Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 11 godina. Utvrđuje se pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. B . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. B . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 28211/16, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Ž. B . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. B . iz Beograda je , 8. aprila 20 20. godine, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9550/19 od 16. januara 20 20. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz čl ana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporen a presuda donet a.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da tokom postupka činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, tj. da prvostepeni sud nije otklonio protivurečnosti koje su nastale između svedoka, a da je prvostepena presuda pretežno zasnovana na nalazima veštaka saobraćajne struke i pored toga što su veštaci izričito tvrdili u svojim nalazima da nisu mogli se pouzdano izjasne o okolnostima koje su uticale na konkretan slučaj, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje. Takođe, podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak u predmetu koji nije bio složen, trajao 12 godina.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, poništi osporenu drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovno odlučivanje, te da mu odredi pravičnu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 2000 evra .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 28211/16, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Ž. B . iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe i M.V. iz Beograda, podneli su 26. decembra 2008. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv osiguravajućeg društva „D .“ Beograd, radi naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli u saobraćajnoj nesreći, prvotužilac kao vozač motora „skuter“, drugotužilac kao putnik na motoru, do koje je došlo u sudaru sa automobilom marke „ Peugeot 307“ koje je bilo osigurano kod tuženog.

Parnični sud je do donošenja prvostepene presude zakazao 29 ročišta, od kojih osam ročišta nije održano (tri zbog sprečenosti sudije, dva jer nije pristupio uredno pozvani svedok, jedno jer veštak nije preuzeo spise, jedno jer je strankama dato vreme da se izjasne na nalaz i mišljenje veštaka i jedno jer parničnom predmetu nisu bili združeni krivični spisi).

U periodu od podnošenja tužbe do 28. juna 2013. godine, kada je sud doneo rešenje P. 47184/10 kojim se postupak u ovoj pravnoj stvari prekida do pravnosnažnog okončanja krivičnog predmeta, prvostepeni sud je sproveo dokaze saslušanjem tužilaca u svojstvu parničnih stranaka, saslušao više svedoka, te je sproveo veštačenje iz oblasti saobraćajne struke, kao i saslušao veštaka iz oblasti saobraćajne struke.

Prvotužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 24. februara 2016. godine, nakon pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, podneo predlog za nastavak parničnog postupka. Postupajući po tom predlogu, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je rešenje P. 47184/10 od 4. avgusta 2016. godine, kojim se postupak nastavlja .

U daljem toku postupka, sud je sproveo dokaze veštačenjem iz oblasti ortopedske struke, te veštačenje iz oblasti neuropsihijatrijske struke, saslušao je veštaka, te je saslušao drugotužioca u svojstvu parnične stranke.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 28211/16 od 13. juna 2019. godine kojom je: u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev prvotužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tuženi obaveže da isplati tačno tražene iznose na ime naknade nematerijalne štete; u stavu drugom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev drugotužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu naknadi izrekom određene iznose na ime naknade nematerijalne štete; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev drugotužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu naknadi nematerijalnu štetu na ime umanjenja opšte životne aktivnosti preko dosuđenog do traženog; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev drugotužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu doneo je osporenu presudu Gž. 9550/19 od 16. januara 2020. godine kojom je odbio kao neosnovane žalbe tužilaca i tužene i potvrdio prvostepenu presudu u st. 1, 2. i 4. izreke, te je odbio kao neosnovane zahteve tužilaca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je prvostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev prvotužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pravilno našavši da ne postoji odgovornost tuženog za štetu koju je pretrpeo ovaj tužilac, jer u konkretnom slučaju iz svih izvedenih dokaza u toku postupka proizlazi da predmetna saobraćajna nesreća koja je za posledicu imala teške telesne povrede za oba tužioca, nije nastala štetnom radnjom vozača vozila koje je kritičnom prilikom bilo osigurano kod tuženog; da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio sve činjenice od značaja za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva drugotužioca i pravilno utvrdio da je shodno odredbi člana 178. stav 4. ZOO, kojom je propisano da za štetu koju pretrpe treća lica, imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno, zbog čega je tuženi dužan da drugotužiocu naknadi nematerijalnu štetu, imajući u vidu da je drugotužilac povređen kao putnik na motoru „skuter“ usled udara navedenog motora sa vozilom marke „ Peugeot 307“ koje je bilo osigurano kod tuženog.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti , Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak, koji se vodio radi naknade štete pokrenut 26. decembra 20 08. godine podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a predmetni postupak je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9550/19 od 16. janauara 20 20. godine. Ustavni sud je utvrdio da je parni čni postupak ukupno trajao nešto više od 11 godina, što prima facie može da ukaže da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno složen , te da je sud morao tokom postupka sprovoditi veštačenja iz više različitih oblasti, sasluša vati već i broj svedoka, kao i više puta saslušavati tuži oce u svojstvu parničnih stranaka, ali ne u toj meri da bi mogao opravdati trajanje parničnog postupka duže od 11 godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je imao legitiman pravni interes da se predmetna parnica, u kojoj je imao procesno svojstvo tužioca i u kojoj se odlučivalo o naknadi nematerijalne štete, okonča u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprine o odugovlačenju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je parnični postupak tri godine bio u prekidu zbog vođenja krivičnog postupka, s čim u vezi Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je do dugog trajanja postupka došlo zbog odluke o njegovom prekidu kako bi se sačekao ishod drugih postupaka u slučaju da je i u tim postupcima bilo neopravdanog odugovlačenja i kašnjenja koje se može pripisati nacionalnim sudovima i organima (videti presudu u predmetu Smoje protiv Hrvatske, aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.). Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, pomenuta praksa ESLjP se ne može primeniti na posmatrani slučaj, jer u konkretnom slučaju krivični postupak nije nerazumno i neopravdano dugo trajao.

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje prvostepenog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo posebno imajući u vidu da je prva prvostepena presuda doneta tek nakon deset i po godina. Takođe, Ustavni sud je, tokom trajanja prvostepenog postupka, utvrdio i period potpune neaktivnosti suda, od 4. avgusta 2016. godine do 19. januara 2017. godine, kada sud nije zakazao ni jedno ročište, što su sve činjenice koje su uticale na dužinu trajanja osporenog postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 28211/16.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu, u tom delu, usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju , a posebno je cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, imajući pri tome u vidu i period u kome je postupak bio u prekidu, a koji se ne može staviti na teret sudu, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve činjenice od značaja u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja postupka, složenost postupka i doprinos podnosioca,

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo . Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi da o detaljne, jasne i dovoljne razloge za svoj u odluk u, koje obrazloženj e Ustavni sud ne smatra arbitre rnim, niti proizvoljnim, te je, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosi oca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporen og akta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti