Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 22 godine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 22 godine. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete, dok se deo žalbe koji osporava meritornu presudu odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija

USTAVNI SUD

Broj: Už–4143/2014

________ 2016. godine

B e o g r a d

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. C. iz Drenovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. C. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 346/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 1149/92) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba J. C. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2110/11 od 4. decembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. C. iz Drenovca je, 6. maja 2014. godine, preko punomoćnika P. Z, advokata iz Zaječara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 346/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2110/11 od 4 . decembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 18. maja 1992. godine podneo tužbu protiv tuženog PDS „P.“ iz Zaječara radi poništaja odluka tuženog o dodeli stana i da je postupak okončan posle skoro 22 godine donošenjem osporene presude, te mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer je Apelacioni sud u Beogradu priznao podnosiocu podstanarski status pošavši od činjenice kada je prijavio svoje prebivalište u MUP-u Zaječar, a ne od kada se faktički nalazio kao podstanar na toj adresi, jer se on tek kasnije prijavio u MUP; da je ovakvim zaključkom Apelacioni sud pogrešno računao njegov podstanarski status i umanjio mu broj godina koje je proveo kao podstanar, jer da je uzeo u obzir njegov faktički podstanarski status, podnosilac bi bio prvi na rang listi i dobio bi sporni stan; da je druga bitna povreda parničnog postupka u činjenici da je tokom postupka drugostepeni sud naložio prvostepenom sudu da u ponovnom postupku pribavi stambene dosijee oba umešača – prvog i drugog sa rang liste i da utvrdi činjenicu da li su umešači pravilno vrednovani po Pravilniku o rešavanju stambenih potreba radnika, što prvostepeni sud nije učinio, a to nije učinio ni Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu.

Zahtevao je naknadu nematerijalne i materijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P1. 346/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 18. maja 1992. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru protiv tuženog PDS „P.“ iz Zaječara radi poništaja odluka o dodeli stana. U tužbi je navedeno da su odluke tuženog, Komisije za stambena pitanja od 23. aprila 1992. godine i Radničkog saveta od 11. maja 1992. godine, kojima su stanovi iz Fonda solidarnosti u naselju „K.“ u Zaječaru dodeljeni radnicima tuženog M. S. i Mo. S, nepravilne i nezakonite, jer da tužilac nije pravilno bodovan po osnovu stambene situacije.

Predmet je dobio broj P. 1149/92.

Pred Opštinskim sudom u Zaječaru bilo je održano četiri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u normativne akte tuženog, kao i u određenu dokumentaciju i saslušani su svedoci.

U toku postupka umešač M. S. je stupio u parnicu na strani tuženog, dok su D. S, N. S. i I. S, zak. naslednici pok. Mo. S. tokom postupka stupili u parnicu na mesto pok. Mo. S, kao umešači na strani tuženog.

Presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 1149/92 od 22. jula 1992. godine odbijen je tužbeni zahtev, a rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 917/93 od 31. maja 1993. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Zaječaru P. 1149/92 od 22. jula 1992. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je šest ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, traženi su određeni izveštaji od MUP-a Zaječar i od strane Opštinske geodetske uprave Zaječar, saslušani su svedoci i umešači, dok šest ročišta nije bilo održano, i to: tri iz procesnih razloga, jedno zbog nedobijanja traženog izveštaja od MUP-a, a dva zbog nedobijanja traženog izveštaja od Geodetske uprave Zaječar.

Presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 1787/93 od 29. juna 1994. godine usvojen je tužbeni zahtev, a rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 301/95 od 14. februara 1995. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Zaječaru P. 1787/93 od 29. juna 1994. godine i predmet je vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom postupku bilo je održano 11 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke i umešači, a tužilac je saslušan u više navrata, izvršen je uvid u celokupne spise predmeta, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka građevinske struke, dok 24 ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog nedobijanja traženog izveštaja od Službe za katastar nepokretnosti Zaječar, sedam zbog nedolaska umešača, četiri iz procesnih razloga, tri na zahtev punomoćnika tuženog, jedno jer je punomoćnik tuženog na samom ročištu dostavio podnesak za koji je bio potreban rok za izjašnjenje, dva zbog nedolaska pozvanog svedoka, tri na zahtev tužioca, jedno na zahtev obe stranke, a dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Rešenjem Opštinskog suda u Zaječaru P. 565/95 od 23. maja 1996. godine, na zahtev tužioca, postupak je prekinut do donošenja Odluke Ustavnog suda o oceni ustavnosti Pravilnika o stambenim odnosima tuženog. Odlukom Ustavnog suda IU-174/96 od 16. oktobra 1997. godine nije prihvaćena inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti člana 17. stav 2. Pravilnika o stambenim odnosima PDS „Promet“ Zaječar od 12. februara 1991. godine, kojim je predviđeno da se stambena situacija ocenjuje na osnovu stanovanja na teritoriji opštine u kojoj je sedište preduzeća, dok je utvrđeno da član 103. Pravilnika kojim je određeno da Pravilnik stupa na snagu danom usvajanja na sednici Radničkog saveta PDS „Promet“ Zaječar nije u saglasnosti sa Ustavom.

Tužilac je 30. maja 2001. godine tražio nastavak prekinutog postupka i zatim je sud odmah nastavio postupak.

Presudom Opštinskog suda u Zaječaru P1. 481/06 od 7. septembra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev, a rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 105/08 od 21. oktobra 2008. godine, donetim u žalbenom postupku, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Zaječaru P1. 481/06 od 7. septembra 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku održano je jedno ročište, dok osam ročišta nije bilo održano, i to: tri iz procesnih razloga, jedno zbog sprečenosti sudije, tri zbog odsustva umešača, jedno zbog obustave rada advokata.

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1. 346/10 od 8. septembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa su kao nepravilne i nezakonite poništene odluke tuženog i to odluka Komisije za stambena pitanja broj 98 od 23. aprila 1992. godine i odluka Radničkog saveta broj 110-9 od 11. maja 1922. godine, kojima su stanovi iz Fonda solidarnosti u naselju „K.“ u Zaječaru dodeljeni M. S. i Mo. S, radnicima tuženog; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove u ukupnom iznosu od 491.250,00 dinara.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2110/11 od 27. marta 2013. godine otvorena je rasprava pred drugostepenim sudom. Pred drugostepenim sudom nije bilo održano pet ročišta, i to: dva jer umešač nije pristupio, dva zbog odsustva tužioca, jedno zbog odsustva obe stranke, dok je održano jedno ročište na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i pročitani su iskazi svedoka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2110/11 od 4. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Zaječaru P1. 346/10 od 8. septembra 2010. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se ponište kao nezakonite odluka Komisije za stambena pitanja tuženog broj 98 od 23. aprila 1992. godine i odluka Radničkog saveta tuženog broj 110-9 od 11. maja 1992. godine, kojima su stanovi iz Fonda solidarnosti u naselju „K.“ u Zaječaru dodeljeni umešaču S. M. i S. Mo, pravnom prethodniku ostalih umešača, te je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 70.500,00 dinara.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio da je tužilac u podstanarkom odnosu stanovao počev od 1981. godine, tj. duže od deset godina, pri čemu je taj sud našao da je bez značaja da je, prema izveštaju MUP-u Zaječar, tužilac imao prebivalište na adresi S. br. 150 u Zaječaru počev od 16. decembra 1982. godine, da je iz izveštaja MUP-a Zaječar drugostepeni sud utvrdio da je tužilac imao prebivalište u Zaječaru na navedenoj adresi od 16. decembra 1982. godine; da se prema odredbi člana 17. Pravilnika o stambenim odnosima tuženog, stambena situacija ocenjuje na osnovu stanovanja na teritoriji na kojoj je sedište preduzeća, a prema odredbi člana 18. Pravilnika za stanovanje u podstanarskom odnosu neprekidno preko deset godina pripada 90 bodova, dok je tužilac po ovom osnovu bodovan sa 55 bodova kao da je u podstanarskom odnosu proveo preko pet godina; da imajući u vidu da je na raspravi drugostepeni sud utvrdio da tužilac ima prijavljeno prebivalište u Zaječaru počev od 16. decembra 1982. godine na adresi u ul. S. 150, te da mu se od tada i računa podstanarski odnos, to je našao da tužiocu pripadaju bodovi za pet godina podstanarskog statusa i u toj situaciji je pravilno bodovan sa 55 bodova, pa zauzima treće mesto na rang listi za dodelu stana; da je stoga drugostepeni sud, nakon održane rasprave na kojoj je ponovio izvedene dokaze, utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrdio prvostepeni sud, preinačio ožalbenu presudu nalazeći da su osporene odluke o dodeli stana donete pravilnim bodovanjem tužioca, te je odbio tužbeni zahtev.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 14 i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 18. maja 199 2. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajala 21 godinu i sedam meseci što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud smatra da je na neprimereno dugo trajanje postupka prvenstveno uticalo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji je nakon nastavka prekinutog postupka odlučio nakon šest godina i četiri meseca, a takođe odgovornost za dugo trajanje postupka snosi i drugostepeni sud pred kojim je postupak do njegovog pravnosnažnog okončanja trajao više od tri godine, nezavisno od toga što je taj sud otvorio glavnu raspravu.

