina i dva meseca.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni upravni organ odlučio o zahtevu podnositeljke u roku od deset meseci, a da je drugostepeni upravni organ odlučio o žalbi podnositeljke u roku od dva i po meseca. Okružni sud u Novom Sadu je o tužbi podnositeljke podnetoj protiv konačnog upravnog akta odlučio u roku kraćem od godinu dana, tako što je poništio navedeni pojedinačni akt. U ponovnom postupku drugostepeni organ je doneo rešenje u roku od tri meseca. Imajući u vidu da je 20. oktobra 2008. godine podnositeljka podnela tužbu Okružnom sudu u Novom Sadu radi ocene zakonitosti navedenog drugostepenog rešenja, Upravni sud je, nakon što je 1. januara 2010. godine preuzeo nerešene predmete, između ostalog, i predmete Okružnog suda u Novom Sadu, o podnetoj tužbi odlučio u roku od godinu i po dana, i to osporenom presudom U. 15422/10 (2008).

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da nadležni organi o njenom zahtevu za ostvarivanje prava na invalidsku penziju odluče u razumnom roku. Što se tiče kriterijuma ponašanja podnositeljke u predmetnom postupku, Ustavni sud je mišljenja da je ono u datim okolnostima bilo aktivno, pa u tom smislu treba tumačiti i njene procesne podneske kojima je blagovremeno osporavala akte donošene u predmetnom upravnom postupku. Međutim, podnositeljka nije koristila sva procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“ kojima bi pokušala da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je imala pravo da podnese žalbu ukoliko o njenom zahtevu nije odlučeno u roku od dva meseca, a potom i ostala procesnopravna sredstva predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima .

Imajući u vidu sve izneto, posebno činjenicu da je osporeni postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Okružnim sudom u Novom Sadu i Upravnim sudom u periodu od nešto više od pet godina, a posmatrajući osporeni postupak kao jedinstvenu celinu, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe u sprovedenom upravnom postupku i upravnom sporu, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe i da joj je osporenom presudom Upravnog suda U. 15422/10 (2008) od 27. maja 2011. godine, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Međutim, podnositeljka u ustavnoj žalbi samo ponavlja sve navode koje je već isticala najpre u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, a potom i u tužbi koju je izjavila protiv konačnog upravnog akta, odnosno da u upravnom postupku nije veštačio nezavistan veštak, već onaj kojeg je imenovao i formirao upravni organ koji je odlučivao o podnositeljkinom zahtevu za priznavanje prava na invalidsku penziju.

Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.