Po oceni Ustavnog suda, prekomernom trajanju postupka je doprinelo i višestruko ukidanje prvostepenih presuda od strane drugostepenog suda. Naime, svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delatvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da tri ročišta nisu bila održana na njegov zahtev, a jedno ročište nije bilo održano na zahtev obe stranke, a takođe, na raspravi pred drugostepenim sudom, tri ročišta nisu bila održana zbog odsustva podnosioca, a što je sve dovelo do produženja postupka od 2 i po godine.

Po oceni Suda, iako je predmetni postupak bio složen jer je tokom postupka bilo potrebno razjasniti veći broj kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja, a i na strani tuženog je učestvovalo više umešača, ni te okolnosti ne mogu biti opravdanje za trajanje parničnog postupka od skoro 22 godine.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio adekvatne dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti kao i jasne uzročne veze između eventualne štete i radnje organa kojom je ta šteta prouzrokovana odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne štete.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete odbacio u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Imajujći u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2110/11 od 4. decembra 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski parnični sud i da još jednom oceni zakonitost osporene presude, u kom pravcu je njegov zahtev prema Ustavnom sudu postavljen.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava, ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni utemeljeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog ili procesnog prava.

Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu se prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Naime, Ustavni sud nalazi da se osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu, kojom je pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je postupajući sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava.

Polazeći od toga da podnosilac dovodeći u pitanje ocenu suda o pravilnosti izvršenog bodovanja, suštinski osporava primenu materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2110/11 od 4. decembra 2013. godine zasnovana na stanovištu da se podnosiocu ustavne žalbe podstanarski status računa od dana kada je prijavio MUP-u svoje prebivalište na konkretnoj adresi. Stoga, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud svoju odluku dao jasno, logično i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, pa se iz tog razloga podnosiočevi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o pogrešno izvršenom bodovanju od strane drugostepenog suda i nepriznanju bodova po osnovu perioda podstanarskog statusa na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje ne mogu dovesti u vezu sa razlozima na kojima je osporena presuda utemeljena, budući da je osporenom presudom podnosiočev tužbeni zahtev odbijen zbog toga što u postupku dodele stanova nije dokazao podstanarski status (koji je naveden kao osnov za dodelu stana) za određeni period, jer na tu okolnost uz podneti zahtev nije priložio dokaze propisane Pravilnikom tuženog. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava.

Stoga je ustavna žalba izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2110/11 od 4. decembra 2013. godine, odbačena u tački 4. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Za tačnost otpravka:

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 22 godine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti